To je lik koji moze da te zesce iznervira u reklamama...taman kad se iznerviras zbog reklama eto ti njega...sa onim glasom kao da je dosao sa sahrane...

Израз који се користи за степен зачуђености.

Toliko iritantni ljudi da bi iritantnost mogla da promeni ime u njihov živcirajući sindrom. Osobe koje misle da su popile svu pamet ovoga sveta i da ne postoji ništa, ali bukvalno ništa što oni ne znaju.

Profesionalci u svemu, majstori svog zanata, ljudi ispred vremena. Jednostavno moliš Boga da se ne nađu u tvojoj blizini dok razgovoraš na telefon. U jednom trenutku pomisliš, zašto koji jebeni kurac on ne razgovora umesto mene? Ali dobro, ne možeš mu ništa, navikao si da će da se ubaci u razgovor, kao dolazak pehara u Đovakovim rukama nakon svakog turnira. Tako je to. Tako mora da bude, valjda.

Odgovor na lančanu reakciju protesta u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku..

Poslednjih meseci prilično sumnjiva transakcija, s obzirom da belosvetski mangupi hoće da nam natimare svakojake viruse na računar po svaku cenu. Ni slanje linkova nije kao što je nekad bilo, iskonski "Odgledao Youtube" likovi su u vrtoglavom deficitu. Nema više te empatije, samo sumnja i sartrovsko sivilo.
Sumnja raste ako link stigne:
1) bez propratnog teksta
2) od osobe sa kojom se ne dopisujemo tako često

Ljudi koji su upravo te mlađe generacije i vaspitavali

To su inače jako štedljivi ljudi kojima se ponekad omakne da potroše koji dinar više od planiranog, što se retko dešava, pa su promorani da šalju izveštaj u simpatični gradić na jugoistoku Srbije u kome se nalazi jedinstvena centrala svih škrtaca sa ovih prostora.

Prvi skrndelj kojeg dovatiš da je*eš nakon provoda sa dobrom ribom koja ti nije dala.

Udovičić u Vladi Srbije.

Bog i batina svake porodice. Stub kuće i gazda u istoj. Muškarac u zrelom životnom dobu koga krasi nemačka disciplina, japanska organizovanost i koji je u trenutku kada Maja Žeželj saopštava koliko je ljudi poginulo u Ukrajini spreman da Vam zvekne šamarčinu iz lakta ako slučajno prozborite nešto paralelno sa njom. Desi se da Vas pita za neku stvar i ako se Vaš odgovor poklopi sa vešću iz "okruglog sata" - bivate ućutkani i, u najmanju ruku, poniženi.

Nema veze sto su u tri popodne iste vesti kao i sat-dva ranije: U PITANJU JE UROĐENA GENETSKA MUTACIJA koju u detinjstvu ne možemo shvatiti a koje se setimo tek onda kada pola veka kasnije počnemo da jebemo-sto-bogova unuku koji hoće da gleda Digimone ili, pak, Sunđer Boba (repriziraju na b92, šatro) rečima: GLEDAJ, BRE, KAKO GINU LJUDI NA SVAKOM ĆOŠKU, A NE TA AMERIČKA GOVNA... PA DA JE SRPSKO ZVALI BI GA SUNĐER BOBAN, A NE BOB! Tek tada postajemo isti čovek kakav je bio i naš deda... ili otac, pod uslovom da nas je pravio u 47 godina. I tako stalno.

Bolje kurac u ruci, nego riba iz masinske...

Devojka koja momku oduzme nevinost.

Obavezan natpis koji bi velikim crnim slovima trebao da se ispiše na svim kutijama kojekakvih preparata i čajeva za mršavljenje!!!

Noćna mora svakog tinejdžera sa malo paranoičnijim roditeljima. Negativna aktuelna dešavanja koja se, po mišljenju vaših roditelja, šire kroz vazduh i koja će pogoditi baš vas, kao neki domino efekat, Iako vi uopšte niti znate o čemu se radi niti ste u toku.

On ima kola, on ima moć. Zašto bi stao nekom nebitnom pešaku, zgaziće ga.
Pešak da je pametan neće prelaziti ulicu kada on vozi. Šta ima veze što je na pešačkom? Ko ga jebe. To li se gleda? Važi zakon jačega.

Ta individua kada je za volanom stvara sliku o sebi da je Fanđo. Najbolji vozač u Srbiji, a i jebač, ta dva idu zajedno, zar ne. Elem, pešak, šta je to? To nije učesnik u saobraćaju, već podanik koji treba da se sagne na kolena i da se pokloni ovom nekrinusanom imperatoru makadama.

Ideš pešačkim, kulturna osoba ti stane, ti kreneš, zjuuuuuuuu. Na sred pešačkog protutnjava on pored tebe trubeći na sav glas, a simultano ti pokazujući i kurac, tj. srednji prst, i psujući ti sve živo, jer si jelte, prekršio pravilo da nisi na ulici kada i on. Stojiš u čudu, zahvaljuješ se Bogu, ili čemu već što ti mamlaz nenormalni nije odradio satatataru na nožnim prstima.

Kada ekselencija ide peške, stvari se menjaju, pravila igre su prilagodljiva zar ne? Jedan je imperator i neprikosnoveni vladar makadama, stoga, on može preći ulicu gde hoće, kada hoće. Pa i na autoputu. A ti si dužan da mu staneš i logično, prostreš crveni tepih po kome će preći. Ako to ne uradiš, dobićeš salvu psovki i jebanja žive i mrtve familije, po spisku.

Mast hev svake političke mašinerije u RS-u. Razbijači učmale atmosfere. Pomoćnici govornicima kad se ovi pogube u svom govoru zaštićeni su oreolom nadljudske težnje i vjere u partiju čiji se miting upravo održava.
Ne može to da radi svako. Ustvari, može. Ali, nije to to! S tim se sposobnostima rađa. Nema baš na svakom ćošku ljudi koji mogu da ponesu najveću zastavu stranke, istovremeno da imaju blaži stepen retardacije, i da budu grlati k'o operski pjevači.
Nažalost, o tim ljudima lideri stranaka ne vode računa. Oni, često, zbog ljubavi, zaborave. Zaborave da se struja plaća, zaborave da se voda plaća, zaborave da je ćaba besplatna samo na mitingu, a izbori su tek svake dvije godine. Ipak, ne zaborave stranku, ne zaborave pravac. Za stranku su uvijek tu - dok ih smrt ili cenzus ne rastavi.

Riba koja prodje pored tebe a tvoj izvidjač postavlja šator..

Sa navršenih osamnaest godina i nakon dobijanja diplome tehničara u proizvodnji odeće, pun samopozdanja kreće na put vrtoglavog uspeha u karijeri kakvu je samo poželeti mogao.
Dete sa sela, rešeno da kad tad napusti svoje ubogo imanje i pomogne namučenom ocu, silom prilika i po direktivi zaposlenom u centralnoj livnici IMT-a, gde su mu kroz ruke svakodnevno prolazili najsitniji delovi Fergusona koji nikada sebi neće moći da priušti…i majci, toj sitnoj uplakanoj ženici, koju nikada nije video da spava, koja od jutra do mraka okopava, plevi, namiruje sitnu stoku i krpi sve što se zakrpiti može.
Ima strica, uglednog domaćina, sa kojim otac ne govori od kako se ovaj učlanio u Savez komunista i dobio titulu predsednika seoske zemljoradničke zadruge, ali voljnom da malom pomogne oko zaposlenja. Od šegrta u Beogradskom vunarskom kombinatu do rukovodioca tkačkog pogona u Industriji padobrana, odeće i rublja "Narodni heroj Franjo Kluz”, nije prošlo mnogo.
Veseo, vredan, druželjubiv i lepuškast, postao je omiljen u kolektivu, naročito među ženama kojima je zbog prirode svog posla bio okružen. Ponos i dika roditelja, uspešan i cenjen, uspeo je svojim marljivim radom da ih rastereti finansijskih briga. Ženice su ga prosto obožavale, nema koja nije bar jednom uzdahnula na njegove oči krupne kao šumadijske sarme i tu kosu… Ah, kosa. Ona koja mami de se kroz nju provuku prsti i zalutaju u toj mirisnoj džungli, gusta, neukrotiva, podšišana po uzoru na neke drekavce sa naslovne strane onih Roling Ston novina koje mu je čiča pitaj boga odakle nabavio. Trebalo je to održavati, negovati, prati, češljati. Majka bi mu u domaći sapun uvek nakapala po malo mirisa bugarske ruže, veoma cenjenog i skupocenog parfema, a da onako lepo stoji svaka dlaka na svom mestu nije bilo potrebno više od dve - tri kašike šećera razmućenog nedeljno u šolji vode.
Zaljubljen do ušiju, oženio je Maru, guzatu zamenicu rukovodioca vešeraja, još zaljubljeniju u njegove kovrdže u kojima su se njeni dugi neumorni prsti svakodnevno gubili.
Nije se u početku obazirao na nekoliko usamljenih vlasi zarobljenih u gustim zubcima svog omiljenog češlja zadenutog u džepčić radnog kombinezona. Ono malo dlaka što bi jutrom spazio na Marinim dlanovima, deset vlasi tamo vamo na jastuku i povremeno zapušen slivnik kade nije bio razlog za uzbunu. Zaboga, bila mu je tek dvadesetosma.
Ali, avaj! Sudbina je nemilosrdno krčila njegovu amazonsku džunglu, ostavljajući za sobom pustoš i paperje. Do spasonosnog rešenja je došao kada je primetio da mu je samo teme ogoljeno, dok je ostatak skalpa bio pošteđen. Začešljaće malo s leva na desno i s desna na levo, niko neće ni primetiti.
Niko. Nikada. Znaće samo on.

Slike sa mora koje su veoma dosadne. Ono, kao -lepo je videti neki cool zalazak sunca, ekipu kako se glupira dok pije pivo, neke fine i slatke strendžerke i neke znamenitosti, ali baš i nije potrebno transcedentalno brbljanje o svemu i svačemu, o tome ko se gde ispiškio, lokalni mit i debilni podaci o stvarima koje nemaju veze sa vezom i sve to upotpunjeno fotografijom koja je toliko "mrtva" i nezanimljiva.

Jeste, lepo je što su se ljudi lepo proveli i što su puni utisaka i sve što ide uz to, ali zar je poenta slikati neke stene iz glupog ugla kad ništa ne liči na ono što bi trebalo, zar more ne bi lepše to kamenje izgledalo uslikano sa visine? I zašto se pamte neke informacije koje vodič ili lokalni zgubidan priča? Šetaj, slikaj i uživaj i pričaj kako si zaista video stvari. Ne smaraj slikama koje su gore od najgore brošure i pričama koje su gore od nacionalnog dnevnika.

Ograničenost je nezgodna stvar. Kako i konj koji samo gleda ispred sebe, tako i čovek koji samo čekić dnrži, samo za čekić i zna.

Izmodelovan u kalupu u lutku sterilisanog mozga od strane roditelja, okruženja i drugih psihološko-društvenih faktora. Deo bezlične mase, koja zauzima prostor i troši kiseonik. Hoda dobro utabanim lakšim putem, neće kroz sneg. Neće da ostavi tragove iza sebe.

Slušač muzike na mobu bez sluški, na primer, uhvaćen šablonima ponašanja nametnutim od drugih, unutar svoje rutine, nesvestan spoljašnjeg sveta. Verovatno i sluša Grand, jer za drugo i ne zna. Kako ti njemu možeš da objasniš šta je Pink Floyd? Ili ko je Orvel? Tarantino? Ili bilo šta što postoji van njegovog sveta? Ni ne trebaš, ne rvaj se sa svinjom. Samo pazi se da ne upadneš i ti u rutinu, jer taj put je dug, ali kasno ćeš da shvatiš da je taj put krug.