Najznačajniji evolucijski apdejt u Srba, bogami i najrazvijeniji posle inata. Slobodna procena je da smo stigli do ver. 3143.25beta, trajal verzija ne postoji, lajsens se dobija logovanjem u knjigu rođenih,takozvani JMBG. Tajpikal instalacija do poslednje ćelije. Tačnije, toliko tajpikal da je postalo zaštitni znak snalažljive nam nacije. Toliko je razvijeno da bi Srbin sam sebe siromaha preko para preneo. Ali Srbin će naći druge pare. Zašto ići taktikom vrdanja a ne uraditi nešto konkretno, Srbi znaju zašto.

Od svojih zapadno-evropskih madafaka kolega može da se razlikuje čak samo po jednoj jedinoj stvari. Oni ovde ne bi imali za 'leba.

Mitsko biće koje nikada niko nije ni čuo ni video, ali je definitivno od njega nešto pročitao. Fantomsko stvorenje veoma slično Jetiju, Čupakabri ili, pak, Deda Mrazu; iako, naime, nema i najmanjeg dokaza da postoji, svi u njega veruju.

Elem, nastanjena na područjima oko Četa i Foruma, ova endemska vrsta ( koja to ustvari i nije ) se već godinama svojski trudi da ostavi kakav - doduše, virtuelni - trag o svom postojanju i slavnim trsiteljskim poduhvatima ali živog primerka koji diše i pije pivo do dana današnjeg NIKO ( pa čak ni jebeni Ber Grils; prim.prev.) nije ni upoznao a kamoli proverio njegov navodni pastuvski CV, a sumnjam da će se to promeniti i do onog dalekog trenutka u budućnosti kada za sto i kusur godina našeg dragog i voljenog Kaizena poput Volta Diznija budu zamrzli u jebeni kriogen, u nadi da će se kad-tad pronaći lek za smrtonosnu boljku koja ga je zadesila. Ipak, na ovom mestu bi valjalo - i to najviše iz razloga optimalnog trajanja ovog teksta - nabrojati par stidljivih primeraka koji se onako muški trude da ponesu tu laskavu titulu Jebača sa Vukajlije...ali me u tome sprečavaju pravila auto-cenzure koja sam nametnuo samom sebi ( koja mi, između ostalog, ne dozvoljavaju da govorim i o izvesnom autoru šarmantne pojave i štekarske fudbalske prirode i njegovoj "energetskoj" avanturi ). A i mogu nekako BEZ tih osam 'iljada minusa. Ne računajući duple naloge, razume se.

Treba, doduše, razumeti te hrabre ljude. Verovatno inspirisani ličnim seksualnim avanturicama ostvarenim širom virtuelnih društvenih mreža, ova gospoda su, prirodno, očekivali da svoj nepobitni dečački šarm iskoriste i na sajtu vrste Vukajlija gde bi do izražaja svakako došao i njihov isto tako dečački humor. E sad, da li zbog toga što to Bog nije dozvolio ili je, pak, Đavo navratio do Žargonauta i rešio da tamo i ostane, tek, pomenuti pristup je kod ponosnih, tvrdoglavih i izuzetno zajebanih Vukajlijašica naišao ( i dalje nailazi ) na neprobojan zid sačinjen od fora, fazona i igrica koje se obično završavaju sa sada već paradoskalnom rečenicom "Ne, nećeš jebati." Jer, u tome možda i leži glavni razlog nemogućnosti postojanja kreauture iz naslova - mi muški smo na Vukajliji konačno naišli na sebi ravne. A to je čudovište koje smo sami stvorili...idioti...

Ken-shi je maderfaker iz Mortal Kombata, koji se pegla sa povezom preko očiju jer ga je neka kurava oslepela. Dakle, pika šamare Šao-Kanu isključivo na osećaj.

Nisam siguran da li ovi lokalni pecaroši znaju za Ken-šija, ali ti ljudi definitivno imaju potencijala da masteruju ovu tehniku u popriličnoj meri.

Ono što se koristi za opisivanje brdsko-planinskih vukojebina. Ako vam neko pri opisivanju mjesta kaže da ima čist vazduh, ili eventualno lijep pogled, znajte da osim toga ništa drugo nema.

Skora i vrlo verovatna budućnost svetske muzičke scene. Najezda voluminiziranih manekena u svom konačnom, apokaliptičnom obliku. Moguće, sa Žeksom kao kompozitorom i Ivanom - inače tatom po zanimanju - kao specijalnim gostom.

Naime, sve je počelo jednog sunčanog prepodneva kada je pre cirka tries’ godina jedan zadrigli i proćelavi muzički producent – kome ćemo ovom prilikom izostaviti cenjeno ime jer ionako svi oni izgledaju isto – doneo sudbonosnu odluku da od petorice mlađanih, zgodnjikavih i, nažalost, za muziku NETALENTOVANIH pederčića (za pušenje kurca se, ipak, ne bih zakleo ) zbudži PEVAČKI BEND, koliko god to neverovatno zvučalo čak i jednom prosečnom ljudskom uhu.

Skori razvod od jednako debele žene ( koja mu je, baj d vej, uzela i kuću i džukelu ) dao mu je dovoljnu snagu ali i drskost da istraje u ovom nesvakidašnjom poduhvatu, uprkos frapantnom podatku da od petorice peškira čak trojica NISU ZNALA NI DA PRIČAJU a kamoli da pevaju! Međutim a umnogome i zahvaljujući muzičkom (ne)ukusu gomile kako oplođene tako i neoplođene ženske čeljadi ( čast izuzecima, razume se ), njegova odluka se ispostavila kao pun pogodak i označila trenutak svojevrsne ŠIZME u muzičkoj industriji ( o, groznog li imena za nešto što bi trebalo da ima veze sa emocijama ) koja od tada kvalitet svojih proizvoda deli na onaj “marketinški” i onaj...ustvari, ja ni ne znam koja je ta druga kolona.

Da se razumemo: komercijalna muzika je postojala mnogo pre nego što se pomenuti ćelavac dosetio da namlati još para ali je neka granica ipak postojala. Pokušaj popularizacije klasične muzike preko čuvena “Tri tenora” ( koji su, ispostaviće se, bili i jedini PRAVI tenori međ’ čitavom jebenom gomilom potonjih ) imao je svoj smisao pre svega u tome što su njih trojica zaista LEPO PEVALI, što nikako nije slučaj sa današnjim, lepuškastim eksperimentima. Pomenuti producent se, doduše, koju godinu posle inicijalnog uspeha pešovanske petorke obesio o vodokotlić na jednoj benzinskoj pumpi ali to je ipak premalecna uteha za “poklon” koji je tako velikodušno podario svetu. Ješa jebeni...

Sečivo sa kojim su ljudi, pretežno muškarci, uzevši u obzir da je pre bilo dosta dlakavih žena, brijali brade i brkove. Danas, omladina veoma slabog karaktera upotrebljava te iste sprave za skraćivanje svojih života.

Nepravedno izostavljena veličina u SI sistemu koja obuhvata i masu i dužinu, a, što da ne, i količinu materije, te izvedene, poput površine i zapremine. Da nekim slučajem postoji, jedinica bi zasigurno bila Jb (jad i beda).

Jednom kad sam pobegla s casa, a u to vreme sam imala 200 neopravdanih,(koje mi je razredni naravno sve opravdao na kraju i dao 5 iz vladanja,verujte tako je bilo i to nikakva veza nije sudelovala,rekla bih ovde sam samo anonimno govno hahaha)stize mi poruka od keve(koja naravno pizdi sto bezim i kasnim i sprema se da mi udari embargo na zivot)koja glasi: "Donela sam ti domaci iz informatike,izadji ispred skole,cekam te".Verujte,nisam zelela taj domaci ni u bezazlenim situacijama,a kamoli u ovako ozbiljnoj.Ipak moja mama pokusava koliko-toliko da doprinese mojim siromasnim ocenama.
U tom trenutku bila sam 20 minuta hoda udaljena od skole i igrala sony na gajbi decka moje drugarice.Krenula sam histericno da se derem i pricam o zavrsetku svog drustvenog,emotivnog(kao pa da ga imam) i internetskog zivota.Suze su pocele da padaju na gore(i mene je Arkan voleo) i pratio ih je pomahnitali histericni smeh.Bacila sam joystick i ZAHTEVALA od drugarice da mi kaze sta koj moj da radim!?(samo da vam priznam dodala sam igranje sonija,to nije bilo taj put kad smo isli kod njega na gajbu,ali docaravanje dramaticnosti je u pitanju)Brzom brzinom odgovorih mami: "Mama nemam danas informatiku,molim te idi i ne vracaj se".A mama mi je odgovorila:"Sta je pisac hteo?"To me je jos vise preplasilo.
Tako ja jos jednom odlucim da pogledam istini u oci(citaj:smrtonosoj SMS poruci)i uverim se u surovost njenog sadrzaja.I imala sam sta da vidim-neotvorenu poruku svog bivseg decka i nikakvih naznaka bilo kakve poruke od mame.Onda me je oblio litar znoja i zabrinuh se ozbiljno za svoje mentalno zdravlje(ne po prvi put).I ne zamerite vi sitnicavi ljudi,nisam sigurna da li tacka stoji u zagradi ili posle nje i znam da povremeno pisem mala slova gde ne bi trebalo.
Krenem ja da preturam po svom skromnom inboxu i nigde ne vidim mamu.Onda pogledah malo bolje i videh da je njena poruka bila odmah iznad ove neprocitane mog bivseg nosatog decka(sto bi znacilo poslednja u inboxu od pre jedno mesec dana).Procitah je opet i shvatih sta je pisac hteo.

Najčešće baba koja guta sve što joj se servira na televiziji ili u žutoj štampi.

Žito u kukolju od naroda kakvi smo mi. Stameni borci za Srbiju, selo svoje i kućni prag. Vredni, radni ljudi koji znaju da se prilagode svim dešavanjima i da izadju na kraj sa svim nedaćama koje ta dešavanja donose.
To su oni ljudi koje obilazi Jovan Memedović da se najede i napije. Njihovi ambari su puni, njihove njive rodne, vinogradi blagorodni (kad ja nisam sa onom koju voleeem), stoka im je debela i sve je nabreklo i sretno.

Da bi neko dobio titulu Pravog Srpskog Domaćina (u daljem tekstu PSD) mora da bude poštovan pre svega, zatim vredan i uspešan u onom čemu se bavi. U njegovoj kući se mora znati red, to jest da svi slušaju ono što govori PSD. A ono što je najbitnije je da je častan i pošten. Ako ovga nema sve ostalo moš slikat.

Istorija kazuje da je PSD nastao nakon oslobadjanja od turaka. Naravno, da bi se nacija oslobodila neke sile, morala je da ima izrazite nabrijane i zajebane likove, kakvi su i bili tadašnji domaćini. Nakon oslobodjena oni su apgrejdovani u prave srpske domaćine i pokazali su put kako treba da se vodi kuća, selo, opština i država. I tad je Srbija cvetala. Onda su došle komunjare i sve sjebale. Uništile su ono što je PSD gradio i napravili nekakve zadruge na čijem čelu si bili nekakvi neljebi koji su im se čepili od početka, a nisu znali svoju kuću da vode a kamoli zadruge. Sela su se raspadala, PSD je bio ugnjetavan i ponižavan. Al fala kurcu odoše i komunjare. Ono malo pravih PSD'ova je pokušalo ponovo da izgradi zemlju, ali kukolj iz komunizma je permutirao u lažne PSD'ove tako da narod (koji i nije znao suštinu PSD'a) nije mogao da rasudi ko je pravi a ko krivi PSD.

Al vetrovi promena polako skidaju prašinu sa slike na kojoj se jasno vidi šta i ko je PSD. On opstaje, bori se. PSD se ne eksponira, nema političku partiju. On ćuti i radi. I uspeće samo da mu neko niko ne odmaže u tome. Danas možemo često videti kako političari u kampanjama pokušavaju narodu da prodaju sliku sebe kao PSD'a, al narod (iako kao celina veoma glup) ne veruje u te priče. PSD se ne prodaje, on je skroman i vredan čovek i zna da je njegovo imanje njegovo ogledalo a njegovo poštenje njegova prava slika.

Idealan, najjeftiniji poklon, početkom dvehiljaditih godina. Poklon od baba Rumenke iz Despotovca. Nema deteta u Srbiji koje nije posedovalo ovu "vašar" kreaciju
i preživelo posttraumatske nuspojave.

Izraz, odomaćen uglavnom kod starijeg stanovništva brdovitog Balkana, a koji označava da nisi baš sasvim svoj.

Kradljivac, sjecikesa, razbojnik, džeparoš. Sitna jajara ili profesionalni obijač sefova. Krupna ili sitna divljač, princip je isti, lijeva ruka, desni džep i đe je ba ono nestalo. Isparilo. Nema više.

Večna tema pesnika. Oni bolji i nadareniji shvatili su da se čovek ne može rečima ni spolja opisati kako valja, a kamoli ono malo duše i srca što mu Bog dade da mu veća muka bude. Zato su pisali po kafanskim stolnjacima, davali se na besomučna putovanja od stola do pločica i vraćali se nazad za sto, onda nastavljali da piju i slave svoju ludost.
Jedan čovek juče, tačnije ja, shvatio je da je čoveku koji voli najbolje odbegnuti u neko visoko društvo. Njima kažeš da tražiš neke posebne oči, a oni ti nacrtaju oko ko sočivo, održe predavanje o refleksiji. Kažeš im da tražiš posebnu ženu, a oni ti citiraju Turgenjeva, zaspu te Dostojevskim. Spomeneš li im da tragaš za večnom ljubavi, potraže je zavedenu pod nekim brojem, spremni su da tvoj slučaj izlože pred sudom. I sa takvim ljudima nekako se može preživeti. Uskoro ti vežu jednu crvenu ili teget omču oko vrata, šetaš se važan, naduvan ko ćuran, a šta jedan ćuran zna o ljubavi.
Samo od kafane beži, beži od prosjaka i od ljudi sa tužnim pogledom. Kafanskom bratu reci da tražiš oči, posavetovaće te da ćeš im prići bliže ako isprazniš čašu. Prosjak će ti reći da čovek ne može da voli dok se ne raskući, a onaj tužnog pogleda, pa on će ti ponuditi svoje oči, samo taj oči od suza ne razdvaja.
Neki to izjednačavaju sa rečima i oči i srce, valjda veruju da se sve to da fino i po redu ispričati, pa ti onda bude lakše i jasnije. Sad ja na te reči gledam kao na prijatelje, ako sam dobar sa njima, biće i one tu za mene, ako ih mučim i činim preko njih nešto od sebe što nisam, odbegnuće i one jednom. Još mi nekako dođe teže da se pomirim sa tim da jedno srce vredi četiri slova, jedna Sanja isto toliko, a neki oblakoder i više nego duplo. Tako da mi je to nepouzdano. A opet ljudima je danas do tog oblakodera više i stalo.
Jedino mi krivo, kada sam već sav tako nakrivo posađen, kada mi tesno i pod ovim nebom, kad mi mala ova zemlja, što me onaj gore ne načini da budem oblak. Zamisli te radosti, priča ti vetar, zvezde ti šapću, a onda kada već svi zaspe, u nekim očima skrašiš se i sam.

Situacija kad ni trimer ne pomaže. Čedo toliko ružno, koje je na svoju nesreću pokupilo fenotip Melesia iz Esmeralde i genotip Vladana Batića. Kad je puste na ispašu obično se zavuče negdje u mrak, ali džaba kad i tamo sija ko da su joj uranijum u formulu sipali. Još kad hormoni počnu da čine svoje, pa se toj kreaturi pojavi želja za sjemenskom oplodnjom, počinje da lovi ploditelja i pri tome sredstva ne bira.

Zivotni standard srednje klase u svetu. Velika riba jede malu. Nesposobnost politicara zemalja 3 sveta,odnosno nesposobnost politicara bilo koje manje drzave. Da li bismo trebali da prosperiramo od pogodnosti danasnjeg sistema u svetu? Zasto smo onda isfrustirani i iscrpljeni? Izraz "ekonomska ekspanzija" sugerise na nesto pozeljno i dobro,ali jednostavno znaci da trebamo da trosimo vise novca. Medjutim trosenje ne znaci da ce nam se zivot pokrenuti na bolje. Trositi vise novca jedino hrani ceo ekonomski sistem,koji je baziran na kupoprodaji. Ukoliko nema strujanja novca, nastaje kriza. Ako mi ne kupujemo, proizvodjaci ostaju bez posla. Ljudi ne kupuju kuce, automobile,ves masine... Ceo sistem pada.
Nama ne treba toliko stvari koliko proizvodjaci proizvode,ali njima mnogo znaci nasa potreba za njima. Zasto u nasim supermaketima mozemo da biramo da kupimo 60 razlicitih vrsta toalet papira kada sluze istoj svrsi? Potraznja je cudo koje pokrece motore ekonomske ekspanzije. U svetskoj ekonomiji ne postoji dovoljno,vec samo hronicna ceznja za necimo novim,za nesto vise. To je glad koja se ne moze zasititi.
Toliko je samo ludosti u svetu po ovom pitanju. Da li ste znali da jedna Americka kompanija proizvodi brzu hranu(povisava krvni pritisak i goji nenormalno), lekove protiv visokog pritiska i lekove za skidanje kilograma!? Banke pokusavaju da me nagovore da kod njih dignem kredit i da se zaduzim,dok me sa druge strane zasipaju sa raznim katalozima robe kako bi taj isti novac potrosio. Kako je moguce da mi u Srbiji mozemo da kupimo jagode iz Ekvadora i Kenije kada u ove zemlje ne mogu da prehrane svoje stanovnisto kamoli tudje!? To je zbog novca,koji im je nophodan da bi te drzave mogle da izmire svoje dugove i kredite. Banke zapadnih zemalja se bogate na zaduzivanjima zemalja treceg sveta.
Zlo potrosackog drustva je u tome sto nas cini nesvesnim prema posledicama nasih dela. Mi kupujemo garderobu koju proizvote savremeni robovi koji rade za neku bednu crkavicu. Pravimo svakodnevno brdo otpada. Jedemo hranu koja je bezukusna,i pravi se pomocu hemikalija koje opet zagadjuju svet oko nas. I jos mnogo toga... I kako izaci iz zacaranog kruga? - Tesko. Nas najveci problem je u tome sto ne znamo sta da uradimo po tom pitanju. Ne znam da li cemo uspeti da se odupremo ovom zlom sistemu. Jedno sigurno zanm,dobro biti nece...

Odnos koji se u teoriji odvija mnogo pre prakse.

Loto u kojem izabrani brojevi predstavljaju brojeve u dnevniku učenika za koje se misli da će odgovarati sledeći čas. Obično se dešava kad niko nije ništa učio. Onaj ko pogodi najviše brojeva je pobjednik i po pravilu se časti pivom.

Osoba iz manjeg grada koju poznaju skoro svi od 12 do 20 godina. Popularnost je stekao tako što je platio izvesnu svotu novca nekom Beogradskom MC-u koji je odvojio svoje dragoceno "blejim i pušim vutru vreme" za snimanje ovog legendarnog jebaćemo-vam-svima-majku spota. Nije bitno gde će se spot odvijati, bitno je da su tu svi potrebni rekviziti: Automobil sa zatamljenim staklima, go-go igračica, naočare za sunce, iako je napolju -10, kajle i naravno pištolji na kuglice. Inače ovaj spot obično uspeva da dogura do 1000 pregleda na youtube-u, i to je njegovo životno delo koje se više nikada neće ponoviti. Ta popularnost traje par godina i različita su gledanja na njegov status u gradu.

Sam sebi čini medveđu uslugu. Radi nešto što nije dobro po njega, na sopstvenu inicijativu.