Žene koje nijesu porijeklom iz SAD su prema mišljenju eksperata iz Holivuda u većini slučajeva sušta suprotnost uglavnom poštenim, kulturnim i mirnim Amerikankama.
U zavisnosti iz kojeg kraja svijeta dolaze, bave se različitim aktivnostima (obično zakonski kažnjivim), pa su tako stanovnice Afrike i Južne Amerike obično članice terorističkih organizacija, žene porijeklom iz istočne Evrope su špijuni i/ili prostituke a žene sa dalekog istoka su plaćene ubice koje često boluju od "sindroma nedodirljivosti". Takođe, ako je vjerovati onome što se da vidjeti iz američkih filmova, stanovnici bliskog istoka se vegetativno razmnožavaju jer na tim prostorima ne postoje osobe ženskog pola.
Ono što je zajedničko za sve njih, bez obzira iz kog kraja svijeta dolaze jeste da su najčešće zgodne, hladnokrvne, hoćne, da posjeduju bar osnovno znanje o upotrebi vatrenog oružja i da gaje ogromnu ljubav prema materijalnim dobrima (da ne kažem da su sponzoruše).
Naravno, kao i svi likovi u Američkim filmovima (osim stanovnika bliskog istoka) pričaju engleski ali uglavnom sa lošim i često grubim akcentom, što prema mišljenju holivudskih stručnjaka zvuči vrlo seksi.
Ukoliko se pojavljuju u nekoj vrućoj sceni, dominantne su, sklone mazohizmu i preferiraju jahačku pozu u seksu a to naročito odgovara nama gledaocima koji na taj način ako su se raskomotile možemo da uživamo u njihovom nerijetko bujnom poprsju.
Uakcionim scenama obično su obučene vrlo provokativno za date uslove. Ruskinje i Azijatkinje u obično biraju jako uske komplete u sado mazo fazonu, dok stanovnice Afrike i Južne Amerike oblače odjeću koja više otkriva nego što pokriva. Usput da napomenem da fizičke obračune sa muškarcima završavaju vrlo lako udarcem potkoljenice ili vrha cipele u testise.
Naravno, sve ovo ne znači da i žene iz Amerike ne mogu biti alfa ženke ali ipak tu ulogu najčešće preuzimaju pripadnice ljepšeg pola iz nekog drugog kraja svijeta.

Ne kaže se za džabe da ko nije živeo u studentskom domu, nije iskusio studentski život. Tu možeš da upoznaš svakakve ljude počevši od spremačica, preko portira, radnika u studentskoj sluzbi, pa do samih studenata. Kada dođeš da se uselis u dom moraš prvo da preživiš službu. Uđes na vrata, kažeš onako fino dobar dan a dobiješ samo mrk pogled, gleda te kao da si joj/mu pobio sve najmilije. Bez ikakve ljubaznosti te šalje na ovaj šalter, na onaj šalter na kojima se ponašaju prema tebi kao da si došao da prosiš, a na kraju kada se posle svih tih cimanja vratiš konačno u službu, sa istim onim pogledom ti bukvalno ugura u ruku papir sa brojem sobe (na osnovu koga ćeš da tražiš ključ). Kažes hvala, dovidjenja, a naravno dobijes muk. Dalje, portiri su pola pola. Ima takvih likova koji su maksimalno korektni i čak i kada napraviš nešto neće da ti prave problem. Ali zato ima pravih skotova koji bi samo da se uvuku šefu u dupe kako su oni eto dobri radnici i samo idu od sobe do sobe i jedva čekaju da nekog prijave za najmanju sitnicu. A spremačice su posebna priča. Sediš u čitaonici (više vas) a ona baš tad mora da briše staklo i ajde to nego istovremeno priča telefonom sa ćerkU, i objašnjava joj kako da podgreje ručak, al´ nek joj ne zameri što je malo izgoreo (sa akcentom na e). A studenti, e to je već nešto drugo. Ima svakakvih: neki se ponašaju kao da su došli na ekskurziju, prave žurke svako veče, dobacuju ljudima sa prozora, ponašaju se kao deca u osnovnoj školi. Zatim ima onih pravih smarača. Sve njihove priče se svode samo na ispite, ne izbijaju iz čitaonice, sa podočnjacima do zemlje, pitaš ga nešto normalno, a on samo klimne glavom i blago se nasmeje. Ali oni su u principu i najbolji, nikoga ne diraju i rade za sebe. Ali najgore su mamine i tatine maze kojima sve smeta,ne odgovara im stolica, moraju da sede uvek na istoj, jer ovako nemaju koncentraciju, napolju +40, otvoriš prozor a oni se žale na promaju, smeta im svaki šum, (neke devojke ne mogu ni u čitaonicu da dođu a da nisu našminkane), a žale se kao da samo oni imaju ispite i kako im je teško. Ali nije sve tako crno. Možeš da pronađes taaako super ljude da moze da ti bude baš baš strava i da podjebavate ove snobove.

Iliti "Glas Božiji". On govori ono što Svevišnji misli, jer (kako film "Dogma" kazuje) frekfencija Božijeg glasa je toliko visoka da bi nam se od jednje Njegove reči glava prosto raspukla.

Tokom istorije je bilo dosta ljudi koji su tvrdili da su čuli Njegov glas i zbog toga i nisu baš najbolje prolazili: neki su bili spaljivani, neki su bili vešani, neki su potapani na dug vremenski period. Ako je deo njih i zaradio nešto, nije dugo uživao u plodovima svog rada.

Nekima je taj "glas" bio kao okidač koji ih je naveo da učine neka ne baš tako fina dela. Da budemo precizni, vršilac tih dela je sigurno bio zadovoljan učinjenim, ali oni koji su tom ili tim delima prisustvovali i nisu bili preterano srećni. Uostalom, ko bi sa makar malo mozga želeo da ima stajling Bezglavog Jahača iz Uspavane Doline?

No, da se vratimo onome što je bit svega ovoga.

Svi mi imamo Metatrona u sebi. Neki kažu, u šali naravno, da su to "glasovi u glavi" (i ne - niko nikome ništa ne uglavljuje u ovoj priči). E, pa upravo ti "glasovi" su ono što nas nekada mori, a nekada nam daje olakšanje. Sit se ispričaš sam sa sobom, kažeš ono što nikome ni na samrti ne bi priznao i daš sebi mogućnosti da sa svih strana razmotriš neki problem. Ili jednostavno, svojstveno jednom ljudskom biću, sve još više iskomplikuješ, pa se smoriš i ubedačiš toliko da bi zaplakao i pride se ludački smejao.

Metatron je i intuicija, glas savetnik, anđeo zaštitnik koji vas kucne po ramenu i zamoli vas da se manete neke rabote koja i nije baš preterano korisna. Ako vam nisu sve daske na broju, onda ćete uraditi ono što je suprotno zdravom razumu, jer je glas u glavi (u tom slučaju) jedan pakleni šaljivdžija (sa akcentom na ono "pakleni").

Kada ste zamišljeni, i kada izgledate kao da ste mislima daleko i kada drugi misle da verovatno niste sasvim "čisti", to je verovatno zato što ste u jednoj finoj konverzaciji sa svojim "Metatronom".

Osoba između 12 i 25 godina, koja se nekada tokom svog ranog djetinstva bavila fudbalom, al se nije baš iskazala, no ipak zna sve o pomenutom sportu.
Njegovo znanje o fudbalu nije baš za svakoga tako da ga ispoljava samo u komentarima na fejsbuku, forumima i kafama/pijankama s dečkima, a tim prilikama je najpametniji.
Najčešće nije nepismen, ali je zato ne pismen, u svojim komentarima najviše koristi interpunkcijski znak "..." i k tome je još šovinista.
Također posjeduje vremensku mašinu uz pomoć koje je u mogućnosti da izučava fudbalere koji su bili aktivni prije njegovog rođenja i sadašnje zvijezde poredi sa njima.
Razbacuje se pojmovima poput: "sviper", "destruktivac", "formacija"... koje je pokupio "odsvakud", a najčešće ni ne zna prvobitno značenje istih pojmova.
Najveći san mu je da nadje "neku" koja će mu pravit dobar burek, dobro peglat veš i rodit sina, koji će naravno biti vrsni... Šta? FUDBALER - tako je :D A ako ne uspije u tome, onda opet VRSNI POZNAVALAC FUDBALA. Ta pojava se inače naziva Kruženje šupljiranja o fudbalu.

1. epizoda - Upoznavanje svih lepota sela u kojem se serija snima sa akcentom na vilu/ranč glavnih bogataša u seriji. Istovremeno se upoznajemo sa njihovim biznisom, uglavnom je u pitanju grožđe ili kafa. Nakon promo turističkih kadrova sledi razgovor između gazdarice i služavke o tajni iz prošlosti. Naime, gazdaričin sin nije gazdin sin, al ga je ona podvalila zarad nasledstva, a služavkina ćerka je gazdina ćerka, nastala kao posledica jedne grešne noći između gazde i služavke. Naime, gazda ne zna da mu je ona ćerka, niti ona da joj je on otac. Sin se vraća sa petogodišnjih studija u Americi ili Evropi i upoznaju mladu služavkicu, koja je lepa kao Afrodita i zaljubljuju se jedno u drugo. Na kraju epizode pada prvi poljubac, a ako imaju sreće sa vremenom i prvi seks.

2. epizoda - Služavkica ostaje trudna, još uvek mu nije rekla. Nastojnik ranča je zaljubljen u mladu služavkicu i želi da je oženi. Ćerka bankara je zaljubljena u gazdaričinog sina. I jedno i drugo su glavne zloće. Kada saznaju da su se služavkica i sin pojebaše, kuju plan da ih rastave. Bankareva kći drogira sina i ubeđuje ga da se jebahu k'o zečevi i da je trudna. On odlučuje da se ženi. Nalazi se sa služavkicom i saopštava joj da je ostavlja i da se ženi. Ona ucveljena i ponosna mu ne kaže da je i ona trudna. Odlazi plačući kući.

3-1000. epizoda - bankareva kći i gazdarica čine sve moguće i nemoguće da unesreće služavkicu. Ona plače po ceo dan. Rađa dete, bankareva kći joj otima i ona veruje da joj je dete umrlo. I plače ponovo po ceo dan. Nastojnik pokušava da je pojebe, al joj pop ne da.

1001. epizoda - gazda saznaje da mu je služavkica vanbračna kćer, ali ne sme da joj kaže, boji se da će ga odbaciti. Služavkica i dalje plače po ceo dan.

1002-2998. - epizoda. Gazdarica, bankareva kći i nastojnik i dalje čine svoja zlodela. Prvo pojebaše, pa onda poubijaše polovinu glumaca na setu. Uglavnom je služavkica glavna osumnjičena. Služavica i sin se pojebaše nekoliko puta usput, ali moral im nije dozvoljavao da on napusti ženu i dete. Služavkica i dalje plače po ceo dan. Gazdino imanje je pred bankrotom.

2999. epizoda - kulminacija serije. Sve tajne izlaze na videlo. Služavkica saznaje da je gazdina ćerka, sin saznaje da nije gazdin sin, oboje saznaju da im je dete živo i oteto. Služavkica biva oslobođena svih optužbi. Ipak još malo plače, neće imati više vremena. Gazda umire od srčanog udara.

3000. epizoda - gazdarica, bankareva kći i nastojnik bivaju ubijeni ili odu u zatvor. Služavkica spašava očevo imanje i udesetostručuje bogatstvo. Pravi se velika gozba povodom venčanja glavnih glumaca. Na svadbu dolaze svi preživeli glumci. Mladenci se poljube, kamera ih zumira

FIN

Vrhunska dokoličarska nirvana.
(na jugu Srbije)

Izraz koji se koristi da opiše instant stečeno znanje u nekoj oblasti. Dojučerašnji nemač pojma postaje urbani pojmač koji zna, koji umije i još dvije.

Turbofolkističke organizacije su privredni subjekti koje su srušile stari i uspostavile novi sistem vrijednosti, u kojem su kultura, moral, poštenje, obrazovanje, rad, zamijenjeni nekulturom, nemoralom, nepoštenjem, neobrazovanjem i neradom, a sve u cilju ostvarivanja dobiti.

Ove organizacije su, mašući zastavom primitivizma, hrabro stupile u obračun sa zdravim razumom, te su, zauzevši strateške položaje na radio/tv frekvencijama, krenule sa sistematskim infiltriranjem u sve pore društvenog života. Moto im je bio Sveprisutnost.

Obaranje starog i uspostavljanje novog sistema vrijednosti izvršen je zahvaljujući tajnom projektu koji je nazvan "blitzstih". Za realizaciju ovog projekta, angažirani su najnetalentiraniji, najnepismeniji, najmaloumniji, najnemuzikalniji (u svemu "najne") tekstopisci i kompozitori (sa akcentom na "tekstopisci"), koji su imali za cilj stvaranje umotvorina u kojima će se propagirati nemoral, nekultura, nerad, neobrazovanje... Imajući u vidu da su ove umotvorine svojevrstan poziv društvu da se dozove nezdravom razumu, morale su imati što manje riječi, koje će se u nedogled ponavljati, kako bi se što lakše pamtile i kod ciljane populacije bile prihvaćene instant metodom. Zajednički naziv za krajnji proizvod bio je “Primitivman”. U tome ima simbolike.

Za svetu misiju trovanja društva Primitivman-om odbabrani su najsposobniji agenti koji su na tajnom zadatku koristili kodna imena: Era, Gedža, Viki, Siki, Šike, Hule, Ceca, Ćana, Mica i sl. Nekima od njih u trag je ušao tajni agent Bora Čorba, identifikovao ih je i pokušao spasiti čovječanstvo tako što je objavio njihova imena u pjesmi, u posprdnom, ironičnom tonu, ali to nije dalo rezultate. Tajni agenti su nastavili trovati društvo, ne obazirući se na Borin otpor.

U aktivnostima na spaljivanju moždanih vijuga zbunjenog stanovništva isticali su se agenti ženskog pola, specijalno odjeveni i obučeni za takvo što. Vrckajući ovim, treskajući onim, u nevidljivim uniformama (svi su mislili da one nisu odjevene) izvršile su hipnozu nad zdravorazumskim kolebljivcima, te na taj prikrile svoje krešteće glasove i u njihov mozak inputirale stihove kojim je uspostavljan novi sistem vrijednosti.

Kako je rastao broj turbofolkističkih organizacija i njihovih agenata, tako je rastao i broj duhovnokontaminiranog stanovništva. Ovakav progresivni rast broja duhovnih ugursuza iznenadio je i najoptimističnije vođe turbofolksističkih organizacija. Kako bi iskoristili ovakvo stanje, novitetima su do vrha napunili kotao svoje turbofolk lokomotive i punom parom krenuli u osvajanje novih teritorija zdravog razuma, sijajući za sobom primitivluk kao mlad lukac superbaka sa kosmodiskom na ledjima.

Višegodišnja agresija rezultirala je uspjehom, turbofolkističke organizacije su postigle cilj, uspostavile su novi sistem vrijednosti, te ostvaruju ogromnu novčanu dobit. Kako bi održale poredak, koriste se starim, provjerenim metodama: dominacijom putem medija, punjenjem lokomotive novim agentima koji se nazijavu Zvijezde ovoga ili onoga, Farmama, Velikim Bratovima… Zdravorazumnih je, na njihovu veliku radost i na radost njihovih džepova, sve manje. U ovom ratu sa zdravorazumašima najviše stradaju maloljetnici.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Ovo se odnosi samo na one koji ne vole i/ili ne znaju a moraju da kuvaju jer nema ko drugi. U pitanju su iskreni pater familias-i i "mačo" muškarci koji su navikli da im mame ili supruge/devojke kuvaju (i naravno obavezno zakeraju što nije slano, ljuto, reš i sl.). Kada su, zbog odsustva osobe inače zadužene za kuvanje, primorani da to rade sami, nastaju ozbiljne frustracije koje se ispoljavaju napadima nekontrolisanog besa i agresije prema slučajnim prolaznicima i kuhinjom koja liči na Hirošimu dan posle. Ipak, po povratku osobe (najčešće ženskog pola) koja inače kuva, nekoliko dana više cene njen trud i rad. Naravno, to posle "izvetri" do sledeće prilike.

(Prethodni delovi: 1, 2, 3)
U prošlom delu, stigoh do trenutka kada je Knez Mihailo sa ljubavnicom i prijateljima krenuo put Košutnjaka, a sve radi sopstvenog odmora. Kako pričaju oni koji su se zapravo vratili živi sa tog izleta, taman je knez otpočeo naučno predavanje na temu "Zašto mravi nekada polete", kad su se pored njih stvorila dva magarca, naoružana revolverima. Posle par trenutaka, Mihailova karijera, ali i boravak na ovom svetu su okončani. Atentat su preživeli Mihailova ljubavnica i jedan prijatelj, Svetozar Garašanin, koji je uspeo da pobegne, a ubice su mislile da će taj da se usere i da neće mrdati iz kuće. Dotični su inače bili srpska verzija Braće Dalton, neki Radovanovići, čijeg trećeg burazera je Mihailova žandarmerija smestila u ćuzu.
Ova dvojica ne samo da su bili skloni zločinu kao i originalni Daltoni, već su bili i podjednako glupi, tj. verovali su da će zaplašiti narod toliko ubistvom kneza, da će Srbi odmah da ih izviču za guzonje.
Ali kurac! Od trenutka kad su pucali, po njih je sve počelo da se odvija po Marfiju. Prvo, onaj što je pobegao, Garašanin, nije otišao kući, već pravo u vladu, kod čoveka zajebanog ko kratko ćebe, Milivoja Blaznavca. Drugi problem po Daltone, bio je taj što je Blaznavac odmah uvideo da Mihailo nema direktnog naslednika (odnosno, bračno dete, sa kojom činjenicom su Daltoni računali), pa se vratio do Kulina bana, shvatio da je Miloš Obrenović nekada davno imao još jednog brata, Jevrema, i da on ima jednog unuka, koji ima 14 godina i zove se Milan. Odmah je prikupio državni, vojni vrh, te ovog Milana, i na dečkovo zaprepašćenje, proglasio ga za srpskog kneza.
U međuvremenu, Daltoni su stigli do Beograda, spremni da preuzmu vlast. Nekoliko sati kasnije, njihove plemenite ambicije su se ugasile pred streljačkim vodom.