Jedino rešenje za totalno sjeban sistem koji je odavno prevazišao mogućnost popravke. Obično se upotrebljava u kontekstu kompjuterskih operativnih sistema kao vid brisanja svega što se nalazi na hard disku i instaliranja svega ispočetka, ali ima višestruku primenu i van tog regularnog konteksta.

Poremecaj koji obicno nastupa u zavrsnoj godini srednje skole, a svoj vrhunac dostize tokom studiranja. U tezim slucajevima, aktivizam se nastavlja i posle skolovanja.

Simptomi koji ukazuju na ovo oboljenje ukljucuju nosenje sarene odece, crtanje "peace" logoa svuda po stvarima, zidovima, sveskama, ponekad i na telu i to trajno, verovanje da cete, ako se zavezete za drvo, spreciti velike drvnopreradjivacke kompanije u seci suma, svest o soku, tabuu i provokaciji u svim formama umetnosti kao jedinim i iskljucivim nacinima za resavanje nekog drustvenog problema, bacanje kamenica na organe reda tokom samita G8 verujuci da cete ih time zaustaviti u eksploataciji citavog sveta, verovanje u to da je religija izleciva bolest, te crtanje proroka muhameda i alaha u svrhu priblizavanja muslimana ostalim ljudima sveta, kupovanje karte za koncert U2 cime cete pomoci lecenju dece od tuberkuloze u africi, ostavljanje suludih grafita po zidovima grada, cije su kljucne reci "anarhija", "inicijativa", "sindikat" i "zastita", obavezno studiranje na filozofskom fakultetu.

U tezim slucajevima zabelezeni su jos neki simptomi koji podrazumevaju citanje marksovih dela i prihvatanje te ideologije, citanje bilo kakvih dela i prihvatanje ideologije uopste, dodavanje pseudonima uz originalno ime, sllusanje the smiths, a sve pod maskom decaka i devojcica naivnog izgleda i blage naravi, koji se pretvaraju u zveri kojima nisu ni teroristi dorasli, te napadaju rukama, nogama, oruzjem i vatrom svaki put kada maloletni senegalac dobije zuticu, ili radnici u grckoj podobijaju otkaze.

Bolest je neizleciva.

Pitanje koje postavljaš liku koji vozi auto koje guta 11-12 litara na 100 km.

Za razliku od svojih roditelja koji ih školuju tako što svaki zarađeni dinar prvo bace na papir da sračunaju kako najpravilnije da ga utroše, studenti takođe bacaju na papir te iste dinare samo u malo drugačijem obliku.

Kažu da je danas veoma teško pronaći humane ljude, al' valjda kako djeluje ovo globalno zagrijavanje na naše umove u sred decembra, danas je sve više takvih ljudi.

Kupiš pempas pelene i dobiješ novi CD/Album Zdravka Čolića. Kažu: ,,Roditelji nemaju para za bacanje' pa ne mogu otići na Čolin koncert u Sarajevo. Zato Čola njima u cilju podsticanja nataliteta poklioni najnoviji album, remek djelo Bregovića. A za koju godinu će se ova humanost vratiti uduplano; doće mama i tata + sin/ćera na koncert''

Pa dobro, kažemo, lako je Čoli biti human sa tolikom lovom na raznim konto računima u bankama širom Švice. A ima li humanih ljudi, običnih građana. Kažu: ''Pa ni u Americi nema više humanosti, sredenji sloj ubiše kamate i krediti ,a kamoli negdje drugdje'' ... Pa, humanih ljudi čak nema ni u EU, al' zato, Srbija ne bi bila Srbija kada ne bi bila iznimka u odnosu na EU pa čak ako se radi i o dobroj stvari. Npr. prosječan Srbin je jedan od najvećih humnista u Evropi. Sigurno se pitate: ''Kako?'' ... Pa fino, on kupuje ulaznice, a od tih ulaznica jedan mali procenat se odvaja za unesrećene na Kosovu. Zato, zauzvrat će morati gledati govno od meča i slušati sranje od muzike posle utakmice, lokalnog benda ...

Pa eto, imamo najhumaniju organizaciju na svijetu. Oni svog najboljeg strjelca prepuste svome komšiji ,a i prodaju ulaznice po akciji ''Kupiš 1 dobiješ 3'' ...

Ustajanje ponedeljkom, ubedljivo najgori deo cele nedelje. Jedino čime možeš da mu staneš u kraj je to da naviješ sat jedno 25 minuta pre samog dizanja. Ništa lepše nego konstantovanje da možeš još 25 minuta da pružaš udove po krevetu. A onda dođe i trenutak u kojem pomisliš: "PUU jeb'o te otac u dupe, pa kad pre prođe 25 minuta"!? E, onda se kao po pravilu daš u brzo nalaženje razloga da jos malo balaviš po jastuku i emituješ mirisne divote od kojih bi zabagovao Gajgerov brojač.

Molitvenik.

Žena koja izaziva poštovanje u svom čoporu. Ona ka kojoj su uprte zacakljene okice dok priča o svom šišanju od tri soma u Delta Sitiju, o novim čizmama od deset soma i o frajeru koji joj je nudio kule i gradove, ali ona nije htela s njim. Iz principa.
Žena koja nikad nije viđena s nekim muškarcem. Možda je frigidna, ali opet, ostavlja dovoljno prostora za fenomenalnu fantaziju o kricima koje ispušta tokom snošaja.
Ona je stalno u nekom spidu. Nikada nećete čuti kako joj je dosadno, ili se, ne daj bože smorila NEKAD negde. Ne. Ona je živ primer toga koliko reč 'urbano' može da se infiltrira u svaki neuron u mozgu i postane sastavni deo svakodnevnice. Pijaca - urbano. Bacanje đubreta - tako urbano. Kenjaža na wc šolji - urbanije ne može biti. I sa stilom naravno.
U školi je uvek bila ona oko koje su se vrtele mnoge priče. Nijedna nije dokazana, a ni opovrgnuta. Tajanstvenost je njeno drugo ime.
Na fakultetu je imala čitav tabor svojih podanica koje je uvodila na najbolje žurke u gradu (nikada se nije saznalo kako), i dok su druge devojke navatavale sebi nešto muško, ona bi samozadovoljno ispijala svoju čašu vina u separeu, kao pop koji zadovoljno suče brke dok gleda kako pastva vredno radi u polju.
Možda je nekada i razmišljala o udaji. Ali ne, to bi tako narušilo njen urbani stil života. Feri, Ariel, Glejd mikrosprej, to je tako... oh, prosto grozno.
Neki kažu da je karijerista. Drugi da je isfolirana. Treći pak misle da je samo ubogo čeljade koje nikada nije osetilo šta je dobra močuga. A ni motka.

Situacije koje bez i jedne reči nepoznatim ljudima bivaju jasne i izvlače im osmehe, te im vrećaju sećanja na prošlost, ili neke tople trenutke. Mogu to biti i nevine radosti detinjstva na koje nas potsećaju klikeranja dečaka ili bljesak gaćica, između vriska i nespretnog pokušaja nepoznate, ali zgodne žene, da pobedi vetar u njegovoj nameri da joj zadigne suknju preko lica.

Stolar. Drvodelja. Majstor za daske koje život zrače. Najviše od svega voli da pusti dasku na rende. Daske od mladjeg i mekšeg drveta su mu malo draže zbog veće dostupnosti i lakoće obrade istih. Ne preza naravno ni od obrade starijih i tvrđih komada. Nema daske koju ne može odraditi kad je alat dobar. A stolar bez alata ko žirafa bez vrata. Pored rendeta kao omiljenog alata, jedan od onih koji su mu uvek pri ruci je i ubodna testera. Pa kad krene da krajiči daske, lele si ga dasci, piljevine do plafona od njegovog Metabo ubodnog šampiona. I Makita marka mu godi i nije za bacanje u nedostatku Metabo-a. A tek rupe što voli da odrađuje u daskama, to mu je tek prava milina i uživancija. Svako svrdlo bira prema dasci i potrebama iste. Svrdla od titanijuma, tamnije boje, pokazala su se kvalitetnijim i izbornim materijalom za obradu najtvrdjih daski. Prodju ko kroz sir. Daske uglavnom obradjuje u horizontalno nivelisanom položaju. Kosi ili vertikalni se koristi u specijalnim prilikama, ako daska zahteva specijalnu obradu pod uglom. Omiljeno drvo za daske mu je hrast, i to po mogućstvu Slavonski, iz Hrvatske. Kažu da je to najbolji materijal za obradu. Ponekad ide i sam u nabavku istog u njihovu postojbinu, a nekad mu i daske dopreme drugi, po potrebi. Nakon finalne obrade, bitno je da se uradi glazura i da se daska zaštiti, takoreci lakira. Lakiranje obično radi metodom prskanja, zbog brzine i kvalitetnijeg slojnog pokrivanja. Ako je predmet obrade kvalitetniji, onda se lakiranje obavlja vise puta, u slojevima, po potrebi.

Istrebljena vrsta moćnim oružjima dekadencije modernog života i to baš u vreme kada filmska industrija, krajnje ironično, cveta!

Inače mogu se pronaći još koji preživeli primerci sa platnom veličine peškira i smanjeni do minijature kabine javnog WC-a, ali i oni će uskoro tužno i zauvek nestati.

Tamo gde ljudi cesto prolaze, a iz nekog razloga nisu mogli da betoniraju ili asfaltiraju, obicno se nalazi ova sorta podloge. Naravno, ukoliko nije najprostija utabana zemlja.

Čisto prodavanje magle. Kondenzovane, doduše, ali svejedno magle. I to bukvalno!

Elem, neko se setio da izvesnu količinu vode zapakuje u komad plastike cilindričnog oblika, nalepi etiketu sa nazivom svoje firme na isti i tako profitira. Jebote, čak ni marksističke revolucije nisu unele tolike promene na tržište kao ova ideja. Krajnje neverovatno, složićete se.

Naravno, ma koliko prostom svetu ovo delovalo kao bacanje para, uvek postoji malograđanština koja će da poveruje u istinitost priloženog u reklamama za ove proizvode.
Naime, obično neka prepička džogira u uskim helankama a zatim otvara flašicu iz koje pije 2-3 gutljaja, nakon čega možemo videti kako njeni krvni sudovi i mišići doživljavaju ekstazu ali baš svi mišići, pa čak i najsitniji, savijači prstiju.
Metabolizam se ubrzava a devojka je spremna da sa osmehom na licu istrči još jednu turu polumaratona.
Hidrira čak i ispucalu kožu na petama i oporavlja slamastu kosu kojoj daje bujan, prirodan volumen i čisti metabolizam i od vlaške magije.

Ali jebi ga, ipak je to voda sa savršenim odnosom kalcijuma i magnezijuma. Dva prema jedan, ako me sećanje služi.

Ako započnete dan ovim obogaćenim vodama, ceo dan ćete biti sveži, odmorni i spremni čak za suočavanje sa nadrndanim tastom koji bi vam najradije jebao mater jer mu blejite na gajbi. Savršene za sve one koji brinu o sebi i svom zdravlju.

Da ne bude da prodaju najobičniju vodi, setili su se da je obogate aromama. Tako na primer, ako pijete onu sa ukusom breskve koja ima miris razblažene pišaće, bljutav ukus teraće vas da povraćate ali morate stisnuti zube! Pravi lek mora imati gorak ukus.

Ne mogu odoleti a ne postaviti sledeće retoričko pitanje.
Zar nije logičnije kupiti pivo ili sok umesto ustajale vode u ambalaži pseudo-futurističkog dizajna koja je potpuno razgradiva, doduše kroz nekih 1,5 miliona godina? Zasigurno jeste ali nema bez ekologije u Evropu.

Uostalom, zašto jednostavno ne otići do kuhinje i nalipati se vode ko kamila gotovo za dž? NE! To je ipak flaširana voda! Ona leči sidu... al zamalo.

Ovo je priča koje se jedva sećam. Gotovo zaboravljena. Bio sam poprilično pijan to veče. Potpuno odvaljen tabanjao sam pločnikom tada ne tako tihog grada. Prošlo je dosta vremena od kad sam je poslednji put video. A opet stajala je nikad više lepša, nikad manje moja, sa nebitnim tipom. Zaboravio sam je, al' je podvesno uvek bila tu. Nastavio sam dalje, i opet sam sve zaboravio. Međutim. Probudio sam se rano ujutru u maloj zamračenoj sobi, u isparenju alkohola koji sam sinoć pio. Probudio me je mamurluk, i neka iritantna buka koja je dopirala spolja. Uz mamurluk i tešku glavobolju uspeo sam da se opet setim nje. Plave kose, očiju plavih i dubokih kao okean, kože bele kao kokain, ili neki spid, uglavnom bila je žućkasto-bela, ili sam to istripovao zbog spida, ne znam. Setio sam se prvog susreta s njom. Njenih reči kako ne zna da se ljubi, i pijanog odgovora, da ne znam ni ja, al' da ćemo naučiti zajedno. Svaka misao o njoj me je terala na povraćanje. Hteo sam sve te misli tad da zapišem, ali kako krenem u meni se stvori još veća mučnina. Svakim potezom olovke stvarao se sve veći bol. Nema ništa lepše kad patiš. Razmišljao sam u sebi o sebi, i pokušavao sam da se nateram da plačem. Al' nije išlo. Setio sam se prvog vođenja ljubavi (da ne kažem jebanja). Bio sam klinac, klinac u tripu: "hehe vidi me ja jebem, a moj drug, vršnjak, ne jebe." Onda sam je zamislio u krevetu, kako se osmehuje, dodiruje mi dlanom lice, grli me, i govori da će sve biti u redu. To je stvorilo toliku mučninu, da sam otrčao do toaleta da se ispovraćam. Umio sam se. Nisam mogao da se pogledam u ogledalo. Vratio sam se u sobu. Gledam u bele patike, prljave od blata, bačene, u izlizane đonove, i poredim ih sa sobom i svojim životom. Trebao bih da uzmem neke druge, zamenim ove stare. Da uzmem neke udobnije i s njima krenem nekim drugim putem, u nekom drugom pravcu.

Osoba koja se primetno ugojila, a koja je bila simbol atletske građe i fizičke kondicije. Stil života, pristupačnost svega posle odrastanja u lošim životnim uslovima, način ishrane i manjak želje da se ostane na vrhunskom nivou, ostavili su tragove na izvajanoj figuri koja sada podseća na XXL verziju momka koji je svojim umećem sa loptom svojevremeno ulepšavao podneva i večeri ljubiteljima fudbala.

Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.

Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.

Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.

'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...

Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...

Flaša skupocenog viskija koja se obično dobije za slavu ili sličnu priliku i koja se prenosi, iz ruke u ruku, po potrebi.

Gomila debilskih saveta sa TV-a o tome kako da na komplikovan i neefikasan način rešite probleme u kuhinji na koje nailazite.

Najvarljiviji osećaj koji može uhvatiti čoveka, koji se iz svog provincijskog mesta uputio u Beograd ili- što je još češće-u dijasporu, radi uhlebljenja.

Bila je to neka sumorna zima, ajde recimo devedes` i neke, kada zbog nedostatka benzina nije moglo iz rodnog Prčilovca ni lokalnim busom da se ide do najbližeg grada, pa se zaputilo pešice. Posle toga, iz voza u voz, iz busa u bus, bacanje poslednje marke koju si pozajmio od druga na izlaznu taksu i mito za mađarske lopuže... Dva dana kasnije, stiglo se nekako do "Beča u Njemačku". Tamo je neki nerođeni stric od nesuđenog zeta uspeo da ubedi gazdu da te primi da kopaš kanale...

No, to je bilo pre šurnaest godina. Ti si sada svoj čovek, zarađuješ više od srpskog akademika i uželeo si se rodne grude. Zahvaljujući društvenim mrežama, čuješ se sa svojom familijom svakog dana, sa nećakom koji se nije ni rodio kada si ti zapalio preko grane svaki dan igraš "Texas Hold`em Poker". Ni društvo iz škole te nije zaboravilo. Tvoja nekadašnja ljubav se još nije udala i flertuje sa tobom preko Fejsa. Ko zna, možda vas vreme i prostor nisu toliko udaljili...

Okej, razmišljaš čak i da se vratiš, ili makar da pomogneš svojima. Ali najpre da ih jednom kako treba obiđeš.

Vreme je prošlo, ružne stvari su izbledele, idilična slika zavičaja je ostala...

Pojavila se još jedna kišna aprilska noć. Skoro svi su utonuli u san u svojim toplim kućama, osim jednog čoveka. Bio je kao noćna ptica koja uvek vreba preko noći. Boravio je najviše u svojoj maloj sobici sa starim kompjuterom i izbledelim krevetom. Soba je bila prepuna dima od cigareta. Dim je bio kao gusta magla koja se širila po čitavoj sobi. Sedio je za kompjuterom i uvek nanovo pripaljivao novu cigaretu. Bilo je pola dva ujutru, kad mu je došla ideja za novu definiciju na Vukajliji. Uprkos tome što je dobijao malo ocena, i dalje je pisao defke jer je u tome uživao. Kad je video da mu zadnja cigareta polako dolazi do kraja bio je pomalo ljut i nervozan. Izašao je napolje bez kišobrana, iako je znao da u to doba nijedna prodavnica nije radila. Ubrzano je hodao po blatu i vodi u svojim gumenim čizmama. Kada je napokon ugledao zatvoreni kiosk, prišao mu je i izvadivši kamen iz blata i vode, bacio ga je iz sve snage u mali prozorčić na kiosku. Nakon što je uzeo šteku Winston cigareta, polako je krenuo kući. Posle nekoliko minuta dok je išao prema svojoj kući čuo je u daljini ženski vrisak. Polako je prilazio mestu odakle je mislio da je došao vrisak, dok je usput vadio veliki nož iz svoje desne čizme. Kad je ugledao jednog momka i curu video šta se dešava, uhvatio ga je za njegovu dužu kosu i nožem mu je prerezao vrat. Izvadio je svoju cigaretu iz usta i ugasio je prislonivši je na žrtvino čelo. Zaprepašćena i neuređena devojka je krenula bežati zapinjajući usput za grane koje su se nalazile na putu. Nesretna devojka se nakon par sekundi spotakla o jednu veliku granu i pala na poveći dio metala od koji se glava, udarivši u njega, prepolovila kao lubenica. To je ubici samo olakšalo dio njegovog posla jer bi je on svakako osakatio svojim mesarskim nožem. Nakon što je devojku prepolovio, uzeo je po jedan dio u svaku ruku i polako krenuo kući...
Ponovo je zavladao strah i trepet u naselju.