Ove pakosne poruke komercijalnog sadržaja su stvorene sa idejom da vam isperu mozak, iskvare oči i naprave neprijatnost kada posećujete pornićarske sajtove. Uvidjajući činjenicu da sve više ljudi koristi internet, firme za prodaju kuraca i palaca su previdele faktor ljudskog inata i rešile da svoje proizvode reklamiraju gde god je moguće. Ne možeš više ko čovek ni pornić da pustiš, a da ne iskoči neko melodično govno da probudi ukućane i svima da do znanja šta radiš.

Ne možeš više na miru ni definiciju na vukajliji da napišeš..Jebite se kapitalisti, duvaj ga kompanijo i celo proizvodno postrojenje - neću vaše proizvode i usluge, pa makar bile za džabe!

Srpski izborni film je poseban žanr, specifičan za područje Balkana, a posebno za dragu nam Srbiju. Postoji ovaj žanr i u drugim delovima sveta, da se razumemo, uz neke suptilne razlike naravno, ali mi se sada bavimo našim dvorištem. Oni drugi delovi sveta neka se bave svojim izbornim filmovima.

Glavne odlike ovog žanra su tesna povezanost protagonista (glumci, režiseri, producenti, statisti su tesno povezani finansijsko-kriminalno-rodbinskim odnosima) i to što se ovi filmovi uvek bave fantastikom koja je prožeta nekim drugim žanrovima.
Scenaristi, producenti i glavni glumci (istovremeno) ovih filmova su predsednici najjačih političkih partija, dok su asistenti na pisanju scenarija uticajni članovi stranaka, i veoma često sponzori snimanja filmova, i ljubitelji tog žanra iz inostranstva (bratja i lobisti).
Statisti su partijski kadar, partijski botovi, koji su ujedno i deo državnog aparata, ali u činovničkoj ulozi.

Da bi jedan film dovoljno zainteresovao gledaoce, neophodno je, naravno, napraviti dobru reklamnu kampanju. Budžeti reklama za filmove su apsolutno neverovatni, i ponekad je veoma teško shvatiti otkud u Srbiji toliko novca. Pošto se na snimanje reklamnog materijala potroši većina novca iz kase, scenario filma se uglavnom menja u hodu, izbacuju se sve spektakularne akcije, svetlosni efekti, i eventualno ostavljaju poneka ratna scena, scene nasilja i tužne scene gladovanja i pustoši.

Po svom poreklu, postoje dve škole, koje se razlikuju u pristupu pisanja scenarija, publici kojoj se obraćaju, kao i orijentaciji kamera prema istoku ili zapadu:
1. Istočna škola - Teme istočne škole su najčešće epska fantastika, istorijski spektakli i ratna tematika, sa fokusom na kritiku imperijalističko-kapitalistično-liberalnih sistema.
2. Zapadna škola - Zapadna škola izbornog filma se bazira uglavnom na naučnoj fantastici, futurizmu i LGBT-hipi-healthy-food tematici.
U poslednje vreme se pojavljuju i nove tendencije koje kombinuju kadrove iz obe škole i obećavaju istorijske spektakle, prožete naučno-fantastičnim elementima.

Nakon izbora, gledaoci u Srbiji imaju priliku da gledaju film koji su izabrali, ali ne i film koji su očekivali da će gledati na osnovu reklamnih spotova, postera i najava. Sve one pompezne najave u reklamama ostaju samo najave. U samom filmu nema ničeg od toga. Nema ni nagoveštaja da će biti. Pred očima građana se smenjuju kadrovi (sa novim, politički podobnijim kadrovima), uz čudnu kombinaciju scena seksa, nasilja, komedije i tragedije, ali bez prave ideje i smisla.

Tužna realnost srpskog izbornog filma, je da su gledaoci u Srbiji u proteklih 20 godina pogledali jako puno filmova sa bombastičnim naslovima, koji su obećavali epsku i naučnu fantastiku, a nakon završetka filma su uvek shvatali da su pogledali još jednu u nizu bajatih mešavina drame, horora, komedije i tragedije i da su kartu još jednom papreno preplatili - za film koji je na bilbordu izgledao mnogo lepše.

Osoba sa kojom možete raditi šta god hoćete.
Kao što i plastelin služi za lako oblikovanje, tako su i ove osobe povodljive do te mjere da vam dođe da se zapitate da li se zajebavaju s vama, ili su stvarno tolike amebe. Šta god vam treba, kako god, u bilo koje doba dana i noći, one su tu za vas, bez suvišnih pitanja.
Ako hoćete da ih ubijedite u nešto, dovoljno je samo to da kažete, ne morate čak ni da pitate.
Treba vam glas na izborima? Oni su pravi izbor!
Obično je normalno prema takvim osobama gajiti određenu dozu sažaljenja, zbog načina na koji ih ljudi iskorištavaju, ali, ako se neka dobra osoba nađe u situaciji sa njima, odlična je ideja pokazati im prave vrijednosti, naučiti ih šta valja, a šta ne, i pokušati im malo ojačati volju, ne biste li ih izveli na pravi put.

Da, dobro ste čuli. Na planeti koja je već odavno zaslužila da NE POSTOJI i to najviše zbog svojih 6 i kusur milijardi stanovnika, novotarije nastaju spontano, nekontrolisano i na dnevnoj bazi. Tih 6 i kusur milijardi stanovnika jedu, piju, rade, vole, mrze i – ako izuzmemo broj od oko 25000000 severnih korejanaca kojima je to zabranjeno – MISLE. To je jebeno zastrašujuća činjenica, zar ne, Čarlse...? ( autor misli na Darvina; prim.prev. ) Elem, od tih zilion misli i ideja, ooogroman je broj onih koje su praktične i rentabilne primene tj. ''mogu olakšati život lokalnom življu'', kako su nekad govorili u kolhoznim zajednicama SSSR-a. I život zaista jeste olakšan; toalet papir ima i miris i ukus ( Nemci objasnili ), krompir možete iseći u oblik jebenog leptira ( opet Nemci ), dok je na poljima nauke, tehnologije i medicine napredak vidljiv gotovo iz nedelje u nedelju ( kod nas to malo kasni al' zato jebemo u sportovima ). Uskoro ćemo se možda susresti i sa nekom drugom, vanzemaljskom civilizacijom – bez sumnje, veliki trenutak za čovečanstvo - pa ćemo i njima moći da pokažemo kolliko je život na Zemlji bogatiji uz novi čips sa ukusom šampanjca ili ''two-in-one'' viljuškom-češljem kojim će i sami moći da raspetljavaju svoje duge i ljigave pipke. Posle ih možemo odvesti na zakusku dobrodošlice u jedan od novootvorenih tajlandskih restorana u kojima hranu služe u pravim WC šoljama. Ionako jebeno neće znati šta je to. Noćni provod za naše zelene goste? Nema problema. Tokio nudi devojke koje najbolje ližu kvake na svetu. I to vrlo bukvalno. Da...Napredak je svuda i u svemu...osim u umetnosti. Neko će kazati: ''Što je to, bona, tako bitno?!'' ali to su Škoti i ima ih malo. Elem, količina sranja koja je danas prisutna u umetnosti nikako se ne može prikazati brojem. Naime, toliko velika cifra jednostavno NE POSTOJI ili je matematičari još nisu izmislili. Možda ćemo, ipak, tu degradaciju najbolje prikazati sledećim nedvosmislenim poređenjem : ako je nekada definicija umetnosti bila - UMETNOST=Uzvišenost Kreativnog Duha, danas ta jednačina otprilike ide 'vako : Marina Abramovič+Sranje+Gusto Granje+Pička, Dupe, Sisa+Malo Loše Vutre+Kurčina+Dva Kineza ( ne znam otkud oni tu al' ajde )+Opet Sranje+Reklama, Natpis ili Pano na kojima piše ''OVO JE UMETNOST''+Kurčina = UMETNOST. Iako na prvi pogled druga definicija izgleda kudikamo komplikovanije od one prve i to ne samo zbog (pre)čestog pominjanja polnih i ostalih organa, prava istina je da je za prvu ''jedino'' potreban TALENAT kao tajno vezivno tkivo a to je, kako danas stoje stvari, izgleda nerešiva enigma za sve. Tako se ovih dana umetnikom može nazvati i jedan Francuz koji jede svoje meso ( navodno, žrtvuje sam sebe ), Indijac koji prdi melodije ( sam komponuje svoju muziku ), Rumunka koja puši konju...a ne, to je Ćićolina...i gorepomenuta Srpkinja koja se razapinje po galerijama, 7 dana se ne pomera sa mesta i priziva kišu svojim i dojkama još dvanaest baba, doduše u zatvorenom prostoru njujorške ''Avantgarde'' galerije...

Ekrani jesu sve manji ali su zato naočari sve veće.

Možda jedna od najčešćih(ako ne i najčešća) rečenica svakog TV šoua sa eliminacijom. Rečenica koja podiže tenziju, razbija dosadu, a za cilj ima da odvuče naivnog gledaoca ispred malog ekrana. Posle ove rečenice idu OBAVEZNO reklame, a gledalac ne bi li propustio odluku pobednika mora da odgleda reklamu o nekom totalno ne interesantnom i beskorisnom uredjaju...

Rodoljublje u skoro svim domacim jezicima. U sportu patrioti ili rodoljubi su sire narodne mase obucene u dresove i salove reprezentacija svoje domovine koji sjede u kaficima i gledaju neku mnogo vaznu utakmicu, i zavisno od ishoda iste, u slucaju pobjede u kolonama se vozaju kroz ulicama i uglavnom vandaliziraju gradove.

Psihičko stanje u kom si spreman da komšiji iščupaš Eustahijevu tubu, onom iz amfiteatra pružiš pesničko veče, ili pak da sestrinom dečku objasniš neke stvari, varira od stepena uznemirenosti, kontrole besa i kvaliteta kupusa iz lokalnog fast fuda.

Postoji ih više, razlikuju se po nivou agresivnosti, verbalnog i fizičkog nasilja, ispoljenog na objektu-izazivaču.

Muzicko razdoblje ciji primerci i dan danas uspesno pune svoje bankovne racune,a tekstopisci kao da se utrkuju ko ce da napise besmisleniji tekst.Motivi pesama su raznovrsni :

Zet u očima ženine familije.
Jednom prilikom, čuo sam izreku koju sam dobro zapamtio, a ona glasi : „Ko ima zeta ima i magarca“. E, sad. Provalio sam da je tvorac ove izreke bio malo blagonaklon muškom rodu ili možda nije bio oženjen, pa je to rekao onako, u prolazu.
Zet u kući je kao konj. Može i mora da povuče, jer ga slabo ko pita, a i on je kriv ako ne učini ženinom ocu, majci, sestri ili bratu. Ja volim da kažem, najebao je!

Ženin otac – tast. Gotivan čovek, uvek će te braniti kad nešto zasereš, mada, zna da bude opasan napor. Onog dana kad si se upoznao sa njim i rekao mu da pored diplome koju poseduješ, imaš i zavidnih majstorskih veština, zajebao si se, bratac. Koji te kurac terao da mu kažeš da umeš da radiš sa knauf pločama, da znaš da pokrivaš salonitom, da znaš da radiš oko kola i čamaca, 'ajd sad ti meni reci? Jebiga, kenjao si, sad trpi. Njemu neće biti strano da te pozove da preterate neki materijal za vikendicu, a da ti pritom ne napomene da ćeš ostati čitav vikend da odradiš par pregradnih zidova, izgletuješ već postojeće i odradiš par sitnih radova, vezanih za razvođenje vode i sanitarija. Isto tako ćeš kad krene nevreme, da letiš sa njim da vadite čamac iz Save da mu oluja ne bi jebala majku.

Ženina sestra – svastika. Hmmm... ovako u poverenju i međ' nama, ona je jedna opaka ribetina (čitaj, kategorija „Hot Milf“, podkategorija „Office“). Radi kao marketing menadžer, miriše na novi Pako Raban, nosi samo Dior i pršti od keša, ali i seksipila. Ona će uvek biti tu da te pozove da joj voziš klinca na trening ili utakmicu, da je odbaciš do aerodroma kad krene za Kušadasi, da joj ispoliraš novog Megana (bez polir mašine, utrljavaj to ručno, konju). Zna da dođe na kafu vikendom ujutru, onako, u lepršavoj letnjoj haljinici koju podiže letnji vetar, a ispod ništa... kurac ništa, idiote. To u tvojim pokvarenim mislima. Ona za tebe dolazi u bundi, zakopčana do grla, sa ruskom šubarom. Kuš!

Ženin brat – šurak. On? Kul batica. Zna da uleti sa kešom kad ne legne plata na vreme, a ide rata za auto. Isto tako zna da traži keš kad se zakopa na ruletu vikendom. 'oće i da pozove na fudbal u balonu, kad im fali igrač za 5+1. Voli da dođe na soni trojku, neće cigan da kupi, pa aka tuđu, aaaa neka, samo prati.

Ženina majka – tašta. Comment removed. Šalim se. Postoje dve vrste. Ona koja te ne voli i ona koja se pravi da te voli, a ovamo krije onaj bodež u rukavu kao batica iz Assassin's Creed-a. Ja mislim da Dante nije bio oženjen čim je stavio devet krugova Pakla. Tašta ti čini deseti krug, a proteže se i na jedanaesti. Otrovna je kao kobra, brza kao gepard, vidi kao orao. Ima moć da čuje na daljinu i vidi kroz zidove. Kad se okrene, ne lupati se po laktu ili hvatati za vršnjaka.

Srž dobre reklame.

emisija na TV Prva, u kojoj 5 sveupućenih žena ćaska o brojnim društvenim temama, od smrti Ejmi Vajnhaus, preko radijacije u Japanu, do pedofilije. S vremena na vreme dođu i sveučene javne ličnosti, poput Goce Tržan i Ivana Zeljkovića, da podele svoja stručna mišljenja sa nama.

Postoji li uopšte danas kafana? Ono sveto mesto gde sedi Zoran Radmilović i zajebava Aligrudica, ubeđujući ga da popije još koju. Ono mesto gde svaki stolnjak ima svoju priču. Mnogo rupa od opušaka. A svaka iza sebe krije neku zanimljivu priču. Da li postoji? Ne. Prava kafana, ona sa dušom izgubljena je negde u vremenu.

Danas postoje samo imitacije. Razlikuju se po tome da li se ti tamo osećaš kao u kafani ili ne. Znaš da ne očekuješ da tamo sretneš duhovite matorce, rekli bi neki akrepe, koji uz čašicu, papir, olovku i ponekom diplomom iz džepa zbijaju šale i vode razgovore koje ti samo možeš da slušaš. Bitno je stanje uma. Da se osećaš kao kafanski čovek, sjedinjen sa cašom i pesmom.

Pet dana radne nedelje deluju kao večnost. Dugo kao probijanje nespretnog konobara kroz masu razuzdanih ljudi. Ako imaš sreće, pa gazda prepozna u tebi vrednog čoveka, može se desiti i subotom da radiš. Plata, nije velika. Ne žališ se, dok je ima. Pažljivo čuvaš svaki dinar za to veče. U kafani.

Živopisni likovi, kao da su juče izašli iz nekog Kusturicinog filma su već tamo. Neki su čak i muzičari. Ima čak i dece. Previše. Ali ne mariš. Stara, drvena stolica koja ne može da nabroji ko je sve sedeo na njoj, i sa čijom glavom je imala bliski kontakt, te čeka. Naručuješ piće. Gledaš kako stari Ciga, držeći violinu kao svoje najmilije dete, tankuje u sebe hladan špricer, podmazuje dušu i glasne žice. U uštirkanoj košulju, crnom prslučetu i zasukanim brkovima stvara atmosferu nekog davnog vremena.

Vremena, kada je u kafani pevao Toma. Boemi. Ljudi koji srce davali čaši i pesmi. Koji nisu radili to što su radili za raznobojni papir. Piće je stiglo. Iz džepa vadiš drinu bez filtera, domaću muštiklu i Zipo, koji je stari doneo sa proputovanja po Evropi za vreme ćopavog Zagorca. Ispred tebe je stolnjak, koji ni svi oni pametnjakovići sa reklama za praškove, ne bi oprali zajedno. Na njemu, limena, neravna piksla leži kao kruna. Nije izgubila stari sjaj. Zub vremena njoj ništa ne može. Rekli bi, kao da ju je Švabo pravio.

Ređaju se pesme. Jedna za drugom. Najmlađa snimljena za vreme stare Juge. Klinčadija skače kao da se sutra završava majanski kalendar. Ciga iz srca vadi poslednje atome snage. Glas mu drhti. Ali odradiće to do kraja. Makar umro. Sediš, stiskaš čašu od 2dl i čekaš. Čekaš. Svoju pesmu. Da telo zadrhti, i da onu čašu pošalješ u mnogo sitnih komada. Ne zato što misliš da je to tako lepo. Već zbog meraka. Počinje. Čaša još uvek leti ka podu, a ruke su već u vazduhu, sa zabačenom glavom. Mogao bi i da crkneš u tom trenutku, nije te briga.

Iza dimne zavese, koju pravi tvoja Drina, nazireš kafanu. Kafansko veče kakvo ti želiš. Nešto čega odavno nema. I one matorce, i umorne glumce posle predstave, i nasmejane ljude i onog Cigu sa tek izraslim brčićima sa početka njegovog pogađanja u srce tom violinom koja ima nešto u sebi. Nešto magično.

Odlaziš kući niz puste i preduge ulice. Nema žive duše. U glavi ti odzvanja ona pesma. Briga nemaš. Do sutra. Ali, to je tek sutra.

Kenja mi se od letovanja!
Zbog toga što uvek dobijem neki stomačni virus!
Kenja mi se od penzionera!
Zbog toga što žive u domovima zdravlja!
Zbog toga što se ne kupaju redovno!
Zbog toga što prave gužvu u busu!
Zbog toga što se svugde mešaju!
Kenja mi se od komaraca!
Zbog toga što nemaju drugu svrhu sem da piju krv!
Zbog toga što zuje!
Zbog toga što su tu dok je svetlo ugašeno, a kad se svetlo upali misteriozno nestaju!
Zbog toga što ostajem pun plihova koji svrbe!
Kenja mi se od našeg fudbala!
Kenja mi se od političke scene Srbije!
Zbog toga što nisu ništa značajno uradini proteklih 10000 godina!
Zbog toga što troše vreme na vređanje u skupštini umesto da rade nešto!
Zbog predizbornih obećanja!
Kenja mi se od tehnologije!
Zbog toga što puknem 500 evra na neki telefon, a sledeće godine on košta 200 evra!
Zbog toga što kupim neku spravicu, a ona je posle 6 meseci zastarela!
Zbog toga što sam postala zavisnik od interneta!
Kenja mi se od Paris Hilton!
Zbog toga što je postala slavna na taj način!
Zbog toga što nema razloga da bude slavna!
Zbog toga što je ružna, ima male sise, odvratno dupe, a milion idiota se pali na nju!
Kenja mi se od auto industrije Srbije!
Zbog toga što je najprodavaniji auto u Srbiji pišljiva Dačija Logan!
Zbog toga što ne mogu ništa sami da urade sa Zastavom, nego mora Fiat da dolazi da je vadi iz govana!
Kenja mi se od tv pretplate!!!
Gde su i za šta uložene te pare?!?
Kenja mi se od ekskurzija!
Zbog toga što plaćamo podosta, a odsedamo po nekim smrdljivim rupčagama i to samo jednu noc!
Zbog toga što za doručak, ručak i večeru dobijamo neke pomije!
Zbog toga što provodimo po 10 sati u busu da bi smo videli neke gluposti koje nas NE zanimaju!
Zbog toga što nam razredni starešina uvek nešto kenja!
Kenja mi se od VIP Velikog Brata!
Zbog toga što je 90% ukućana nepoznato!
Zbog toga što su 90% ukućana smarači!
Zbog toga što uvek samo leže u onim bangavim kaučevima (ili se kaže kaučima...ma ne znam, kenja mi se i od pravopisa...) i gledaju u plafon!
Takođe mi se kenja zbog:
bljuzgavice,
poledice,
susnežice,
Lune Lu,
Lee Kiš,
numerisanih sedišta,
tinejdžerskih ljubavnih komedija,
ljubavnih komedija,
glupih slavnih ličnosti,
Sanje Marinković,
pasa lutalica koji preteći reže i laju,
Žikine šarenice,
brata/sestre,
vojske srbije,
carine,
pdv-a,
redova za vizu,
španskih serija,
Mikija Panjkovića,
akademije Miki Panjković,
svega vezanog za grand produkiciju,
menjam ženu,
gledaj majku, biraj ćerku,
bata đošinih fazona,
glupih reklama,
što je flaša od ulja uvek masna,
što ne mogu da imam Ferrari,
sto neko drugi može da ima Ferrari,
što mi se baguje komp,
što stalno gubim daljinski i mobilni,
što moram da bacim 100-150 din za pivo 0.3 samo da bih sedela u kafiću a za iste pare mogu da kupim skoro 2 l,
kada neko pusti muziku na telefonu u busu,
latinskog jezika (da je dobar ne bi izumro...),
zbog svetske finansijske krize,
jebenog facebooka što je zarazan ko stomacni virus,
kad po stoti put neće da se konektuje na internet,
kad ne mogu da zaspim a sutra rano ustajem,
nakurčenih klinaca,
kad reklame za vreme filma toliko dugo traju da zaboravim šta sam gledao,
kad mi se telefon isprazni u školi,
Jelene Karleuše,
Seke Aleksić koja je umislila da je "kraljica",
Od voditeljki koje se izdrkavaju na nedužnim slušaocima,
Kad komentatori krenu nešto da kenjaju na sred utakmice, npr. kako je tom i tom igraču muška strina poginula dok je brala kokos kad je ovaj imao 3 godine (u tom fazonu...),
od dizanja medijske frke oko potpuno nebitnih stvari,
od onih glupih, glupih, glupih filmova gde su svi Ameri prikazani kao superheroji, Evropljani kao uštogljeni, svi Avganistanci/Kinezi/Rusi kao teroristi, a svi australijanci rade u beach barovima i u slobodno vreme surfuju,
kada zimi ustanem rano, a napolju još uvek mrak i još više mi se kenja kad isti "padne" u 16h!

Najnoviji proizvod iz Top Šop franšize! Ono što je potrebno svakoj manekenki u usponu.

Zaključak Jugoslava Ćosića, pri kraju njegovih emisija Poligraf i Intervju sa Jugoslavom Ćosićem. Jugoslav se u ime gledalaca zahvaljuje sagovorniku, što je u duhu emisije voditelju dozvolio da sam odgovori na svoja pitanja, pri čemu je na molbu voditelja gost pokušao da bude što kraći jer mu je vreme u emisiji isteklo pre nego što je i počelo da teče.

Braća bluz, prohujalo bez ičega, dva drugara, dobra, stara, pristojni nejebači, neprimetni zatvarači za tegle, tri za dinar, prišaptavači, utišivači, štipaljke izgrebane izbledele šerpa plave boje bez jednog kraka mada feder se drži, još navoj života oće, živa duša još da štipne za vetrovitih dana, vugneš tim zapinjačem vrata još zime šesetpete dole, dole, tiše, tiše, u podrumu dečki spavaju kao sivi hrčki koje niko ne vidi osim oka žutog, maslačkovog, samoće, gumeni dio na vrhu pritiskača postojan, ćutljiv, ddr njemačka a radi li poso, radi, il ne radi, svejedno, niko to ne ceni.

Tandem sredine ili neprepoznatog kvaliteta, ko će to znati,
nikada nećemo znati vredelo li je nešto u zoranu i goranu i milanu koji je dolazio četvrtkom na hrastovom stablu da donese večernje novosti da stavi pod dupe gledajući večiti duel Sušica - Arsenal i da gricne životuljak umotan u smotuljak još jednog dana svetiljke već gore.

Zdravi jesu i dobri i sve al ne vrijedi deco moja takva smo zemlja uništiše ovaj narod svako se sad vata za korijander, đumbir, kurkumu sa onim frizurama ćubastim pederskim i bradurinama a ti peršune nosi karirane košulje preširoke i ti celere farmerke koje nisu plitke: rod devedestreća, rumuni donosili u vršac, a prolazi život i bele rade, cvetaju lepi čoveci i zumbuli al u tu baštu nema cvet koji se Gvozden zove.

To ti je casopis za muskarce kao i svaki drugi, u kome ti objasnjavaju da sve sto si pre radio to vise ne vazi....

Radnik na televiziji ili radiu od koga se očekuje odgovornost i visoka doza profesionalizma u svakoj sekundi programa. Naročito, uživo.
Stav, boja glasa i harizma su poželjni ali, ozbiljnost je na prvom mestu. Šale su dozvoljene ali i sa njima treba biti umeren.

Da se za njega/nju kaže da je stvarno odličan u svom poslu, ispadi su nezamislivi.

Mada, i oni su ljudi od krvi i mesa.

...Zub mučne svakodnevice pratio ih je do ulaza u mračne čeljusti iz kojih je dopirao dah prohladne vlage i teške memle. Mešao se sa kiselkastim smradom mokraće i nedaća, nepogrešivog znaka da se poneko ipak zadržavao u tamnom medjuprostoru, tom neljudskom i zastrašujućem limbu koji se možda i nije morao proći po svaku cenu....Negde napred u tromoj gomili jektičavo dete je kašljucalo i prigušeno šištalo; činilo se da broji poslednje časove u naručju pogurenog starca koji mu je mogao biti deda ili prevremeno ostarei otac. Gegao se, jedva podnoseći i težinu samog svog prokletog tela koje ga je još uvek čvrstom sponom nagonskog pokreta vezivalo za ovu vlažnu i pomalo natopljenu zemlju po kojoj je nešto zloslutno gamizalo. Jecao je. Slutnja skorog skončanja, mirisi, tvrda izvesnost trenutnog ništavila i nepodnošljiva nesigurnost onoga u šta se bezglavo srljalo činilo je situaciju turobnom i krajnje rastužujućom. No - egzodus je bio neopoziv; reka kostiju i ono malo mesa što je sa njih visilo u naborima nastavljala je da teče dalje. Selo je pošlo na svoj konačni put.

U gotovo potpunoj tami koja je utrobu tunela svela na beskonačnu prazninu koja ne obećava ništa dobro ljudi su se ćutke gurkali i sudarali. Trajalo je satima; neobičan glas kepeca (tako sam ga bar u prvi mah zamislio, ko zna zbog čega) koji je, činilo se, dopirao negde sa daleke tavanice, ili iz jednog od zida, a možda i odasvud...Sugerisao je podsmešljivo i otrovno na povratak ili kolektivno samoubistvo, što se u suštini svodilo na isto. Promicali smo dalje. Negde u prostoru i vremenu koje je možda već i prestalo da postoji neko je nazreo spas, a uskoro se oduševljenje probilo kroz celu gomilu - svetlo - bledo i neugledno ali ipak zasigurno je bilo svetlo. Nikada mu se nisam tako obradovao, za nas, ono je bilo uže za čoveka u moru, kopno na vidiku za izgladnelu i beznadežnu posadu ubijenog kapetana. Svetlo! Uskomešana masa je pohitala, koliko god je to bilo moguće. U jednom trenutku delovalo je kao da smo se zaputili u samo središte zemlje, sada je bilo sigurno da tunel ipak ima kraj, i on se nalazio negde na čistini.

Uzbudjenje otkrića preseče jedno drugo, nejasno jer - naime, prvi redovi sudariše se sa čovekom. Pa još jednim. Pa sa još nekoliko njih...Drugi ljudi, nama jezivo slični nadirali su iz suprotnog pravca, zarobljeni u mukloj tišini. Migoljili su se izmedju nas nastavljajući svojim putem, hladni i nepristupačni. Kretosmo dalje. Nečija nespretna, improvizovana štaka gadno me je lupila u koleno, bez pomisli na izvinjenje. Nad ljude se ponovo nadvila teška i neprobojna magla ćutnje i surevnjivosti, tišina je bujala, nagrizala i gušila. Medju hladnim zidovima odzvanjao je jedino gnjecavi bat koraka. Grabili smo ka izlazu.

Izvor svetla se, ispostavilo se, nalazio tek na pola puta šepave agonije a ne na njenom kraju. Delovalo je poražavajuće : najobičnija jeftina neonska reklama, bez mnogo komercijalnog smisla. Nije zračila slovima niti porukom - na njoj se nalazio jedino crvenim linijama oivičen pravouglii trougao, mašući iz svoje sredine malenim zrnom graška koje je neodoljivo podsećalo na neko tudjinsko oko. No činilo se da ne gleda u našem pravcu već negde u daljinu, van domašaja naših tupih pogleda. Stadosmo, ukopani. Činilo se kao da čekamo neki znak, možda da nam namigne, ili se preobrati u neki poznatiji i bliži oblik - ali nije nas udostojilo nikakvog pokreta i tabla je ostala mrtva i isprazna. Iz suprotnog pravca, slabašno osvetljene prilike koje su nekada mora biti bila ljudska bića bauljale su ka mestu odakle smo prvobitno krenuli. Najhrabriji medju nama, osmelio se najzad da proviri ka poledjini čudne reklame. Sa njegovih umornih usana koje su se jedva pokrenule sletelo je tiho i neobično razgovetno - Isto.

Zurili smo u mrtvi mrak koji se pred nama protezao u nedogled, izmučeni i neodlučni. Podjosmo dalje.

Dž.C iz Velikog Mokrog Luga podneo tužbu protiv nesavesnog stomatologa koji mu je izvadio pogrešan zub. "Sedeo sam u kući na starom kauču i razmišljao o tome kako u poslednje vreme baš slabo nešto razmišljam. Prosto, potrebni su mi ogromni mentalni napori da odaberem času za vodu, i tako neke stvari... Kad odjednom, kao da mi je neko zabo iglu kroz vilicu i desni, osetih iznenadan bol u zubu. Neverovatno je kako se to desilo tako odjednom, bez najave. Očekivao sam da bi nekakva zgodna spikerka mogla najaviti bol u mom zubu za 19h u nedelju, ali, toga nije bilo. Moj mozak, isprovociran bolom, reagovao je i poslao natrag informaciju o bolu u zub, a ovaj opet kroz efekat zabadajuće igle, prosledio povratnu informaciju u moždane receptore, i oni ponoviše - zubar! Na kalendaru je stajalo nedelja, iako ne znam kako sam to zaključio s obzirom da nisam imao podatak o datumu, niti o tome koji je danas dan. Ipak po tome što sam sedeo na starom kauču, ne radeći nista, zaključio sam da je danas nedelja, jer to je moja nedeljna rutina. Na stolu su stajali oglasi iz dnevne štampe iz februara 2003., odmah ispod spljeskane, i zgrušano-skorenom krvlju prilepljene, nožice konjske muve, stajala je oglasna reklama za privatnog stomatologa. Očigledno je ovaj oglas bio poslednje što joj je prošlo kroz glavu, pre nego je bila zakucana za stočić. Stomatološka ordinacija 'Osmeh Mona Lize', ne zakazujemo i radimo nedeljom. Bilo mi je čudno kako uspevaju da rade bez zakazivanja, jer tako se može desiti da dodje do gužve, ali pomislih da je to možda znak da rade ekspresno, što opet moze ukazivati na to da ne rade temeljno, a to što ne rade temeljno opet može biti znak da su iskusni i ekspeditivni... Probadajući bol nije dozvoljavao dalja nagadjanja, uzeo sam telefon i okrenuo broj. Neverovatnim spletom sudbine u isto vreme mi je zazvonio mobilni. Bio je to brat koga nisam video deset godina. rešio je da dodje kod mene i oprosti mi sve, iako ja nisam imao predstavu šta je to. Morao sam da ga povedem sa sobom, nisam imao drugog izbora.
Zaista ne znam kako je doktor mogao biti tako nemaran da je mom bratu izvadio zub. Neverovatno sam potresen i nanet mi je bol i poniženje jer sa nevericom mogu da konstatujem da mi je izvadjen pogrešan zub.

Ne znam kako... zaista ne znam. Probudio sam se sa istim onim bolom u zubu a mom bratu je izvadjen potpuno zdrav zub. Ili možda i nije bio toliko zdrav, ali u svakom slučaju je pogrešan. sve je ovo jako pogrešno. Neko će za ovo odgovarati, a taj neko zna ko je. I vi znate ko je taj neko. Svi znaju ko je taj neko, pa ću onda i navesti da je to stomatolog.
Ipak po iskazu Lepojke Ordinačev, čistačice sekretarice i glavne protetičarke u ovoj privatnoj firmi, desilo se sledeće.
-Njemu jeste izvadjen pogrešan zub, odnosno zub njegovog brata, ali njegov brat je imao vrlo retku pojavu u medicini, zuba koji raste krivo sudara se sa kutnjakom, srasta uz njega i polako preuzima njegov identitet. Svaki novi dan mogao bi biti poguban jer mu se vilica sirila stvarajuci efekat večitog neprirodnog osmeha (u stomatologiji poznat kao "Tomin osmeh"). Moj šef i ljubavnik, stomatolog Dr. Ivan Plak nije mogao da ignoriše napade savesti izazvane Dekartovom zakletvom koju svi stomatolozi polažu, a ujedno i ogromnom izazovu da hitnom intervencijom liši pacijenta "Tominog osmeha". Brat se pobunio rekavši da je on taj koji je došao da mu se vadi zub, te da ga isti užasno boli i da ne vidi razlog zašto mu je brat iznenada došao i sad mu zauzima mesto u zubarskoj stolici. Papazjan se ubrzo dosetio nečega. Pacijentu koji je došao dao je da popije tabletu za spavanje, pod izgovorom da je to tableta potrebna za intervenciju, I pošto je ovaj ubrzo zaspao na stolici, na njegovo mesto postavio brata sa "Tominim osmehom". Kada se pacijent Dz.C. probudio shvatio je šta se zapravo desilo i kako ga zub još uvek boli. Rešio je da se obrati štampi i okleveta zubara i brata i njih prikaže kao totalne imbecile, a sebe opet kao žrtvu koja je, iako pomalo patetična, opet iznad pomenute dvojice. Misterija ili ne pokazaće vreme.