Tačan opis većine ljudi koji za sebe kažu da su vernici. O samom hrišćanstvu znaju samo ono što su kao deca čuli od raznih dokonih baba. Znaju za crveno slovo jer su lenji. Znaju za post, al se ne suzdržavaju od grešnih misli. Znaju za uroke, puzanje po bogomoljama, ali samarićane smatraju budalama. Ne znaju za život po principu ne čini drugima što ne želiš da rade tebi...
Sve u svemu, napravljeni su pomoću pravoslavne vudu magije.
- Zašto peglaš kad je crveno slovo? Ušiće ti se neka nesreća.
- Jeftina struja ceo dan. Otkačila se neka žica i dok ovi iz epsa ne skontaju...
- Bog će te kazniti. Kao Micu Jovanovu. Jadnica. Mada, sama je kriva. Uvek je zalivala cveće nedeljom. Kažem joj sveti Ilija gromovnik te gleda, a ona meni kao kakve veze ima on sa Perunom? Rak sine, i to pluća. Tamo gde je duša.
- Ora et labora!
- Molim?
- Kažem, Bog nikad nije branio raditi. Al je rekao da ljubiš bližnjeg svoga ko samog sebe.
Mamina maza. Piletinu jede nožem i viljuškom. Sve ima samo mozak, odnosno slobodno mišljenje nema. Nikad ti taj nije zaprljao ruke jer mu se sve celoga života servira na tacni od čisto belog porcelana.
-Brate koji si ti pajser! Ona Kaća iz četvrte godine ti se sama nudi, a ti 'ladan ko taština duša.
-Šta ćeš. Rekla mi mama ništa pre braka.
-Jaoj zemljo, otvori se, progutaj me zajedno s' ovim debilom! Pa tvoja keva se u tvojim godinama plodila ko štuka, pričao mi ćale. Kaže da ni dan danas nije zaboravio kako dobro meša guzom. Šta misliš odakle joj nadimak Mira Mešalica?!
Ego buster pohvala mladim domaćicama na njihov pokušaj da iskopira neki renomirani kolač sa tevea čije četiri kugle u ideji koštaju dvesta pedeset dinara. Kada se na ovo doda i drevno srbsko verovanje "ma šta kurac iz prodavnice, ko zna šta tu stavljaju, ovo bre domaće, znaš na čemu si", dođe se do dobitne kombinacije.
E sad, ova pohvala od majke verovatno dolazi da bi naložila neiskusno čeljade i skinula s' kurca sebi obavezu pripreme slatkiša za krdo seljačkih goveda koja u nekim krajevima zovu i familija, a od iste familije dolazi na udarac laktom u rebra od strane keve da bi potkrepila svoju tvrdnju.
-Ummmm uffff ummm ćero, kako si opravila ove kolače.. Uuuu nema tatina duša je prava domaćica!
-Xixi, pa hvaaalaaa tajoo, super su za prvi put.
-Ma kakvi prvi put bre, bolji su od kupovnih. Vidim ja ti spremna za uda... khkhkhkh arrgghhh bljuv
-Hiiiii kuku crni tajo šta ti joj kuku mene jaoooj?
-Ma naleteh na nešto malo, a oštro jebo majku, pa se zaglavilo.
-Izviiinii. To mora da je onaj nokat što sam polomila kad sam mesila testo.
Primjer iz fudbala koji može da se upotrijebi za definisanje platonske ljubavi, i to ne one skrivene, u kojoj napaćena duša u alkoholu traži smiraj od boli, pa kad mu bujica iz čašice sruši branu za emocije sa uma, stihovima na hartiji se rešava terteta koji mu pritišće srdašce. Ujutru, pritisnut mamurlukom i gubitkom pijanske hraborsti, uplašen snagom svojih emocije stihove ognju predaje. U ovom, slučaju se radi o onom tipu platonizma kada kompletna javnost zna da ljubav postoji, ali pored toga, partneri pokušavajui da je skriju, zabašure i zamotaju u neke protokolarne susrete, jer se ovde radi o zabranjenoj ljubavi, tabuu!
Tu nema puno velikih i osjećanjima obojenih riječi, hvalospjeva i oda o djevi. Sa strane gledano, odnos je hladan, ponekad i neprijateljski. Na momente, gospodin FA malo glumi opasnog i strogog tipa, što da bi sakrio svoju naklonost što da bi dragu mu malo stavio na mjesto, te je simbolično kažnjava za neke sitne i srednje prestupe; ili onda djeva glumi uvredjenost, traži zaštitu od nadležni(ji)h institucija, i tako par dana pa na staro.
A i to staro nije ništa spektakularno, sitni sitni ustupci, koji ostanu neprimećeni u široj javnosti, dok se na partiji bridža djeva ne zakači sa konkubinom ruskog cara ili starom, prekaljenom crvenom damom, inače djevinom komšinicom. koja je nekad davno lomila srca širom svijeta i onda, spletom nesretnih okolnosti, na prijemu kod belgijskog grofa Von Hejsela, pijana izazvala gadan skandal, te od tada otaljava svoje dane u društvu novih koleginica i čeka da je smrt pozove. Te partije u čaršiji izazovu veliku pažnju, te tu ispliva na površinu opčinjenost gospodina djevom.
Dokaz da papir trpi sve.
Poštovana, naučio sam da čitam sa 4 godine, bio sam pobednik 'vrtićkog' takmičenja u brzom čitanju, naime preskočio sam tri reda, a da me nisu provalili, što govori da sam jako snalažljiv. Od prvog razreda osnovne sam trenirao fudbal, igrao sam krilo, dosta sam brz, to može biti korisno u slučaju da neko treba da vam trkne po burek. Isto tako omiljeni predmeti su mi bili fizičko, muzičko i likovno, iz toga možete zaključiti da držim do svog izgleda, ali i da sam umetnička duša. Kroz celu osnovnu školu sam bio odličan učenik. Veoma sam se dobro snašao i u srednjoj školi, brzo se ustanovilo da mogu najviše da popijem u odeljenju. Svoje stavove branim na sve moguće načine, ali uglavnom koristim znanje džiu-džice i iskustvo kafanskih tuča. Volim filmove, rock muziku, duge šetnje pored mora, obasjanog sjajem mesečine. Koristim kosmodisk, kontur i koldreks. Za detaljnije informacije posetite moj profil na vukajlija.com
P. S. JA JEBEMMislim da bih se dobro snašao u ulozi prvog zamenika pomoćnika sekretara. Hvala unapred i sve najlepše. Srećna vam Nova Godina.
Vaš Reme
Međunarodna studentska himna koja se izvodi pri svečanoj dodeli diploma.
Naši napredni omladinci već u šestom osnovne, horski, jednoglasno i sa dignitetom dostojnim svete arhijerejske liturgije, pa čak i Ivane Žigon lično, pevaju kao mladi drozdovi i znaju napamet sve reči, ne bi li rastresli zemljište za klice svoje akademske budućnosti i imali 5 iz muzičkog.
(To što će za 15 godina jedina muzika koju će čuti na odbrani svog krvavo izvojevanog diplomskog rada biti polifona obrada kompozicije Za Elizu, koja dopire sa mentorove Nokije i opominje da treba skratiti priču i izneti iće i piće već jednom, to sa ovim nema veze.)
Pesma se zapravo zove De Brevitate Vitae (O kratkoći života) i nastala je tako što su se biskupi igrali Nadovezivanje reči da prekrate dan.
U veselju živimo,
dok smo tako mladi;
jer kad divna mladost prođe,
pa nam kruta starost dođe
shrvaće nas jadi.Oni, što su živjeli
od nas mnogo prije
leže već u zemlji davno ...
Neke b'jedno, neke slavno
grobni hum sad krije.Stog' nek žive škole sve,
profesori s njima ...
Bog poživi i nas đake,
prisutne sve veseljake,
koliko nas ima!Živile sve ženice,
nježne, zgodne, mile,
neka žive djeve mlade,
jer nam one život slade,
kao bajne vile.
Živila nam država
i naš vladar blagi,
uz to neka još zaori:
Živili nam dobrotvori
ljubljeni i dragi!Tugu mi ne volimo;
nek je nosi vrag ...
U veselju i bez jada
nek nam kliče duša mlada
to je naše pravo!
Zdravo! Zdravo! Zdravo!
Kad neko ko je bio siromašan, ko je skromno živeo naprasno postane bogat, pa počne da pljuje sirotinju, ponižava sve oko sebe i sve gleda sa visine.
Komšinica: E, Rado, tvoja Miljana od kad se udala ni da dođe da te vidi. Ko da se stidi majke i ovog mesta odakle je ponikla.
Majka: Ne staj mi na žulj, to samo moja duša zna kako mi je.
Komšinica: Ne valja joj to, do juče je bila ista ko mi svi, sad misli da zahvaljujući parama, kućama i onim mafijaškim automobilima vredi više od nas. Pričaju po ulici da ju je sramota da decu dovede ovde.
Majka: Opametiće se jednog dana, nadam se.
Komšinica: Puste pare... kako menjaju ljude. Zaboravila vila u čemu je bila.
1-10god. U tom periodu se zove "pile od sokola". Obično dolazi na svijet poslije desetoro ženske djece. Sestre (poznatije kao "tuđa sreća") mu odrastaju u špajzu, a on pod zvonom od neprobojnog stakla, na pijedastalu od mahagonija. Roditelji ga od starta brižno vaspitavaju na pozitivnim primjerima i samim tim pripremaju za život: ako komšiji razbije loptom prozor i taj jado se usudi da se požali - polomiti mu obije noge i okrenuti selo protiv njega, ako bolešljivom i sirotom drugu iz klupe ničim izazvan razvali glavu - priprijetiti roditeljima toga mrča uticajnim poznanicima i "srediti" da maloga izbače iz škole... Sve su to male, ali poučne i korisne lekcije iz života, koje će "pile" kasnije uspješno primjenjivati...
11-20god. Ovo je vrijeme političkog i religijskog osvješćivanja: ako mu je u prethodnoj dekadi uzor bio Branko Kockica, sada je to Milo Đukanović (bez konkurencije). Veliki je vjernik. Spreman je da bije i da se nasprda svakome ko ima drugačije mišljenje, ili se, ako je to uopšte moguće, više ističe od njega u bilo kojoj sferi života. Arhi neprijatelji su mu: odlikaši ("bubači!"), stariji ljudi ("matori panjati, drtine") i homoseksualci ("p*derčine!")! Tokom puberteta hvata krugove po centru grada u tatinom mercedesu vozeći 200 na sat, dok iz zvučnika trešte najnoviji hitovi zvezda "Granda", Karoline Gočeve ili Ljube Aličića... To su bezbrižni dani, jer nakon završene srednje škole slijede mu istinski trud i napor na fakultetu: kupovina diplome u Foči ili Kosovskoj Mitrovici (za plići džep), u Kragujevcu ili Beogradu (za dublji džep).
21-30god. Dok je u Beogradu glavna je faca na splavovima, ima sliku sa Cecom i ne priznaje Kosovo. Srbi su braća, Beograd je "duša od grada". Zatim se dokopa diplome i vraća za Kolašin, Podgoricu ili Berane. Učlanjuje se u DPS ili SDP i dobija mjesto direktora banke ili ministra zdravlja. Priznaje Kosovo. Žali se da su ga Srbi mučili dok je bio u Beogradu, da je trpio velikosrpsku agresiju, a da je Beograd "rupa od grada". Uskoro se ženi i tu njegovo postojanje gubi svaki smisao...
To vam je jedan sjajan običaj! On se teško može uklopiti u hrišćanske ideje o raju i paklu, a još teže u ateističke ideje o tome kako duša ne postoji i kako posle smrti nema ničega do same besvjesti i nepostojanja. Ali to je toliko važan običaj da prilikom posjećivanja grobova članova porodice koji su za života bili pušači, brižna familija će bez obzira na svoje religijske ili filozofske stavove o zagrobnom životu, sve možda zaboraviti - i molitvu i paljenje svijeće i neki smisleni razgovor o pokojniku, ali nikada neće zaboraviti da nakon što se i sama počastila cigarama i kafom, na grob pokojnikov ostavi šolju kafe zajedno sa upaljenom cigarom, tako da on (ili ona) i na onom svijetu može da "ćejfi" ono što mu je na ovom predstavljalo najveće zadovoljstvo. Isti ritual se sprovodi i ako pokojnik nije bio pušač, samo se tad stavlja samo kafa bez cigare, doduše njega nekad znaju i zakinuti, ali pušača nikako.
Šalu na stranu, smatram da je ovo pokazatelj krajnjeg primitivizma i religijske svijesti na predhrišćanskom, a možda i predpaganskom nivou - animizam i totemizam bi bile najbliže odrednice. Da li je ovo prisutno i kod nekih drugih naroda, to ne znam, ali znam da ovdje tome pribjegavaju i vrlo obrazovane porodice.
Ipak samoj porodici, ovakvi argumenti često ne piju vode, jer oni veoma emotivno doživljavaju odnos sa pokojnikom, pa mu bez razmatranja prinose "žrtve" u vidu ne samo kafe i cigara već i raznih drugih omiljenih mu đakonija. (ako je bio alkoholičar - cuga). Ovo bi se moglo i prihvatiti kao dovoljno "opravdanje" za ovakav primitivizam, ali ono što upada u oči je da je često odnos prema pokojniku mnogo brižniji, emotivniji, pa i ispunjeniji ljubavlju i poštovanjem otkako je on umro, nego dok je bio živ. Zbog sličnosti sa situacijom koja se desila po smrti jednog makedonskog pjevača, ova promjena odnosa prema pokojnicima bi se mogla nazvati "Sindromom Tošeta Proeskog".
Mesto izolovano od spoljnog sveta. Kad prođes tablu koja obeležava ulazak u selo, zaboravi sva pravila i spremi se za jedan sasvim drugačiji svet u odnosu na onaj na koji si navikao i u kome si odrastao. Tamo raste bostan od čet'res' kila, krastavci od metar i po, svinja od sto kila daje dvesta kila mast, krave daju i do 60 litara mleka. Ujutru. I predveče jos 15-20. Ovo ukazuje i na geografsku izolovanost, sto će biti objasnjeno u primeru.
Meštani koji odu u drugo selo ili grad, najčesće pijačnim danom, prepoznaju se čim otvore usta. Karakterističan akcenat i izrazi koje su svojstveni samo njima nedvosmisleno ukazuju na to odakle su. I pričaju. Puno. Mnogo. Glasno. Veoma iskren narod, nemaju nikakvih tajni pred drugima. Šta ako ceo autobus čuje da je Milka Conetova ostavila muža i pobegla sa kondukterom iz susednog sela? Pa, 'ajde, živa duša...a sve je za ljude. Pa, onda priča o gazda-Stevanu, kad ga napali u seoskoj kafani da časti jer mu se sin ženi, a on stipsa, da izbegne neplanirani trošak, drekne: "- Ne jebem ništa, dok snajka ne uđe u kuću!"
Tamo nikad nije dosadno, iako selo nema više od 250 domaćinstava. Iz te malobrojnosti verovatno i dolazi njihova prisnost i otvorenost, naime svako svakog poznaje i to obično od malih nogu. Pa do groba.
Specifični su i po stilu oblačenja. Što više boja, to lepše i interesantije. Moto je da se svaka boja sa svakom slaže i uklapa.
Inteligencija je u srazmeri sa godinama i iskustvom, tako da srednjoškolci iz ovakvog mesta dobijaju nadimke poput Ovčevina, Tuta Bugarin, Vr-Vr, Belo Prase, Taksi Kanta, Sisoje i slično. Kasnije se ti nadimci menjaju u gazda-Stole, Đole Francuz, Rade Moravac, Mita Farmer, Student, Cvikeraš...
Postoji jedan grad u Srbiji, opština, koja obuhvata 12 sela. Ne bih da ga imenujem. Grad i 11 sela su na levoj obali reke, samo to jedno selo je na desnoj. Znači, izolovano od vajkada. Današnji most preko reke, sagradjen pre više od 20 godina, je napravljen za sve vrste vozila. Sa starim mostom to nije bio slučaj. Samo pešaci i putnička vozila su mogli prelaziti i to iz jednog pravca! Pa na smenu. Autobus je dolazio do jedne obale, putnici napolje, pa pešaka preko mosta po kiši, suncu, snegu...pa u drugi autobus koji čeka tamo, na suprotnoj obali. Sećam se kao da je juče bilo...baba me čvrsto drži za ruku, da se ne bih slučajno otrgnuo, jer zaštitne ograde nema...samo metalna konstrukcija, kroz koju i konj može da prođe...pecaroši sede na sred mosta, levo i desno, čekaju da udari som, vreme prekraćuju 'ladnim BIP pivima, kupljenim u obližnjoj priobalnoj kafani. Ulazimo u drugi autobus, krećemo, vidim tablu putokaz, nisam još ni slova znao, pitam babu da li smo stigli?
- Nismo, Deki, ovde jedu kifle bez 'leba, a kad stignemo, baba će tebi da napravi kifle s džem''. Prste da poližeš...
Dobro, baba, mislim u sebi i pitam se, a što jedu kifle bez 'leba? Pa, jesu li i bez "džem"?
Nakon više godina, shvatio sam suštinu. Njima stvarno treba skinuti kapu, jer da bi živeo sa njima, moras biti rođen tamo. To je jedini način da ih shvatiš. Njihov smisao za humor, veselje, uveličavanje, laganje, sve je lično njihovo, originalno i neponovljivo!
A, da! Setih se još jedne situacije s početka devedesetih, u vreme nestašice benzina...
Majka i sin krenuli kolima na pijac, u grad, preko "moste", kako oni kažu. Sin vozi. Stižu na sred (novog) mosta,trrrr, trrr, trr....stade auto. Ostali bez goriva.
- Sine, pa šta će radimo sad?
- E, sad, mamo, moš' se jebemo!
S.M.A.K. = Samostalni Muzički Ansambel Kragujevac
Inace moj omiljeni domaci bend (cak ispred Partibrejkersa)
Svi su culi njihove stvari "Daire" "Crna dama" "Profesor" "Blues u parku" a neki od njih nemaju pojma o smaku. Svi u Srbiji koji se iole razumeju u muziku znaju jos nekoliko pesama i misle da je Tocak nas najbolji gitarista, mada se cesto dvoume izmedju njega i Vlatka Stefanovskog (Leb i sol)
Medjutim prava je steta sto ne poslusaju i neke manje poznate njihove stvari, imaju gomilu preteranih pesama sa bruka dobrom muzikom i bruka dobrim tekstovima...
Bio sam na svirci Najde sa Kerberima,
90% ljudi je skakalo na "daire" i blejalo na pesmu "Mozda ima vremena"možda imam vremena
da se setim imena
razloga za prevaru
ruke na mom ramenuputem kojim idem sad
kao reka otičem
ostavljen bez ikoga
lica kog se prisećammožda imam vremena
zidovima da ispričam
šta u meni boravi
da se ne zaboraviko me gleda ne vidi
kome čuje nema ga
noćima pokušavam
igru senki da odigrammožda imam vremena
da se nađem u očima
duša da mi oseti
ko će da je posetiko sa neba silazi
pazi me obilazi
ruka mom ramenu
predajem se anđelumožda imam vremena
da se setim imena
razloga za prevaru
ruke na mom ramenu
Stručan naziv za zaljubljenu ženu kojoj su ružičasta sočiva srasla sa očnim jabučicama.
On je svrha njenog postojanja, kakav god bio u očima drugih ljudi. Nikad Ga ne guši svojim problemima, jer su Njegovi sigurno važniji. On je uvek u pravu, On ima svoje razloge. Ona se ne nameće i ne smara, strpljivo čeka da On nađe vremena za nju. Njeno poverenje je bezgranično, ona bira da ne vidi. Zadovoljava se mrvicama, od njih Mu pravi oltare...
Ukratko, izgubljen slučaj.
Guska: Dobro, Daco, pa nije toliko strašno! Mislim, jeste nam bilo godinu dana, ali, bio je zauzet.
Daca: Ali, nije ti se ni javio!
Guska: Bio je kod Pere, učili su ceo dan, a uveče je bio preumoran da bi pričao... Da, znam da je očistio godinu, ali pomaže Peri... To samo pokazuje koliko je dobar, duša moja...
Daca: Ali...
Guska: Ćuti, ne znaš ti njega! Evo, pre dva meseca mi je rekao da mu je stvarno žao što ne može da me poseti u bolnici. Vidiš- brine o meni. Ljubav moja...
Lični obezbeđivač preko potrebnog prostora i emocija.
- Da obezbedite nesmetan ulazak i mesto u prepunom kafiću ili diskoteci.
- Da pristojno od sebe udaljite kretena sumnjivih, agresivnih namera na ulici, liftu, haustoru i slično.
- Da preko reda uplatite račune.
- Da naterate ukućane da konačno oslobode kupatilo.
- U demonstracijama da Imperiji uzvratite udarac kapljevinom.
- Da omogućite slobodno ustoličenje pred kompjuterom.
- Da rasplačete i pit-bula.
- Na sahranama da dokažete žaljenje prisutnim zvanicama.
- Na fakultetu ili školi da podebljate tužnu žvaku kojom pokušavate
odgoditi nešto ili obezbediti prolaz.
- U delikatnim ljubavnim rastancima u kojim nekom uvaljujete pedalu da obezbedite sebi efekat suze u oku i tako dokažete da ste senzibilna, osetljiva duša a ne bezosećajna stoka.
Neophodan začin za svaki dobar ulov, tj. trofejne ribe (rečne, morske, gradske), kao i za dobar posao, uz, naravno- fenomenalnu tehniku. Ako “lovac”nema dobru tehniku, sreća ima karakteristike početničke sreće, što je niži kvalitet i ne pruža mogućnosti za beskonačna hvalisanja.
1.
A: Jbt, onaj moron,Žika opet šeta novog bolida…
B: Pazi šta pričaš…nije on moron, on je seksista(tehničar) a ne seksolog(teoretičar)…2
A: Ustanem sabajle, petlovi još spavaju…pred SUP, po ličnu kartu…a tamo 158 duša,
Posle tri sata dežurni krelac mi kaže da sam stigao dockan...
B: Eh, nemaš sreće...
A: I još mi kaže:”Tanka je linija između sabajle i dockan….I ja sam do svoje žene stigao dockan, posle svih…” Ne znam da l’ da ga psujem il’ da ga hvalim-podsetio me na Duška Radovića…
Jedno od poslednjih zadovoljstava gmaza što po zemljici dragoj mili a čovjekom se zove. Ono što, na kraju, u stadiju vegetacije nalik fotosintezi, ostaje; na putu naniže od toplokrvne zveri ka hladnokrvnom memljivcu običnome, rod starac, potklasa starkelja, familija kupusa: nikom potreban. Pa onda, šta će, u jesen, kad su dani sve kraći i približava se ono hladno, a što nije zima, u inače hladovitom dvorištu naći ugao gde još sunce dopire. Tu klimavu klupicu, tu hromi stočić, tu grku kaficu i sladak ratluk, i da se ogreje na sunašcu još jednom dok zlatni lijepi pauk na rame se spušta s mreže vedrih oblaka. A dal će tamo da bude svetlo ili mrak, tko to zna, daj da štrpne grešna duša od ovoga još malo kad se već ovako besplatno deli, dok još ima. Dok svijetla lopta ne zađe iza ružnih, novih, zgrada, samo si kamen koji skuplja toplotu i ništa više, utrnule svesti, i dosta je i dovoljno je, jer davno su grozni vinogradi života digli slatko grojze, tebi, više, van dohvata, ruke. Život prođe kao kratak san, reče Dučić il Hanka Paldum jebem li ga, il beše ljubav, a to mu isto, pa ostade samo privid ovaj slatki, sunčan, slab, kao zlaćana rakija što ugreje i zgusne na čas raštrkanu dušu, pa se brzo sve rasprši u oblake il otkorlja niz donju ulicu sa ostalim jesenjim listovima i prljavštinom prošlih leta. Malo li je na ovu skupoću, jeftinoću života? Šta te sad boli kurac za sve ono što je bilo, što te jelo, što te boli i bolelo, Sunce, ionako, sve, izmiri.
- De si komšija greješ muda malo na toj klupi?
- Hah ma eto izašo malo da uvatim ovo sunce dok je lepo...
- Ma šta on ima da greje nema tu ništa!
- Ahah e nemoj Javorka da ti dođem!
- Kolko beše ti dotera ima sedamdes?
- Sedamdes i treća moj ti.
- Uuu bre pa tu smo mi negde ooo evo ti ga i unuk, de si ti?
- Ma evo me čika Ljubo odo da se drogiram.
- Ako sine, nemoj samo da se drogiraš... Nego el završi tu školu, te fakultete više?
- Pa jesam bre este pili onomad za čast izlapotine jedne... a šta vas dvojica radite grejete muda na tom suncu? Zabole vas, uživate...
- Ma šta ste svi zapeli od jutros za ta muda koj moj više... Javorka!
- Oće te ženimo više da ti zaigramo kolce ja i deda još jednom pa na onaj svet?
- A jes nismo mi te sreće još vi imate piva da poločete i rakije da poližete!
- Eeee meni i tvom dedi ostaje još samo da se grejemo na suncu i da na saranama pričamo bolje on nego ja...(uzdah) Nego ajde bre Mikane de sipaj onu tvoju po jednu, sad ne pijem lekove, šta si se stiso tu...
Kada jedeš nešto što ne može da se jede, što ne izgleda kao hrana,
što možda i nije hrana, čega ima dovoljno da se najedu 2 mršava vrabca,
slobodno možeš da kažeš da si se najeo kao Džeki kad oliže muda.
Mnogo se volimo. Još se nismo venčali a već smo počeli da živimo zajedno.
Iznajmili smo stan u kome gradimo polako svoj zajednički život.
Moja duša želi da budemo prava porodica i da ona bude prava žena.
Nešto je skuvala. Ili ispekla. U svakom slučaju je ugljenisano.
- Medice moj, ovo je prva večera koju sam sama spremila? Jesi li se dobro najeo?
- Divno sam se najeo, šećeru...
Pa onda nastavljam u sebi...
(...Kao Džeki kad oliže muda. Odoh ja na burek i jogurt. Jebem ti ljubav ovakvu.)
Opis izuzetno kvalitetnog mesa.
-E pa dobro mi došo komšija, ženo daj rakiju i nareži malo slanine i suvog mesa. Komšija, jel’ znaš kak’a mi je slanina, k’o duša, mož da je turiš Lejdi Gagi na ‘aljinu…
-Ne sumnjam ja u tebe komšo ti si vazda imo najbolju slaninu. Nego jel’ ta Dragana beše ona što je kao pevala u ‘aljini od mesa?
-Jes’ komšija ta je, ne bi ni ja znao nego ova moja deca po ceo dan gledaju taj neki MTV, to je valjda makedonska televizija…
-Ma i ovi moji, nego komšija kido bi ja ono meso s nje k’i moj Džeki celofan od salame...
Nedeljna tradicija starijih komšija. Presaviju tepih preko terase i snažim udarcima, nekim govnetom, oslobađaju isti od debelog sloja prašine koji se taložio od ponedeljka do subote. Neverovatna stvar je da se te komšije skoro uvek nalaze na poslednjem spratu, i šamarajući tepih časte ceo komšiluk prašinom. Lupanje se uvek prati pesmom i obično to rade u predelu od 10 do 12 time sprečajavući pošten svet 21. veka da spava.
:Pljus, pljus:
: Moje srce, sreću ne krijeee. Evo menii moga bekrije :pljus, pljus: cele noći lutao je pa se napiooo, dobro mi se vratiooooo! :pljus, pljus:
- Au bre, Mileva, gde će ti duša? Em se dereš, em me uguši tom prašinčinom, em si mi dete probudila eno dernja se u sobi.
: Draganče ne mogu da ti pomognem, trepih mora' da se istrese, ako ti smeta uđi u stan i zatvori vrata.
- Slušaj ti nju, još me i sa rođene terase tera. Sad ću gore da se popnem ima da otresem i tebe i tebih. Aupičkumaterinu!
Umiljat, nježan, prosto zrači od me(h)koće.
........................... Primjer 1 ...........................
Kurva 1: Sinoć mi je došao neki mehkoprdan, traume ću d'imam od njega.
Kurva 2: U kojem smislu mehkoprdan?
Kurva 1: Pa ono, mali mu je, ali je zato meh'k k'o duša, hehe. Plus što je počeo da plače kad me uzjah'o i dozivao mater............................ Primjer 2 ...........................
- Ženo, šta je ovo?
- Koje?
- Ove roze čarapice na djetetu? Hoćeš da mi i on postane mehkoprdan k'o onaj slunto, jebo ga ćaćin ćaća?!
- Ne govori tako o njemu, sin ti je.
- Bio. Dok nije počeo da se drpa za kurac i nabasava na muškarce u vozu. U mojoj lozi...
- O ne, ne opet...
Napraviti jedan film nije nimalo jebivetarski posao. Zato se i kaže "filmska INDUSTRIJA", a ne, jelte, "filmska domaća radinost". To je pre svega iz razloga što vam je - a da bi pomenuti oblik umetnosti uopšte ugledao svetlost dana - potreban nenormalno veliki ljudski kadar koji će u toku nekoliko meseci pripremnog a onda i produkcijskog rada gotovo ni iz čega sagraditi vizuelno ubedljivu fantaziju života za koju će ljubitelji pokretnih sličica dobrano plaćati da bi je videli na zakonski odgovarajućoj lokaciji (sponzor poslednje opaske Agencija za Borbu protiv Piraterije i Prostitucije Republike Srbije). Logično, čitav ovaj poduhvat iziskuje ozbiljna finansijska ulaganja, koja u zavisnosti od "nivoa fantazije" i patine na sisama glavne glumice neretko umeju da doteraju i do nekoliko desetina miliona dolara, a u slučaju onog neverovatnog sranja u kome klinac brani gajbaču od lopova - i par duša prodatih Đavolu.
E sad i rekavši ovo sve, molim vas da u potpunosti zaboravite šta ste upravo pročitali i zamislite da ste primili neopran kurac u bulju. Zamislili? Jer to je ono što rade autori iza ostvarenja iz naslova - uvale vam nesanitarni kobas bez omota po ceni onog sa atestom i u omotu. U reali to znači da se njih par bubuljičavih studenata sa "Dajdžest" Univerziteta u Albukerkiju skupe jedno veče, stuku gajbu-dve, malo začade spravu...i sledećeg dana već iznajmljuju hitaši kameru i kanticu kečapa (blagi) i u lokalnoj šumi/napuštenoj zgradi počinju snimanje novog bioskopskog hita. Sa opcijom jednako govnarskih nastavaka, razume se.
Mis'im, kao zavetno ostvarenje naslovnog žanra, Veštica iz Blera jeste svojevremeno opasno izobjašnjavala neke stvari kada je u pitanju sama psihologija straha i tripovanje stvari, ali ako ćemo iskreno - film si bio pogled'o do kraja samo zato da bi video da l' će debela da rikne ili ne. A to, tojest ako si baš tolika ljuštura, možeš i u nekom rijalitiju, fazon...
- Tebra, ćeš večeras sa nama u bioskop, idemo gledamo Paranormal ektiviti 7, ovo-ono...?
- Pa, ono, brate - otvaranje vrata i prozora i ljuljanje lustera mogu i gajbi da gledam, a ako se baš zaželim veštica i sigurnosnih kamera mogu preko interfona trolujem bakutanere na ulazu u zgradu. Isti kurac, a džabe.
