jedan od mnogobrojnih primera i dokaza tvrdnje doljepotpisanog da je spretan sa teknoloziju i sokoćala k'o Rambo u heklanju dražesnih goblenčića

Zdravo. Verujem da ti je neobično što razgovaraš sa jednim božanstvom, ali znaj da se nemaš čega bojati, bez obzira što te ona gospođa na hodniku upozorava da mi je prošlo 23 časa od prethodnog Klozapina, ma šta god joj to značilo. Sledeću rečenicu ću ti izgovoriti glasom Dragana Nikolića u reklami za "Reno"... Da, ja sam Svetovid! Hmm, po tvom izrazu lica bih rekao da si čuo za mene, ali da ipak ne znaš puno. Pre nego što ti kažem nešto više o sebi, želim da zanemariš to zemaljsko ime koje piše na tabli zakačenoj za moj krevet. I da, znam šta je F20, ali kao što vidiš, govorim razumne stvari, držim spojene prste i veoma sam staložen.

Možda ne izgledam tako u ovoj formi, ali ja sam, pridrži se za stolicu - srpski vrhovni bog. Da, dobro si me čuo i vidim da sam s pravom bio siguran da to ne znaš. U svom izvornom obliku sam u oblacima i imam četiri lica, a sve to kako bih u bilo kom momentu sa neba mogao istovremeno posmatrati sve četiri strane sveta, ne toliko da bih video sever i jug, koliko da bih istovremeno bio okrenut i prema zapadu i prema istoku. Ne prekidaj me. Pitaš se zašto sam ovde, na zemlji? Neke stvari koje Srbi misle o meni mi smetaju, da ne kažem nerviraju. Ne mnogo, samo malčice iritiraju... i sada ću ti ispričati o tome.

Krenuću od Vidovdana, najvećeg srpskog praznika. Verujem da misliš kako znaš sve o Vidovdanu, da je to praznik koji proističe iz istorijskih događaja kao što su ona bitka kod Kosova Polja i Vidovdanski ustav. E pa nije! Nije, jesi li me čuo!?! Miran sam, miran, dobro mi je... Znaš, Vidovdan je slavljenje, pogađaš - MENE, boga obilja i rata. Tvoji su me preci slavili i mnogo pre tih događaja baš na tadašnji 15. jun svake godine, sve dok nisu greškom uvideli kako je prihvatanjem Hrišćanstva bolje da se ograde od paganskog božanstva. Ej, paganskog?!? Mrzim tu reč, MRZIM!

Nisam nervozan, kaiševi za vezivanje su tu zbog nekoga ko je pre mene boravio ovde. Kad smo već stigli do reči koje mrzim, nastaviću šta me dalje nervira. Lingvisti! Ponoviću ako treba - LINGVISTI! Pa oni se decenijama spore oko tumačenja porekla i značenja mog imena, te uzmu da razlažu "svet" i "vid" i onda to analiziraju. Ispadoh tako po nekim tumačenjima svetac-konjanik. Reci ti meni gde si video boga, osim u onim mejnstrim mitologijama da jašu konja? Svašta! Neki su išli dotle da su protumačili kako je "sveto" od staroslovenskog "svitanje", a ovo "vid" su čak nekom čudnom logikom povezali sa korenom iz indijskog jezika gde bi značilo "duvanje". Svetovid - jutarnji povetarac? Pa nećemo tako, drugovi! Moje je ime zapravo jedan najobičniji strajizam! Sveto-vid, tj. vidim čitav svet jer istovremeno gledam na sve četiri strane ove ploče na kojoj živimo... živite, jer već rekoh da imam četiri glave. Odnosno četiri lica. Uh, samo se iznerviram!

I moram ti reći za kraj šta me najviše nervira! Ko viče? Ne vičem! Dakle, nervira me onaj pederasti svetac Sveti Vid! Neki kultisti ga proguraše da ga slave na moj dan! MOJ PRAZNIK! Veruješ li to?!?! MOJ PRAAAZNIK! Čuj, Sveti Vid na Vidovdan?!? I šta me gledaš ti iz hodnika dok pričam s čovekom?!? Kakva nova doza Klozapina!?! Tišina tamo! Ček, evo dok ne dođu iz obezbeđenja oni bezbožnici sa istetoviranim krstačama da me vezuju, da ti kažem da ne ideš u očnu kliniku "Sveti Vid" nikada, jer je to sekta jedna obična, NA SVETOVIDOV KUMIR IZ ZBRUČA IH NATAKNEM BAŠ!

Božićno mudo.

и само аннн анн ан ааааааааааан ааааанннн ан бррм брмм.

До лактова у масти са кључем или бритвом у једној, а ракијицом у другој руци. Имао је црне зубе који никад нису смрдели као што зуби знају. Ваљда баш због те ракије.
Одувек је био зајебант. Причао је стално, често понављајући приче као каква покварена плоча а ја, савршен саговорник, сатима сам слушао и упијао те ловачке приче. Деда је био и ловац. То нисам споменуо! А када бих написао сваку његову згоду или мудрост коју знам... Ионако пола мојих ствари написаних овде су плагијати. Плагијати његове приче.

Када се и последњи пут вратио из мртвих, био му је то већ пети-шести пут, баш због те ракије, гледао је изгубљено у фамилију око кревета. "Старац, знаш ко сам ја? Ко је ово?" питао је мој ћале показујући на Јову, мог буразера. Тешко, слабим гласом изговори "Да знам, то је Филип!". Сва фамилија покуњи главу у јебига фазону а деда погледа у нас унуке, осмехне се и намигну. Јебени цар! Наравно да је знао све! Вратио се последњу фору да баци, да буде сигуран да ћемо га таквог памтити.

Наредна два месеца имао је замишљен поглед који се губио у даљини, вероватно иза њиве где је залазеће сунце последњи пут сијало по златном житу које је он посејао. Причао је с људима покојним одавно, а они су га сваким даном, све гласније и јаче вукли док није попустио и својевољно пристао да пође с њима.

Blentovača je poseban vid roditeljskog šamara, specijalna nagrada za "junačka dela" mlađanih potomaka.

U zavisnosti od konstitucije davaoca, šamar se iz stojećeg položaja primenjivao naglo, iz bekhenda, unutrašnjim delom dlana. Na blic ga vidiš samo, a osetiš itekako. Posle toga - koma.

Ako je u pitanju forhend, nadlanica se oslika na licu konzumenta i ima jači efekat: vidiš zamah, vidiš neizbežno približavanje sablaženoj faci svojoj, ali i da si Brzi Gonzales ne bi ga mogao izbeći.

Дојади мени један дан да крцам алпску по градилиштима док ме шиба промаја, да ми хилти тандрче поред главе и падам са скеле сваког месеца. Нећу тријесту дочекати, камоли унучиће ако овако наставим, велим ја сам себи, па се решим да тражим неки приземни посао. Негде у то доба, дошли жабари у Крагујевац да купе оно што је некад била фабрика, па се чуло по селу да траже раднике. Сви живи полетели к'о пуштени са ланца, а куд сви Турци, ту и мали Хасо. Устанем ти један дан мало раније, доручкујем чварака и лука, подмијем се и поскидам крмеље, избричим и пљуснем мало ракије 'место афтершејва, па да идем да искам посла.
Одем ја тамо, куц-куц, добар дан-добар дан, ја сам Тајитај, дај посла знам да имаш! Није прошло дуго, дође нека са наочарима, (онако, није лоше, али није ни нека лепотиња,за умочит душу дало) и каже нама 'ајд за мном. Иде она напред, а ми за њом, к'о да нас на стрељање воде. Одведе нас у неку просторију, давали нам тамо неке папире са неким сличицама, као да нас тестирају. Тестирали нас, Бога ми, добра 4 сата онако колективно, па вели онда 'ајде сад изађите па један по један на разговор. Било нас двајестину, крете она да прозива, ал' никако до мене да стигне. Чекај ја, чекај, никако да дођем на ред, смрче се лебтејебо. Седим ја у оном ходнику, дупе ми утрнуло од седења. Испрозива она све, остадох само ја. Овај задњи, ганферињо неки, није се дуго задржао, испрати га она, па се врати до мене и кроз осмех рече: ,,'Ајде сад ти'', док јој се поглед лагано спуштао ка мојим панталонама. Би ми мило. Ушли ми, кад ће она:

- Уфффф, тебе сам чекала.
- Што баш мене?- упитах онако, шмекерски лагано.
- Па ти си последњи, после тебе могу да идем кући.

Ух курво, маму ти јебем, мислим се у себи, ал' се не дам испровоцирати. Само се смешкам. Испитивала ме уздуж и попреко, где сам био, шта сам радио, шта очекујем, чему ли се надам, па у неко доба рече:

- Добро, готови смо са питањима. Сад морам да те прегледам.
- Како да ме прегледаш?
- Ништа се ти не бој, само устани и скини се.
- Да се скинем?
- Да, лекарски преглед, морам то да обавим.

Не личиш ми на докторку, а и то се не ради овде ваљда колико знам мислим ја, па к'о но велим, шта га знам, жабари су то, можда се код њих тако ради. Сетих се да сам се прао прошле суботе, нокте по обичају сек'о у недељу, нема где да пукне брука. Скинем се ја, останем само у дудурајкама, гледа ме она, пипка, опипава,хвали ме како ми јаке руке, па мази по грудима, дише за врат, поче мени нека милина да се пење уз стомак. Дође и до бутина, миц по миц, ухвати патку. Ијаоооо, мислим ја, па сад си се зајебала. Окренем се прибијем је уз зид, па јој сурдукнем језичину у грло, десном руком за леву сису, левом руком јој полако подигнем ногу па прошарам прстима по врту рајскоме, а оно, као да је 40 ноћи киша лила, зидови влагу вуку. Спусти се она да засвира коју, море свира алал јој вера. Нећу ни ја да испаднем сељак, спустим се и ја на усмени, покидам јој домаћинке, јао брате мили кад ме запљусну смрадина! Лебтијебем, сузе су ми пошле, к'о да је нешто ушло унутра и цркло к'о што вели народ, али сад нема назад, ако не прођем, има да крцам алпску наредних 50 година. Не смем да оманем. Одрадим то мало офрље, морам да признам, јебежга, био сам декоцентрисан, али онда дође оно главно. Легла она, раширила ноге к'о Русија гасовод, ја убацим мачора у кућицу па кренем да орем. Вришти она к'о да брата жени, ал' не попуштам ја, све јаче и силније ударам. Рекох да је окренем, виђао сам то по оним филмовима на Палми плус да воле кад их пресамитиш па тако и урадим. Јебем је ја, поза Вук Караџић, ухватим је за косу, па повучем ка себи, видим свидело јој се. Ја онда још јаче и јаче, почиње ламинат да таласа од силине, а њој дупе од удара. Погледам на сат, видим није прошло ни 30 минута, а ја осећам крај, кажем себи не смем сад да зајебем, па помислим на Мијатовићев пенал, те ми мало спласну узбуђење. Ја онда прикупим сву преосталу силу у мени за један последњи стихијски напад, па навалим. Повика она доста, не могу више, ма шта доста, мајку ти курвину јебем, почнем да бијем к'о маљем, па чак и ошљиснем с' времена на време, велим ти ћеш после МЕНЕ кући д'идеш?! Па нећеш моћи да се помериш до ујутру! Зна се ко намешта антену, ко виче дал' је добро. Ор'о ја, ор'о, дође до свршетка извадим прангију па распалим по зидовима, не морају да крече до наредне године. Оста она онако да лежи, покушавајући да дође до даха, а пичка јој се пуши од милине. Ја се обучем, па кренем полако, рекох само јави ми кад да дођем на посао.
Излазим ја у ходник, кад ту се скупили сви, од портира, преко чистачице, до директора свих коопераната. И само видиш, креће спонтани аплауз.

Razvoj raznoraznih sloboda i demokratije nas je doveo do toga da svi imaju pravo glasa. Kao, svi smo jednaki, vredni, lepi i pametni. I onda, odjednom, svi imaju jebeno pravo na mišljenje. "Karleuša je emancipovana; narod voli Farmu, sta hoces; Vidojković je najbolji pisac; I. Deretić je eminentni istoricar; Bajić je car i cela Srbija priča kao da je rasla uz Moravu, pa makar bila i u Kragujevcu; to sto je 35 stepeni u avgustu, a -10 u januaru je zbog Haarpa; Ceca peva narodnu muziku; Vučić bog i dug mu pola metra; svi u novinama su novinari; Soraja riba; svi stranci u Srbiji su špijuni, Kemtrejls je stvaran, ali smišljeno zaobilazi, recimo, američkog ambasadora ovde i njegovu familiju..."
I na kraju "Imam pravo na svoje mišljenje."
Imas. Na sopstveno mišljenje koje je logičan rezultat kritičkog posmatranja dostupnih činjenica i njihovog analiziranja i daljeg informisanja o istima. Nemaš pravo na zatucane, pristrasne, politički, lopovski i religijski motivisane bljuvotine, posebno ako utiču na zivot drugih. Ako slučajno iznosiš takva mišljenja, ti si prosto uzurpator jetre koja bi nekome više koristila.

Neobično stvorenje, karakterističnog izgleda, najsličnije Niku Vujičiću, samo što ima krila Andjela, a u duši Djavo. I udove.
Aktivan je nocu, voli da napada mlade devojke, njegov napad je poznat po "dvokurcu" kojim siluje devojku tokom njenog sna, dok im muževi spavaju kao da se ništa ne dešava. Ako je u prilici, "prca" dve dame u istom trenutku. Mesta na kom "prca" devojke su najcešce ambari. Tu čekaju žene kada krenu po brašno za kru', i iskoriste priliku. Kada svrše, žene zanijeme. U jutro se probude umorne, baš kao posle jakog sexa. Muževi su ih tukli da im kažu šta se dešava, a onda su skontali da su nijeme. Tokom narednih meseci istim ženama je "rastao trbuh" bile su srećne, mislevši da ce imati decu...
Nakon 9 mjeseci "kada su se žene porodile svi su bili u čudu, ono što je iz njih ispalo bilo je neverovatno (FOTO) (VIDEO)" Bili su to mali "Drečavčići" Koji su neprestano drečali u 320db
Istog dana Drečavčići su spaljeni na lomači, a žene su bile iskandzijane od strane muževa, jer su ih varali "na spavanju".

Журка на којој се усереш од алкохола.

Ima isto značenje kao svi slični izrazi, ali zbog ove divne životinje deluje bezazlenije, pa onoga ko izgovara ne shvatamo toliko ozbiljno.

1: Šta reći?
2: Koju slavu slaviti?
3: Da li kad je leto ili kad je zima?
4: Postiti ili ne?

Pitanja su koja se najčešće prožimaju kroz glave "prosvećenih" ljudi. Nažalost, ima ih još mnoga ali nemam želudac da ih sva priložim.
Ti dubokoumni ljudi su mahom bivše komunjare ili pak deca istih. Živeli su u takvom okruženju i sistemu gde se nije verovalo ili bolje reći, nije se smelo verovati u Boga, ići u crkvu, slaviti slavu...
Čast izuzecima ali njihov broj u takvom društvu je bio na nivou statističke greške.

BUM! Fast-forward do 21. veka!
Komšije neće da drukaju tvoju porodicu što slavi slavu kao što su tamo neki drukali mog pradedu. Crkve su još praznije ali to ne smeta da se slave slave, jer one više nisu stvar tradicije, sad su, tako reći in.
U tom novom sistemu vrednosti bivši pioniri i pionirke su bačeni u veliki rebus. Sad, kako to da ništa ne slave? Šta će svet da kaže? Kako odgovoriti na pitanje ,,Komšija kako to da vi ne slavite slavu?''

Obično se na tavanu ili u podrumu negde u mračnom, prašnjavom ćošku nalazi ikona Svetog proroka Jeremija ili Svetog Joakima i Ane koje su zamenjene nekom Titovom slikom ali ko je bre čuo za njih?! Daj da se slavi Sveti Nikola ili Đurđevdan to'e sad u modi!
Obično se i izabere Nikola i to onaj u decembru kad pola Beograda slavi a druga polovina ide na slavu, međutim, problem je što se posti, ko će bre ribu da guli? Nema pečenja, sarme, torte... Druže. Pa to onda nije slava.

Vrhunac kvazi-vernika je baš tad kad se lome da li postiti ili ne.
Uglavnom se ne posti. Iznese se prase, ja'nje, slavski kolač iz pekare Tito i ja i zalije cveće sa svetom vodom.

Nek ti je srećna slava domaćine, Srbine!

Janko Tipsarević, legenda srpskog tenisa i sporta uopšte. Da ne parlam mlogo o njegovoj karijeri koja je blistava i tako to. Ne zaboravimo i to da je pravi burazer, što se tiče (ne)pokazivanja respekta prema svima (čitaj - ne jebe živu silu). E, poenta i srž sindroma, koji je po njemu dobio ime, je ta da su njegovi zapaženi rezultati ostali u senci popularnog Djovaka, koji je trenutno prvi na svetu, svaka mu čas'. Kad je Novak bio i 40-i dizala se velika frka a Tipsa uleće često i u TOP 10 pa retko ko reaguje a kamoli da od sreće istuče kera.

Od ovog sindroma oboljevaju tj. pate kvalitetne pičoke koje se druže sa još kvalitetnijim pičokama i onda reeetko ko obrati pažnju na njih, gre'ota.

Sve je počelo pre dvadesetak godina, onako, iz zajebancije. Hteo sam i ja da budem kul u društvu, da ispadnem faca, pa sam zapalio jednu na velikom odmoru. Prva mi se uopšte nije svidela, čak mi je i teško pala – pokušavao sam da se ne zakašljem i da zadržim suze koje su izbijale na oči. A onda druga, treća, četvrta... Kao što rekoh, hteo sam da budem kul. Sledeći korak je bio kupovina sopstvene paklice i pušenje i kad sam sam. Gotovo. Postao sam pušač...

Danas proklinjem taj dan, tu glupu cigaretu! Mrzim ih iz dna duše... A pitate me da li još pušim? Da, postao sam zavisnik. Navukao sam se ko raspali pajdoman na koku. Postale su deo mene, deo mog života. Pušim kad god se iznerviram, kad sam srećan, posle seksa, onu jutarnju uz kafu, posle obroka... Dovoljan je i najobičniji razlog. Ma ni razlog nije potreban – „Slušaj kako ptičice cvrkuću, daj da pripalim“...

Više mi i ne pričinjavaju zadovoljstvo, već obavezu, rutinu, deo života... Nekoliko puta sam pokušavao da ih ostavim, al ne ide. Dva, u vrh glave tri dana, a onda osećam tu neispunjenu prazninu između kažiprsta i srednjeg prsta, neku falinku u ustina, svrab na jeziku... i viola opet sam pripalio!

I svi ti štetni efekti. Ma sve ih znam, znam kako, šta, gde i kada. Mislim, ko još to ne zna? I oni natpisi na paklici zaista povređuju moju inteligenciju. Kao šlag na tortu, donesen je i zakon o zabrani pušenja na javnom mestu. Ne mogu ni da zapalim u kancelariji, već moram ko prosjak da džamim pred ulazom, bilo da je -10 zimi ili + 40 leti...

Kad se samo setim kako sam trčao na 800 metara, pikao fucu sa likovima u kraju... Ne d’o Bog da danas potrčim za autobusom – ostajem bez vazduha, kašljem tako jako, a onda gledam po asfaltu da mi pluća nisu izletela. A onaj miris, miris dima... ja sam navikao, ali znam da se uvukao u moje odelo, moju kosu, pa čak i izbija kroz pore na koži.

A govna sve skuplja i skuplja! Odrekao sam se sitnih dnevnih zadovoljstava koje sačinjavaju život da bi kupovao cigarete... ajde što sam se ja odrekao, jebiga, kupujem ih za sebe, ali zašto se moja porodica odriče? Zbog moje strasti?! Čuj „srasti“... smešno zvuči. Najobičnija smrdljiva zavist, koja me polako ubija, a indirektno i moje najmilije! Koliko sam samo puta potošio poslednjih 200 kinti, mesto da kupim sinu banane za koje me je molio...

Mrzim ih, kunem, proklinjem. Mrzim ih što su moja slabost, deo mene!

Posto crkveni velikodostojnici nisu dovoljno pismeni da znaju kako da postupaju sa zavisnicima od droge,a videli da silne molitve raznim svecima ne mogu uroditi plodom,oni su resili da proglase jos jednog njihovog clana za sveca,odnosno sveticu.Posto je arhidjakon asov i previse ostar,a sestra motika im je stalno zaposlena u basti,odlucili su se za sestru lopatu jer je jako korisna u vaspitne svrhe i ima dobar zamah!

Од система, од људи, од живота.

А борио се свим расположивим снагама. Чирокана и мартаја, зихернадла и анархија. Житије достојно Сида Вишиса и Боба Гелдофа. Челом на пендрек, пљувачком на естаблишмент, урликом на политички говор. Алкохолом против депре, дрогом против бесмисла. Отмицом против отмичара.

Па и данас би накострешио оних преосталих 12 длака на ћелавој лобањи, гурнуо контејнер на марицу, показао средњи прст монарху, премијеру, патријарху. Све то и даље лежи у њему, али више не излази напоље. Демони вршљају и сада подривају његов (нервни) систем изнутра.

Није мртав, али неће још дуго.

Uhoda koja te u stopu prati - nečujna, avetinjska, kao da nije na dvadesetak koraka iza tebe. Ne čuješ joj niti dah, niti šuštanje odeće. Tvoje šesto čulo ovo šunjalo registrovati neće, jer ovakva je sablast u ljudskome obličju samo senka tvoje senke.

Хуманитарни концерт Боно Вокса.

Танак, мален курац.

Након цркавања беле технике првог дана по истеку гарантног рока, тражење расходованих ствари по тавану и њихово тегљење у суморну садашњост.