Ovo je bio moj prvi letnji raspust. Sad sam upisao drugi razred, mnogo sam se uželeo mojih drugara i jedva čekam da na fizičkom opet igramo između dve vatre.
Ovaj letnji raspust sam proveo najviše sa mojom bakom Radojkom. Ja nju mnogo volim i rado slušam njene priče kako je moj pradeda Veljko prešao Albaniju. Kaže da treba da budem ponosan na njega jer je preživeo i dobio orden. Meni je žao moje bake. Bolesna je već par godina, mada rekli su mi da nije ništa strašno. Valjda je pojela nekog pokvarenog raka pa on sad živi u njoj ali meni nije jasno kako. Zbog toga više ne može da mi pravi kapnerku i njen čuveni rolat od banana ali nema veze. Uveče sam joj nameštao antenu i zajedno gledali Slagalicu. Uvek je na početku pozdravljala neku ženu koja kaže ,,Dobro veče''. Dosađivala mi je da joj čitam slova jer ne vidi dobro kako bi sastavila reč i bila bolja od kompjutera. Kad se završi Slagalica postavljali smo sto za večeru i čekali tatu da dođe sa posla.
Moj tata radi u rudniku. Ne znam kad završava sa poslom ali pre večere odlazi u Kulturno umetničko društvo jer on je trener za folklor. Uvek mi je govorio da čuvam tradiciju i obraz ali ja ne znam kako to mogu da ga izgubim. Tata kaže da se to danas gubi lako ali da to čoveka čini vrednim.
Pre nego što je počeo moj letnji raspust ja sam razmenio broj mog mobilnog telefona sa drugarima ne bi li se čuli i igrali. Kad sam ih zvao uvek su bili zauzeti pravljenjem farme na fejsbuku i reakcija na Vukajliji. Pozvali su me da pravim i ja te reakcije ali nemam internet. Bio sam tužan ali me je uvek na igru pozvala ta vesela njuška. Moj pas Cicko. Uvek je voleo da mu bacam loptu ali tata kaže da je već star, pa se sad igramo najviše deset minuta jer ne može više da trči. Pošto nemamo druge sednemo jedan pored drugog, gledamo kola i razmišljam o mami. Baka mi je rekla da je morala da ode na neki put kad sam se rodio, da je sad na dobrom mestu i da je srećna. Tatu kad pitam za nju, zacrvene mu se oči i ode pa ga više i ne pitam.
Vreme je brzo prošlo i krenuli smo da nabavljamo pribor za školu. Iako se mojim drugarima baš i ne ide, ja jedva čekam da ređam svoje petice jer time obradujem tatu i baku.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola
Ljetnji raspust. Ludilo. Seks, droga, rokenrol. Ipak ne. Prije će bit ćevap,burek, holesterol. I šta, počelo je kao svaki ljetnji raspust. Očekujući zvono da oglasi kraj godine, ljuljajući se na stolici, sam, bez iđe ikog. Jer škola je bila moj život. Bez nje sam niko i ništa. Ovako sam mogo da se šlepujem da imam neko društvo, a sad, sad sam sam, sjedim kao duh, mrzovoljno škripeći zubima, govoreći tiho: Da ti pička materina ti da meni daš keca za kraj. Ali nisam imao keca. Morao sam da iskažem svoj bijes za svojom asocijalnošću, anksioznošću. Bio sam osoba protiv koje se cio svijet okrenuo. Bio sam Pazl.
Čuo sam zvono, praćeno kricima oćnih školarki. Jebiga ja ne bih imao šanse ni da jebem nogu od stola a ne ikakvo živo biće. Silazio sam niz stepenice, tiho, nadajući se nekom padu, da ikako skrenem pažnju na sebe. Ništa. Baš ništa. Izađoh iz škole, sjedoh na klupu i zapitah se čemu se ja vraćam. Kući? Ne, to nije moja kuća. To je mjesto gdje nemam poznanika, baš kao i svako drugo. Ćale je bio najpametniji. On je otišo kad je trebalo, sad ladi jaja gore u raju. Ili đe li je već. Pređoh prag kuće, ostavih torbu, odem u svoju sobu i spavam. Ali nisam spavao. Dal' je to bila java ili san, neću nikada znati. Osjećao sam se živ. Iako sam ležao na krevetu, bez ikoga na svijetu osjećao sam se kao da mi je svijet pod nogama. Odjednom nestade. Oblije me hladan znoj i shvatih sve. Ja sam samo pijun. Ništa drugo nego i milijarde drugih ljudi. Svi smo mi sami, samo to ne shvatamo.
Promrmljah sebi najbolji si kad si sam. Odoh u šetnju. Nađoh psa lutalicu, nego govno puno buva, ali bio je ja. Sam, ostavljen, neželjen itd. Sjeo ja na klupu, sjeo on na klupu. U njegovim očima sam vidio njegove oči. Jer su to bile njegove oči jebogati, ne može to bit romantika nikakva, to je pas u pičku materinu nije cura.
Sve i da sam rekao da sam bio povezan sa njim on bi nekim čudom progovorio i rekao : Ne'š jebati. Sjedali smo tu ja i moj pas. Pomislih nađoh drugara, kad ono matora vreća buva pošla za nekom pudlicom jebemumater. Ne treba mi niko. Cijeli svijet šupičku materinu.
Uzo sam pecivo,i šetao gradom, viđeo sam ljude kako se zabavljaju, a ja sam ih prezirao. Koj' kurac se veselite kaćete svakako da umrete. Tmurno nebo, tmuran ja. Čekam kišu da spere ovo sa mene, ove buve što mi ono pašče prenijelo. Al nema veze. To su bile moje buve. Moji drugari. Baš kao i "pravi" drugari, iako to ne postoji, šlepale su se na moj račun, zato što, jelte, ja sam uvijek najslabija karika. Šetao sam polako i završih međ' neke kuruze. Ugledah čistinu neku, i sjedoh tu. Sjedao ja po' sata, ušuškavajući samog sebe. Uljuljkan sam u polu san. Krenoše suze. Zašto ne znam, možda neko kidao luk u blizini. Moja poslednja suza pomješala se sa crvenim vjetrom. KAD ONO TUP, UBI ME VOZ. JA SJEO NA PRUGU JEBEM SE GLUPOG U DUPE. Čekaj, ne, to je Ana Karenjina. Jes' retardirana sve joj prosto. Možda je imala dobru sisu.
Definicija pisana za takmičenje pačija škola.
Mizantrophy - Pravilo br 3.: Definicija ne sme biti kratež.
Mrziš?
Dokaži, pokaži, prikaži. Ne živi u maskirnoj ambalaži!
Nema besplatne mržnje. Pljuni i plati. Sebi se vrati. Budi što jesi, jebo te Lesi.
Prikrivena mržnja – uzročnik većine poznatih psihosomatskih oboljenja.
O ovom i drugim neželjenim efektima posavetujte se...
Definicija je napisana uprkos pravilima Mizantrophy -a
Pulsiranje oslobođene čestice kroz dimenzije beskonačnog dizajna dok mesec igra u ritmu galaktičke mantre, sećanja jure situacija sve luđa, još jedan hladan pogled koji vibrira u noći.
Pa jel ti još uvek misliš da nisi peder govno jedno našminkano!?
Definicija pisana za Mizantrophy II
Grašak. Ono zeleno bez ukusa što te majka terala da jedeš da bi porastao veliki i lep kao Kežman. S druge strane, poučen pričama iz detinjstva koje nose bitne poruke, lakmus papir za ljude. Nešto sitno, ali ipak značajno preko koga ne može svako da pređe, odvaja istrajne i uporne od lenjih i uobraženih, naviknutih na savršen život bez ikakvih prepreka i problema. Poput princeze iz bajke. Sitnica koja ti odmah pokaže ko je kakav, bez greške.
Listao sam novine, nervirajući se zbog prepucavanja dvojice mafijaša na sportskoj strani. Topao vetrić mi je ovo čekanje učinio dosta prijatnijim, iako su pored mene dve žene razmenjivale utiske posle nove epizode neke turske serije. Njihov žustar razgovor prekide sirena. Voz je polako pristizao u stanicu. Tu je. Nisam znao kako izgleda, ali sam gotovo siguran da ću je prepoznati. Do sada je za mene bila samo gomila slova na ekranu, sada ću konačno videti i njen lik. Internet, zlo, reče moja baba. Eee, baba, sad kad ti u kuću dovedem neku vrh ribu predomislićeš se. Par meseci dopisivanja sa njom učinili su da se osećam kao da je poznajem ceo život iako joj nisam video lice, niti dodirnuo kožu, kamo li šta više od toga. Osećao sam da je ona druga polovina mene, dosta toga smo imali zajedničkog i želeo sam da je oženim.
Srce mi bije jače nego ikad, sve jače kako voz usporava. Kako je stao, stalo je i srce. Majku mu, šta ako je grobina neka? Šta ako je mnogo dobra riba i odjebe me kad vidi mene ovakvog klošara? Da l' da bežim dok nije kasno? Sedi tu, rekoh sebi, i čekaj. Budi čovek jednom. Ljudi počeše da izlaze. Nekoliko devojaka prođe pored mene ne konstatujući da postojim. Kurva, neće doći. Poslednja, jako zalupivši vrata, izađe još jedna. Ona je, mora da je ona. To je taj zeleni džemper za koga je pričala da joj je omiljeni. Plavu kosu njiše lagani vetrić dok se saginje da podigne torbu. Ma nemoguće da ovakva ženska bleji na netu sa slepcima! Pomalo zbunjena gleda oko sebe, mačjim hodom kreće prema peronu. Jao baba, dušu ću da ti vadim kad vidiš kakva ti je snajka. Jao, plodna k'o Mesopotamija, ima četvoro unučadi da ti rodi. Na svega desetak metara od mene mogu da vidim kompletnu nju. Već je vidim u venčanici, zatim kako vodimo prvi put sina u školu, onda kako ga posle pijanke vadim iz zatvora dok ona kući čeka sa oklagijom. Ah, srce da pukne! Stavljam joj prsten na lepi tanki prst... Šta to radi sa prstom koj moj?! Daj, jeeee, riba ladno kopa nos... I to preda mnom! Ne o rukav jebote! Zajebi, bežim ja odavde dok još mogu.
"Izvini?", začuh je iza leđa dok sam se zaputio prema stepeništu, "ja tražim jednog dečka."
"Izvoli?"
"Jesi ti PusiItr69?"
"Ouvaj... ne... ja čekam babu iz Pizdića da joj pomognem sa prtljagom. Nema babe, izlapila načisto, mora da je u pogrešan voz sela."
"Ništa, izvini. Čekaću ga, sad će on."
Mislim se, čekaj, šta ćeš mi takva da mi praviš kolekcije slina ispod stolice ceo život. Spustivši se niz stepenice do parkinga, seo sam u svog juga i nakon što sam došao kući izbrisao nalog na tom sajtu.
Eto, lepo meni majka reče da jedem grašak umesto kerećih pljeskavica. Odrastao bih u čoveka, ne u razmaženog slepca koji svemu nađe manu i ne zna šta hoće. Eee, Kežmane... Odoh po dedin pištolj.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Dodji, kažeš i sunce se radja na istoku. Nesvesno ubrzavam svoj korak. Tvoje šake, znaš kako volim šake. Jednom me privlačiš sebi, a druga klizi preko obraza, niz vrat u moju kosu. Topao letnji dan. Uživam na suncu. Naivno se prepustam tvojoj toploti. Moraš znati da te volim, moraš...
Ogledam se u očima tvojim, boreći se za vazduh. Postaje prevruće, pusti me u vodu. Tvoj zlobni osmeh nanosi oblake i vidim munje i gromove čujem.
Grad. Težak led cepa moju na suncu izgorelu kožu. Ne umem da se sklonim.
Posle će ledena kiša da spere krv sa mene, al ostaće ožiljci duboki. Trebaće vremena mnogo da opet naivno uživam u vrelom letnjem nebu. Iako mi se sad čini, da neću nikad više.
Došao je kraj školskoj godini. Svi smo veseli istrčali iz svojih klupa, teške rančeve i knjige ostavili kod babe na tavanu. Vraćamo se igri i šali. Leto je došlo u naš kraj. Počeo je odmor za sve nas. Bar sam ja tako mislio.
Kao i svake godine, protiv moje volje, odveden sam na selo kod tatinih. Tamo me je sačekala moja baka, umornog lica i mekih ruku. Deda je već bio utreskan, ja ne znam šta to znači, ali sam čuo od babe i tate da je on takav. Verovatno ga boli stomak ili tako nešto, uglavnom, znao sam da nešto nije kako valja. Pošto smo kasno doputovali, mama mi je objasnila da je razlog našeg dugog putovanja taj što je tata iz neke pripizdine i vukojebine. Ona tako govori kad tata kasno dođe sa posla, jer ga šef duže zadrži. Ja to razumem. Moj tata je degustator alkohola u nekom preduzeću. Ja sam išao jednom prilikom kod njega na posao i video da on i kolega Mile drže te flaše u ormarićima i malo-malo odlaze da provere kakvo je to piće, a kada se vrate viču "Dobro je, odlična". No, da se ja vratim na letnji raspust. Morali smo odma' da legnemo, jer ujutru treba uraniti. Čeka nas ceo dan na njivi, tj. livadi. Mora seno da se skuplja. Tata vozi traktor, a deda balira seno, a onda svi mi zajedno to seno sakupljamo i tovarimo na prikolicu.
Jutro je svanulo. Probudili su me rano, baka mi je podgrejala mleko, donela keks, a deda je i dalje bio utreskan. Baba ga je psovala i klela, proklinjala dan kad se udala za njega. Meni je dede bilo žao, po njemu se videlo da ga boli stomak, jer je kad-kad uzdisao i psovao komšiju Jovića što je stavljao šećer. Nisam najbolje to razumeo, ali nije me ni zanimalo. Tata je upalio traktor i bilo je vreme da krenemo. Kad smo stigli na njivu bilo je mnogo sena, ptice su u velikom jatu jurnule u nebo, uplašio ih je zvuk traktora. Deda tu njivu naziva "Prcalište za vukove", jer ima dosta uzbrdica i nizbrdica, pa ima nekih skrivenih mesta. Ja nisam video ni jednog vuka. Krenuli smo da radimo, ja sam na svakih tri sata trčao po vodu, noge su me strašno bolele, ali mi nije bilo teško. Na putu do kuće sam video komšiju Jovića kako radi one bezobrazne stvari sa maminom sestrom, a mojom tetkom. Pokrio sam oči i samo protrčao. Nisu me videli.
Kako je dan odmicao, a posao se bližio kraju, nas je umor stizao. U jednom trenutku iz traktora se čulo tupo krc, krc, puc, puc, proključččč. Tada je tata naglo zakočio, a iz traktora je kuljnuo taman dim. Deda je počeo da psuje dan kada ga je napravio i spominjao je neki kamen koji bi bolji napravio. Nisam znao da moj deda zna da pravi traktore i kamenje.
Volim letnji raspust, volim da odem i u selo, volim i kada deda psuje tatu, jer ume tata i mene da opsuje. Rekao sam tati da sam video tetku sa komšijom, a on me je samo potapšao po glavi i rekao kako je super što sam baš njemu to šapnuo i da sad ne mora da vrati nekih petsto evra.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola"
Svi su videli ali niko ne zna da objasni šta je
http://vukajlija.com/forum/teme/67773?strana=8#post_3279148 evo ja ne znam
Fimoza (lat: phimosis) je oboljenje koje se manifestuje otežanim ili potpuno nemogućim prevlačenjem kožice (lat: preputium) preko glavića muškog polnog uda (lat: glans penis).
Već zvuči ogavno? Onda se pripremite za još komešanja u donjim partijama vašeg abdomena, jer ono što slijedi će izazvati upravo to ukoliko nijeste upoznati sa tretmanom oboljelih od fimoze.
Jedini način da je se otarasite jeste da budete obrezani!
Da, upravo tako. Samo zato što ste se rodili sa malo užom kožicom od ostale đece, moraćete da idete "gologlavi" do kraja vašeg života.
Ukoliko ne želite da se odlučite na ovaj korak, onda treba da se pomirite sa činjenicom da nikada nećete moći d'izdrkate kao čo'ek a o seksu ni da ne govorimo.
Elem, razlog zbog kojeg ovoliko mrzim dotičnu bolest jeste taj što sam i ja kao mali imao problem sa istom i iz tog razloga moj glavić je uskraćen za ugodan boravak u svim širim boksericama.
Uz to je neproporcionalno velik pa je među lokalnim bičarkama šifrovani naziv mog polnog uda "glavonja."
Dobro, da se ne lažemo, ima to i svoje beneficije.
Ne nakuplja mi se ABC sir ispod glavića i mogu duže d'izdržim dok teslačim od većine neobrezanih (na uštrp nekih finih senzacija) ali uvijek negdje u podsvjesti razmišljam kakav li bi bio osjećaj imati kožicu preko glavića? Kakav li bi bio osjećaj prevlačiti je preko njega ili je prihvatiti pri vrhu i pišati kako bih napravio balončić od nje.
Sve su to pitanja na koja nikada neću znati odgovor...
Sve to zbog jebene fimoze.
Definicija je napisana za mizantrophy
Ne, nije to bilo koja. To je ona žena. Najčešće prva (i prava!) ljubav, ali ne nužno. Ona koja od tebe, tarzana zadriglog, napravi čoveka, sposobnog da misli, oseća, stvara. Da uzmeš olovku u te uljem umazane, grube muške ruke i crno na belo, nespretno preneseš svoje viđenje ljubavi. Sposobna da ubije Bukovskog u tebi. Ona dama iz legende, koja kroti jednoroga.
Za tebe je posebna. Rara avis. Posle nje misliš da nećeš voleti nijednu.
Ipak, i te druge, ''bilo koje'', nekome su one žene. Da bar možeš da se setiš setnog majčinog pogleda upućenog ocu, kada si ga kao klinac pitao šta znače ona slova, inicijali na njegovoj mišici... Eh, da si samo svestan koliko je tvoj otac insistirao da ti se sestra zove drugačije, ali majka je bila neumoljiva.
Eh, ona moja. Znamo se, na sve moguće načine. Razgovori postaju dosadni, jer završavamo jedno drugom rečenice. Hoće da bude kurac u vezi, jer sam ja kurac u krevetu. Valjda je tako fer.
Dugo me je pripremala za to putovanje, ali ja nisam primećivao, nisam želeo. Iako je to krajnje logičan, maltene filmski rasplet. Jer dođe trenutak kada ulaganje u sebe postane preče i od prve (ili bilo koje) ljubavi. Sada je sa druge strane lopte. Osam sati razlike. Prva mi čestita rođendan, po njihovom vremenu. Prva vidi rađanje sunca. Katkad pomislim da sam jedini Srbin ikada koji je zaista želeo da je Srbija do Tokija. Uz Piksija, naravno. Čujemo se, s vremena na vreme. Šalje mi slike nebodera, hramova i ramen supe. Uskoro će obići Kjoto. Opominjem je, ''donesi mi neku mangu ali sa dobrim crtežom, jer ionako ne znam da čitam te tvoje hijeroglife'', a sve što zaista želim je... da mi donese sebe.
I tako, prolaze dani... Ljudi me pitaju za nju. Na kućnim sedeljkama i proslavama, uvek puste ''Nije život jedna žena''; svi pogledi ovoga sveta stopljeni u jedan, uprti u moju dušu. Rođa moj, sprdač teški, pevuši ''Moja draga sad je u Japanu'' ...Ali rođo, prošlo je vreme pisama, sad je to mnogo lakše, znaš i sam. I, za kraj, da završim sa Đokom, u stilu:
Skup debilnih, maloumnih, ćelavih, istetoviranih (k'o da crkva ima tatu šop) konjina koji kvare reputaciju, status, bezbednost jedne pišljive države. Osobe koje na ovaj ili onaj način nameću svoje patetično mišljenje drugim osobama ulivajući im strah i trepet. Ne, ne mislim na one ljude koji imaju određenu ideologiju i prate nju, već na one obmotane u zastavama države, tetovažama zastava, određenih pokreta iz prošlosti, "pejzaža" iz bitaka koje nemaju pojma kako su izgledale. Oni koji dođu da demoliraju neki kurac koji oni ne vole i to sa ponosom posle viču ime svoje države. Oni što će svakog stranca koji se zajebe da dođe da ojade za to malo jade koje uopšte ima. Oni koji veruju u stvari koje im njihov otac ili njihov deda priča iako nemaju nikakvu potporu za tu priču.
Dođe takva osoba i počne da ti kenja o divoti, istoriji, ispravnosti svega što on predstavlja i pravih poteza koje je njegova država postigla u prošlosti. Kao, mi ne bi bili ovde da nije bilo svih tih glupih poteza, to je poklon naših predaka. Jeste KURAC! Ne bi bili ovde, al' bi bili tamo. Tamo je možda bolje, možda bi sve bilo lepše i ne bi se debili kao što si ti šetali ulicom i pripovedali k'o da su odabrani od strane tamo nekog boga.
To što ti imaš svoje verovanje (ma koliko ja smatrao da je pogrešno al' nije moja stvar) zadrži za sebe, kao što ja moja verovanja i ideologiju nikome ne namećem. Nemaš nikakvu korist od toga. Lepo je to što ti voliš svoju državu i sve, al' ne voli je na pogrešan način majku mu. Budi ponosan na svoju državu al' ne toliko ponosan da ćeš da prebiješ pripadnika druge nacionalnosti zbog toga što su tebi tvoji pričalo da su ovakvi i onakvi i zato što je njegova vera drugačija i njegovi običaju tebi "čudni".
Upleteni u mrežu lopova, lažova, magarca koji samo gledaju kako da okinu i idealizovati iste. PA VI STE LUDI! Ne kažem ja da znam šta se sve dešava nego kažem da ni vi ne znate. Dođe neko mudo i kaže ti "Ovo je dobro, radi ovako." ti ćeš to da radiš samo zato što ti je taj neko rekao da je to dobro iako ti to mrziš. Čoveče jel imaš ti usta? Jel imaš malo muda da kažeš da nećeš i da radiš ono što ti voliš i hoćeš? Ne pretvaraj se, brukaš celu naciju svojim potezima.
Ti si samo tumor na mozgu jedne, nekad veoma zdrave nacije. UMIREMO ZBOG VAS PIČKA VAM MATERINA NEARTIKULISANA! Nekome se kenja od vaših sranja.
Zato ja mrzim mentalitet i ljude u svojoj državi.
Definicija je napisana za Mizantrophy.
Iznenada stvorih se tu, niotkuda, a vozio sam na autoputu i bio sam posve ubijeđen da ću uskoro stići na naplatne kuće, razmišljao sam da li imam novca, šta se može desiti ako nemaš da platiš putarinu, ali odjednom moj mozak je postao preokupiran nečim drugim, milion misli mi je dolazilo i svaka je bila povezana kao neka savršena paukova mreža. Moj mozak je radio punom parom, osjećao sam kako svaki neuron prolazi kroz sinapsu, pomislio sam kako će taj bezbrižni ugođaj trajati vječno, ali odjednom TRAS.
Nalazim se na mjestu punom kostiju oko mene, bio sam u nekoj strašnoj močvari, jeziva magla se dizala oko mene, takvo nešto sam samo vidio u gospodarima prstenova, počeo sam da shvaćam kako se Frodo osjećao u trenutku dok je bio tu, a pri tome ga jure strašni nazguli. Suosjećanje sa Frodom mi je pokvario jezivi krik i pomislio sam da nazguli dolaze po mene, moj kratki život će se završiti u Sauronovim tamnicama. Milion loših misli i scenarija mi je prolazilo kroz glavu, nikada nisam bio na ovakom mjestu, jeza me je fatala i strašno sam se bojao. Svakog trenutka očekivao sam kako će se ogromne kosti koje su bile na zemlji podići i početi da me zlostavljaju. Pokušavao sam da bježim ali svaki moj korak bio je težak, svaki moj korak je stvarao bol u nogama, nisam znao šta da radim, izbezumljen počeo sam da prihvatam sudbinu i pomislio sam da je kraj mom ugodnom životu. Počeo sam da propitavam kako mi se ovo moglo desiti dok se ogromno ogledalo izdizalo iz močvare. U tom ogledalu sam vidio sebe, nasmijanog i veselog. Osoba iz ogledala mi je govorila kako ne treba da se plašim i da je to sve ovo dio jednog velikog ciklusa. Nisam mu vjerovao, pokušavao sam da progovorim ali nisam znao šta treba pričati sa samim sobom, njemo sam ga posmatrao i slušao. Pažnju mi je omeo jedan đinovski slon koji je polako koračao iza mene kojeg sam vidio u odrazu ogledala. Taj čovjek u ogledalu ili JA , je izdužio svoje ruke i povukao me je kraj sebe, u bijelu prostoriju koja je promatrala jezivu močvaru i onda mi je samo rekao da tamo gdje sam bio je mjesto gdje slonovi odlaze da umru.
Vino pije Kraljeviću Marko,
Vino pije gorke suze roni.
Nema njemu vile Ravijojle,
Otišla je da leči kondilome.
Leči vila pičku ranjenu,
A Marka druga muka muči.
Muči njega teška nejebica,
i što nema pičke na vidiku.
Pije Marko, a suze mu teku,
Što on nema lepoticu neku.
Da joj rukom mrsi kose ruse,
I kurčinom džara klitorise.
Ronda Marko u srcu mu tuga,
Što neće da mu naiđe druga.
Gleda Marka lepa krčmarica,
Pa mu veli da će mu pomoći,
Da nejebicu svoju otkloni.
Gleda Marko pa se obradova,
Misli da će ona njemu dati.
"Makse jado Kraljeviću Marko,
Nisam rada s tobom u postelju.
Eno tamo onog kaurina,
On će rado da ti pripomogne".
Gleda Marko gleda ne veruje,
"Da l' si luda ili snila čuda,
Pa mi muško u naručje šalješ?"
"Nit sam luda nit sam snila čuda
No ti velim da on znade kako,
Dobre pičke da navataš lako".
Skoči Marko kao da se pomami,
Pa hita ka tom kaurinu mudrom,
Da mu nađe pičetinu mladu
I reši mu tu malu zavrzlamu.
"Hoću, brate kraljeviću Marko,
Ali znaj da ti to nije lako,
Nećeš pičke videti u lajvu,
Al' ćeš moći uživati u blajvu".
"Oral, dogi i u guzicu masnu,
Međ' sise i dabl penetrejšn.
Što poželiš biće ti na skrinu".
Gleda Marko gleda neveruje,
Biće seksa i bez Ravijojle.
"Kazuj brate kazuj kaurine,
Kako tim čudom ja da rukujem?"
Zaseli u zoru ranu i do
Kasnih sati visili na netu.
Naučio Marko šta je pornhab,
Pa sad više o vili ne misli.
Ode putnik ostavi mu laptop,
Pa se Marko za rukoblud sprema,
Al' ga sjeba kaurinska glista,
Ode kurva odnese mu miša.
Nekada davno, u dalekoj galaksiji...
Epizoda "Vidovdan"
Osveta Srba
Godina je 9389. a neredi i dalje potresaju planetu Zemlju. Pored svih ekspanzija na okolne planete Ujedinjene nacije i Zemaljska unija i dalje nisu rešila pitanje Kosova.
Nadajući se da će se spor rešiti nakon smrti poslednjeg živog pripadnika nebeskog naroda, Velika zemaljska skupština odugovlači sa donošenjem konačne odluke.
Uprkos svim naporima da se ovaj nekada veliki narod satre jedan od poslednjih živih Srba u tajnosti radi na rekonstrukciji nekada velikog carstva...
Kosovo. Sveta zemlja jednog nekada velikog naroda danas je skoro potpuno napuštena. Srbi su se godinama iseljavali pod naletima Šiptara, a ovi su, zbog prenaseljenosti, počeli da ga napuštaju još u dvadeset i prvom veku da bi danas na njemu ostalo da živi tek nekolicina njih. I pored egzodusa Kosovo je i dalje bilo strateški značajno nekim državama pa su se svim silama trudili da zadrže kontrolu nad njim. Danas, posle toliko godina, oko Kosova se vodi spor između malobrojnih pripadnika srpskog naroda i Ilirske konfederacije, državne zajednice Hrvatske, Bosne i Albanije.
Dvojica arheologa su poslata od strane konfederacije da utvrde šta se tačno dešavalo na Kosovu pre osam milenijuma. Da li je su Srbi uopšte učestvovali u famoznom boju? Ko je pobednik? Njihova imena su Alija i Hrvoje i do polaska na ovaj put su bili sigurni samo u jedno. Srbi su krivi.
- Za kaj su nas poslali u ovu pustaru? Nisu mogli da nas pošalju u neku historijski bogatu zemlju kao što je Perzija ili Njemačka...
- Aj ne seri, bolan. Pa ovdje su Turci porazili srbijanske kaurine.
- Oh kako ste vi bosančerosi opsednuti Turcima. Mislim stvarno, Alija...
:Koraci:
- Pomaže bog, junaci!
- ŠTA ZBORIŠ, KAURINE?
- Koji ti je pimpek, Alija? Zar ne vidiš da se čovjek šali... Zdravo, starče. Mislili smo da je ovaj regij napušten.
- Nije. Alija, zar ne? Nadam se da te nisam uvredio ovim pozdravom. Nekada je bio uobičajen među domorocima, pa sam hteo da oživim te običaje. Oprosti.
- Ništa, bolan... Nisi me uvrijedio no sam se malo iznenadio. U mojoj se zemlji to nije čulo još od kad mi je đed prešao u islam.
- A ti prijatelju... Kako se ti zoveš?
- Hrvoje.
- Milo mi je. Mogu li da budem vaš vodič?
- Ne hvala...
- Da li ste sigurni? Kako ćete završiti vaš zadatak bez vodiča?
- Naš zadatak?
- Kako znate za to?
- Sve ja znam. Molim Vas budite moji gosti.
Malo kasnije u vodičevom skrovištu
- Izvolite. Osećajte se kao kod svoje kuće.
- Hvala... Nego niste nam rekli kako znate za našu misiju? I ko ste uopće vi?
- To nije važno. :Klik:
- Šta znači ovo? Za kaj nas držite zaključane?
- Sada ćete saznati istinu. :Drka neke dugmiće da bi pustio neki snimak:
- Na kvaju sam lepo vekao da vi svi pripadnici Haškog tvibunala možete samo da mi popušite kuvac...
- Neeeeeeee...
Posle tri dana
- :Klik: Ko ste vi?
- Srbi, gospodaru!
- I kome služite?
- Vama i Srbiji, gospodaru!
- Odlično... A ti Alija? Zašto ćutiš?
- Ja nisam više Alija nego Ilija, i više nisam musliman nego hrišćanin, i više ne idem u džamiju nego u crkvu...
- Ne seri, bre... Ti si od sad Četnik Arkan, a ti Četnik Šešelj. Nakon što prođete ceremoniju uz rakiju i mast i konačno postanete pravi Srbi otići ćete u svet širiti srpstvo. Još jednom će Srbi vladati Kosovom i imaćemo mir...
Velika vrućina, ima 40 stepeni sigurno, a tek je 8 ujutru. A još leto nije ni počelo! Kako to? Lepo, poslednji dan škole. Kad će leto, svi se pitaju? Još malo pa sad će. Svi već batalili školu i čekaju raspust.
Čekao sam ga i ja početkom tog juna i nadao se da će biti ekstra.... al ovaj raspust mi možda do sad bio i najgori. Može se reći ni da nije ni bio. Više se umorih nego što se odmorih na njemu.
Počeo veoma veselo. Učenje za prijemni. Nisam imao tremu, znao sam da ću da ga pokidam. Srpski posebno. I tako u tom učenju prošlo već mesec dana raspusta. Opaa, već prijemni sutra i prekosutra, razmišljam u sebi. Dolazim. Radim srpski. OPAAA 18 bodova, svaka mi čast! Sutra matematika... Malo sutra matematika! Dolazimo i direktorka kaže da su odložili jer su neki krali testove. Sutra ponovo. A za divno čudo meni bio rođendan. Sve lepše od lepšeg. Pa zar na rođendan da radim prijemni... i to iz matematike. Da mi daju 10 nagradnih bodova zbog toga! OBRADOVIĆ DURADI NEŠTO! Dobro ajde, uradim ja nekako i tu matematiku i imam tu malernih 13 bodova, a koliko sam vežbao dobro je i to. I završi se taj prijemni kako je morao. Sad one liste želja.
Kad to beše, 20 i neki jun? Sam kraj juna, već upeklo, svi idu na more, a ja blejim kući i popunjavam one liste želja k’o da pišem Deda Mrazu pismo. Beži bre, šta je sa mnom kad usred leta pominjem Deda Mraza? Ispunim ja to nekako i sad moraš čekati da vidiš gde si upao. A to nema do pola jula. I onda oni očekuju da se mi odmorimo na raspustu. Tako ti ja se smaram na netu, jer sam i na vukajliji bio banovan i ono ukucam tamo šifru na sajtu ministarstva kad vidim da sam up’o u ekonomsku.Konačno nešto dobro! Biće pički samo tako! A malo pre toga su javili i da se prijemni neće važiti. Konačno nešto dobro da se desi. Konačno počinje pravi raspust.
Bilo dobro tih mesec dana od pola jula do pola avgusta. Svakodnevna fudbalica u parkiću, bleja, zezanje Romulanaca i ostale stvari, čisto da malo odmorimo dušu od dosadne škole. Najjače bilo kad smo hasali ljute papričice. Odemo u radnju i uzmemo po par komada ljutih. Samo ljute, ništa više. Ni hleb ni ništa. I jedemo mi to, a ono vatra izlazi iz nas. Ko da smo zmajevi! Posle pili vodu pola sata ne bi li nam bilo malo bolje. A bilo dobro i kad smo gledali treninge odbojkašica. Čuj bilo dobro, bilo odlično! Popnemo se mi na salu, ono već pao mrak, 10 uveče, a one se trte tamo, vežbaju čekić u onim šorcićima. A ovaj ortak, što ga zovemo Šef, retard krenuo da davi štrumfa. Taj je pijan! - sigurno sad zaključujete, ali ne. On uveče uvek poludi. Da l’ je to zbog Meseca, položaja zvezda ili nečeg trećeg, stvarno ne znam. Nego što je najcrnje, primetila ga jedna odbojkašica i rekla treneru. A mi skači sa sale i šturaj bre! Ne znam ni da l’ je stigao Felainija da vrati gaće mentol.
To već beše sam kraj raspusta. Već 20 i neki i polako smo već razmišljali kakva će banda biti u srednjoj. Pikao se tih poslednjih dana malo fudbal, malo basket. Bilo par golova sa pola, golova glavom, svađa i svega ostalog što krasi fudbal ali uvek bi se pomirili i nastavljali. I tako došao zadnji dan ovog raspusta...
Uveče, 11 sati. Sedimo na zidiću i odmaramo od fudbala. Pričamo kako je brzo proš’o raspust i da hoćemo da ga produže. Al ne mere, moj Omere. Razmišlljamo kakva će da bude nova ekipa u srednjoj. Klinci igraju Jugio karte u pozadini, Šefa udario Mesec pa igra Cocomix, ovi pričaju šta su upisali, a JA EKONOMIŠEM!
Definicija napisana za Pačiju školu
Od seljaka do Senjaka stigao je trnovitim putem ovaj voditelj emisije kojoj on sam spušta gledanost.
On je otišao iz sela odavno, ali selo iz njega neće nikad. Ubedljivo najnadrkaniji voditelj naših televizija. Neprikosnoveni vladar glupih izjava, nimalo smešnih viceva i neprijatnih komentara upućenih publici i učesnicima.
Žikina šarenica, najgora emisija na ovim prostorima. Samo zbog njegovog postojanja u njoj, trpi ogromne kritike od strane javnog mnjenja.
Ne samo zbog karaktera i iritirajućeg glasa, već i zbog svoje uberružnoće.
Emisija Žike Nikolića, popularnijeg kao Žike Šarenice je ustvari ta koja zaglupljuje i poseljačuje narod. Gledaju je oblajkane babe, crvenokose dokone gospođe, onaj najniži seljački talog u ovoj zemlji.
Vuče se trideset godina na RTS-u tako što plaća publiku i mami seljaniju da zovu i učestvuju u nagradnoj igri kako bi dobili proizvod Božen Kozmetiksa ili dva noćenja u hotelu od pola zvezdice u Grabovcima na Crnom Panju.
Ne daj Bože nikom. A kamo li Žiki Seljaku.
Definicija je napisana za MizantrophyII
