Biti čovek ne znači samo davati novac prosjaku na ulici i spašavati kišne šume od istrebljenja zarad viših ciljeva. To je samo vrh ledenog brega zagreban sekirčetom a ispod toga čeka veliki ledeni blok koji tek treba biti istražen.
Čovek je prestižna titula koja obuhvata ceo spektar stvari koje treba uraditi u životu kako za sebe tako i za druge, nesebično pomagati običnim ljudima, biti ljubazan, plaćati svoje račune na vreme, biti pošten i nasmejan tokom čitavog dana.
Sigurno sad mislite da ste videli baš takvog čoveka na ulici ili ga sreli u samoposluzi kad vas je propustio na kasi. Niste. Niste ni prošli pored čoveka, jer taj isti čovek će vam uterati kurac do bubrega čim budete sami i on ne bude imao publiku da ga potapše po ramenu i kaže "TO MATORI!!!"
Ako obuhvatite sve slojeve društva vremenom shvatite da su ljudi apsolutni nelordi koji gledaju samo svoju guzicu i podmeću nogu drugima zato što su ljubomorni na tuđ uspeh.
Hoćete da registrujete kola, ne može fali ti jedan papir. Odvedete bolesno dete kod lekara, ne možeš da ga lečiš, istekla ti knjižica. Odneseš knjižicu na overu, ne može firma ti nije uplatila zdravstveno. Odeš u firmu, privatnik te laže da će sve biti u redu i pomeri ti rok za isplatu.
Koliko god se trudio da ti budeš čovek, da razumeš, pomogneš, shvatiš nekoga vremenom i sam postaješ nelord i kažeš sebi jebo ovo kad mogu svi biti govna biću i ja i tu sve krene nizbrdo otkažu kočnice ljudskosti i čovek poput kamiona od dvadeset tona se sjuri nizbrdo i sudari se sa zidom a iz prikolice se prospu po putu sve osobine koje je imao da ih drugi gaze i razvlače poput gavrana koji je video nešto lepo, mirišljavo i svetlucavo da viri i odneo to kod sebe u gnezdo.
Koliko god se ti sam trudio da budeš čovek i koliko god gledao sebe i druge nazvaće te budalom. Nazvaće te majmunčinom i pašćeš kao kula od karata i stati na njihovu stranu dok će te oni dizati u nebesa ti ćeš sticati lažnu sliku o sebi dok je realno stanje stvari sasvim drugačije.
I posle svega zapitaj se da li si čovek? Jesi li?
Pikavac koji te opekao.
- Ladno ti plik iskočio na dlanu, hehehe?
- To mi bre od pikavca.
- Brateeeeeee...
Algoritam za utvrđivanje ispunjenosti uslova za:
A) zapošljavanje mlade žene
B) odobravanje državne pomoći mladoj majci.
Da vaša kuga bude stvarno bela.
Eto, nakon devet i po meseci sedenja u oronulim učionicama, svakodnevnom viđanju istih osoba koje te svakim danom sve više i više nerviraju, nakon predavanja istih profesora koji su u stanju da ti jednim predavanjem ubiju želju za životom, nakon splačina koje nam serviraju u školskoj kuhinji pod nazivom hrana, došao je i taj dan.
Tog toplog junskog dana sam po poslednji put morao da se suočavam sa svim tim, i jedva sam čekao poslednji zvuk zvona kako bih bacio u vazduh sve te knjige koje su predstavljale simbol mog zatočeništva i da živim! To je verovatno bilo najiščekivanijih par meseci od kad znam za sebe.
Na samom početku raspusta, dok je miris olovke broj dva još strujao mojim telom, trebalo je da idem na more sa porodicom, po prvi put još od bogzna kad, kod naše braće Grka. Sve je bilo spremno, keva je pripremala sendviče za dug i naporan put, ja sam birao najboljih par majci koje ću nositi tamo, ali avaj! Baš to veče pred polazak je bio ogroman pljusak u mom zavičaju, a krov na kući u selu nedaleko od nas se urušio. Moj ćale je morao da ide kod njegove majke, starica je bila sama a nije bilo nikog da joj pomogne. Bio je tamo da postavi nov krov, a to je trajalo pitaj boga koliko. Put je bio otkazan.
Dobro, ja ionako ne volim more toliko, pa mi i nije bilo tol'ko krivo. Uostalom, bližio se vašar u mojoj varoši, a to je uvek centralni događaj leta. Idealna prilika za sve cigane iz okruga da zarade pare na nama prodavajući nam neke poluprodukte sa fensi etiketom, zavaravajući nas da je to original. Mene to i nije doticalo, ja sam ionako išao zbog ringišpila i autića na gurkanje, ali i za to je potrebno malo kinte. A ja je nisam imao. Sav moj džeparac je preusmeren u popravku već pomenutog krova, tako da sam samo mogao da idem i gledam kako se druga deca provode, a to bi me samo još više deprimiralo. I ovog puta sam izvisio. Jebiga.
Ali početkom avgusta, konačno stigoše srećne vesti. Kum nas je zvao da odemo kod njega u Italiju, u Peruđu da budem precizan, a popravka krova se bližila kraju, tako da sam ipak mogao malo da se provedem za ovaj raspust. Trebalo je da odemo tamo pred sam kraj raspusta i da poslednje dane istog provedemo u inostranstvu. Bio sam u ekstazi, znao sam da nema šanse da ponovo izvisim, mislio sam to je to, napokon ću izaći iz moje sumorne i male varoši i okusiti sve čari života u Italiji, hehe malo morgen. Moj kum je inače vozač kamiona, i u tom periodu kada je trebalo da svratimo, on je dobio informaciju da treba da prevozi neki kurac u Rusiju, a setili su se da ga obaveste kada smo mi već sredili sve papire i spakovali sve kofere, samo je trebalo da odemo na aerodrom i da krenemo. Au brate, i treća velika ispala ovog leta, ali sada nisam imao vremena da odem negde na brzaka, škola počinje za koji dan bato! Moram da čekam još devet i po meseci za popravni, a znam da od ovoga gore ne može.
Šteta, a tako je malo falilo.
Definicija je pisana za takmičenje "Pačija škola".
Odavno je poznato da je Srbija zemlja najvećih krajnosti i najvećih apsurda. Tako je moguće da u zemlji, gde se većina ljudi izjašnjavaju kao vernici, da se istovremeno mnogi diče uspesima građenim na svim biblijskim smrtnim grehovima.
Pohlepa, kao možda najuočljiviji porok među Srbima, se može gledati i kao posledica viševekovnog ropstva pod raznoraznim osvajačima koje je pratila glad i veliko siromaštvo pa su ljudi željni svega i svačega grabili za sebe da bi imali za crne dane jer mir i blagostanje na Balkanu nikad nisu dugo trajali. Međutim, turske spahije i habzburške i ugarske feudalce su vrlo brzo zamenili naši srpski. Sprega srpshih spahija sa vlašću je bila osnova mnogim našim piscima za pisanje pripovedaka, drama i komedija koje su postale vanvremenske, odnosno i danas aktuelne sociološke analaze poročnosti Srba. Uz to stečena lenjost tj. čekanje da nešto padne s neba u usta, kao posledica uživanja u blagodetima američkih kredita koje je Tito uzimao, razvila je kod mnogih ljudi sve veću potrebu za traženjem “hleba bez motike“. To je sve često vodilo do sve masovnijeg samposluživanja tuđim, pre svega državnim resursima, uvek po izgovorom, da od viška glava ne boli i da sve to treba čuvati za već pomenute crne dane koji dolaze.
Strah od nemaštine izazvan pričama naših starih o siromaštvu i gladovanju naših predaka i "kako je nekad mnogo teško bilo", kod našeg čoveka uslovile stalnu potrebu za gomilanjem materijalnih bogatstva, ali i do nebiranja sredstava za sticanje istih. Kriminal, zelenaštvo, mito i korupcija su samo neki od sinonima za pohlepu. I ne samo da se gomilaju novac ili nekretnine, gomila se i grabi čak i ono što je nepotrebno, grabi se i otima svaka sitnici jer štono kažu, valja da se uzme, da se ima.
Uzmi olovku ili neku svesku iz kancelariji, ima u firmi toga koliko hoćeš, treba ti za dete, da ne trošiš pare po knjižarama.
Pregradi među, uzmi komšiji još koji metar, trebaće ti možda kad mu budeš gradio svinjac ispod kupatila.
Uzmi službeni auto, iako kod kuće imaš dva, da kupiš voće i povrće za zimnicu, da ideš u švaleraciju, nema veze, ionako firma plaća gorivo i servis.
Zakini nekome, nema veze što je taj posao odradio za tebe, ko mu jebe mater, ti si mozak operacije, prvo uzmi za sebe koliko ti je potrebno, nisu te pare pale tebi sa neba, ne znaju ljudi da cene tvoje napore da obezbediš posao, neko bi im dao i manje.
Deli se nešto besplatno, idi uzmi obavezno, trebaće ti, valja se, tako kažu stari ljudi. Uzmi, čuvaj to za crne dane pa neka je to i grančica nekog drveta za koje nikad nisi čuo.
Na daj, Bože, da nekome nešto prigovoriš, pljuvaće te kako si ljubomoran i nesposoban. Neki će se braniti rečima: "Nisam ja, majke mi!". Neki će skočiti kao poliveni vrelom vodom i uputiće ti gomile pretnji tipa: "Znaš ti ko sam ja? Je l' ti znaš ko su moji drugovi, prijatelji, braća, kumovi? Znaš ti ko je moja teča, a?" Ili još češće imaće izgovor: "To i drugi rade, nisam ja valjda najgluplji pa da jedini uvek budem pošten." Još jedan apsurd u zemlji gde se svako zaklinje u sopstveno poštenje.
U se i u svoje kljuse. To što ti u životu nije umešeno pa obešeno, ne znači ni da ti je Godo pouzdan prijatelj.
Počeo je raspust i vreme prolazi tako sporo. Zatvorio sam se u sobu i narednih nedelju dana nadoknađivao igranje raznih igara. Jedem, spavam, igram je bio moj moto tih dana.
Ćaća bi povremeno upadao u sobu krsteći se, prozivajući majku da je odgojila debila i nazivajući mene propalim slučajem.
Reših da izađem vani. Majka se zahvaljivala svetoj Petki, otac mi tutnu crvenu u ruke "za da se nađe" namigivajući mi šmekerski. Razmišljao sam, gde bi najpametnije bilo iskoristiti novac. Setih se da su me likovi iz kraja izbegavali jer sam im izgledao kao čudak, pa reših da se ubacim u njihovo društvo. Gledali su me ćudno kad sam došao do njih, mali Kizo me pozdravi i počela je neka opuštena priča.
Rekoh da imam Vajferta, pa da kako pametno iskoristimo taj novac. Budući da smo bili zagorela klinčadija, rešismo da platimo debelu Miru i izređamo se na njoj pošteno. Bili su to najsrećnijih dva minuta u mom životu. Počelo je intenzivnije druženje, prestali smo da idemo kod Mire jer smo ukapirali da je to bilo bacanje para, te smo po prvi put završili travu od lokalno dilera Lemija botaničara. Udaralo je u glavu, smejali smo se kao nezdravi, Lemi je čak i častio polutanera za nove mušterije, ne sećam se kako sam ujutru došao kući. Malo po malo, počelo je svakodnevno varenje po kraju. Svet je bio naš.
I od jedno se ruši svet. Ćale mi je našao paklu cigareta. Punu trave. Majka plače, otac vojnički kaiš vadi. Pitaše me da nisam upao u neku sektu pre nego što mi se gubi svest od siline udaraca. Budim se. Oko mene sve mirno, ležim u čistoj sobi, totalna harmonija, zen mod. Upadaju roditelji u sobu, pitaju da li je sve u redu, kao da se nije ništa desilo. Kasnije sam ukapirao da nisam bio kući tri dana i da je sve bio samo trip. Pao je i naš lerdi Lemi. Bio je kraj zabave a ujedno i raspusta. Pošao sam u peti razred.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Opis: Endemska vrsta masnolikog zlatnog gundelja.
Gundeljasti siktavac prostih boja, širokog trupa i debelih nogu prekriven stalnim rutama. U toku godišnjeg ciklusa jednokratno odbacuje dlaku. Vrhovi prednjih nogica zatupljeni te onemogućeno zarivanje pod tlo.
Areal: uski delovi brdsko-planinskih delova Timočke Krajine. Predeo bogat rudama, karakterističan po iskopu plemenitih metala od strane sposobnijiih invazivnih insektoidnih vrsta.
Razmnožavanje: uslovno sterilan, pervertitus kaplje semenu tečnost isključivo bez prisustva ženske jedinke.
Odlike: Mogući kratki skokovi unazad i u vis, specijalizirane duge prepodnevne šetnje, uz najčešći boravak u stalnom leglu (ŽIVI KOD MAME I TATE)
Stanište: isključivo na površini zemljine kore bez ukopavanja
Sinonimi:
Smocilus borus /Smolemanus loorcus
Prolazi kroz moj sistem, tako je hladno ali ta hladnoća mi stvara osjećaj kakav nisam doživio. Sve je dobro, osjećam kako vene struje kroz moje tijelo. Kako je dobra ta tečnost, ne gruša se, glatka je, a moje vene su glatke kao bebina guza, ne osjećam kako se krv sapliće, kako bi to bilo dobro kad bi sve tako bilo podmazano. Milioni podmazanih atoma prolaze mojim tijelom, protoni, elektroni i neutroni su kao braća, sve je to dobro, stvaraju bratstvo i jedinstvo u mom tjelu, oformiće mnogo molekula. Molekule će da nadvladaju svakojake viruse i antigene, sve će biti u redu, ništa više neće moći da mi naškodi. Živjet ću u blagostanju do kraja svog života, zahvaljujući molekulama. Opasnost će dolaziti samo sa vanjske strane, molekule će da se ujedine u kristale. Kristali će biti ozbiljan igrač, čuvat će me kao zjenicu oka svoga. Organizovat će samite sa drugim kristalima, pravit će veselja i svi će biti radosni, stvori će raj u meni. Hranit ću ih prijateljstvom sa drugim kristalima, pomagat ću im. Njihovi mitinzi će biti primjer za svijet, slat će poruku mira, iz mene će izlaziti samo dobro, predstavnik kristala će dobiti nobelovu nagradu za mir, svi će željeti da ga vide, oni koji ga dodirnu bit će prosvjetljeni, i ja ću ga dirati. Dodir kristala me umiruje, sad ću dirati svaki kristalni objekat. Osjećam spoj kristala na mojim prstima, oni se prenose na mene, preko moje krvi. Formira se nova krv, svakim trenutkom moje tijelo dobija sve više i više nove krvi, kristalne krvi. Osjećam neku neravninu na prstima, kakvi su ovo kristali, oni su razbijeni u dijelove, iz mojih prstiju izlazi krv, šta se to dogodilo, kako je neko mogao da uništi takav savršen sklad kristala. Da li se moja kristalna krv slomila na prstima, zašto je neko morao da pokvari takav sklad? Kada će da se zalijeći, hoće li prestati ovo šikljanje, kakva me ovo pospanost obuzima, vjerovatno sam se umorio, neka sve isteće iz mene, sutra ću obnoviti sve ovo, zaspat ću, odlazim. Shvatio sam kristalna krv se lomi pod prstima.
Znao sam da će eksperiment uspeti! Ko zna koliko dugo sam bio zaleđen i sad sam opet među živima. Malo nas je ali makar smo preživeli. Žao mi je što nikog od braće nema, nedostaju mi...
Roditelje su nam sahranili, odmah po rođenju, a nas sedmorica identičnih, sedam braće, sedam sekretara SKOJ-a, morali smo rasti u malenom, zeleno okrečenom, sobičku, sirotištu. Rasli smo i igrali se klikera, ali svaki od nas, imao je svoju posebnu hranilicu na koju je bio intravenski vezan i nismo baš imali potpunu slobodu kretanja, sve dok se jednog dana nismo toliko utovili da nismo mogli disati. Teško je bilo tih nekoliko nedelja, ali izdržali smo.
Do tad nismo videli spoljašnji svet, nismo nikog upoznali. Vredne ruke spasioca polupale su krov, počupali zidove, infuzije naše i stavili nas u kolektivni centar. Shvatili smo da nas je mnogo bilo iste sudbine. Družili smo se, vijali cure, ja se čak i zaljubio do ušiju, mislim, ne znam šta su uši ali sam čuo da se tako kaže.
Nažalost, iste one vredne ruke, oslobodioci, sada nas rastaviše. Gledali su nam sve osobine pozivajući se na neke standarde eu. Jebem li ga, nikada nisam saznao šta je to. Verovatno nešto loše, jer sam ostao bez braće i moje nesuđene ljubavi. Čuo sam priče da su završili kao zeleno roblje, a moju grupu su vodili na eksperiment zamrzavanja. Mnogi su pričali da nećemo preživeti, ali ja sam čvrsto verovao.
Pogled na gore, video sam slične ruke onim oslobodilačkim... Ne, neću u bazen! Nemoj! Ne znam da plivam! Vrištao sam!
Toplina! Divna toplina naspram onog odvratno hladnog leda. Osećam da sam dobio bore. Možda sam već ostario. Ne znam koliko je vremena prošlo. Ošamućen sam. Nas par iz toplog bazena izdvaja se u manji metalni. Ulazimo u tunel... Smrt!
Kevo odlična ti ova supa sa graškom!
--
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola
Nezaobilazna reč u svakoj ambicioznijoj kompoziciji koja pretenduje da postane planetarni hit. Toliko izrabljivan pojam u anglo-saksonskoj muzičkoj produkciji, da je potpuno obesmislila pravo značenje te reči. Jeb'o joj ti mater, zar ne možeš da je osloviš nekim imenom, ribom, cavom, trebom, prepičkom, fuksom, droljom i tako nekim živopisnim, kolokvijalnim nazivom k'o čovek?
Kako je propao Električni Orgazam? Pa snimili su: ''Bejbe, bejbe, bejbe ti nisi tuuuuu''. Neće proći, Gile, decčdžko!
-------------------------------------------------------
''Enibadi siiiin maaaj beeeejbeeee?''
Beba ti praunuk bre, pička ti materina metuzalemska.
Lenstina, kilav, ima sto kada, vrsta parazita koju treba iskoreniti.
Dno dna ljudskog roda, to zna i nista ne preduzima povodom toga.
Zabusanti su rasa koja je specijalizovana samo za radnje koje sluze za gubljenje vremena. jebu kevu i igricama u fliperima u stoni tenisu, pikadu i bilijaru.
Inace je najbolje drustvo za razbibrigu i pijanke. mozes satima pijan da pricas sa njim o vicevima, filmovima, stripovima, igricama, politici, religiji, kvantnoj fizici i socijalnoj strukturi strumfova. Naslusaces se i napricati o poduhvatima vrednim Kazanove i ulicnim tucama vrednim Street Fighteru.
Od malih nogu se videlo da od njega nista biti nece. A neke je balkanska hipnoza pretvorila u jednog.
U srednoj dok su neki jurili ribe, drugi strebali skolu, treci bili zaludjeni za nesto (od gitare, kamere, motora pa do programiranja i farbanja auta), cetvrtima je sve to bilo glupo.
Pa cak I kad su im zavideli, nisu nista uradili.
Vecina je upisala faks, ali nikad zavrsila. Kazu, mogli su a nisu hteli. Dok u stvarnosti sve drugo radili osim ucili. Jer fakultet za njih nije obrazovna ustanova vec nacin zivota.
Da ne bi videli koliko su jadni, uspeli su potpuno da se odcepe od ljudskog roda. Neko igricama, neko filmovima, a neko jednostavno duva svaki dan, ceo dan.
Za zabusanta trazenje posla je otvoriti findjobs.com jednom u tri meseca. Sa biroa su ga skinuli na 6 meseci jer se uspavao taj dan.
Ima velikih planova, ali nema mogucnosti u ovoj “jebenoj drzavi” da ih ostvari. Jer njegov plan je savrsen, I iznova ga usavrsava I ulepsava u glavi pa ako bi probao da ga uradi ne bi ispao tako dobar.
ali dok ima taj jedan plan, zabusant je zadovoljan.
Dosta njih nadje posao preko rodbine u prodavnici. Svaki dan naletim na nekog ko hoce da se ubije kad vidi novu musteriju I vuce se kao zombi, praznog pogleda sa neljudskim zvucima “izvoolite”.
Posle mesec dana daju otkaz zbog jedne neljubazne musterije ili gazde koji ih tera da rade ono sto im nije posao.
I sada, 35 i kusur godina bez posla zene i icega svoga sedi na grbaci roditelja i zivi od njihove penzije. kupuje im lekove i vozi kod doktora ali ne daj boze da kucu spremi. i ceka trenutak kada ce njegovi umreti da kao ker skapa od gladi.
Definicija je napisana za Mizantrophy
Jun beše bio početak odmaranja školaraca. Roditelji na posao, deca ustaju, doručukuju zauzimaju svoje pozicije kraj računara i tako ceo dan, osim što, ako ti ćale ne uplati internet, pa ni sam ne znaš šta ćeš od dosade.
Ulice postaju sve vrelije, dan duži nema žive duše napolju, deca se ne bi setila da se odvije od kompa. I tako sve dok ne krenu godišnji odmori, pa idem na letovanje! Došao je i taj dan, da spakujemo kofere i pravac na more ''JUHU''..! Kad ono KURAC, ćaletu se pokvarila kola, sve brže i brže prolazi godišnji odmor. Ćale hiljadu problema, svakih sat vremena kod mehaničara nada se da je neki sitan kvar, a ono crko JEBENI MENJAČ... Traži na Internetu i oglasima razne informacije i cene. Najjeftiniji 450 evra (za te pare si mogo da platiš smeštaj za četiri osobe)... I dok je ćale našo menjač ostalo još 9 dana godišnjeg, pa je bilo pitanje da li ćemo na more ili ne. Međutim, ipak smo svi želeli da pobegnemo iz grada i uživamo na plaži, tako da smo na kraju otišli, iako smo bili samo 7 dana (2 smo izgubili na putu). Kad smo stigli do Jadrana, naravno bilo je predobro. Brzo smo našli fin smeštaj, pravi odmor. Ustajemo oko 9 pola 10 doručkujemo i na plažu do podneva, istuširamo se, ručamo, malo odspavamo, pa onda od jedno 17 do 19 opet tuširanje i od 21 do 23 u šetnju i tako svaki dan. Kad smo se vratili u Zemun ostalo je još jedno Mesec dana do početka nove školske godine. Polako se spremaju za Avgust (učenici koji su pali iz jednog ili dva predmeta). Deca polako izlaze napolje (samo posle podne i uveče) igra se fudbal i basket, ide na kej i pokuša da se što bolje iskoristi letnji raspust. Tako sve do nedelju dana pre škole. Neki su se uželeli društva i velikog odmora, neki knjiga i školskih klupa, a neki nove škole i novog odeljenja. Svi su uzbuđeni i uznemireni.
Došao je i taj dan! Dan kada treba da počne nova školska godina. Svi su jedva čekali da se vide posle tri meseca, da prepisuju domaće i kontrolne međusobno, da dobijaju petice, pa i jedinice, da jedu pljeskavice, ali posle Prvog časa hemije, fizike i pogotovo matematike, već jedva čekaju sledeći zimski, a i letnji školski raspust.
Definicija je napisana za takmičenje ''Pačija škola''.
