Jelena,
Ovo je tvoj prvi Božic u novoj kući tvojoj. Ono zbog čega ti se obraćam jeste ovaj novi hrišćanski praznik. Ti znaš da smo mi uvek Koledo, mlado Sunce na današnji dan i njegovu pobedu nad mrakom, obeležavali.
Uradi sve kako ti tvoja nova vera nalaže, ali ne zaboravi i naše običaje.
Ujutru pošalji muža u šumu po blagoslov zemlje, neka ti donese grančicu drveta u zimi okićenog runama zlatnim i znakom života. Hrast je naše drvo. Ti unesi malo sena i slame i stavi ih pod sto na kome ćete obedovati. Sa senom u kuću uneseš i sene naših predaka. Kad budete jeli, pomisli na njih i pusti mrvice pogače da padnu na pod. Kako bi se duše onih koji su bili, spojili sa dušama onih koji jesu, i onih koji će tek biti. Žito je ono što kruži.
U pogaču umesi zlatnik kako bi se bogatstvo u ljudima prelilo i na njihov rad. Pusti pogaču da se vrti među tvojim ukućanima, kao što se zlatno Sunce vrti.
Zabavi decu igrama o životinjama, jer Majka zemlja jednako voli svu svoju decu. Nek se iza tebe čuje stalno pijukanje, mnjaukanje i blejanje...
I najvažnije, uveče, nad ognjištem, zapali grančicu badnjaka, reci mu:
Koliko varnica, toliko parica!
Koliko iskrica, toliko srećica!
Koliko vatrica, toliko sunaca!

I Koledo će ti dati mnoga Sunca da vas dugo greju.

Tako su jurili Slobodana. Tako jure predsednike mesnih zajednica. Tako konstatnujemo bolan i neminovan poraz neprijtelja ili smrt vepra kad ga koljemo. Izgovara se proročanskim glasom sa, namerno, nevešto prikrivenom srećom.

Od kad se to radi i šta mi tačno čestitate?
U ostalom od kad srbi pravoslavci bilo šta čestitaju?
Mi kažemo Hristos se rodi, objavljujući time čin dolaska sina božijeg među ljude i odgovorimo sa vaistinu. To mu valjda znači istina je.
I šta mi onda idioti jedni, pomodarstvu skloni ceo dan šaljete čestitke i pozdrave??? Esam se ja možda porodila? Nisam. A čisto da znate nije još uvek ni devica Marija, majka Božija. To će tek sutra da bude. Pa strpite se malo. I prestanite da oponašate sve što vidite na televiziji!

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Džoint vecih dimenzija.

Autobus je stao na peron. Jebote, pa ja imam sedamsto dinara u džepu?! Ok, dovoljno za dve pljeskavice. Ili ne? Ješću prvo u pekari, pa ću večeras pljeskavicu. Hm, jebem ti sirotinju. Neće ovo više ići ovako. Došao sam na ovo takmičenje da pokažem koliko sam vredan, koliko mogu i znam. Od pete godine me je otac učio da sviram i pevam, neće biti boljih. Možda neko, ali ne i većina. Moraću nekoga da pitam kojim busem da odem do tamo. U onom mrtvom selu nisam imao internet, kako sam mogao da pronađem uopšte raspored autobusa? Ma, veliki je ovo grad. Znaće neko i biće voljan da mi kaže.
Evo ih, velika vrata mog novog života, uveren sam u svoju moć i talenat. Evo i tetkice. Kako je samo oronula ova žena... pogledaj ta leđa i te šake... pomoći ću joj da ponese ove kofe, toliko mogu i imam vremena. Da li je gladna? Sigurno jeste. Jebote, pa naravno da jeste. Treba hraniti decu sa platom jedne spremačice.
-Gospođo, je l' mogu ja da vam ponesem te kofe? Vidim da ste već umorni, a ja imam vremena. Neće takmičenje još početi...
-Sine moj... toliko ličiš na mog sina, a i po godinama ste tu negde, rekla bih... hvala ti. Danas nas je gazda od ranog jutra naterao da sve blista... ne mogu ni ja više, stigle godine, a i bolest ova odmogla. Hvala ti, zlato moje.
-Nema na čemu. Mogu misliti kako vam je...
-Ne možeš, sine moj... od kada mi je muž umro, sve je na mojim leđima...
-Gospođo, je l' mogu da vas pozovem na doručak? Ne volim da doručkujem sam, a i ne znam gde bih mogao... nisam odavde.
-Taman je i meni pauza za pola sata, pa ćemo otići.
Jebote, pa ova žena je i gladna... tako je, čuva pare za svoju decu, pa mučenica i ne jede. Neka, neću pojesti pljeskavicu danas, prolazim sigurno u sledeći krug, pa ću imati hotel i klopu. Sve će se ovo vratiti. Znam!

Danas sam poznat. Jebote, pre samo dve godine sam došao u ovaj isti grad onim bednim autobusom, sa sedamsto dinara. He, sedamsto dinara? Čoveče, pa toliko sad plaćam pljuge. Odakle li samo nađoh sedamsto dinara? Pa, da. Mutava Marija mi dala, to joj je bila dnevnica u onom kafiću. Kako li sam se samo mogao zabavljati sa takvim skotom? Nije znala da se ljubi, nije bila ni neka riba... iz siromašne kuće, roditelji joj non-stop bili bolesni, a ja hteo da je oženim... ma, mentol. Nema drugog opravdanja. Elena je deset puta bolja. Zgodna je, ceo grad je želi, a i voli me. Dokazala mi je to kad je išla sa mnom na gostovanje u Cirihu. Čak je prihvatila i moj prsten... a i platio sam ga dobro, kako da ne prihvati... hehehehe, što ispada da je sponzoruša... e, baš sam seljak. Ona je moja, to je ljubav. Naravno da je ljubav, bilmezu. Ne Marija. Ona je bila sa mnom samo zato što ni ja ni ona nismo imali para.
'Ajd kad sam već ovde, da svratim do gazde... onaj jebeni ugovor da potpišem... dosadi mi čovek više... jebote, vidi ova vrata. Vrata mog novog života. Parkiraću se ispred njih. Jebote, sad je moj auto najvredniji na parkingu. Ha, a došao sam sa sedamsto dinara...
-Sine, nisam te videla toliko dugo. Kako si mi? Hoćemo opet na doručak? Sin mi je diplomirao, sad ja tebe častim...
-Ženo, da li si ti normalna? Pipaš me mokrim gumenim rukavicama po Pradinoj jakni... da prodaš tog sina sa sve diplomom ne možeš je platiti... i baš si sad našla da čistiš... zato nam i jeste ovako...
-Gde je nestao onaj dečko od pre dve godine?
-Taj dečko je postao čovek, nije više ono glupo dete. Jeste, ja sam čovek, u punom sjaju svoje ličnosti.

Prenadrkani nadimak koji je nosio Leskovac i koji, iz nepoznatih razloga, i dalje nosi. Potekao je od nekada slavne (tako sam bar čuo) tekstilne industrije koja je tu cvetala gotovo kao i u britanskom industrijskom govnetu od grada. U srpskom Mančesteru se tekstil štancovao k'o blesav i singerice su šljakale k'o..., pa k'o singerice. Sve što je sada ostalo od toga su gomile bivših šljakera koji žive na minimalcu i bensićima i još veća gomila njihove, mahom muške dece, opterećene manjkom kinte, iscepanim tikama i hroničnim nedostatkom pičetine, jer je, po njihovim tvrdnjama, sve što vredi od riba zapalilo za Niš ili još gore, za Beograd. Mada ko zna, možda im je to samo izgovor što su večito singl. Jebiga, srpski Mančestere, bar da imaš Junajted, ali ne, tu je samo FK Dubočica za koju ni sami Leskovčani ponekad nisu sigurni u kojoj ligi nastupa. Mada okej, barem ima Roštiljijada i paprika.

Ižisni liš krimić, ili ji niki mirkitinški mistirmijnd skintii riklimni firi kiki di gi izriklimiri tiki di svi klinci titilni pirimiti pimići i pični di pričiji ni cipiripinskim jiziki.

Nemoćan se vučem,
još po vlažnoj travi,
urnebes u glavi,
šes' loza pravi.
Nesreća u glavi,
postaje sve veća,
još jedna bandera,
a čvoruga treća.
Ravnotežu fatam,
al' noge još slabe,
sjebah samog sebe,
a zašto? ...Za džabe!

Svetske licemerne retardirane bitange (u daljem tekstu Ameri) dokazale su da imaju smisla za ironiju, kada su ovako krstili svojevrstan festival međunarodne političarske bagre, koji tradicionalno organizuju svake godine, u februaru.
Dakle, američki predsednik zove belosvetske funkcionere da se kao pomole za mir i blagostanje u svetu?! Toliko jebanja ne mogu da izdrže ni drugi organi, a kamoli mozak.

Naravno, vajni lideri pišnu u gaće kad dobiju pozivnicu, sve cupkaju od sreće, ko Pepeljuga kad je vila pretvori u sponzorušu. A neki se i instinktivno poraduju klopi. Kažu da je Dačić odmah po dolasku pitao “gde je ovalna soba”, logično pretpostavljajući da je tu pečenje. Kasnije, dok su drugi žmureći mrndžali tekst molitve, krišom je skrcao prasetje uvce. Snimljen je video-nadzorom sofre, a Tajna služba je fajl zavela kao Kanibaliti001.mp4.

Razna fela se vucara po Vošingtonu tih dana. Od “naših”, obavezna zvanica je Vuk Drašković, osvedočeni ljubitelj baba-Madlenine ruke. Zovu ga prvenstveno kad nestane koksa, da prisutne zabavlja svojim prevodima srpskih gnoma. “Dont miks frogs end grendmodrs” je hit, ali je salve smeha okupljene kamarile izazvao i “hu vunds vundli, tu hepines grabi” i “ju kent mejk a paj from šit”.

Doručak okuplja sve one koje je ujka Sem priznao, pa su tu i kosovski šiptarski teroristi, iste one životinje iz UČK, samo u odelima. Mada, red je, realno, da se kerovi i na’rane, kad već dobro slušaju. Najviše vole bubrege, a ne manišu ni dinstanu džigericu i srce, tako kažu dobro obavešteni izvori.

I tako, okupe se svetska elitistička gomna. Zamisli tu koncentraciju hipokrizije i vazalstva na jednom mestu. Kakav HAARP, kakvi bakrači, pre verujem da se magnetno polje pomera od ovakvog dejstva tamne sile, izazivajući kataklizme. Naravno, ključna je sama molitva. Kako se mole ove transkontinentalne ubice, pitam se?

Upozorenje momcima koji se spremaju da zadovolje dame sumnjivog morala.

Bješe to negdje trideset druga ili trideset treća godina od mog rođenja, sad ne mogu da se sjetim tačno, samo znam da je bilo ljeto. Mada jebeš mu mater, kod nas je cijele godine toplo, tako da i ne znaš kad je ljeto, a kad je zima.
Uglavnom, toga dana kao i svakog drugog do tad, sjedio sam sa ekipom ispred Jozine radionice i pili neko loše pivo i pričali o lokalnoj fuksi Mariji. Inače Jozo je bio moj ćale, mada ni ja ni on nismo vjerovali da je baš tako, ali me je prizno i izdržavao sve te godine, a po tom pitanju keva se branila ćutanjem. Jozo inače nije bio loš čovjek, i prema meni je bio dobar, jedino je stalno prigovarao kako sa trideset i više godina sprcanih u guzici nisam ništa posigo u životu.

-Jebo ti Bog mater, tačno se vidi da nisi moj! Dok ja ovde žuljam ruke i rmbačim po cijeli dan u radnji, ti i ti tvoji džabalebaroši samo dangubite i ločete to pivo. Svi sprcali preko trideset godina u guzice, a niko nema ni kučeta ni mačeta.
-Ćale ajd iskuliraj malo, vidiš da smo u toku vrlo bitnog razgovora.
-Sigurno niste pričali o nečem pametnom. Nego, de ti meni reci šta ti misliš sa svojim životom? Ja te više na grbači ne planiram nositi, ukoliko ne pronađeš neki poso, kući ne dolazi.
-De ćale, koji ti je sad...
-Ja sam ti reko kako je, a ti sad vidi. I goni mi se odatle, i ti i ovi tvoji, samo mi mušterije tjerate, ajmo sikter...

Uvidjevši da se ćale ne zeza i da moja egsistencija i zajebavanje se bliži kraju, odlčio sam da se bacim na razmišljanje. Otišo sam do zadruge uzeo dvolitru, i produžio do klupe u obližnjem parku, te se dao u razmišljnje čime da se bavim dalje u životu. Jebeš mu mater, znao sam da nisam za fizičkog rmbanja. Realno, u životu nisam ništa teže od kašike digo, tako da takav vid posla nisam ni uzimao u obzir. Kontam, moram i ja u nečem biti dobar, ...al u čemu? Pade mi na pamet, da onda kad smo duvali kod Petra na gajbi, brbljo sam i pričo kojekakve priče čitav dan, znači znam mudrovati i lelemudati, možda bi mogo biti kakav političar ili pi ar ili nešto od tih fensi zanimanja, mada za to treba privatni fakultet...jebeš mu mater...i sve tako razmišljam, po glavi mi se motaju ćaletove riječi, jebo ti Bog mater,...jebo ti Bog mater,... i onda mi je sinulo. Zovnem Marka da stižem kod njega i da okupi ekipu jer imam pakleni plan.

-Slušajte ovo, smislio sam kako ćemo se obogatiti i postati poznati. Slušajte, ovako, jeste li vidili kako po hramovima, na ikonama i statuama ima hrpa love što vjernici ostavljaju?
-Šta, oćeš da hapamo pare sa ikona, jeben ti plan nema šta?
-Ne idiote, nego kontam da osnujemo svoju sektu, pardon religiju tako se moderno kaže.
-Još gori plan nego ovo s hapanjem sa ikona?
-E Tomo, nije ni čudo što te zovu Nevjerni, kad ni u šta što se kaže ti nemaš povjerenja.
-Ne seri, Nevjerni Toma me zovu jer stalno varam ovu moju malu iako smo u vezi već četiri godine.
-Ma zajebi to, slušate sve sam smislio, ovako, ja pošto znam puno brbljati i palamuditi, ja ću biti novi prorok, odnosno Božiji sin, ionako svi znaju da nisam Jozin. Tako da ćemo reći da je moja meter Marija bezgrešno začela. Ja ću izvoditi neke trikove što znam, pogađati karte, onaj trik s vodom i vinom što me je šanker Isak naučio, i još što šta i rećemo da su čuda, kenjaćemo o nekoj kosmičkoj pravdi, pričaćemo kako su siromašni upravu, jer je to najbrojnija populacija, i tako. A vi će te bit moji učenici kao, tako da i vi možete palamuditi, ionako ste svi ribolovci, a ribolovačke priče su još nadrealnije od lovačkih.

Od tada je prošlo dosta vremena, dosta toga se izdešavalo, ali uspio sam u svojoj namjeri. Moja religija sakupila je veliki broj pristalica, ljudi su me pratili svuda, držao sam motivacione govore ko jebeni Nik Vuičić, izvodio trikove pred ljudima, a oni bili zapanjeni, i tako dalje, sa tim je došla popularnost, vip mjesta u klubovima, ljudi traže moj autrogram, čak sam i lokalnu fuksu Mariju poveo sa sobom, pa pričam kako je prosvećena jer se pokajala za svoje grijehe, a ustvari je otresam od kurca gdje god stignem, i tako. Postao sam poznat preko cijele zemlje, evo baš mi je preključe stiglo pismo sa pozivnicom da nastupam u Jerusalimu. Pa eto sutra, treći dan po pismu se spremam da krenem tamo, kažu da će Pontije Pilat lično doći da me sluša. Hmm kad bi njega ubjedio, bio bi odličan sponzor za moju kampanju. U petak kad održim govor na Golgoti, i ako dobro odradim ovaj trik ko Hudini mislim da ću steći globalnu popularnost. Juda kaže da mi je spremio iznenađenje. Jedva čekam.

Pitanje komplikovanije (a svakako i starije) i od čuvenog ''Ko je ubio Loru Palmer?''

Ovde neće biti reči o našim roditeljima, često prvim (ali ne i pravim) ''ubicama'' Deda Mraza, koji su jedne godine naprasno odlučili da smo postali matori konji i rešili da poštede jadnog dedu kinđurenja u crveno i štimovanja veštačke brade. Pre ili kasnije, osim ako nismo umno uskraćeni, shvatamo da je rumeni ho-ho-ho bradonja prevara.

Ako uzmemo dobrog starog Đedu kao metaforu za praznični duh i vedro raspoloženje, može se zaključiti da neka vrsta vere i dalje tinja u nama, uprkos tome što smo raskrinkali debelog.
Kako se kraj godine bliži, tako nam se vraćaju i vrcava praznična sećanja iz detinjstva. Jebena snežina postaje manje nesnosna kada zamislimo sebe kao Hana Solo-a kako se lomata po smetovima planete Hoth, koga smo uz mnoge druge junake popularnih ''novogodišnjih'' saga voleli da gledamo godinama. Davljenje u slatkišima i sokovima zamenilo je uživanje u grloparajućoj žestini diskutabilnog kvaliteta i dugim cimovima suvih tompusa. Nekadašnja detinja radost zbog provođenja vremena sa najmilijima vremenom je prerasla u dosadu jer se ova dvojica majmuna opet nisu setila da nabave skaniju, a vops je dokurčio više.

A onda jedne godine - ni to. Snega nema, i čuješ komšinicu iz stana pored kako detetu glasno peva ''Padajte, padajte, snežnije i belje'' i smeješ se ironiji situacije; devojku ko za kurac nemaš jer si čovek od letnjih šema a prijateljima počinje da se fućka za celu tu pompu oko proslave, ionako im je svaki dan kao novogodišnje veče - hektolitri alkohola i isprazni razgovori.
Sledeće što znaš je da te je ponoćni vatromet probudio, a ti sebi postavljaš pitanje iz naslova. Srž tog pitanja dere ti svest poput metka koji je presudio Bambijevoj mami. Zašto je sve krenulo nizbrdo i kako je uopšte došlo do toga?

Proces odrastanja. Postaješ čovek. Već dogodine nećeš prespavati novaka jer ćeš biti u frci oko posla, a one tamo ćeš, Bože zdravlja, učestvovati u velikoj ''Deda Mraz prevari'' kao tvoj otac i deda.

Jebiga, možda je Deda Mrazu i suđeno da umre.

Jedan od dva dana u godini kada sam okružen ribama.

Čovek. Biće sa hiljadu vrlina i mnogo više mana. Najinteligentije biće na planeti. Stvoreno za stvaranje, razmišljanje, kreaciju. Sposobno za uništavanje, ubijanje... Čovek. Naizgled, jedna prosta reč sa milion osobina.

Život je isuviše kratak da bi mi sve izučili, kreirali, napravili... Nikada nećemo uspeti proputovati sve gradove, pročitati sve knjige, pogledati sve filmove. Sve je to jedna velika misterija, ali čovek je sam po sebi veća misterija od drugih. Čak i za sebe samog.
Kažu da je detinjstvo najbitnije u životu. U njemu se formira ličnost čoveka, navike, sposobnosti, način obraćanja prema ostalim ljudima. Ali te karakteristike su za razliku od drugih živih bića, kod čoveka sklone promenama. Prijatelj bi vam često zabio nož u leđa, prodao za 200g mesa, dok će vam neprijatelj nekada pružiti ruku. Baš ona osoba u koju niste imali poverenja.
Mi, prosti ljudi, gotovo uvek reagujemo, u svakoj situaciji, bila ona opasna ili ne, onako kako nama odgovara. JA SAM NA PRVOM MESTU! Najbitniji su moji interesi. Bez obzira na to kakve ću posledice naneti drugima. Nije bitno hoću li nekog povrediti, izvređati ili ugroziti. BITAN JE SAMO MOJ CILJ!
Nama su duhovne vrednosti gotovo nebitne. Bitna su samo materijalna dobra. Bitno je sebe uzvisiti na viši nivo u društvu. Pretvarati se da jesi ono što zapravo nisi. Pred drugima jedna, zlatna strana medalje. Pred ogledalom druga, otrcana strana. Pravi čovek se retko kad vidi, ili pak, su retki oni koji žele da ga vide.

Čovek, kako to gordo zvuči! Ili, ipak ne?

Poslednji bastion čija se zastava vekovima viorila sa sloganom "Ona da rađa on da brani" dok jedno popodne nije prepizdela Sanja Pavlović dok je igrala bilijar ispod Vuka jer joj lice koje nije poznato redakciji reklo "Zamisli žena general, izbije rat i ona u sred onog haosa treba neki potez brzo da povuče, a ovamo joj treba tri sata da odluči šta će da obuče".

Tog trenutka se predstavnici ženskog autonomnog centra javio Dajmonion koga je iskulirala i nazvala ženomrscem što je usledilo regrupisanjem feminističke vojske i svih pripadnika kod kojih je Anima izražena u nesvesnom. Brzo dolaze do strategije kako da osvoje ovu vekovima neosvojivu tvrđavu i napraviše Trojanskog konja sa glavom Vulina. Pade zastava.

Doći će niotkuda, u šarenoj letnjoj haljini, kovrdžave crne kose. Pogledaće ga direktno u oči, i nasmejaće mu se.

Gledaće se tako neko vreme, ona nasmejana, on zbunjen i najzad će joj prići. Zagrliće je. Zagrliće i ona njega. Šapnuće joj “ne mogu” i zabiće joj nož u stomak. Spontanost će za trenutnak poskočiti, i pogledati ga širom otvorenih očiju. Zariće joj još jednom nož na drugo mesto, okrenuti ga u krug i izvaditi. Gledaće ga i dalje, i neće verovati šta joj se dešava. Pašće na kolena. On će zakoračiti unazad i šutnuti je u glavu. Pašće na leđa. Zaskočiće je, uhvatiće nož obema rukama i zariti ga joj u grudi. Spontanost će grcati, staviti ruku nežno na njega u pokušaju da ga zaustavi. Zabiće još jednom. Spontanost će početi da se guši, da plače, da cvili. Držaće mu ruke na ramenima u nadi da će je to spasiti, da ga može odgurnuti. Još 20 puta. Pašće ruka. Nastaće tišina. On će ustati, gledaće spontanost kako leži u bari krvi, uhvatiće je za kosu, podići, i polagano, nožem, iseći će joj glavu. Popeće se na stolicu, baciće tu izobličenu glavu na posmatrače, ispraviti se iznad svih, krvave odeće i reći:

“Khm Khm. Molim za malo pažnje! Ako možete svi za trenutak da dođete ovde! Vi pozadi, molim vas ostavite za trenutak piće i priđite. Po planu smo došli do vrhunca oveog našeg okupljanja. Kao što smo se dogovorili, timovi i pravila ove igre to jest kviza koji ćemo danas igrati ili da tako kažem kvizirati haha, se nalaze na papirima ovde na stolu. Molim vas neka svako uzme po kopiju. Tamo da. Kviz će sadržati tri discipline, lepo objašnjene u tom dokumentu. Malo su komplikovanija pravila tako da pročitajte pažljivo, pa da počnemo… I da, da se našalim malo, nemojte mnogo piti, pošto tako dajete više šansi protivničkim timovima da osvoje bombonjeru, haha. Hvala.”

Nategnućeš još jednom pivo. Koleginica će otići u njenu grupu za kviz. Ti ćeš u svoju. A skroz je bila zanimljiva diskusija. Nezainteresovano ćeš blejati i cirkati pivo ostatak večeri dok koljači pripravnici u tvom timu zdušno bockaju leš i šutiraju glavu spontanosti koju je glavni koljač bacio. Za trenutak će ti se učiniti da je možda zanimljivo da bocneš jednom i ti, ali nećeš iz principa.

Ovaj sadista je onaj čovek koji kaže “Ja već 15 godina letujem sa ženom i decom u Bečićima i volim to. Volim 10 dana da imam sve isplanirano i kada mi je svaki dan isti.” Ovaj sadista je onaj čovek koji se momentalno unervozi kada mu kažeš da imaš iznenađenje za njega. Sa njim je moguć ovakav razgovor:

-Oćeš na pivo večeras?
-Ne mogu večeras imam nešto isplanirano.
-Dobro, može sutra?
-Sutra perem veš, ne mogu.
-Čoveče bre nisam te vido sto godina, ajmo negde na piće. Kad možeš?
(Čačka telefon. Spontanost ga mazi po obrazu. Uzima telefon i udara je po glavi dok ne umre.)
-Mogu u sredu, 17. Maj, od 19-20. Jel ti odgovara da te upišem?
-E baš tad ne mogu, isplanirao sam baš tad da zalivam petunije. Ajde drugi put kad se vidimo.

Drugi put ćeš ga izbegavati.

On nosi braon. Stalno. Eventualno pleteni prsluk preko košulje. On sluša klasičnu muziku. Eventualno džez. Kad hoće da poludi, pusti Bijelo Dugme. On prezire sve što je mlado. On ne voli nepravilne oblike. On ne voli šareno. On se ne kocka. Nikada, ni sa čim. On ne pije. On ne puši. Za njega je trava droga. On ne jede masno, slano, slatko, kiselo, ljuto ili gorko. On će se zgranuti na bezobrazan, rasistički ili generalizujući šaljiv komentar. On uvek čeka zeleno. On priča "da, da, mhm, da" kad mu nešto pričaš. On stoji pravo. Uvek. On trči kao balerina. On je uvek potšišan, obrijan i čist. On se čudno smeje. Veštački...

On mrzi spontanost. Ubio je milion njih. Najstrašnije.

Uvek sam mrzeo prljava ogledala. Opominjao sam majku često zbog toga. Ona me više i ne sluša, čini mi se. Često mi prebacuje da bi možda bolje bilo kad bih se odselio, ili kad bih pao niz stepenice, ili pak pao pod autobus. Duhovita je moja majka, unosi neki razdražujući nemir u moj život. Ponekad me toliko razgali da joj se došunjam do sobe i uriniram u čašu u kojoj drži svoju protezu. Matora kurvetina, misli da joj dugujem zahvalnost. Elem, da se vratimo ogledalima.

Obožavam varijacije odraza koje se pojavljuju u našim ogledalima. Ponekad sam Hajdeger, ponekad Hamsun, ponekad i Hasan Dudić Miki. Poslednje ime me baš ne oduševljava, ali dobro, dijagnostikovali su mi paranoidnu šizofreniju. I rekli da bi trebalo da prihvatim sve varijacije sebe, uključujući i svoju majku, koja je zapravo preminula pre dvadeset godina. Kažu da sam je zadavio svilenom ešarpom. Zatim sam je rasporio i urinirao u nju. U svakom slučaju, ne verujem im. Doktori žele da me sabotiraju u pisanju. A moje pisanje je odista nešto specifično. Biće to najbolja knjiga ikada napisana.

Imam četrdeset godina i zovem se Milanko. Živim u mentalnoj instituciji i daju mi da se igram sa ogledalima. Volim da šetam kroz sobu zureći u ogledalo u svojim rukama. Tako mi se čini da hodam po plafonu, iako ne vidim svoje noge. Možda je to i bolje, jer ne volim svoje noge. Debele su, i krive.

Svakog jutra, pošto se probudim, prvo pogledam u ogledalo. Iako često viđam slavne pisce i filozofe, najčešće vidim samo svoju oblu glavudžu. I nju mrzim. Podseća me na zrno graška. Jer je tako bezizražajna, glatka i zelena. Mada, kad se okrenem na stranu, i nije toliko loše izgledna. Čak mi se i dopada, izgleda ukusno. Uvek sam se sebi činio lepšim iz profila. Hihihih, Milanko, zrno graška iz profila.

Tomislav - Tole.

Proces koji ti zahvati duh i telo kada ispušiš kurčinu života.