Nekada najbolji parfem, a sada ga toliko ljudi koristi da je počeo da iritira.
Odeš na žurku i više ne znaš da li to miriše lik ispred ili iza tebe
Počneš da se tripuješ da te neka likuša prati zato što,gde god da odeš,osećaš Lady Million.
Matorce je više i blam da ga nose zato što ga sad i svaki klinac/klinka koristi (bilo da je on u stvari ćaletov,kevin,burazov ili švecin).
Često (pogotovo kad je u pitanju Lady Million) se kupuje samo zbog pakovanja ili cene, a ne zbog mirisa.
Ljudi koji kupuju po drugi,treći put to ne rade iz nekog svidjanja, nego druge parfeme nisu ni hteli da probaju...
Situacija 1
Dve drugarice u kupatilu, spremaju se za izlazak...
Za vreme šminkanja ova druga primeti zlatni dijamant i pita:
- Ej, šta ti je ono tamo
*Drugarica 1
- Šta, to? To je ''Lejdi Million'', parfem moje sestre...zar ne izgleda super?
*Drugarica 2
- Baš je strava, sigurno lepo miriše
*Drugarica 1
-Evo, uzmi, probaj ga...
*Drugarica 2
-Ne, neću,tvoja sestra će se ljutiti...ali molim te,pitaj gde ga je kupila,hoću i ja jedan takav...Situacija 2
Dva druga u parfimeriji
*Drug 1
- E brate, što ne probaš ovaj ''Akva Di Đo'' ili kako se već čita...
*Drug 2
- Daj ga 'vamo... dobar, dobar sviđa mi se al' ajd' još neki
*Drug 1
- A šta kažeš na ovaj ''Bvlgari Akva''
*Drug 2
- Uuu neću taj, taj ima moj ćale.
...E a vidi ovaj zlatni, gledaj kako dobro izgleda kutija
*Drug 1
- E da, uzmi taj, stvarno lepo izgleda...
*Drug 2
- Čekaj da ga probam.
*Drug 1
- Ma, nema potrebe, vidi koliko košta, sigurno lepo miriše
*Drug 2
- U pravu si, kupujem...
Još jedna u nizu improvizacija karakterističnih za Srbiju. Ovo je vrsta pice na koju se, radi pokušaja ekskluziviteta, stavljaju SVI sastojci koji idu na ostale pice.
Gazda Pera: lokal-iznajmljen, kredit za pokretanje malog i srednjeg biznisa-podignut, zajebano ime koje zvuči italijanski-registrovano u APR... Samo da smislimo jelovnik i možemo da krenemo....
Dragica: Pa imaćemo onu kaprićozu, margaritu, kvatro stađone, fruti di mare, mađaricu, možemo i neku posnu, vegetarijansku.... i uz to recimo da služimo špagete i palačinke.... biće dosta.
P: Ne, čekaj... kao da nešto fali..... ZNAM!!!! Ponudićemo pizzu na koju ćemo staviti sve vrste nadeva koje imamo u ponudi, i nazvaćemo je po našem malom restoranu! Toga se sigurno niko nikad ranije nije setio!
D: Ti si genije!----------------------------------------------------------
U nekom društvu se poveo razgovor o picama:
Žika: Ma OK je sve to, ali nikad neću zaboraviti kad sam jeo "Al Capone" pizzu.
Mile: Kakva je ta, ščime je?
Ž: Pavlaka, kečap, šunka, slanina, suvi vrat, kulen, jaje, morski plodovi, feferone, 4 vrste sira, masline, i nutela
M: Da, dobra je ta, samo se ne zove tako, nego "Omerta"
Bole, koji sve sluša iz prikrajka: I pretpostavljam da si je jeo u istoimenoj piceriji.
M i Ž, istovremeno: KAKO ZNAŠ!?
Za razliku od ''davanja straže'' ili ''stražarenja'' koji su čisto vojni termini, ''čuvati stražu'' se više koristi u kriminalnom miljeu.
Tačnije rečeno, učestvovati u nekoj kriminalnoj aktivnosti u svojstvu stražara, a koji će upozoriti izvršioce na dolazak nepoželjnih osoba.
-Slušaj dobro šta prićam bando jedna! Izgubili smo dve deponije od ovi ludi kosovari, a Džilas je stavio nove poklopce na šahtove.
-Većeras idemo u akciju?
-Ali tata, sugurno če da postavu miliciju da ćuva!
-Što si bre dilou? Ima tata novu taktiku.
-Kakvu tata?
-Jedan če da čuva stražu dok ostali radidu.
-Di da čuva stražu?
-Na banderu. To češ ti Elvise. Ti se ne plašiš od visinu. Gledaj dobro, i kad vidiš da panduri dolazu, ti nam javi sa koju stranu idu, a mi da begamo na kontru. Jel jasno?
-Jeste!
-Pokret!
-negde oko ponoći, ekipa radi sve u 16, dok Elvis čuči na banderi i pomno prati šta se dešava u okolini. Kad odjednom...
-TATA!
-Šta je Elvise?
-Aktale panduri!
-Skoju stranu sine?
-Sobadvu tata!
Ovo poznaje svaki sportski fanatik čija je radna etika puno izraženija nego talent koji posjeduje. Disciplina, rad i klupa. Vječita klupa. Treniram - ne igram - treniram. I tako u začarani krug u potrazi za začaranim kruhom koji non stop izmiče.
Svaka okolina ima ovakve primjerke. Što je razina bliža prema beton ligama, to je i izostanak talenta vidljiviji. Ali primjerci ustraju. Naporan rad i stega se isplati. Kad ono - jokara.
(antitalent je skockan, fokusiran, finale Lige prvaka, kosa na mjestu, štucne i klupa)
- Evo Kristijana iz Mrduše Donje. Nijedna klupa nije ostala nepokorena.
- Ulazin ja u drugom poluvrimenu, trener me dozira, ima san blažu povredu.(89 minuti, njegova ekipa gubi 3:0, Kristijano stoji zapet ko puška, ostala još jedna promjena, pojačavava zagrijavanje)
- Dolazi ovamo Kristijano.
- Zna san treneru da cijenite moje otvaranje prostora, kretanje bez lopte. A di je tabla?
- Kakva tabla?
- Pa da mi objasnite taktičke zamisli.
- Slušaj, Kristijano, cijenim ja tvoje otvaranje prostora kao i kretanje bez lopte. Balun je otiša kod onog nervoznog susjeda iza branke. Lažnim kretanjem ćeš odvući kera od baluna, a kako si smotan i kretat ćeš se bez lopte, ali doživotno, eunuhu jedan.
„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“
Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.
I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.
A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.
Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?
Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.
„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Nekada davno (ne, nije ovo još jedna bajka) dok su domaće mangulice po zemlji hodile, bejaše jedan običaj raširen međ narodom serbskim da popovi bejahu cenjeni i poštovani ljudi. Znalo se ko kosi, a ko kosu nosi...A ko što prepodobna narodna dobrota i nepisana pravila srpskog seljačkog dobročinstva nalažu, cenjene i poštovane ljude u Srba treba i pošteno nagrađivati i darivati za dela nepresušna. Popovi su vavjek vjekova bili sam krem Serbskoga socajetija, ne zato što su oni tako hteli već zato što je narod tako želeo. A ko su oni da protivuureče željama sužnja svojega, i zbog toga su morali da se ponašaju u skladu sa tim. Vavjek su bili prvi ispred svih, darivani samo najboljim. Ako se turšija spremala, za popa uvek ide najboljie povrće, ako je džem, onda samo onaj od najlepših šljiva, nedo bog da meteš neku crvljivu, bog sve vidi i bog sve zna. Kad se rakija pekla, popovima ide prvenac naravno (doduše u njega ode i malo onog metil-alkohola, ko iz popularne zozovače, al dobro, neće ništa valjda da im fali od toga, neće grom u koprive kano ono kažu...). Pa onda naravno, i glavna stvar u serbskoga kmeta, zimsko krme u narodu od milošte zvano pastrma. Nebi bilo u redu da se tako uvaženoj osobi uvali neko parče mesa sa buta ili nedaj bože sa malo slaninice. Za našego čika popu samo najbolje, jer on tako i zaslužuje, za njeg ide samo suva i dimljena pečenica , koja je zbog toga u narodu od milošte zvana popovnjača...
Tata i sin, vade taze dimljeno meso iz pušnice...
-Evo ti sine malo da se zasladiš, uzmi ovo parče od rebara, to ti je mlogo lepo...
-Jao tata, što je lepo ovo suvo meso sa rebara, ma zube da pokidaš kolko je dobro i kolko ne mog da stanem da oštrim zube na njemu...a jel mogu da probam malo od tog crvenkastog parčeta, to tu duguljasto što držiš u ruci...
-Ma di ćeš to sine, to je popovnjača, mi to ne jedemo, to ti je najgore meso... Mi to uvalimo ustvari popovima kad dodju, kao poklon, nemoj ti to molim te više da mi tražiš, to se ne jede ustvari, da nije pope, mi bi to bacili našem avlijaneru inače...
Ima se može se.
Fraza koja obično opisuje veličinu nekog prostora gde ljudi provode vreme inače, a niko da pita koj kurac je to moralo baš toliko biti napravljeno.
Ali nekako se mora zadovoljiti ličnost čoveka koji je u švabiji proveo 30 godina, i ne ume drugačije da pokaže i dokaže šta je sve steko nego mora ovako, materijalno.
Jer jebeš čoveka koji ode van a ne vrati se sa njemačkim autom i ne sazida čardak koji para oblake svojim špicevima od prirodne bukovine i makar dva gipsana lava ispred kuće.
Sramota bre, selo će te ogovara.
Ding dong
-Oooooooooo. Willkommene gäste, willkommen.
-De si Žiko KUĆO STARA! Šta ti to meni reče sad?
-Oh. Entschuldigung. Eto ja einige naški einige njihovi, pardon.
-Asi napravio ovo lep ti jebem. Fiiiijjjjjjuuuu Jel koj ti ovo kurac?
-Automatische maschinen za kafu, ustaneš i uz frühstück sačekaš da skuva sama.
-AU LEBA TI! A ja se jebavam sa moj smederevac, moram duzmem i ja jedan.
Je li aj pre nego što popijemo nešto di ti je kenjara?
-Bitte. Druga vrata richtig. Ovaj pardon, desno.
10 minuta posle*
-Jebote KRU! Al si napravio kenjaru možeš kolo da igraš boktejebo! Ali što je ne završi?
-Pa arbajt kaput! Kako najn gotovo?
-Pa šolja ti nema ni dasku ni kotlić, a i pušta se voda sa česme neke malečke, jedva govno ode jebote.
-Oh nein! Mein bide!
Neprestano zanovetanje, prigovaranje, često propraćeno cinizmom i opštom sumornošću. Jedan od proizvoda nezadovoljstva sobom/svojim životom. Alternativa je da je ta osoba drkadžija ili smarač po karakteru. ili prosto - okružena takvima. Često prisutna osobina kod srednjovečnih žena-domaćica, koje bi (po sopstvenim rečima) "postigle mnogo šta u životu da su okolnosti bile drugačije".
- Di si nam ti u kafani Gorane? Nema te ni za lek, standardna ekipa se već zabrinula...
- Ma, pusti me. Ona moja opet... Samo panjka i zanovjeta po cijeli božiji dan, ubi me u pojam žena. Ne može se čovjek ni opustiti zera, a kamol napuniti baterije.
- Znači, nema te više. xexe Mislim, nema te kod nas u gostioni.
- Doću i ja na svoje opet, samo polako. Ja sam ti stara čekalica. Vidjeće ona još svoje, ne može uvek po njenom. Ne'š koleginice!
- Dobro de, odo ja da naše mile kafane, da vidim kakvo je stanje. Aj uzdravlje!
- Mlitavo mahnu rukom, pa promrlja sebi u bradu: PU! Ženo, platićes mi za ovo! Dovraga iti i tvoje panjkanje!
Nevoljno izgovorena rečenica prilikom susreta sa situacijom gde smo zamoljeni za mišljenje o nečemu iako naše mišljenje u daljem toku neće imati nikakav uticaj na razvoj događaja. Potpuno je nebitno šta ćemo odgovortiti, jer ni u najmanjoj meri nećemo doprineti menjanju stava osobe sa kojoj vodimo dijalog.
-Da odigram dvojku na Espanjol? Igra sa Hetafeom, a treba mu za opstanak...
-Jes ti lud, pa vidiš da Hetafe nema poraz kući, a odigr'o svega tri nerešene....
-A's ti prs'o... Brate dvojka k'o kuća...
-Pa šta me pitaš onda koji moj? Štikliraj dvojku i ćao...
----------------------------------------
-Šta misliš dal' da uzmem ove plave cipele uz rozu tašnu, a ljubavi?
-Jes' ti pukla, treba takva da ideš ulicom.... Di'š ovu cipeletinu obuti, štikla od po' metra, kad staneš pored mene da izgledaš k'o Jao Ming naspram Saše Popovića... Uostalom kući imaš bar deset pari istih tak'ih... A i ova tašna k'o za kupleraj...
-Ma šta se ti razumeš u modu... Ima da uzmem ove i kraj..
-Ma radi šta o'š nabijem te na kurac, šta me pitaš onda?
Mladi ljudi koji sebe zarobe poslovno i unište svaku šansu da se ikad provedu uveče. Razlog je što ležu kad i moja baba, koja je još davno stekla naviku da legne čim Kamenko Katić završi emisiju, te je to prešlo u uslovni refleks lezanja pre zalaska sunca. E voditelji ne gledaju Kamenka, nego moraju da rane, otprilike kad se njihovi vršnjaci vraćaju iz porvoda ili se peglaju posle tog provoda, kako bi stigli da se upicane i srede da izgledaju vedri, nasmejani i lepi, a i moraju da sipaju u sebe litaru nes kafe 3 u 1. Naporan je to zanat, tako rano glumiti da si srećan što si morao da se mrzneš u kolima do posla, u 4 sata ujutru, i sa montiranim kezom praviš reportaže o tome koje su ulice oprali, a koje će tek da operu tog jutra.
-Jebem ti ovaj posao, kad sam polednji put spavala ni sama ne znam. Ma skloni mi tu šminku, boli me kurac kako izgledam, ko da neko gleda ovo u šest ujutru. Dolazi mi neki propali umetnici u goste, hvale se ljudi izložbom ukrasnih tikvica. Narkomani obični, puca mi za njih. A posle...
-Idemo Sanja, 30 sekudni!
-...dolazi neko derle da svira ''Ide mali meca'' na flauti. Ma kome se jebe to da gleda! Ko..
-15 sekundi.
-...uopšte gleda tv danas. Lepo sam mogla da napravim neki talk šou...
10 još i...
-...i da pričam sa nekim kurčevim gostima popodne, ali neee! Ja hoću jutranji...
-5,4..
-...program! Jebao me dan u sto pizd...
-3,2,1..Idemo!
-...di materi...Dobro jutro dragi sugrađani. Još jedno divno jurto, a mi smo tu da uz kafu delimo osmeh sa vama.
Jedna vrsta komparacije ili poređenja. Izgovorimo kada u tom trenutku ne možemo sagovorniku dati pravu sliku predmeta koji želimo da dočaramo, pa ga poredimo sa stvarima koji su mu približni.
Obično još više time zakomplikujemo situaciju...
-Gde mi je hanzaplast? Znam da sam ga stavio tu negde na sto...
-A? Š'a ti je to haznaplast?
-Nije bre hazna već hanza... Hanzaplast, nešto poput one lepljive trake samo drugačije, i nije providno, i nije toliko lepljivo kao...
-Daj bre , ne razumem se ja u to, već jel ima to neki drugi naziv ?
-Ma bre, nešto poput gaze, zavoja i tih kurčeva...
-Da ne misliš na vatu ???
-Oooo, jebem ti život... Flaster !!! Da, brate flaster... Di je to ?
-Pa što ne kažeš tako, eno ti ga u natkasni...
-Kakoj natkasni ? Šta ti je sad to ?
-Ma ono... Nešto poput onog stočića, vitrina... ta govna....
--------------------------------------------------------------------------------------------------
-Koji si ti feget Milane, juuuuu.... Svaka ti čast.
-Hvala ti Aleksa, divan si ... A šta je to ?
-Nešto poput pedera..
-More, šupizdumaterinu..
Svaki student željno iščekuje svoj diplomski rad k'o seljak da mu se krava oteli, zato što u tom periodu ne daje mlijeko, a i prinova u štali dobro dođe, jerbo će u očima svojih komšija da izazove zavist zbog povećanih dohodaka i tako svrstati sebe međ' bogatije ljude tog krajolika. To je prilika kada se okupi najuži dio porodice kako bi svi zajedno mogli da saslušaju svoj ponos sela kako izlaže svoj rad, jedinog iz tog kraja koji završava neke studije. Na svečanost su pozvani njegovi najbolji prijatelji, djevojka, te naravno oni najbliži iz familije. Na stolu u sali se nalaze mnogobrojni pokloni za profesore i žiri koji daju konačnu ocjenu.
Na početku izlaganja kod našeg studenta Bogde gaće se tresu k'o u gole kurve na njivi kad je svodnik izbaci iz auta zato što se zaljubila u svoju mušteriju i nije mu uzela pare. No, kako vrijeme teče, Bogda dobija na samopouzdanju i sala puca od njegovog znanja, a okupljena familija se diči svojim zlatom. U očevim očima suza se nakuplja k'o vlaga u podrumu, dok majka ne štedi na suzama, pa ih ispušta k'o da su Nijagarini vodopadi. Djed je došao u svojim novim opancima koje je nalaštio crnom „Ajakablar ičin“ kremom za obuću iz Turske, a Bogda, ne stideći se svoga djede, još jačim, ali drhtavijim glasom izgovara riječi gledajući ga u oči i čineći tako događaj još napetijim. Bogdina stara, bolesna baba je takođe prisutna, drži svog doživotnog saputnika za ostarjele ruke i divi se repertoaru riječi svog unuka, iako ne razumije ni jednu riječ i sve što govori za nju je špansko selo. Kako se svečanost približava kraju, tako i kod pristunih raste adrenalin i jedva čekaju da se to sve konačno završi, a i Bogdinom teči bi to bilo drago, jer su ga guzovi već počeli da bole od sjedenja na tvrdoj stolici. Bogda naposlijetku završava svoje izlaganje, a profesori lagano privode kraju diskusiju o radu. Diplomirao je sa ocjenom 10.
Nastaje aplauz k'o da je došao sam Barak Obama na svečanost. Prilazi ćaća, čestita svome sinu jedincu, pa i profesorima koji se čude jačini stiska njegove pesnice otvrdle od čestog kovanja željeza u njegovoj maloj radnji, a mati je već zagrlila svog sina stežući ga k'o boa kada uhvati svoju žrtvu. Ubrzo se svi izljube, po triput, naravno, te naposlijetku se fotografiraju za vječnu uspomenu iz studentskih dana, dana kada je Bogda žario i palio studentskim domovima u kojima je očas posla znao da oprca cijeli sprat spremnih studentica koje su stojale u redu da ne bi koju dvaput otrsio. Naravno, ovo za studentice je preuveličano, ali Bogda je zasigurno bio jebač, teži u svojoj kategoriji, ali kao i svakom drugom živom biću, tako se i njemu desila ljubav sa jedrom, rumenom brđankom sa kojom je prošao sito i rešeto u tim danima i sa kojom se na kraju svečanosti iskrada iz sale i odlazi da u tišini, oči u oči sa svojom izabranicom proslavi veliki trenutak njegovog života. I tako, dok okupljeni sa prozora gledaju mlađani par kako izlazi iz dvorišta fakulteta, polako se okreću prema vratima i napuštaju salu, a ponosni roditelju u isti tren izgovaraju: „To je moj sin...“.
Siguran znak dobrog seksa.
Prosečan lokal vikendom...
Razgovor vode di-džej i vlasnik lokala.
Deru se jedan drugom na uvo, ali me mrzi da pišem velikim slovima.
- Mali, daj ako možeš, pusti neku malo glasniju muziku.
- E pa gazda ne može. Ako hoćeš bolji zvuk i jaču muziku, uloži malo u ozvučenje.
- Jaoj muko moja, samo troškovi i problemi.
- A što bi ti sad nešto glasnije, kada znam da ne voliš ovo što ja pustam?
- Ma baš mene briga za tvoju muziku. Nego zaglavila neka deca u WC-u, pa su se izgleda malo zaigrali. Stenju one klinke k'o da dušu ispuštaju. Pa sad nešto razmišljam, da l' mi je jeftinije da radim izolaciju na WC-u il' da kupim jače zvučnike.
Preovlađujuća Misao radnika na rekonstrukciji jedne od mnogih zgrada koju je Supermen uništio u borbi.
Nije taj radnik neki nezahvalnik. Svjestan je svega šta je onaj sa, doskora , crvenim gaćicama preko helanki uradio za čovječanstvo. Ali je isto tako svjestan nehumanih i opasnih uslova u kojima sam radi. Ostaci ruševina prijete da mu padnu na glavu. Osjeća se sigurnije kad je u svom bageru, jeste, ali takvu sigurnost osjećaju i oni što čačkaju nos u kolima, pa ih ipak svi vide! Nije to staklo neka zaštita, naročito ne od tone armiranog betona. Još se bager kvari svako malo. Stalno mora ulje da dosipa. Prozor ne može da se otvori. U rikverc jedva ubacuje. Ne pomaže mu ni to što je jeo neki pasulj, pa prdi kao Slitin. Jebemu mater, Supermene. Je li moglo to nekim razgovorom da se riješi? A ove ruševine pune azbesta, govnjivih čestica i čega sve ne mogu da mu sjebu zdravlje samo tako. Pa sjeća se, dok rga mjenjač, šta se izdešavalo onima što su čistili poslije 9/ 11. Gled’o u nekom dokumentarcu. Svi oboljeli od astmi i čuda. A liječenje u Americi, hvala Bogu, skupo. Kako će kupovat te silne ljekove? Evo mu se već pomalo kašlje i grebe ga u plućima. Možda je to na psihičkoj bazi, ipak. Da, grebe ga na psihičkoj bazi. Moraće izguglat da vidi gdje se ta baza tačno nalazi i može li je kako počešat'. A i tlo je nestabilno. Svaki tren može da propadne. Pa onaj se Gari iz druge smjene strmeknuo sa svojim viljuškarem. Pao na zatrpanog preživjelog. Srećom se nije povrijedio. Zamisli ti tu sudbinu; preživiš kataklizmu epskih razmjera, može ladno film po njoj da se snimi, ležiš zatrpan danima i konačno čuješ iznad sebe nešto. Žedan, gladan, upišan i posran, pomisliš : ’’ Spas ’’. I ona budala te ubije. E moj Gari. Kako se nagrdi. Mogao je i on biti taj sa viljuškarem, ali su zamijenili smjene. Treba ujutro da ide ćerkici na priredbu. Kakve priredbe sad uopšte organizuju, ovoliko ljudi pomrlo. Mada treba tu đecu štitit’ od trauma. Makar njihov svijet da nije crn, kad ovaj naš jeste.
Zadnjih pola sata muči se s ovim k’o od stijene odvaljenim od zgrade odvaljenim dijelom. Treba prići sa one tamo strane, a tle krto. Supermen da mu je tu, misli, mogao bi sve ovo za minut podić’ i počistit’. Oduvat prašinu na Meksiko i podgrijat mu hladni pasulj. Ne na Meksiko, dovoljno je njima prašine. Nego na Kanadu, mamuim kulturnu losovsku. Ali kod njih liječenje jeftino, jebiga... Počinje da prdi. Pomaže Supermen sad nekom u nevolji, ne smeta meni da radim, govori u sebi.
Izlazi na svjež vazduh. Prdi i dalje.
Istovremeno u gornjim slojevima atmosfere, na samom rubu svemira. Vazduha gotovo da nema. Lik sa crvenim ogrtačem otežano diše. Počinje da drka. Zajapurio se. Pročitao je negdje skoro da gušenje pojačava uživanje. Od tada i ne nosi gaćice. Da mu ne odlebde kad se skida. Drka i dalje.
Samo da ne svrši na bager i na onoga odozdo. Teško da bi mogao preživjeti nalet Supermenove sperme. Zamislite tek tu sudbinu!
Izraz velikih belosvetskih putnika.
- Mikaneee, ooo Mikanee !
- Šta je Živko? Šta s' dereš lipso majci na rukama?
- Sjeba mi se motorka, čim sam zaš'o u bagremovinu...
- Pa kako 'leb ti jebem, onaj ražani?! Nisam li ti juče pravio?!
- Što me gadjaš?! Nisam ja kriv!
- No ko 'e, moja pokojna baba Slavka i djed Želimir?!
- Slučajno Mikane
- Aj da ti verujem. Daj je 'vamo!
- Drž je.
- Loša ti je ova mašinica. Treb'o si stila d' uzmes.
- Treb'o sam kad sam bio po Beču.
- Ti bio po Beču?! Nemo' me zasmijavati ako Boga znaš, zajebaću ruku šrafcigerom ovim!
- Šta to ti pričaš?! Pa ja da sam za sobom vuk'o gvozdenu ćuskiju do sad bi se izlizala kuda sam sve prošo!
- Aj ne j'di govna no daj okastu trin'esticu vamo!
Nešto čega se ljudi gnušaju dok podsvjesno zazivaju i reagiraju na nesklad.
- Jesčua da je Anica završila s Matom?
- A di s njin onako šesna, lipa, draga, prijatna, dok je Mato običan vol, neotesan, zdepast, prevarant, alkoholičar. Poštar mu donosi poštu u kafanu koliko je zagoria.- Jesi čula da je naš Tiho oženia onu vrtirepku Jelenu?
- Ma ne mogu virovat. On čovjek na mistu, poslovni čovik, uredan, ne pije, ne puši, ne drogira se, ne kocka, voli dicu, raduju mu se. I onda završi s onom ocvalom kurvert'nom.- Pročitat ćemo neke komentare naših gledatelja o odnosu prema eugenici.
A. M. odgovara: biiiip vas Platon, da Vas biip.
U redu preskočit ćemo ostatak.
V. Ž. odgovara: I nacisti su to radili, biiip Vas Mengele.
A. K. odgovara: Što sve elita neće izmisliti. Nećeš uskoro moć ni pogledat lipu ženu. Mamu Vam reptilsku.
Za razliku od arčenja onih iskusnih hard kor sisatih debelih plavih sado mazo Nemica kokošaka, utegnutih u kožnjaka, koje stalno ponavljaju jedne te istie fraze (JA, JAAAA! ŠNEL, ŠNEL BITE MAJNE GOSPODARE!!!) i, naravno, koriste mnogobrojna pomoćna sredstava (čitaj: bičevi, prutevi, šiljci, lanaci i katanci; ma šta im se nađe pri onoj njihovoj ručerdi) za vreme pamprčenja sa jačim (da li?) polom, ovde se radi o finom, može se reći čak, intelektualnom, vođenju ljubavi sa mladim, jedrim, vedrim, tek procvalim devojkama, koje zbog radnih obaveza nemaju vremena za zadovoljenje sopstvenih potreba. Pa i njima se iska.
TU-TUUUU, TU-TUUUU, TU-TUUUU
- Uf, ALO! Langzam Berta... Mirna more... ALO, KO JE?
- Mirko sine, ti li si? Ne čujem te ništa! Što te nema da se javiš? Kako ti je tamo u Drezdenu?
- A ti si kevo, idi bre, prest... BERTA! PETRA! RAUS! Joj kad vas ufatim... E, Izvini kevo, gužva mi neka ovde.
- A šta mi radiš srećo mamina? A ko su ti Berta i Petra?
- Kokam kokice kevo, ne brini ništa, sve je uber kul. BERTA, NE LIŽI PETRU DOK NE DOĐEM JA! GE IN DI CIMER! JA, JA, ŠNEL! E, mama. A, da, njih dve su, paaa... Kučke majko. Da, da, ženke, retriveri... Zlatni, jašta. Sve razumeju. Ja more. E, ae vikam te kasnije, nešto su se unervozile, moram didem da ih podojim. Pozdravi matorog, ćuz.
- Zoki, zar ne misliš da vam je bilo dosta za večeras? Ovo vam je sedma tura, a već dve nedelje pijete na crtu.
- Konobar, nije tvoje da misliš nego otvaraj pivo i pojačaj taj krš od televizora, počinje mi utakmica.
- Dobro, samo kažem, ali nemojte da opet lupate po kafani ako naši izgube, svaku razbijenu čašu meni odbijaju od plate - odgovori konobar dok je spuštao glavu.
- Što gledaš to, Zoki? Samo ćemo se opet nervirati - dobaci Zokijev prijatelj Vule.
- Vule, nemoj i ti da me nerviraš nego ćuti i gledaj.
Nakon ovih reči dva puta se začu svima dobro poznati zvuk otvaranja piva i konobar Srle je stavio otvorene flaše ispred Zokija i Vuleta koji su se pridržavali za šank. Ubrzo zatim, Srle je pojačao zvuk na televizoru na kome se začuo zvuk sudijske pištaljke koji je označio početak fudbalske utakmice.
- Vidi ove mamlaze, nemaju pojma, ne znaju da šutnu loptu, imaju dve leve noge! - Zoki je ljutito komentarisao svaku grešku igrača tima za koji je navijao.
- A vi bi kao mogli bolje? - dobacio je konobar kome je dosadilo da trpi ovo društvo samo zato što su dobri sa vlasnikom kafane u kojoj radi.
- Da, mi bi mogli bolje! - besno odgovori Zoki, busajući se u grudi.
- Ne može to tek tako - reče Srle rešen da se ovog puta ne povuče - Ti igrači treniraju po deset godina, neki i duže, a vi poslednjih deset godina pijete ovde za šankom.
- Nemaš ti pojma. Ti si samo konobar - odgovori Zoki podrugljivo.
Srle je uzeo vazduh i spremio se da odgovori na ovaj "argument", ali pre nego što je uspeo izusti reč, tišinu je prekinuo zvuk sudijske pištaljke koji se ponovo začuo na pojačanom televizoru. Tim za koji je Zoki iz nekog razloga navijao, iako ga ne podnosi, primio je gol.
- Vidi ovog kljakavog mamlaza! To bi Brando odbranio! - reče Zoki najljučim tonom do sad.
- Zoki, Brando nije stvaran, on je samo lik iz serije "Srećni Ljudi" - reče Vule koga je piće polako stizalo.
- Šta ti znaš? Slušaj mene. Nije Brando lik iz "Srećnih Ljudi", nego iz "Boljeg Života" - spremno uzvrati Zoki.
- Jeste, Zoki, upravu si - reče Vule uvidevši svoju grešku - Da znaš da bi mi stvarno bolje igrali od ovih mamlaza sa dve leve noge.
- Da znaš da ćemo to i da uradimo. - reče Zoki kao da je samo čekao da ga neko podrži - Ti beše još imaš onaj pajser u gepeku?
- Da.
- Odlično, ja imam onu moju bejzbolku ispod sedišta. Samo, neće biti dovoljno - reče Zoki sebi u bradu - Znam, ići ćemo po Čedu, on ima utoku.
- A možemo da svratimo i po Voju, on će nam čuvati leđa. - reče Vule srećan što doprinosi razgovoru. Sada je već bio pod vidnim uticajem alkohola.
Dok su ulazili na stadion na kome se održavala utakmica, izgledali su toliko razjareni da se niko od obezbeđenja nije usudio da ih zaustavi.
Sve oči su bile uprte u njih kada su kročili na travu. Zoki se tada zaustavi na tren i reče:
- Umalo da zaboravim. Treba da mi stigne pošiljka iz inostranstva. Koji je ono danas dan?
- Peti oktobar - reče Čeda dok je udarao sudiju drškom od pištolja u glavu.
Pošalica kojom posada pokušava da popravi atmosferu na brodu tokom dugih putovanja.
- Čarls! Gde se dadnuo Stiven?
- Severojužno, he he.
- Jeb'o sam ti majku tužno! Opaaa!
- Pusti to sad. Pazi tamo je santa leda.
- A zavuko joj i moj deda! OPAAAA!
- Ma budalo gledaj napred dok kormilariš!
- Sipam ti u gaće Veniš!Nakon cirka sto godina snimili su loš soft pornić kako se neka riba jebala sa Leonardom di Kaprijem u nekim starinskim kolima na tom brodu. Neznajući da je ova stara šega uzrokovala potonuće tadašnjeg diva među plovilima.
_______________________________________
- I?
- Šta i?
- Ti si mi govorio gde da skrećem ceo put. Kuda sad iz ove njive draga moja humanizovana navigacijo?
- Ma piči severojužno pa šta bude.
- More sad ću da ti jebem mater, i tebi i Ruskom Krsturu i seoskoj slavi, i Vidovdanu, i Kosovu Polju, Vuku Brankoviću, Barandi i avanturama i onom tvojem "ićemo tvojim golfom manje troši" jaoooo!
- Opušteno brate, samo severojužno.
Aludiranje na ortakovu seksualnu aktivnost koja je u rangu aktivnosti Milijaša van kruga oko centra dok je igrao u Zvezdi. Nula, takoreći...
-Debeli, jesi ti opleo šta skoro?
-Pravi gospodin nikad ne priča o svojim poduhvatima u krevetu..
-Pod jedan, ti krevet nisi video mesec dana. Spavao si na tri stolice u kafani, u šinobusu na relaciji Sombor-Bogojevo, i ispod drveta dok je bilo još toplo.
-Ti znaš..
-Znam, i slikao sam sve to. No, na stranu te egzibicije. Ako se dobro sećam, ti si zadnji put kundačio za osmi mart, kad ti je kum platio Cecu radilicu s Kaćke petlje, pa si se posle žalio da te svrbi tamo ’di ne treba.
-To mi je izašla alergija od stomaklije.
-Jeste, i meni bi izašla da sam posisao flašu i po u prvoj smeni i grickao onu grančicu iz nje. Nego, jesi razmišljao da predješ u kastrate? Em ti taj jad dole ničemu ne služi, a i znaš ceo repertoar Gvozdena Radičevića i Milančeta Radosavljevića napamet. Da bar uzmemo koji dinar...
-Puši ga malo, bolidu jedan!
