Čovek sa toliko kompaktnom frizurom da ne postoji lopta, vetar, ili start protivničkog igrača koji bi mogao poremetiti taj sklad na njegovoj glavi.

Osoba koja se napinje iz petnih žila zbog tvrde stolice, dok sedi na WC šolji sam sa sobom.

Истински филантроп и алтруистик који је нешто типа девојке за све, добро спојена мешавина хуманисте и пантомимичара који ће најобичнијим климањем главом и сажетом потврдом '' да'' прихватити сваку понуду која му је стављена на располагање и то са неподношљивом лакоћом. Не зна се шта је теже извући од њега ''не'' или освојити Кремљ, класичан пример колико досежу његове способности.
Код оваквог профила људи нема емотивног пртљага, јер то није битно, суштина је да исти само помисли да може све и то је довољно. Пошто је чињеница, коју он не може никада схватит, да не може све постићи и обећати он тако несвесно завлачи људе да они остају сами на стратишу, да при том он не осети грижу савести него одобри и обећа нешто ново. Све се тако врти у круг.
Када околина провали његове обичаје он постаје Елдорадо за друштвене гусенице, креће масовно црпљење користи, системом до сржи. Епилог је увек исти, он тера своје и срља у нова обећања, а други то користе.

Medicinski tehničar koji još uvek nije postao doktor.

radnik unutrašnjih poslova kanalizacije, za razliku od čoveka žabe, radnika spoljnih poslova iste

Vrsta koja je u izumiranju!

Узречица којом се описује шок, неверица, туга или разочарење као реакција на крајње неочекивану вест у вези неке нама познате особе.

Питање на које нико не може да остане имун. Користи се у друштву када један члан није расположен за рашрафовање од алкохола, већ хоће само мало, да лизне. Пошто код нас обично проради инат, након овог питања често се дешава да лик који у почетку није хтео да пије, најгоре заврши, као бадњак. Провокација која је успешна у 96 посто случајева.

Ciga bez obe ruke!

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Gospodin čovek.
Zabavlja se dok stvara i nema fiksno radno vreme.

U naletu inspiracije on stvara brzinom munje pa posle danima smišlja priču iza onoga što je stvorio, kako ono drvo u daljini predstavlja njegovo egzistencijalno ja, kako stremi ka dvema planinama, što predstavljaju majčinske grudi pune mleka kategoričkog imperativa kojim ga je ovo podneblje zadojilo.

Neko ko u filmovima stalno ponavlja rečenicu : "Ne bi valjda udario čoveka sa naočarima" , uprkos tome što lik koji hoće da ga udari drži bejzbol palicu.

Брате, знам да је то Рамштајн, јебена индустрија метала, али да ли су морали да ми пробију бубне опне јебеним озвучењем. Јелена и њена музика, хах, шест хиљада динара за вриштање, урлање и гледање дивљака на сцени, заиста ми та девојчура није јасна, ал' шта ћеш, све то спада у ''брачне'' обавезе. Очигледно у те обавезе спада и поштовање њеног персоналитија који је некако уско везан са тим што она назива музиком. Ето Тозо, бранио сам те синоћ а и ово јутро се дружимо, хехе.

Тоза пичи преко компа, шест јаја са сланином на столу, леба. Седим ту, глава тешка, скоро пада у тањир. Ћале седи у фотељи преко пута, као чита новине а заправо ме гледа испод ока и мршти се, сигурно мисли како проћердавам дане уместо да завршавам факултет, осећам то у његовом погледу. Слепац, он ће да ми каже, оседели маторац коме је крајње достигнуће добијање шут карте из државног предузећа јер је технолошки вишак. Никад нису знали ти маторци да живе. Као и кева. Да смешка ми се, чему јадо, да сам на твом месту убио бих се, израђала си децу до осамнаесте, цео живот служила овог слепца, зашто се ти смејеш. Ма само да завршим овај факс и одох ја преко гране, нећу да трунем у овој чамотињи.

Хм, са винампа креће јесен у мом сокаку, уз то смо се Јелена и ја први пут пољубили. Марин рођендан, 16. август 2010. Парадизо пун, шетам кроз масу, закачим раменом то нежно створење, погледи нам се сусрећу, време као да је стало. Пар тренутака бестрептајне загледаности је било довољно, те прелепе зелене очи. Причање са њом је било нестварно, као да смо једно другом читали мисли и допуњавали се као коцкице на тетрису, сем тог дела са металикама, ал ко ће на то обраћати пажњу. Пола пет, погледом случајно закачим Саву, његову масивну фигуру која седи наслоњена на шанк. Док дим левитира око његове главе обрасле у дугу, густу, браду, као кафански ореол, његов поглед се губи у даљини. Та слика ми се из неког разлога урезала у сећање. Какав ме Сава сад спопао, тада креће Тоза легенда ''... љубави моја туууго'' и дешава се тај тада магични тренутак. Јелена, моја Јелена...
Наједном ме обузима бура осећања, кнедла ми се стеже у грлу, очи се пуне суза. Јеботе где ћу сад да плачем, блам. Штипам се за бутину да би одагнао тугу и пребацио се на бол који ће зауставити сузе, узимам дубоке удисаје. Шта је ово, зашто ми се у тренутку чини да овај чулни опажај има неизрециву сврху... шта радим са животом? Ово су ми родитељи који цео живот посветише мени, Јелена је, па... моја љубав. Туга престаје, обузима ме необична радост, узбуђен сам као петогодишњи дечак који чека свој новогодишњи поклон. Позваћу је! Узимам телефон, налазим њен број, полазим прстом ка позивању и.... Чекај. Зашто ја њу први да назовем?

Radi za mnogo male pare, a mnogo teške džakove istovara!

Самац

ДРАМСКИ САСТАВ С ПОУКОМ НА КРАЈУ

А: Познати руски социјалистички писац Максим де Сад... овај... Маркиз де Горки, изјавио је једном посебном приликом:
– Човек, како то гордо звечи!
Б: Не, неће бити да је тако. Мислим да је правилан цитат:
–Човек, како то горко звучи...
А: А, не, не, не... Мислим да ће ипак бити:
– Човек, како то супер звучи!
Б: E није, него:
– Човек, како то болно чучи!
А: Чучи?
Б: Чучи!
А: Тучи!
Б: То је рекао отац Тадеј! Мучи!
А: Гучи... Овај... Звучи! Звучи!
Б: Звучи?
А: Да, звучи...
Б: Да, да, да.... Звучи... Да... Али горко, је л’ да?
А: Не, не, не...

Итд.

Наравоученије ове басне:

Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао као да су стока. Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива. Како гине она, тако гину и они, и сви имају исти дух, и човек ништа није бољи од стоке, јер све је таштина.

Књига Проповедника, 2: 18-19.

Дефиниција написана за такмичење Пачја школа

To je onaj lik sto uvek ali uvek ima 2 metra,ubistven pogled u centru je desavanja ,prikovan za zemlju cokce i koluta ocima.Ne peva,ne prica,ne igra. Od njega ne vidite nista a ukoliko pocnete da igrate njegov lakat zavrsice na vasoj slepoocnici.Spas od ovakvih vrsta krece onoga trenutka kad se gomila resi na par ``sutki`` te lik biva pomeren.:)

Металац који слуша и народњаке. Пун самопоуздања. Може да има дугу косу а и не мора. По понашању слабо подсећа на металца зато што је то само његов омиљени жанр а не начин живота. Воли да се понаша као домаћин човек, тј. да цепа дрва, ради послове по дворишту , пије ракију уз сир итд.

Prema mišljenju strarijih ljudi to je mitsko biće ogromnih mogućnosti. Ima super moći i ne dao ti Bog da mu se zameriš. On je u isto vreme i narkoman i neko ko kvari decu, ubio je gomilu ljudi ali je nekako uspeo da izbegne pravdu, redovno izvodi paganske rituale po grobljima, dok trenutno koristi svoje magijske moći da pomogne Mladiću u skrivanju.

_______________________________________________________________________

ДРУГИ ПИСМЕНИ ЗАДАТАК------------------------------------------------14.03.1977

Човек - како то гордо звучи

Фонтана ди Треви

Лутао сам дуго тим прелепим градом,
Данима и сатима, сâм, у градској вреви,
Те потражих одмор под дебелим хладом
Чудесне и свеже Фонтане ди Треви.

Седео сам тако на каменом блоку,
Гледао у воду и умивао лице,
Дивио се њеном водоскоку
И посматрао локалне уличице.

Али...усамљен сам. Тужан.
Празнина ми душу млеви.
Рим ми самом делује ружан,
лажном чини се Фонтана ди Треви.

И пустињски цветак пријатеље има –
То су црни облаци над његовом главом.
Ни њих сада нема да му крупним капима
Срце суво оплемене с травом.

Од очаја жутог и од јада
Склопих троугласте очи
И пожелех да од сада
У њима завладају ноћи...

Ал' сину ми одједном тада
(и од тога добих нову наду):
Иза себе имам, ваљда,
Сву срећу у овом граду?!

Пред Богове стадох и анђеле с неба
С изразом на лицу покајничког мира:
„Дајте мени, Богови, оно што ми треба
А ја ћу вама ових десет (10) лира!“

„Признајем ти гордо, Богињо Фортуно,
На ниске сам гране већ одавно пао,
Бедан сам и јадан јер сам тебе пљун'о;
Новац сам за љубав ја упорно дав'о.
Ал' не грешим сада када Теби дајем,
Но веруј ми, Богињо – искрено се кајем!
Прими овај новчић под кипове твоје,
Узми га и не питај, Фонтано ди Треви!
Сву тугу одагнај, све несреће моје,
Љубав праву и искрену – то је све што желим!“

Све ово рекох у једноме даху,
И сâм не знам одакле ми речи,
Па стадох да чекам у самртном страху
Да душа моја почне да се лечи...

Затворих очи и стадох да лутам
По том мраку без лампице, свеће,
И угледах старе, што гута и гута,
Он моменте и најмање среће...

Ах, прва свест о постојању,
Вечерње небо над Калемегданом,
Рођендан, нека торта, осмеси,
Дунав тече моћно, дува ветар;
Свршено с школом, ха!
Први додир, први пољубац...
Први пријатељ нежних, плавих очију, наравно...
Улица. Дрвена улица...Не, бандера...

Отворих поглед на једном водоскоку.
Моје су очи сад потпуно босе
На дугине боје у млазу што се
Сӣве и губе у животном току...
Ал' угледах тада на каменом блоку
Девојку дивну, предивне косе!

Задрхтах. Да то није одговор на све моје жеље?
То дивно створење што ту сâмо седи?
Ја такве чистоте, ни лепоте беље
Одавно не видех, у свој својој беди!

Афродита она је и ликом и телом.
Струк, груди, рамена – све је то у реду.
Ал'некако савршеније, крхкије; чини се на врелом
Бетону где седи...к'о да је у леду!

Али, авај, не видех јој лице!
Прамен косе њене са мном прави шалу...
Јасно. Све разумем. То су смицалице.
Где Богови нађоше ту ситницу малу?!

...Помислих тихо, скамењен
Ко је то под тим велом,
Не знајућ'да сам заљубљен,
И да стојим пред анђелом,
Све док удар, дрхтај благи,
Не прође мојим телом,
И ја схватих, Боже драги,
Да сам... да сам...ЊЕН!

Како да јој приђем? Шта да јој кажем?
Храбрости немам ни случајем којим.
Ни дрскости неке, нећу да вас лажем,
Ал' нећу, ваљда, само ту да стојим!?

Почнем да корачам, ал'све полако,
Ни сенку свету не смем да јој згазим,
Она не зна ко сам па је, дакако,
Најбитније шта причам да пазим.

„Сад ил'никад!“, за себе рекох,
И срце стаде да ми лупа гласно,
По рамену, дрзан, ја је такнух меко,
„Ах умирем!“ помислих, но већ беше касно...

Узавру крв и младост ми сва,
Осмехнух се некако јадно, бедно
Кад сунце јарко обасја
Лице њено јој чедно...

О Боже мој! Каква грешка!
И талас врели обузе ми тело
Па...она је...ружна и још се смешка!
Да! Смешка се зацело!!

Немир црна, тешка мисао је нашла:
„Умри, гаде један, кад си ми на очи изашла!“