Osoba koja se napinje iz petnih žila zbog tvrde stolice, dok sedi na WC šolji sam sa sobom.
Istinski filantrop i altruistik koji je nešto tipa devojke za sve, dobro spojena mešavina humaniste i pantomimičara koji će najobičnijim klimanjem glavom i sažetom potvrdom '' da'' prihvatiti svaku ponudu koja mu je stavljena na raspolaganje i to sa nepodnošljivom lakoćom. Ne zna se šta je teže izvući od njega ''ne'' ili osvojiti Kremlj, klasičan primer koliko dosežu njegove sposobnosti.
Kod ovakvog profila ljudi nema emotivnog prtljaga, jer to nije bitno, suština je da isti samo pomisli da može sve i to je dovoljno. Pošto je činjenica, koju on ne može nikada shvatit, da ne može sve postići i obećati on tako nesvesno zavlači ljude da oni ostaju sami na stratišu, da pri tom on ne oseti grižu savesti nego odobri i obeća nešto novo. Sve se tako vrti u krug.
Kada okolina provali njegove običaje on postaje Eldorado za društvene gusenice, kreće masovno crpljenje koristi, sistemom do srži. Epilog je uvek isti, on tera svoje i srlja u nova obećanja, a drugi to koriste.
A: E gde si druže, idemo li sutra na utakmicu.
DA: Da.
A: E to mi kaži, nisi se dogovorio ni sa kim drugim, pa da bude kao prošli put.
DA: Da.
A: Daj brate što to radiš i opet ima neko da ispašta, daj reci nekada ne.
DA: Ništa se ti ne brini stižem ja sve, sve je dogovoreno.
A: Hajde da ti verujem. E da još nešto imaš li 2000 na zajam?
DA: Da.
Medicinski tehničar koji još uvek nije postao doktor.
radnik unutrašnjih poslova kanalizacije, za razliku od čoveka žabe, radnika spoljnih poslova iste
arif
Vrsta koja je u izumiranju!
Čovek sa toliko kompaktnom frizurom da ne postoji lopta, vetar, ili start protivničkog igrača koji bi mogao poremetiti taj sklad na njegovoj glavi.
Uzrečica kojom se opisuje šok, neverica, tuga ili razočarenje kao reakcija na krajnje neočekivanu vest u vezi neke nama poznate osobe.
- Jesi li čuo?
- Jesam.
- I šta kažeš?
- Ne mogu da verujem.
- Ni ja.
- Neverovatno.
- Tako odjedanput.
- A niko nije ni mogao da pretpostavi da će tako da bude.
- A koliko juče sedesmo zajedno...
- Eeeeeh...
- Onakav čovek...
- Vala baš... Onakav čovek da umre, a tek što je napunio 103 godine.
___________________________________________________________
- Jesi li video našu razrednu? Prodaje na buvljaku.
- Naša profesorka? Zezaš me?
- Propast, brate. Pitao sam jednog njenog komšiju šta se desilo. Muž je ostavilo zbog neke gastarbajterke, pobegao sa njom za Švicu, pare im uopšte i ne šalje, onaj njen sin počeo da troši belo, a njena ćerka, ona dronfulja, dovela je u kuću vanbračno dete, a alimentaciju nije uspela da izvuče. Ćurka ne zna ni ko joj je dete napravio. Došlo mi je da kukam kad sam video razrednu kako se smrzava u nekoj kineskoj jakni pored tezge.
- Eeeej... Onakva žena... E, jebem ti...
Pitanje na koje niko ne može da ostane imun. Koristi se u društvu kada jedan član nije raspoložen za rašrafovanje od alkohola, već hoće samo malo, da lizne. Pošto kod nas obično proradi inat, nakon ovog pitanja često se dešava da lik koji u početku nije hteo da pije, najgore završi, kao badnjak. Provokacija koja je uspešna u 96 posto slučajeva.
- Vid'te šta je brat doneo za vas!
- Džoni i Džeki? Pa joj, al' ćemo se prekinuti.
- Mile uzmi?
- A ne mogu nešto, jeo sam sad neke ćufte, ne ide. Uzeću malčice samo.
- Čekaj, jesi mali čovek?
- E saću vam jebat' mater! Daj' vamo tu flašu! Ostaće samo dugmići kad je priuhvatim sad.
Ciga bez obe ruke!
„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“
Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.
I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.
A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.
Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?
Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.
„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Gospodin čovek.
Zabavlja se dok stvara i nema fiksno radno vreme.
U naletu inspiracije on stvara brzinom munje pa posle danima smišlja priču iza onoga što je stvorio, kako ono drvo u daljini predstavlja njegovo egzistencijalno ja, kako stremi ka dvema planinama, što predstavljaju majčinske grudi pune mleka kategoričkog imperativa kojim ga je ovo podneblje zadojilo.
Neko ko u filmovima stalno ponavlja rečenicu : "Ne bi valjda udario čoveka sa naočarima" , uprkos tome što lik koji hoće da ga udari drži bejzbol palicu.
Brate, znam da je to Ramštajn, jebena industrija metala, ali da li su morali da mi probiju bubne opne jebenim ozvučenjem. Jelena i njena muzika, hah, šest hiljada dinara za vrištanje, urlanje i gledanje divljaka na sceni, zaista mi ta devojčura nije jasna, al' šta ćeš, sve to spada u ''bračne'' obaveze. Očigledno u te obaveze spada i poštovanje njenog personalitija koji je nekako usko vezan sa tim što ona naziva muzikom. Eto Tozo, branio sam te sinoć a i ovo jutro se družimo, hehe.
Toza piči preko kompa, šest jaja sa slaninom na stolu, leba. Sedim tu, glava teška, skoro pada u tanjir. Ćale sedi u fotelji preko puta, kao čita novine a zapravo me gleda ispod oka i mršti se, sigurno misli kako proćerdavam dane umesto da završavam fakultet, osećam to u njegovom pogledu. Slepac, on će da mi kaže, osedeli matorac kome je krajnje dostignuće dobijanje šut karte iz državnog preduzeća jer je tehnološki višak. Nikad nisu znali ti matorci da žive. Kao i keva. Da smeška mi se, čemu jado, da sam na tvom mestu ubio bih se, izrađala si decu do osamnaeste, ceo život služila ovog slepca, zašto se ti smeješ. Ma samo da završim ovaj faks i odoh ja preko grane, neću da trunem u ovoj čamotinji.
Hm, sa vinampa kreće jesen u mom sokaku, uz to smo se Jelena i ja prvi put poljubili. Marin rođendan, 16. avgust 2010. Paradizo pun, šetam kroz masu, zakačim ramenom to nežno stvorenje, pogledi nam se susreću, vreme kao da je stalo. Par trenutaka bestreptajne zagledanosti je bilo dovoljno, te prelepe zelene oči. Pričanje sa njom je bilo nestvarno, kao da smo jedno drugom čitali misli i dopunjavali se kao kockice na tetrisu, sem tog dela sa metalikama, al ko će na to obraćati pažnju. Pola pet, pogledom slučajno zakačim Savu, njegovu masivnu figuru koja sedi naslonjena na šank. Dok dim levitira oko njegove glave obrasle u dugu, gustu, bradu, kao kafanski oreol, njegov pogled se gubi u daljini. Ta slika mi se iz nekog razloga urezala u sećanje. Kakav me Sava sad spopao, tada kreće Toza legenda ''... ljubavi moja tuuugo'' i dešava se taj tada magični trenutak. Jelena, moja Jelena...
Najednom me obuzima bura osećanja, knedla mi se steže u grlu, oči se pune suza. Jebote gde ću sad da plačem, blam. Štipam se za butinu da bi odagnao tugu i prebacio se na bol koji će zaustaviti suze, uzimam duboke udisaje. Šta je ovo, zašto mi se u trenutku čini da ovaj čulni opažaj ima neizrecivu svrhu... šta radim sa životom? Ovo su mi roditelji koji ceo život posvetiše meni, Jelena je, pa... moja ljubav. Tuga prestaje, obuzima me neobična radost, uzbuđen sam kao petogodišnji dečak koji čeka svoj novogodišnji poklon. Pozvaću je! Uzimam telefon, nalazim njen broj, polazim prstom ka pozivanju i.... Čekaj. Zašto ja nju prvi da nazovem?
Đ: Haha matori koja si nubina pa koji je ovo po redu leba ti? Haha slepčugo, piši tamo još jednu recku, i donesi kokice, i kolu, al nemoj da je mućkaš, posle kurcu ne valja.
I: Pišem, pišem...
--------------------------------------
''Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.'' (2 Kor 13, 1)
"Ali sin čovečij, kad dođe dakle, hoće li naći veru na zemlji?" (Lk. 17, 8)
-----------------------------------Definicija napisana za takmičenje Pačija Škola
Radi za mnogo male pare, a mnogo teške džakove istovara!
Samac
DRAMSKI SASTAV S POUKOM NA KRAJU
A: Poznati ruski socijalistički pisac Maksim de Sad... ovaj... Markiz de Gorki, izjavio je jednom posebnom prilikom:
– Čovek, kako to gordo zveči!
B: Ne, neće biti da je tako. Mislim da je pravilan citat:
–Čovek, kako to gorko zvuči...
A: A, ne, ne, ne... Mislim da će ipak biti:
– Čovek, kako to super zvuči!
B: E nije, nego:
– Čovek, kako to bolno čuči!
A: Čuči?
B: Čuči!
A: Tuči!
B: To je rekao otac Tadej! Muči!
A: Guči... Ovaj... Zvuči! Zvuči!
B: Zvuči?
A: Da, zvuči...
B: Da, da, da.... Zvuči... Da... Ali gorko, je l’ da?
A: Ne, ne, ne...
Itd.
Naravoučenije ove basne:
Rekoh u srcu svom za sinove ljudske da im je Bog pokazao kao da su stoka. Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva. Kako gine ona, tako ginu i oni, i svi imaju isti duh, i čovek ništa nije bolji od stoke, jer sve je taština.
Knjiga Propovednika, 2: 18-19.
Definicija napisana za takmičenje Pačja škola
To je onaj lik sto uvek ali uvek ima 2 metra,ubistven pogled u centru je desavanja ,prikovan za zemlju cokce i koluta ocima.Ne peva,ne prica,ne igra. Od njega ne vidite nista a ukoliko pocnete da igrate njegov lakat zavrsice na vasoj slepoocnici.Spas od ovakvih vrsta krece onoga trenutka kad se gomila resi na par ``sutki`` te lik biva pomeren.:)
Idi bre pozadi ti bar ne moras da se penjes na trafiku da bi nesto video!
Metalac koji sluša i narodnjake. Pun samopouzdanja. Može da ima dugu kosu a i ne mora. Po ponašanju slabo podseća na metalca zato što je to samo njegov omiljeni žanr a ne način života. Voli da se ponaša kao domaćin čovek, tj. da cepa drva, radi poslove po dvorištu , pije rakiju uz sir itd.
Komšika - Ivana, baš ti je radan ovaj tvoj Ivan, ceo dan se mota po dvorištu, samo nešto čačka.
Ivana - Aa pa jeste komšika, hoćeš li na kafu?
Komšika - Evo sačekaj samo da spremim dete za školu.
5 minuta kasnije
Komšika - Kakvi su ovo posteri, tvoj sin sluša metal?
Ivana - Ne, to su Ivanovi posteri, voli on metal.
Komšika - Stvarno? Ivan je metalac? Za ovih 2 godine od kad sam vam komšika nisam primetila, puštao je narodnjake, slavio je, pio, uopšte nisam ni pomislila da je metalac?!
Ivana - E to ti je moj Ivan, domaćin čovek ali metalac!
Prema mišljenju strarijih ljudi to je mitsko biće ogromnih mogućnosti. Ima super moći i ne dao ti Bog da mu se zameriš. On je u isto vreme i narkoman i neko ko kvari decu, ubio je gomilu ljudi ali je nekako uspeo da izbegne pravdu, redovno izvodi paganske rituale po grobljima, dok trenutno koristi svoje magijske moći da pomogne Mladiću u skrivanju.
A sve to samo zbog toga što, dok hoda ulicom, sluša "onu sektašku muziku na slušalice" i izgleda drugačije...
_______________________________________________________________________
DRUGI PISMENI ZADATAK------------------------------------------------14.03.1977
Čovek - kako to gordo zvuči
Fontana di Trevi
Lutao sam dugo tim prelepim gradom,
Danima i satima, sâm, u gradskoj vrevi,
Te potražih odmor pod debelim hladom
Čudesne i sveže Fontane di Trevi.
Sedeo sam tako na kamenom bloku,
Gledao u vodu i umivao lice,
Divio se njenom vodoskoku
I posmatrao lokalne uličice.
Ali...usamljen sam. Tužan.
Praznina mi dušu mlevi.
Rim mi samom deluje ružan,
lažnom čini se Fontana di Trevi.
I pustinjski cvetak prijatelje ima –
To su crni oblaci nad njegovom glavom.
Ni njih sada nema da mu krupnim kapima
Srce suvo oplemene s travom.
Od očaja žutog i od jada
Sklopih trouglaste oči
I poželeh da od sada
U njima zavladaju noći...
Al' sinu mi odjednom tada
(i od toga dobih novu nadu):
Iza sebe imam, valjda,
Svu sreću u ovom gradu?!
Pred Bogove stadoh i anđele s neba
S izrazom na licu pokajničkog mira:
„Dajte meni, Bogovi, ono što mi treba
A ja ću vama ovih deset (10) lira!“
„Priznajem ti gordo, Boginjo Fortuno,
Na niske sam grane već odavno pao,
Bedan sam i jadan jer sam tebe pljun'o;
Novac sam za ljubav ja uporno dav'o.
Al' ne grešim sada kada Tebi dajem,
No veruj mi, Boginjo – iskreno se kajem!
Primi ovaj novčić pod kipove tvoje,
Uzmi ga i ne pitaj, Fontano di Trevi!
Svu tugu odagnaj, sve nesreće moje,
Ljubav pravu i iskrenu – to je sve što želim!“
Sve ovo rekoh u jednome dahu,
I sâm ne znam odakle mi reči,
Pa stadoh da čekam u samrtnom strahu
Da duša moja počne da se leči...
Zatvorih oči i stadoh da lutam
Po tom mraku bez lampice, sveće,
I ugledah stare, što guta i guta,
On momente i najmanje sreće...
Ah, prva svest o postojanju,
Večernje nebo nad Kalemegdanom,
Rođendan, neka torta, osmesi,
Dunav teče moćno, duva vetar;
Svršeno s školom, ha!
Prvi dodir, prvi poljubac...
Prvi prijatelj nežnih, plavih očiju, naravno...
Ulica. Drvena ulica...Ne, bandera...
Otvorih pogled na jednom vodoskoku.
Moje su oči sad potpuno bose
Na dugine boje u mlazu što se
Sӣve i gube u životnom toku...
Al' ugledah tada na kamenom bloku
Devojku divnu, predivne kose!
Zadrhtah. Da to nije odgovor na sve moje želje?
To divno stvorenje što tu sâmo sedi?
Ja takve čistote, ni lepote belje
Odavno ne videh, u svoj svojoj bedi!
Afrodita ona je i likom i telom.
Struk, grudi, ramena – sve je to u redu.
Al'nekako savršenije, krhkije; čini se na vrelom
Betonu gde sedi...k'o da je u ledu!
Ali, avaj, ne videh joj lice!
Pramen kose njene sa mnom pravi šalu...
Jasno. Sve razumem. To su smicalice.
Gde Bogovi nađoše tu sitnicu malu?!
...Pomislih tiho, skamenjen
Ko je to pod tim velom,
Ne znajuć'da sam zaljubljen,
I da stojim pred anđelom,
Sve dok udar, drhtaj blagi,
Ne prođe mojim telom,
I ja shvatih, Bože dragi,
Da sam... da sam...NJEN!
Kako da joj priđem? Šta da joj kažem?
Hrabrosti nemam ni slučajem kojim.
Ni drskosti neke, neću da vas lažem,
Al' neću, valjda, samo tu da stojim!?
Počnem da koračam, al'sve polako,
Ni senku svetu ne smem da joj zgazim,
Ona ne zna ko sam pa je, dakako,
Najbitnije šta pričam da pazim.
„Sad il'nikad!“, za sebe rekoh,
I srce stade da mi lupa glasno,
Po ramenu, drzan, ja je taknuh meko,
„Ah umirem!“ pomislih, no već beše kasno...
Uzavru krv i mladost mi sva,
Osmehnuh se nekako jadno, bedno
Kad sunce jarko obasja
Lice njeno joj čedno...
O Bože moj! Kakva greška!
I talas vreli obuze mi telo
Pa...ona je...ružna i još se smeška!
Da! Smeška se zacelo!!
Nemir crna, teška misao je našla:
„Umri, gade jedan, kad si mi na oči izašla!“
Definicija napisana za takmičenje Pačija škola.
