Negde kraj obala Morave mlad artiljerijski poručnik Mile ležao je pod jabukom... Bila je 1914. godina i samo što je završio akademiju. Rodio se tu, u tom malom selu. Otac mu je bio običan seljak, kao i majka. Nikad novca nije bilo, nikad luksuza da se svaki dan jede meso. Jeo se pasulj i luk, bar je toga bilo u izobilju. Dana kada je odlazio na akademiju majka mu je plačući dala pleten džemer, da mu ne bude hladno, a otac mu je sa tugom u očima samo stisnuo ruku, dajući mu ono malo para što su imali, da mu se nađe. Prošle su 4 godine i Mile se vratio kući kao oficir. Otac je tog dana zaklao prase i sada se lagano peklo. Međutim, Mile je želeo samo da vidi nju... Milenu... Bio je zaljubljen u nju još od detinjstva, a ipak nije je video 4 godine... Ko zna, možda se i udala. Ležao je tako grickajući slamku kada je ugleda. Išla je ka njemu smešeći se, odevena u u usku belu košulju i jelek, koji su jedva obuzdavali njene bujne grudi, koje su poskakivale sa svakim njenim korakom. Prišla mu je polako i poljubila ga. Zaustio je da joj kaže nešto, međutim ona mu stavi prst na usne i reče mu da ćuti... Ubrzo je došao rat. Mile je odmarširao na Drinu gde je poginuo dobivši austrougarsko tane u grudi. Padajući krkljavo je rekao:"Jebem ti moju ratnu sreću". Sahranjen je u svom selu kraj obale Morave ispod one jabuke pod kojom mu je došla Milena. Ona se nikada nije udala. Živela je sama i posle smrti Miletove majke i oca, samo mu je ona stavljala cveće na grob. Kada je umrla sahranili su je pored Mileta i sada počivaju zajedno u senci stare jabuke...

često su lažna i nastaju kada očajnički želite da sakrijete istinu, pa kažete nešto još gore.
Takođe jako korisna kada želite da naglasite koliko je u tom trenutku sramota biti u nečijoj koži.

Rivalstvo koje se javlja tokom leta između onih koji vole bazen i onih kojima je draža reka.

Najskuplji deo grada.

Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi.
A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih porodičnih grobnica i mermernih sarkofaga već iz raskvašene srpske ilovače.
Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje lične opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa.
Selom je zavladala panika. Još s prvim sumrakom meštani bi se povlačili u kuće i prestravljeni čekali svanuće. Potom se pročulo da je vampir viđan i po tuđim kućama i da nema tog mandala ni katanca koji ga može zaustaviti. Govorilo se da su jedini lekovi krstače, beli luk i ljute paprike, ali ni to nije bilo sigurno. Zato su, po savetu ljudi koji su sa sličnim pojavama imali iskustva, seljani odlučili da raskopaju Perin grob.
Od 1718. severna Srbija bila je pod austrijskom vlašću. Švapska uprava bila je iznenađena panikom nastalom u Kisiljevu i nije bila sklona da poveruje u iskaze meštana. Ipak, kako su seljaci bili “van sebe od straha” Austrijanci su popustili i dozvolili da Petrov grob bude otvoren. Na lice mesta je iz Beograda došla delegacija sastavljena od vojnih i civilnih lica. Prema zvaničnom izveštaju komisije, od svih prisutnih pribranost je zadržao jedino stari grobar. Raskopao je raku, ćuskijom otvorio sanduk od čamovine i na opšte iznenađenje ukazalo se pokojnikovo telo, podnadulo i rumeno, sa naraslom kosom i noktima i pomodrelim usnama musavim od sveže krvi.
- Alaj si se ti, moj Pero, noćas lepo gostio. Što nisi ubrisao ta usta, crni ti? rekao je grobar i zgađen pljunuo.
Pred ovakvim dokazima da je reč o vampiru nisu imali izbora, mrtvо tеlо su probili kocem. Očevici su tvrdili je neraspadnuto truplo dok ga probijali ječalo i bljivalo krv. Pokojni Pera je potom spaljen.
Metodični Austrijanci su tom prilikom saznali da su stanovnicima Kisiljeva slučajevi vampirizma bili poznati još od ranije, iz turskih vremena. Jedan od najpoznatijih vampira bila je Vlajna Ruža koja nije bila krvoločna kao Petar, već je samo imala običaj da prepada meštane koje bi uhvatio mrak u blizini groblja.
Krene neko kući po padini pored groblja kad mu se, niotkuda, prikaže pokojna Ruža, Bog da joj dušu prosti, i alapača kakva je bila priupita:
- Gde si bio u ovo vreme, crni ti? U štetu ideš, đavo te odneo, a žena te, mučenica, čeka kod kuće.
Posebno je volela da noću razbija testije i lonce zaboravljene na dvorištu, da čangrlja lancima od kofe na bunaru i da poštenom narodu drmusa krevete. Seljaci bi je viđali kako da hoda po površini Dunava. Kada bi s vode ugledala nekog komšiju, Ruža bi ga pozvala po imenu:
- Radojeeee, dođi sa zaigramo! - sve u nameri da ga navadi da se udavi. I pošto niko nije bio lud da joj se odazove, ona bi sve življe cupkala po površini vode. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu.
Ružina rodbina je htela da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, udavila se bila nesrećnica u mutnom Dunavu. Na kraju im se smilovala i smirila se, da se više nikome ne prikaže. I baš zbog nje su posle, u nameri da spreče mrtvake da hodaju naokolo, u selu ljude sahranjivali bez opanaka. (Zato je Pera i sa'ranjen bos.) Ipak, nesrećna Vlajna Ruža nije bila zao vampir; nikada nije izazvala pomor, niti je ikoga od živih zarazila svojim zlom.
Još 1725. bečki čаsоpis Volkische Zeitung objavio je članak Vampir von Kisilevo o slučaju Petera Plogojowitza. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji krenule da se prenose iz časopisa u časopis, iz zemlje u zemlju, izazvavši pravu pomamu u zapadnoj Evropi. Saznalo se da ova zla bića ponekad haraju svim balkanskim krajevima. Svedočanstva su prevođena s nemačkog na engleski, na francuski, na italijanski, a jedina neprevedena reč bila je ona koje u tim jezicima nije bilo – vampir. I raspalila se mašta bogatih Evropljana pa su izmislili čitav jedan luksuzni svet vamprira u kome su zvezde grofovi bledih lica, zagrnuti crnim pelerinama koji imaju zamkove s kulama pod oblake, kamene nedgrobne ploče s elegantnim epitafima i pohađuju balove po dvoranama s viskoim svodovima. Niko se više ne seća onih iskonskih, narodskih vampira u opancima. Život su proveli radeći zemlju, čuvajući stoku, spavali su na slamaricama, grejali se uz ognjište, muzli krave, sahranjeni su u žutom blatu pod drvenom krstačom bez belega (nit je ko umeo da napiše, nit ko da pročita), a ipak su nas proslavili.

Imati nečeg veoma mnogo.

Ekspresno odrađena sahrana uticajne ličnosti.

1) korov, drač, travurina itd.

2) univerzalni izraz za ulične dame, Jehovine svedoke, telefonske prodavače govana u celofanu i ostale nametnike koji nam oduzimaju vreme i živce.

Poreklo izraza je verovatno nemačka reč antragen, što znači nuditi, predlagati, nametati itd.

Paraziti. Mamini i tatini sinovi i ćerkice. Umobolnici. Paćenici. Zavisnici na luksuz. Privid. Žive u oblacima. U nekom projektovanom ružičastom svetu koji su im stvorili roditelji. Ni to ne moraju sami. Može im se. Što da rade, kad već postoje neke budale, koje to mogu umesto njih? Njihovo je da dođu i preuzmu zasluge. Tripuju se da žive na visokoj nozi i da do njih ne mogu da dopru problemi koji muče nas, obične male smrtnike. Oni su viša klasa, pa ne moraju da trpe muke male, bedne i osrednje populacije, koja se školuje samofinansirajući i čiji roditelji grcaju za kredite i pozajmice, iz meseca u mesec, dok oni 'lade jaja na nekom levom menadžmentu za koji još niko nije čuo. Sve će to da zamaskira laka lova njihovih roditelja. Vazački polažu za 20 dana, ispite spremaju za jedno popodne, podgrijavaju espreso u lokalnom klubu od jutra do sutra. Na žurke idu svako drugo veče, bez obzira na svetac i petak, a sa istih se vraćaju pijani, za volanom. Uz istu onu vozačku koju su dobili u roku 20 dana. U jutarnjim časovima. Dok bedna bagra zevajući prelazi na pešačkom žureći na neki ispit kod zajebanog profesora. Prolazeći kroz crveno. Jedan pešak k'o nijedan. Ostali nisu bitni. Oni trebaju dobro da prođu. Seks, droga, rock'n'roll svaki dan do iznemoglosti. Jebeš sve ostalo. Posao i tako čeka na nekoj visokoj poziciji. Ako to i propadne, pa tatica će uvek da sredi nešto drugo. Pljuje po studentu ekonomije kojem će da traži obračune i preračune svih mogućih malverzacija. Pljuje po studentu prava koji će da ga čupa iz svakog sranja koje napravi, jer matori imaju love pa mogu sve da srede. Pljuje po studentu medicine, na čijem će operacionom stolu da završi zbog metka koji je primio od nekog, kome je dosadilo da gleda njegovo pišanje po glavama nedužnih. Tata mu je ostavio sve u amanet. Ali, ništa se ne može u grob poneti. Kasnije se pitamo - Ko je kriv?!

Kompletna pobeda. Vrhunac napretka od Jerihona do danas, spoj ljudskosti, tehnologije i praktičnosti u jednom; konačno, oooo konačno jasan i konkretan odgovor na večita pitanja - kuda ide ovaj život, ima li smisla, gde je tačka preloma kada će čovečanstvo stati na vrtoglavom putu progresa i početi da uživa plodove truda. Opravdanje svih patnji, pokušavanja, venac na grob Prometeja. A tako prost, jednostavan i simpatičan patent. Perverzija koja je zajebala svaku drugu, samim tim što je namenjena dijametralno - suprotnoj svrsi.

U suštini, stvar je sledeća : tvoja žena nema mleka - preminula je na porodjaju - čuva sise za bolje dane (ima i toga) ili je jednostavno pobegla u nepoznatom pravcu sa nepoznatim čovekom i jebe joj se za sve. Bilo kako bilo, na svet ti je donela bebu koja ostaje tebi na čuvanje, negovanje, odgajanje, vaspitavanje..Šta učiniti? Kljukati ga veštačkim mlekom? Naći mu dojilju? NE! Beba zaslužuje bolju majku.

Odeš u kupatilo, beba gladna vrišti u dnevnoj sobi, skidaš se u siledžijku..Gledaš u ogledalu one tvoje dve razmlitavljene sise, trljaš bradavice..Ništa. Ni kapi mleka! Liješ gorke suze i vičeš O živote kakva sam ja to majka! Jebem ti sise kad mi ničemu ne služe!

Šta uraditi?

1. Ne paniči, saberi se.
2. Google.
3. Telefoniranje u Holandiju i narudžbina.

Nakon 32 sata iskušavajućeg iščekivanja, konačno, poštar pred tvoja vrata donosi preporučen paket, plaćaš, grabiš paket i kidaš ambalažu, navlačiš dva tregera na ramena, pokušavaš da ih zakopčaš na ledjima, odustaješ od pokušaja da ih zakopčaš na ledjima, i u svoja dva nova ekstremiteta ubacuješ punjenje koje si gratis dobio uz paket. Hvataš bebu, privijaš je na svoj dlakavi masivni torzo i pomažeš mu da u izgladnela usta strpa gumenu bradavicu tvoje surogat dojke i počne da se gosti.

Epilog : svi srećni. Beba sita, roditeljske dužnosti uredno obavljene, pozivaju te da gostuješ u žikinoj šarenici, marvel po tvom liku kreira strip - heroja a Toma ti dodeljuje orden Majka hrabrost.

Упркос увреженом веровању да ова особина краси људе за које бисмо рекли да су кул, ова особина краси само одређен број људи.
Кулоћу не поседује сваки Цопе из краја што даје гол маказицама у деведесетом минуту. Истинска кулоћа може се наћи само на ретким местима после мукотрпне потраге. Есенција кулоће је тип који је јебао са три а арчио већ са пет година, онај који би Џену Џејмисон, да дође у Србију, опаучио по буљи, а она би се само насмејала. Такође, кулоћа је природна ствар па истински кулери не морају да користе тоне препарата за косу, против бубуљица и за избељивање зуба како би изгледали кул. Њима је то урођено. На њиховој сахрани плачу миље и миље пичетине јер је најбољи од најбољих отишао.

Osoba izgubljena u vremenu i prostoru, nesposobna za svaki vid kooperacije.

Novinarska floskula prilikom prenošenja dosadnih i „boli me uvo" vesti, sa ciljem da se istima da na značaju, ne bi li se masa zainteresovala.
Takođe, naveliko i naširoko upotrebljavano od strane onih koji su doktorirali smisao života, što implicira da u sekundi mogu da procene (ne)ispravnost nečijeg postupka, te da istog izvedu na pravi put, svojim savetom i životnim iskustvom. Ko da je bitno što nisu pitani. Još si ti zelen, zbog toga i ne znaš koliko ti je taj savet potreban.

BobDilanovski način da se opiše očajnik. Čovek koji je došao u poziciju da je luksuz biti fin i normalan.

Jedan od onih ludaka koji urlaju na sav glas, plaču ko deca, seku sopstvene prste, testise... Sve ne bi li svojim akcijama dotakli za dušu one koje smatraju nadležnim. Na žalost, često ispadaju smešni onima koji do ovakvih krajnih mera još nisu došli

Pravi bećari, kada kreću na slavu, na svojim cipelama ili patikama uvijek imaju dobrano popuštene pertle ali ipak svezane radi estetike a sve to iz vrlo praktičnog razloga - kada budu polazili sa slave neće morati da se, onako slešeni od alkohola i hrane, saginju i da svezuju dosadne pertle jer je već to urađeno a usput je i ostavljeno dovoljno prostora da se noga uvuče bez ikakvih pomagala tako da i mortus pijan požeš obuti cipele i hrabro zakoračiti ka svome domu.

Nrd tok za sizifov posao. Nepotrebna potreba koja se generacijama provlači kroz narod i pravi budale od donekle normalnih idiota.

Verovatno najupečatljiviji lik svete bratske trojke Đogani, koju čine još Hamit, kao najstariji, i Gazmen, najmlađi. Bekrim je verovatno srednji sin (sudeći po domaćoj vikipediji) srednjeg sina a rekao bih i najružniji od sve dece, ali to nikako ne umanjuje njegov doprinos na domaćoj muzičkoj sceni kulturnih hibrida sredinom zlatnih devedesetih. Postoji i četvrti, nepriznati brat, Sandro Đogaj, znan još i kao Sani Đogani, osnivač skroz nebitnog dens dua s još jednom poluraspalom dronfuljom, koji pokušava da se na konto iskusnije braće ogrebe za parče muzičkog neba. E pa bravo Sani sine, samo udri! Napravićeš i ti valjda neki hit, nekad.

U narodu poznat još i kao Baki Bi Fri (Buckey B3), ređao je redom hitove koji se i dan danas, posle skoro dvadesetak godina smatraju kvltnim stvarima: Olovna Ruka, Blokada, Mrak, i moja omiljena, Pet Minuta, i još pregršt evergrin pesama uz koje se nekad ne samo ludovalo po kafićima već se i život gubio. Znate ono, uđete u kafić da obavite neki sitan dil s nekim kolegom iz voždovačkog klana, odradite to sve kako dolikuje, i po difoltu prilikom izlaska iz tog lokala na vas se namerači Golf kečuga kabrio iz kog trešti Bakijeva ''Da nema me'' i prike iz auta vam saspe pola tetke u abdomen. Doduše, verovatno će taj isti prijatelj da vam održi i posmrtni govor na sahrani al ono, jebeš ga, živeo si brzo i umro mlad, slušao Bakija iako nisi dočekao njegov treći album, al to ti je i bio cilj. A da ne pominjem sad one kilomtere pičetine koja će da ti oplakuje grob. Prelepa smrt.

Pored Bekrimovog milozvučnog glasa red je pomenuti i njegovo umeće u plesanju. Najbliže rečeno - Baki Bi Fri je domaći pandan Majkl Džeksonu s besnom vevericom u gaćama. Jezus Maria, ja mislim da taj stvor mlatara rukama i nogama i kad krene do trafike preko puta gajbe da kupi cigare...

Odjeb svakoj osobi koja priča šta bi bilo kad bi bilo.

Čovek, u velikoj meri nesvestan toga. U većini slučajeva, namerno nesvestan, vodjen starom mudoršću ''što manje dijete znaš, to si manje nesretan''. Živiš život punim plućima, i on je tako raznolik.. Prc, stoj tu. Nije tako. Ko je pisao ovo?

Ti si voz, prijatelju, teretnjak, i pičiš po šinama. Nisi terenac, koji vozi uz masnu banderu ako mu se hoće - samo zato jer mu se može. Biti terenac je retkost i ultra user života. Ne, ti si teretnjak. Na tebe je natovareno grdilo bitnih stvari i još 20x više onih nebitnih, koje često zakače onu kočincu u slučaju opasnosti, pa se ti negde u sred neke vukojebine zakucaš sa mozgom i zapitaš šta koji kurac ti tu opšte i radiš.

Šine, sine, su tvoj život. Ti upravljaš lokomotivom, istina, staješ, kočiš, kupiš nove ljude, izbacuješ neke stare i sve to, naravno, ti si gazda lokomotive. Ali ne i puta.
Probaj da skreneš put na svoju ruku, iskoči iz šina, i šta? Ili zatvor ili prerani grob.
Ti samo utičeš na brzinu, ne i na svoj put, njega ti je već neko postavio.

U odličnom si voznom stanju, nema šta. Ali i tebi će doći kraj, a kad dodje, neće biti neke velike fešte. Zameniće te sa lokomotivom vrlo sličnog kova i kvaliteta, koja će samo nastaviti gde si ti stao, ništa novo, niti posebno. Ali hej, svako je ipak nezamenljiv makar nekome, zar ne?

Nisi terenac, lokomotiva si. Ali ako si već dobio tu ulogu, najebi im se majke u njoj, da pošteno zaslužiš dobar broj uzdaha i po koju iskrenu suzu svih ljudi koji su došli u kontakt sa tobom. Da se zna da si išao, kao i mnogi drugi, po jednoj prostoj liniji samo u jednom smeru, ali da si, samo i jedino ti, to radio na sasvim drugi način, o kome će neko ipak nekad prozboriti koju, umesto da ga samo zabole.

Čist autohtono-powerslavno-serpski izraz koji je odnosi na nekoga ko nije u vinklo. Obično je to neko ko odbija da od tačke A do tačke B ide putnjom najmanje akcije (a.k.a anti-brahistokronski paradoks), te najčešće završi u tački C, sa kupljenom steonom junicom i vlasničkim kartonom za udio u ringišpil. Kratko i jasno, budala.
Sreća, pa se često prirodna selekcija postara da takvi ljudi ne ugroze široki populus oko sebe.