Ubojstvo koje je dobro zataškano.
Rečenica izgovorena u formi unutrašnjeg monologa, osam sekundi nakon što je ambiciozni vukajlijaš ustanovio da odnos broja +++ i --- za njegovu današnju definiciju nije baš zadovoljavajući, a jednu nanosekundu pre klika na "obriši".
Evo, nema ni 20 sekundi kako mi se baš goreopisano dogodilo. :)
Promeniti adresu,trajno....
Pomisao muškarca koji je zašao u drugu polovinu života, kad (retko kad) oseti i vidi svoju erekciju.
A i liče. Onako ''bradati''. Sem naočara.
Đurđevdan 2010.
Ako do sada već i moja baba ne ume sama da pusti sebi Alena nakon što upali sveću za slavu, onda i zaslužuje da joj vrisne ruska salata.
Prva ili poslednja rečenica kojom nekome prepričavaš trenutak kada si se našao u komplikovanoj i potencijalno opasnoj situaciji, trista žmaraca ti protutnjalo niz kičmu, dlanovi se oznojili i najednom smrzli, obrazi buknuli, srce udaralo u bas bubanj u ušima, a ti se napravio blesav (ili se nisi napravio, jer si prirodno takav) i – ostao. Taj trenutak kasnije ponosno pamtiš kao neko dobro delo, ali se u sebi kuneš da to više nikad nećeš ponoviti... do sledeće prilike.
D: „...I onda ti ja tog skinera oteram u pičku materinu jer je počeo tu da mi se meša; u tom trenutku ona mi pobegne, ja krenem za njom, a on meni: „Šta si rekla?“ Ja se tu okrenem, dođem do njega, stanem, pogledam – viši od mene za dve glave! Stavio pljugu u usta da bude zajeban k’o Džejms Din... ja, kud ću, šta ću, vidim šta će da bude... srčka mi u grlu, strava mi za’vatila kičmu, al’ se zainatim... i ostanem da sačekam tu pesnicu. On mi se unese u facu s visine - gleda on mene, gledam ja njega... sad kad se setim, čini mi se satima... već razmišljam da li će neko da me nađe nokautiranu u tom haustoru, ali ne mrdam... i on se tu nasmeja u fazonu: „Nisi ti normalna“... vidim ja da neću da dočekam tu pesnicu, jebi ga, dala sam mu fore, a on ništa... i okrenem se i odem. Lako mi je sad da pričam, ali kad onda nisam umrla, nikad neću.“
C: „Ccccc... s takvim stavom nećeš dugo da čekaš...“
Imaju je narcisoidne osobe koje spomenik za života dižu same sebi.
Nesigurni u budući kvalitet zagrobnog života unaprijed razmišljaju o eksterijeru groba.
- Majstore, može jedna mermerna ploča, a sliku ćemo iz JNA. Nek se vidi raskoš!
Zabluda kojom se narkoman teši kad krene da se radi.
Crnogorski način za prosidbu devojke.
Pokajao se ko god je mene prevario.
Mogao je da radi mutne poslove iza leđa, ali kad-tad istina izađe na vidjelo, te dotičnom ne preostaje ništa drugo do podvijanja repa i kobejnovanja sa lica mjesta, jer mu je vraćeno dvostruko više.
Sudija: Gospodine Ćumuroviću i gospođo Hadžizdravković, vi ste odlučili da se rastavite. Sada moramo da podijelimo imovinu na oba dijela, pošto gospođa Hadžizdravković ima svoj dio. Nakon stanke od pola sata nastavljamo, a vi se možete u međuvremenu dogovoriti oko podjele imovine. U suprotnom će sud da odluči. Vidimo se nakon pauze.
:Gopođa Hadžizdravković na pauzi podmićuje jednu sudsku radnicu kako bi dobila sprat kuće ukoliko se gospodin Ćumurović ne složi s time:
Sudija: Nastavljamo! Jeste li se odlučili?
Gopođa Hadžizdravković: Uvaženi sudija, mene zemljište ne zanima toliko koliko me kuća zanima. Ja bih da dobijem sprat kuće, a od zemlje šta god, ionako je žutulja, ne rađa to.
Gospodin Ćumurović: Da ti bi na gornji, da možeš mene da zajebavaš odozgo, da mi prašinu meteš, da čujem buku dok se ti budeš sa drugim uzgonila. E vala nećeš, kurvo. Ja hoću gornji sprat.
Sudija: Molim Vas da pripazite na rječnik, ovo je sudnica.:Nakon višesatne prepirke i mukotrpnog procesa, sudija donosi konačnu odluku, na koju je u mnogočemu uticala podmićena radnica:
Sudija: Nakon svih iznesenih argumenata, odluka je sljedeća: "Gospođa Hadžizdravković dobiva gornji sprat kuće, a gospodinu Ćumuroviću pripada prizemlje."
Molimo Vas da potpišete. Da li se slažete sa odlukom ili ćete da podnesete žalbu?
Gopođa Hadžizdravković: Slažem se. To sam i tražila.
Gospodin Ćumurović: Slažem se i ja. Ko je mene jebo, umro je tužna kurca. Gospodine sudija, ja svoj sprat sutra rušim!
Pitanje starije gospodje, koja je zalutala na ovaj sajt nakon 15 godina.
Ta rečenica je ranije označavala crkavanje kućnog TV aparata, dok se danas odnosi na nestanak Internet signala.
Zove me narod svakojako, najčešće glupak. I ne ljutim se. Uvek sam birao lakši put, onaj bez razmišljanja. I da vam kažem, nije to loš život. Nema dilema, nema kajanja, nema teških odluka. Sve je nekako... lagano.
Moji vršnjaci su se mučili sa školom, sa učenjem, sa velikim mislima o smislu života. Ja sam samo sedeo i gledao u prazno. Upijao sam svet oko sebe, ali bez da ga obrađujem u glavi. Pustio sam da mi sve prođe kroz prste, kao pesak. I dok su se oni grčili nad knjigama, ja sam se smejao. Smejao sam se njihovim naboranim čelima i podočnjacima. Mislio sam, kakva budalaština. Čemu sve to?
Nisu me shvatali. Zvali su me lenjim, tupim. Ja sam ih sažaljevao. Sažaljevao sam njihovu potrebu da sve objasne, da sve razlože. Zar ne vide da je lepota upravo u neznanju? U tome da se prepustiš, bez ikakvog otpora. Da li leptir razmišlja o tome zašto leti? Ne. On samo leti. E, tako sam i ja živeo. Bez razmišljanja. Bez briga.
Ali, moram da budem iskren. I u mom bezbrižnom svetu se pojavila pukotina. Jednog dana, dok sam sedeo na klupi, gledajući u reku, prišao mi je starac. Bio je sav u borama, sa očima koje su videle sve. Seo je pored mene i upitao me: „Šta to misliš, mladiću?“
„Ništa“, odgovorio sam. „Ja nikad ne mislim.“
Starac se nasmejao, ali to nije bio onaj smeh kojim se ja smejem. Bio je to tužan smeh. „Mladiću“, rekao je, „život bez misli je kao brod bez kormila. Ljudi plove, ali ne znaju kuda idu. Oni žive, ali ne razumeju zašto žive.“
Njegove reči su me uznemirile. Prvi put u životu sam osetio neki nemir, neku nelagodnost. Osetio sam da je u pravu, ali nisam želeo to da priznam. Moj život je bio toliko lak. Nisam želeo da ga komplikujem.
„Radije ću umreti nego misliti“, promrmljao sam.
Starac me je pogledao, a u njegovim očima video sam iskrenu tugu. „Nećeš, mladiću“, rekao je. „Smrt je samo kraj. Ali, život bez misli... to je beskrajna praznina.“
Tog dana sam ustao i otišao. Nisam se osvrnuo. Hteo sam da zaboravim njegove reči. Ali, nisam mogao. Kao da su mi se urezale u glavu. I sad, dok sedim sam, ponekad se uhvatim kako razmišljam. Nije to lako. Boli me glava od toga. Ali, više se ne smejem. Ne smejem se njihovim naboranim čelima. Jer sad znam... da su sve te bore tragovi života. Dok je moj život, bio je samo prazna stranica.
I sad, kad sam na kraju svog puta, shvatam da mi je jedino kajanje to što sam se bojao misli. Bojao sam se života. Jer, život i misao su jedno. A ja, ja sam radije hteo da umrem, nego da živim.
U gore pomenutoj seriji većina glavnih likova tragično izgubi život.Šone,Vuk Kostić...Svi brate,svi.Ostane samo šljam od kog ti je muka da gledaš seriju.Debela šefica firme koju svi karaju (samo bez scena tog karanja),ćelavi političar koji je zajebao sedog političara,pa sad taj sedi cirka u mračnim noćima kao šošon.Poenta defke je u stvari u ovim što su utonuli u večni život u raju.Ustvari u paklu,zato što su ubijali neke šabane.Ne prođe nijedna epizoda,a da neko ne šorne nekoga.Nijedna!Čak su nadjebali "Otpisane" koji imaju sličnu metodologiju.E zbog toga je nastao izraz: "Radi kao groblje u Gorkim Plodovima."
Ovo se upotrebljava za nekoga ko stvarno puno radi,jer se na ovom groblju uvek traži parcela više.
1: Uf,ova vrućina me ubija.Ja idem u hlad,a tebi ako nije mrsko da prevlačiš taj malter,ko te jebe.
2: Odbij neradniče.Strašna muka će te snaći.Idi ladi jaja,ako ti je volja.
(nastavlja da prevlači malter)
(posle 15 minuta)
1: E moj debilu,radiš kao groblje u Gorkim Plodovima.Je l' znaš ti da nas ne plaćaju po učinku,nego po satnici?
2: ŠKK?
(heddesk) (ali na ciglu)
Nedoumica nakon pregleda fotografija sa proslave 30-godišnjice mature.
Jedna u nizu Srpskih zelja,a zeli se komsiji,politickom oponentu,Hrvatu itd.
Sudbina plastične lutke, koja je zbog napretka estetske hirurgije morala da završi sa svojim radom u butiku.
Eee, moja teto, špicaste sise su odavno izašle iz mode a i onaj crveni karmin ti je baš stajao kurvinski.
Pređen put svakog uvezenog polovnog auta.
Ono što kažemo ortacima sa velikim mudima koji se uvek ''pokažu'' onda kada je potrebno.
Ruke čoveka sa dvocifrenim brojem godina staža u građevinarstvu, metalnoj ili drvnoj industriji. On je njima prebacio više gvožđa od onog ugrađenog u Titanik, izlopatao više peska od onog koje je Haselhof pretrčao u "Čuvarima plaže" ili isekao dovoljna drva da prouzroči dve ozonske rupe. Čovek od koga u kafanskim tučama beži i inventar.
- Vidi onog! Šta ima da traži koju pesmu će puštati? Sad ću da mu kažem!
- Ej, sedi tu i ćuti! Pogledaj kakav je! Da te zune levom, ležao bi nedelju dana u bolnici. Da te zune desnom, prekosutra bi ja i Rale jeli juneći paprikaš u onom restoranu pored groblja.
