Tup nož, nenaoštren.

Neko ko nema devojku ili nije oženjen.
Lepše ime za drkadžiju ili masturbatora.

Drugačija od drugih... Jer samo mi znamo zašto!

Glavni razlog osoba od koje vam nešto treba ne može to da uradi.

Rečenica kojom pokazujemo koliko smo pakosni i ljubomorni na nekog ko ima posao a mi ne, pa namerno hoćemo da namučimo i ponizimo tu osobu.

Kupiti kevi ono cveće koje znam da voli i organizovati joj malu proslavu rođendana u kući tako što ću pozvati njene drugarice, sad me mrzi, hoću da vidim šta ima na netu.

Reći ćaletu da ga volim i poštujem i da je za mene najbolji ćale na svetu, ali kasnije ću, ne mogu ovih dana, nismo u najboljim odnosima.

Reći sestri da je izgledala kao broj jedan ono veče kad je izlašla s dečkom, sad moram malo da je drukam kevi i ćaletu kako uvek za njom operem sudove i obrišem predsoblje od blata koje otpada sa cipela dok istrčava napolje i ide u život.

Kasnije ću ih slikati, valjalo bi imati koju njihovu fotografiju, nit ih imam na kompu, nit imam izrađene slike, a puni su mi folderi kojekakvih slika pivskih flaša, bubamara, gluposti, Dejana dok igra odbojku na plaži, Dejana dok se slika pored svog novog automobila...
Ma slikaću ih jednom, neću sad da ih slikam non-stop kao da će sutra smak sveta. Možda ću u sredu ili one nedelje tamo.
Ma imam za to vremena koliko hoćeš, neće oni nikud, neće oni nikud...

Za vreme tranzicije,(koja kod nas traje jedno 100 godina), roditelji su vešto izbegavali hirove svojih potomaka...

Ponosni komentar koji se čuje od skromne osobe koja nije dobila mnogo u životu jer iskreno, nije ni tražila.
Zadovoljna je sa tim što ima, te je tako male stvari usrećuju.
Nikad ne kuka jer zna da rijetko koga danas boli ona stvar zbog drugog. Svako se o svom jadu pozabavio.

Snositi potpunu ili delimičnu odgovornost za kakav zločin iz kategorije onih koji obavezno uključuju puštanje životnog soka sirotoj žrtvi, odnosno -tvama. Na ovaj ili onaj način biti - ubica.

Poreklo izraza - a vrlo verovatno i njegova rasprostranjenost međ' nemalim brojem naroda i narodnosti nastanjenih na ovoj planeti - datira još od onog kobnog dana kada je izvesni Pontije Pilat, inače peti prefekt rimske provincije Judeje, rek'o istorijsko ša-me-gabri Ješama i time plaknuo ruke od svake mogućnosti da jednoga dana neki pustinjski sektaš u haljini njegovo cenjeno ime poveže sa sledstvenim suđenjem i razapinjanjem na jebeni krst izvesnog Isusa Hrista, inače drvodelje iz Nazareta, inače Mesije, inače Sina Božijeg. Paradoksalno, taj kobni dan će 1920 i kusur godina kasnije izvesni Adolf Hitler, inače najneshvaćeniji troldžija u kompletnoj Istoriji Kosmosa i inače moler, baš do jaja zameriti gorepomenutim prekim sudijama, inače svojim sunarodnicima, i u svojoj političko-vojnoj karijeri, koja je ubrzo potom zamenila njegove vatreno-ložačke govore u pivnicama za vrlo bukvalnu vatru i loženje, se potruditi da sopstvene ruke baš onako pošteno uprlja krvlju istih, pritom - o, zanimljive li kolone u našoj statistici - praktično snabdevajući ceo svet sa jebenim sapunom, ako razumete šta hoću da žemka.

Hićo, brate, jeb'o si im kevu!

Sa zenske strane brak je mnogo sofisticiraniji pojam. Zene o tome mastaju (ne sve ali vecina) jos od malih nogu. Kako ce to biti brak iz ljubavi i kakva ce im svadba biti. Milioni ideja za mesto odrzavanja iste, haljine, vencanice, gosti, kumovi... pa kako ce obuci u najlepsu vencanicu koja istice sve njene estetske vrline, a skriva mane. Pa onda mastanja o deci, o porodici, zajednickim prijateljima, familijarnim letovanjima, zimovanjima, pa kako ce urediti ljubavno gnezdo, sta bi sve zelela da ima itd... a i u svemu tome se masta i o svom draganu, buducem muzu koji ce naravno biti po njenim merilima. Da je voli da je mazi pazi i ugadja, a da je pritom samo njen i vrhunski frajer. Zavodnik koga sve zene zele al on je samo njen. Sve se to odvija u njihovim mislima i zaista bi i moglo biti tako da mi muskarci ne vidimo to malo drugacije...

Sa muske strane:
Ne znam kakva svadba ce da bude al hocu bre da se zenim da ne zivim sa mojima a da imam ko ce da kuva, pegla, pere, cisti, pusi i naravno da imam redovan sex...

Reč mogu oslušnuti, izgovoriti, uživati u svetu druženja i razgovora. Ali da li joj mogu verovati? Topla reč leči usamljenost. Ona simboliše nečije prisustvo, predstavlja osobu pored mene. Ali kada utihne da li me čini sigurnim? Zašto je reč ponekad prazna? Ne volim puka obećanja. Isto tako ne volim da slušam o pričama koje se nikada nisu desile. Ne verujem lažima. A ono što razlikuje laž od istine jeste delo. Jedno delo je moćnije nego bezbrojano mnogo reči. Nakon dela reči nisu potrebne, jer dela govore sama za sebe. Samo se ona mogu računati, samo ona skupa grade poverenje. Verujem u osobu koja govori delima. Verujem u sve što sam nekada zaista uradio. Sva moja dela predstavljaju vrednost i samo ona čine me jačim, iskusnijim. Učinjeno delo uliva sigurnost pred neizvesnu budućnost. Novi izazovi uvek predstoje. Ja ne želim samo pričati o njima. Reči su tada najmanje važne i ne donose pobedu. Na izazove ja hoću da odgovorim delom.
Reč mogu oslušnuti... Ali da li mogu videti, dodirnuti, osetiti reč? Mogu, ali samo ako je od dela satkana.

Devojka koja zeli da bude sa tobom samo zbog para i kola.

Igračkara označava prodavnicu igračaka u Zapadnoj Srbiji. Najčešće je reč deo govora u Loznici.

Izraz koji koristimo da opišemo svoju nezainteresovanost prema nekom predmetu ili slično.

Poslednji pokušaj da zaljubljenog druga podsetiš da je nekad bio muško - da niste pričali o ljubavnim problemima i o tome kako je ona divna, već o tome kako je Siti jeb'o Junajted, kako je Murinja jeb'o Bajern, kako je Kobi pogodio onaj šut u zadnjim sekundama meča, kako bi jebali njegovu komšinicu, kako dobro dupe ima Mileva iz treće šest i ko zna još o kakvim drugim temama. Takođe se koristi i da razbije iluziju o njoj, ali za razliku od "je l' se jebe" pitanja ovo se izgovara malo kasnije - onda kada više nema povratka.

Ultimativni ženski odjeb. Nema dalje. Nakon izgoverene rečenice, objekat (uglavnom muškarac), biva pasivno ubačen u škk režim rada, te je svaka dalja rasprava uzaludna. Veruje se da je nastao sredinom devedesetih, kad su bile popularne restrikcije i besparica, te je tu, izraz izgradio svoju vrednost. Večito uplašeni da će ih računi udariti po džepu, muškarci su dobijali fobije od otvaranja vrata frižidera, televizora posle ponoći i svetla u kupatilu. "Šta ćeš, Sloba dao benzin, ali cigare neće same da se kupe."

Situacija u kojoj poželiš da je sve ovo GTA. Ne stvarno, ne znaš kako da se iskopaš iz govana. Ovaj put nemaš nikakvu ideju na umu. Dao si sve od sebe. Sedeo i plakao, nije vredelo. Smejao se sam sebi, ne vredi - ne pomaže. Nemaš kome da se obratiš, gluvi su za lepu reč i objašnjenje, za pokušaj objašnjenja..Samo šifre.

Pricao mi je jednom jedan covek kako je uspeo u zivotu i zaradio milione.prica od prilike ide ovako:"imao sam novca samo da kupim 1 jabuku, i kupio sam je, uglancao i prodao je po ceni 2,onda sam kupio 2 uradio im isto i prodao ih,zatim sam od novca kupio 8 jabuka i tako je usledila gajbica jabuka pa 2, pa 4 pa 8 ,pa prikolica pa kamion.. I ?i na kraju je riknula neka rodjaka iz NJEmacku i ostavila mi milione...

Super popularan termin koji se koristi u zadnjih nekoliko decenija. Po najnovijim istraživanjima kancerogeno je SVE AAAAAA što rek'o onaj entuzijastični lik. Voda koju pijemo, vazduh koji dišemo, hrana koju jedemo, solarijum, kontraceptivna sredstva, trake za debilaciju. Znate onaj gel što ima na brijaču, e pa i to je kancerogeno. Automobili koje vozimo su kancerogeni, odeća koju nosimo je kancerogena, a tek igračke. Puštajte decu da se igraju isključivo blatom, jer sve igračke koje nisu od prirodnih materijala, to je katastrofa koliko je kancerogeno.
Inače pre dve hiljade godina kada je sve bilo prirodno i ništa nije bilo kancerogeno prosečni životni vek je bio sto osamdeset godina. Znate šta nije kancerogeno, lekovi. To je hemija iz labaratorija i nikako nije kancerogeno, to rokajte koliko 'oćete!

Deda Mraz postoji. Doduše, nekad je postojao. Dugo već i ne razmišljam o njemu. Prestao je jedne godine da dolazi ali su ga uspešno nadomestili deda, ovaj obični, i baka. Jednom sam čak dobio i bicikl. Možda je to značilo da odrastam. U to vreme nisam ni znao da razmišljam o tome.
U veče se gledala televizija. Gledali smo svi zajedno pošto je bio jedan televizor, a ne ko sad. Nekad su dolazile i komšije pošto oni nisu imali. Znam da su serije bile cenjene. Odrasli su se smejali, a ja ih pamtim po likovima koji su mi bili mrski. Uvek su to bili korumpirani šefovi i direktori koji su pljačkali pošten svet i napaćene radnike. I dok su radnici bili zauzeti smišljanjem kako da zakrpe mesec, direktori su u skoro svim scenama imali neko skupo piće u čaši i vaćarili sekretarice.
Moji su mi govorili da moram da učim. Govorio sam kako ne želim i da hoću da vozim traktor. Mnogo godina kasnije i puno izbrisanih sećanja otac mi je čestitao na fakultetskoj diplomi. Pošao sam da radim nekako preko veze. Otac je bio srećan, majka još više. Spletom čudnih okolnosti napredovao sam.