Efikasnim i brzim delovanjem otkloniti sve prepreke koje stoje na putu ispunjenja zacrtanog cilja.

Nekako je priroda odredila da se na narodnim veseljima obavezno demonstrira sila, izazove opšta makljaža, ili, što bi naš narod rekao, izazove vašarsko batinanje. Brdo slomljenih flaša, ekvivalentan broj slomljenih rebara, razbijenih arkada, itd... Jebiga, to je onako, domaćinski, ili, kako to kažu stručnjaci, to je stvar folklora. Jeb'o vašar 'de makljaže nema, rekao bi moj deda.
Danas, ovaj izraz najčešće koristimo da bi dokazali ozbiljnost trenutne situacije i predvideli njene posledice.

Zavisno od dana u godini, uslovi na Vukajliji su drugačiji. Postoji više nivoa promena: sezonske, nedeljne, dnevne, praznične i vanredne.
Postoje dve sezone na Vukajliji: redovna i letnja. Redovna sezona traje od početka septembra do sredine juna. Prosečno se izabere po desetak odabranih postera i definicija. Aktivnost osnovaca i srednjoškolaca je slabija, ali i dalje primetna. Kvalitet definicija je nešto viši nego tokom letnje sezone. Mogući povremeni demotivacioni posteri. Aktivnost je povećana zimi, zbog niske temperature, kada Vukajlijaši više vremena provede prikovani za svoj računar. Letnja sezona traje od sredine juna do kraja avgusta. Počinje postepeno, krajem maja, kada maturanti završavaju i počinju da prosipaju fore na sajtu, zatim druge nedelje juna, kada završavaju osnovci, i tada se javljaju prvi veći naleti demotivacije. Zvaničan početak je oko 20. Juna, kada završavaju srednjoškolci. Broj odabranih definicija se smanjuje i od sredine jula do sredine avgusta, odabranih definicija i postera najviše 2 dnevno. Može se primetiti povećana aktivnost Vukajlijaša u periodu od 2 do 5, jer tada većina njih ne želi da napušta svoje domove. Letnja sezona se završava naglo, između noći 31. avgusta i 1. septembra, sa iznenadnim povećanja broja postera i definicija sa žalopoljkama za letom. Do 5-6. septembra, dolazi do postepenog prestanka postavljanja takvih postera i počinje redovna sezona.
Nedeljne promene su uslovljene radnim danima. Od ponedeljka do petka je smanjena aktivnost Vukajlijaša, koja se naglo uvećava, počev od petka uveče, a završava se zatišjem, u nedelju uveče. Redovne nedeljne aktivnosti mogu da poremete samo praznici i vanredne situacije.
Dnevne promene se javljaju redovno, bez izuzetka, izuzev letnje sezone, kada se kraj aktivnosti pomera posle ponoći. Prve aktivnosti se javljaju oko podneva, i traju do ponoći, ili leti do 2 ili 3 sata posle ponoći.
Prave praznične promene mogu se podeliti na dve vrste: prave praznične promene i raspusne. Prave praznične promene se javljaju o većim religijskim i državnim praznicimi. Javljaju se poruke različitog tipa. Najupečatljiviji praznik je Nova godina. Postoji više raspusnih promena: zimska (sam kraj decembra, prva polovina januara), letnja (poklapa se sa letnjom sezonom) i prolećna (zavisi od božije volje i mesečevih mena). Tokom raspusnih perioda je povećana aktivnost školaraca.
Vanrednih promena postoji više tipova: događaji u svetu (prirodne katastrofe, ratovi i slično), događaji u Srbiji (politička scena, događaji na estradi isl), sportske (večiti derbi, liga šampiona, Vimbldon, Rolan Garos, Australian i US open, svetska prvenstva isl). Tokom ovih perioda se javljaju posteri i definicije vezane za aktuelne događaje.
Aktivnost studenata je jednaka tokom cele godine, uz mogućnost blagog povećanja tokom ispitnih rokova.

Veoma traumatično iskustvo. Svaka druga utakmica mora da se završi košem ili golom u zadnjoj sekundi ili u 5 setova ako je odbojka.

Procenat izlaznosti koji se očekuje na svim sledećim izborima na osnovu zbirne statistike pojedinačnih stranaka. Nakon izbora se ustanovi da on obično iznosi 50%.

Kad se dvoje političara iz suparničkog tabora glođu i trve ispred kamera, ne bi li ostavili utisak nepomirljivih suparnika, a kad se pogase reflektori, raspravljaju za nekom bogatom trpezom, kako dalje da zamlaćuju obećanjima ovaj napaćeni narod i potkradaju one koji im ukažu poverenje.

Suptilan način saopštavanja nekome da će nešto navodno da potraje, a da te ustvari zabole da to odradiš jer imaš preča posla.

Ili za ragbi.

Pošto su ova dva sporta ne tako zastupljena na našim prostorima, a teži se ka njihovoj svakodnevnoj popularizaciji, postoje veliki problemi da se do iste i dođe. Pored nedostatka novca, koji nam fali u svemu, a ne samo u popularizaciji američkog fudbala i ragbija i koji treba izdvojiti za osnivanje klubova i opremu, veliki nedostatak su i tereni. Ali našim "pametnim" ljudima ni to nije problem....

Fudbalski tereni. Da, dobro ste pročitali fudbalski tereni.....Idealnih dimenzija i površine za igranje tako plemenitog sporta kao što je američki fudbal. Al' da bar biraju normalne fudbalske terene nego i to ne zaju da odrade valjano. Tereni prepuni rupa k'o putevi Srbije, neravni k'o ženske obline, travnati k'o Sahara i blatnjavi k'o Ivica Dačić posle ručka. Idealno da se dožive svi mogući prelomi, istegnuća i ostale vrste povreda. Al' organizatore za to boli k..... (znam da ste svi odmah pomislili na "kuk" i "kičmu")

Što se tiče linija, igrač treba biti apsolutni genije da bi provalio da li je u pitanju linija koja je predviđena za jarde, ili je to linija fudbalskog šesnaesterca ili polovine terena. Sve u svemu, veoma zajebano za snalaženje.

I tako se iz dana u dan pokušavaju rešiti ovi problemi, koje su možda samo 2 kluba, Vukovi Beograd i Vajld Boars Kragujevac uspela da pevaziđu otvorivši svoj stadion, a ostali i dalje jedu govna i treniraju po tom blatu.

Ono što prosečan srpski navijač prebacuje sebi sličnima iz rivalske grupe. Ovi ratovi se uglavnom vode po forumima, društvenim mrežama, komentarima vesti na internetu, ređe i u sms chat-u.
Uglavnom je to na relaciji Partizanovci-Zvezdaši i Zvezdaši-Partizanovci.
Pritom: 1) dotični nije sasvim ni siguran šta su kompleksi; 2) sam pati od predrasuda raznih vrsta, čim učestvuje u takvoj raspravi.
Prebacivanje i svađe se na kraju, naravno, završavaju bez definitivnog pobednika, mada je relativni uspeh ako pripadnici jedne grupacije uspeju da prekinu pripadnike druge rečima: "Mi smo... dok ste vi... bedni (ovde ide naziv protivničke grupe, često pogrdan)... ZATO ĆUTITE!"

Naš narod voli fudbal. U svakom selu u srbiji postoji bar po jedan fudbalski klub. To je tim kojeg celo selo voli, i nema čoveka u selu koji u mladosti nije odigrao bar nekoliko utakmica i sa ponosom ga predstavljao. Većina ovih klubova po običaju igra u najnižem rangu (beton liga). U stalnoj su težnji da izađu iz beton lige i upadnu u viši rang, bar onaj međuopštinski, ili kako se već zove, ali sudija nikada ne svira odlučujući penal, ne vidi ofsajd, da nekom crveni karton... i tako bude glavni krivac za dalji ostanak ekipe u najnižoj ligi.
Izuzev gore navedenog, seoski fudbalski klub se vrlo malo razlikuje od ostalih kvalitetnijih i uspešnijih klubova. Ima svoju upravu, finansije, stadion tj. teren, igrački kadar, treninge, vrši transfere...I sačinjen je na sledeći način:
------------------------------------------------------------------------------------------------------
-Naziv:
Ime kluba je po običaju najčešće vezano za neki od simbola mladosti ili simbola rada: Omladinac, Mladost, Mladi radnik, Radnički, Radnik...

-Uprava:
Glavne funkcije oko upravljanja klubom obavljaju najuticajniji ljudi iz sela: Predsednik mesne zajednice, penzionisani nastavnik fizičkog vaspitanja, vlasnik seoske prodavnice...

-Igrački kadar:
Igrački kadar čine skoro svi stanovnici sela koji su u mogućnosti da pretrče par stotina metara a da se ne zakašlju. Ali, ako se na mestu predsednika kluba nalazi neka osoba koja ima veliku familiju, stvar oko sastava tima je već poznata.

-Finansije:
Poslovanje kluba je veoma teško, zato što ni opština ni mesna zajednica skoro da ništa ne daju klubu. Tako da je klub prisiljen da svoj budžet puni parama dobijenih od transfera igrača ili sponzora: Fk Radnik je izvršio transfer na polovini sezone zamenivši levo krilo, Brankovića, za polovnu vešmašinu marke Gorenje, jer klubski ekonom neće više da pere na ruke dresove cele ekipe.

-Navijači i klubska obeležja:
Navijači ovog kluba su uglavnom roditelji, deca i prijatelji igrača. A ima i ponekog penzionera željnog da se ispriča sa nekim. Obeležja kluba i klupske boje se menjaju u zavisnosti od dresova koje klub dobije kao donaciju nekog marketa, prodavnice ili firme: Prošle godine su igrali u crvenim dresovima, u stvari to su bili dresovi Liverpula. a ove godine su dobili nove dresove u crno plavoj, jer je Inter osvojio ligu šampiona, a igrati u bojama šampiona evrope daje klubu dodatni motiv i samopouzdanje.

-Infrastruktura:
Imaju svoj stadion koji nema sedećih mesta ali je vrlo funkcionalan, jer se nalazi u podnožju brdašca na kojem može da se smesti popriličan broj ljudi. Ograđen je krupnom žicom visine jednog metra i u glavnom služi da se na nju navali bicikl. Travnata podloga je tokom cele sezone u dobrom stanju, jer klub ima dogovor se obližnjim traktoristom koji po povratku sa njive obavezno svrati da pokosi i fudbalski teren, a za uzvrat traktorista dobija to što njegov sinovac svaku utakmicu počinje u startnoj postavi.

Krenimo od fudbalera, dele se na nekoliko kategorija. U prvu kategoriju spadaju neafirmisani mladi lavovi iz Afrike i Azije, sirovi bez ikakve tehnike i poznavanja taktike, idu na snagu i brzinu, u Srbiju su dovedeni za šaku dolara, cilj im je da priuče malo tehnike i upoznaju se koliko-toliko sa taktikom i odu dalje da uzmu pare. Najčešće polupismeni i sasvim nezreli ako odu u neki od Beogradskih klubova ili u Novi Sad susreću se sa čarima noćnog života, sponzorušama i drugim stvarima njima do tada nepoznatim, ulaze u razna iskušenja, ako po našim livadama uspeju da nešto odigraju menadžeri ih proguraju do zapadne Evrope ili Rusije i Ukrajine, a ako ne idu u Azijske ili neke slabije evropske lige. Drugu kategoriju čine već istrošeni stranci kojima nema mesta u klubovima iz top 10 evropskih liga, pa dolaze ovde za 100 ili 200 nekad i 300 soma jura, naši klubovi ih predstavljaju kao prekaljene internacionalce, a njih ustvari zabole za sve bitno im je da uzmu te pare i provedu se što bolje. Obično su defanzivci, mada ima i izuzetaka koji obično ako znaju sa loptom igraju ofanzivnog veznog ili plejmejkera. Treća kategorija je zapravo podvrsta prve kategorije, samo što ovi mladi lavovi dolaze iz Južne Amerike, za razliku od ovih iz prve kategorije imaju tehniku i poznaju taktiku, nisu baš brzi i snažni, a i pomalo su lenji na terenu.
Kod košarkaša je bitno drugačija situacija, u prvoj kategoriji imamo mlade i neafirmisane igrače došle sa koledža ili one koji nisu uspeli na draftu, naši klubovi im predstavljaju odskočnu dasku za najbolje evropske lige i klubove. Oni su znatno obrazovaniji nego fudbaleri, navike su im bitno drukčije tj. nisu tako sirove, mada ima i izuzetaka, obično su dobri igrači u evropskim okvirima (dok kod fudbalera takva situacija je nezamisliva, da u našu ligu dodje dobar igrač), bore se do kraja, obično postanu miljenici publike. Ovi igrači se najčešće zadržavaju ovde po godinu dana nakon čega odlaze u velike klubove za veliki novac, dok fudbaleri se zadržavaju i po dve, a neki i tri godine ovde. U drugu kategoriju spadaju iskusniji košarkaši, igrali su već po Evropi, znaju znanje, obično ih dovode ambiciozni klubovi sa ovog područja na godinu dana retko dve godine. Najčešće su to centri, mada ni plejmejkeri ne zaostaju jer poslednjih godine se ne ističemo sa igračima na toj poziciji, pa pošto naši ne mogu da pariraju evropskim, mi dovodimo strance na tu najdelikatniju poziciju.
Što se ostalih sportova tiče retki su stranci u našim klubovima, tek poneki rukometaš tu i tamo, kod odbojkaša i vaterpolista gotovo na nema stranaca u našim klubovima, a ako ima obično su to mladi i neafirmisani igrači.

Kad pričas sa nekim, o bilo čemu, ako ti se za trenutak učini da taj sa kim razgovaraš počne da te poklapa argumentacijom, činjenicama, zdravim razumom generalno, pa ti se čak učini da možda i ima smisla to što priča... Kad ti se desi to da možda nešto i prihvataš, ti protresi glavom, kaži jbt, bolji sam ja od toga da vidim nešto novo i odmah se hvataj duše.

Ne razmišljaj, ne rezonuj, i slične gluposti. To te i dovelo u ovu nezgodnu situaciju, hvataj se za dušu i ne puštaj.

To ti je džoker svakog razgovora. Moraš da budeš svestan da nakon toga si napao nešto što je nemoguće odbraniti, što nema nikakvog smisla sagovorniku jer jelte, nema duše. Kapiraš kvaku?

Nakon što si bacio to i sad je razgovor o tome dal to ima ili nema dušu, sve što ti ostaje je da se držiš toga u nedogled. Ne skreći diskusiju u činjenice, to te i dovelo da moraš da vadiš dušu, završi to što pre, i samozadovoljno se vrati svom životu, koji ima dušu. Mogu samo da ti zavide.

Najslađa na svijetu je klopa koja se preko šanka prenese. Nebitno koja.
Pita,ćevapi,čorba,karađorđeva,bečka,pariška,riba,kljukuša..nebitno je šta jedete , hrana ima magičnu slast samo onda kad bar na sekund dodirne šank.

Kad Cecu nazivaju srpskom majkom.
Kad se u Beču skupe svi naci-huligani na tekmi izmedju Bilbaoa i Rapida zapale pola Beča i nikom ništa,
Kad Hajdukovi holigani zapale srpsku zastavu i nikom ništa,
A kad Srbi zapale albansku zastavu u Đenovi, onda mi šaljemo ružnu sliku u svet.
Kad fakultetski obrazovani ljudi ne mogu da skrpe kraj sa krajem, a krimosi i političari lade bulje u djakuzijima.
Kad Francuzi i Grci spale pola zemlje u protestima nikom ništa,
A kad Srbi zapale ambasade zbog otimanja teritorije, onda smo nacisti i nacionalističke šovinističke svinje.
Kad Srbin kaže ja sam patriota i digne tri prsta, odma' to znači i da je neo-klero-fašitički nacionalista.
Kad se u Americi ispred svake kuće viore američke zastave i pevaju himne pre škole, onda su oni ponosne patriote.
Kad Ameri spale i pobiju pola Avganistana i Iraka ,onda je to demokratija.
Kad se anarhističke oraganizacije ne nadju na listi organizacija koje ruše državni poredak, jer su oni jadna deca i
Kad je vodja anarhista sin regionalnog menadzera Hajata za Balkan.
Kad Katarina Rebrača ispada mučenica jer je piškila, kakila i jela u 12 kvadrata, a to što je drpala lovu od ljudi koji su oboleli od najsurovije bolesti nema veze.
Kad Karić osvoji 25 posto na izborima.
Kad Miškovića niko ne pita okle mu tolke firme i pare.
Kad je Farma najgledanija emisija na TV-u.
Kad moram da se bavim piraterijom i skidam filmove i serije sa net-a, jer nam je televizijski program užas.
Kad su Ranjeni orao i Greh njene majke najbolje naše serije u poslednjih 10 godina.
Kad uvozimo pasulj iz Kazakstana i Kanade ,a seljacima propada 100-titne vagona pasulja.
Kad se Tadić izvinjava u moje ime.
Kad Velja Ilić doktorira dok je ministar.
Kad Prokop stoji 30 godina nedovršen.
Kad Čeda vozi Audi Q5 od 100 000 evra i zivi u vili kod prijatelja,a ima platu od 1000 evra i mi treba da mu poverujemo.
Kad se nadamo da će biti bolje sledeće godine.
Kad Karleuša "piše" kolumnu,i svi je veličaju do neba.
Kad Karleuša gostuje na B92 kod Ćosića i on joj postavlja šlihtarska pitanja.
Kad studenti prave proteste posle upisa godine ,umesto u aprilu ili maju, pa da možemo nešto da promenimo.
Kad Dinkić dobije nagradu Euromoney Finance Minister of the Year.
Kad rehabilituju SPS.
Kad Toma i Vučić postanu evropejci.
Kad puste Karića i Miru da pobegnu u Rusiju, a sad će i Cecu (srpsku majku).
Kad poseku zdrave platane, i onda odu u Holandiju na poslovni put o našem trošku da biraju platane, a u Srbiji gomila rasadnika.
Kad Megi i Singidingi smatraju jednako dobrim fakultetima kao što su državni.
Kad nas lažu da će Fijat uložiti zilione evra u Zastavu i kažu da čim oni dodju na vlast sporazum o pridruzivanju i stabilizaciji će biti ratifikovan, a mi im poverujemo i glasamo za njih.
Kad nam liga u fudbalu liči na gerijatrijski turnir u fudbalu.
Kad imam dzeparac od 100 kinti dnevno.
Kad moramo da se odlučujemo izmedju Rusije i Amerike.(možemo valjda i sami, majku mu!!?!)
Kad Mudzahedini skenjaju pola Nju Jorka, a Američka vojska ima budzet od 663,8 milijardi dolara.
Kad Karleušin video na youtube-u vidi 6 000 000 ljudi.
Kad ljudi zapnu sa posterima ,defkama i forama vezanim za Čak Norisa.
Kad vidim naslov u novinama "Ekrem hteo da me jebe- Eva Ras"
Kad zakon o zabrani pušenja pretvore u zakon o diskiminaciji pušača.
Kad Ameri istrebe Indijance i onda slave to kao Dan Zahvalnosti.
Kad kupujemo špijunski satelit ,a nemamo leba da jedemo.
Kad Prvoslav Davinić zdipi lovu za špijunski satelit i ne ode u zatvor.
Kad po Evropi besne sindikalni protesti jer su im ukinuli dodatak za zračenje monitora,a mi nemamo za šta da nas pas ujede i ćutimo,jer su nam sindikalne vodje vladini ljudi.
Kad su kočije brže od železnica Srbije.
Kad se klinke tripuju da su naučile Španski preko Španskih serija.
Kad Čedi naprave pešački prelaz.
Kad dodjem na ispit i čekam 8 sati.

Osoba koja vreme provodi pečujući igrice. Najčešće se radi o PES-u jer je najpogodniji, a postoji i puno pečeva za njega. Ta osoba obožava igrice i čini sve kako bi njegova bila bolja od drugih, ali za razliku od drugih gejmera, ona igrice ustvari i ne igra. Vreme provodi samo u traženju, instaliranjuili ređe pravljenju najbizarnijih dodataka za gricu.
Pečer sebe obično smatra vrhunkim gejmerom, ali nikada, apsolutno nikada ne igra igrice kod drugih. Za to postoji jedan, samo njemu, valjan razlog, a to je da tuđe igrice nemaju dobar peč i on ne može da igra u tim uslovima.
U društvu obično bivaju ismevane zbog toga što rade, pogotovo ako svakodnevno pričaju o tome, pa se neretko povlače u svoju sobu još više se posvećuju svojoj maniji, zanemarujući društvo koje ga ,,ne razume''.

-Znaš li ti sine kad je ćaća igrao za FK Polaznik iz Vrbasa?
-Ćale, taj klub ne postoji.
-Ti znaš, balavče jedan! Hoćeš da čuješ priču ili ne?
-Naravno da hoću.
-Eh...

Bilo je to davne devedes' treće. Igrala se prva liga Vojvodine. Polaznik je tokom cele sezone bio u dnu tabele. Takva je bila situacija sve dok trener, ser Mihail, nije otkrio mladog talenta, khm... mene.
Igrao sam treću postavu, tačnije, bio zamena ukoliko se neko iz druge povredi. Na nečiju nesreću, a moju tada sreću, to se i dogodilo. Petar Janković slomio je nogu na utakmici protiv Radničkog iz Kruščića. Dobio sam priliku da pokažem šta umem. Zaigrao sam u prvoj postavi!

Sudija je svirao početak utakmice. Lopta mi je istog trenutka došla do nogu. Teren je bio toliko veliki da sam shvatio da je ovo zapravo jedna veoma laka igra. Poigravao sam se. Davao fantastične pasove, asistencije, a na toj tekmi pala je i petarda. Postigao sam pet fantastičnih golova. Tri solo prodora, jedan iz slobodnjaka i jedan glavom. Talenat je otkriven!
Ređale su se pobede. Moj tim je dostigao drugo mesto na tabeli. Ja postao novi Ćavi ekipe, dobio desetku i kapitensku traku. Ali sledi ono najslađe. Derbi!
Vojvodina nam je bežala bod, a bilo je to zadnje kolo u ligi. Svi smo bili uzbuđeni, a od mene se najviše očekivalo, što je, jelte, logično.

Počelo je! Njihovi igrači bili su tako brzi, eksplozivni, uigrani, a mi... mi smo bili još bolji na čelu sa mnom. U prvih deset minuta ništa se nije događalo, ali onda fantastičan špic iz, kako vi klinci kažete ''Voše'', zabio nam je golčinu sa trideset i kusur metara. Podržavao sam saigrače, govorio im kako to nije ništa, al' do poluvremena smo dobili još dva komada. Bilo je 3:0 za Vojvodinu.
U svlačionici trener nije imao šta da nam kaže, shvatio je da nismo na njihovom nivou, a ja sam baš mislio suprotno.
Počelo je drugo poluvreme, šutnuo sam ljutito loptu sa pola terena i pogodio prečku. Mnogi su se smejali, ne sluteći da je to zapravo bio tek početak pretnji.
U sedamdesetom minutu rezultat je bio isti. Kao da sam se samo ja trudio. Lopta je došla do mene, a u glavi mi je bilo ''Sada je tvoj trenutak'', i bio je! Sa lakoćom sam prešao tri igrača i fantastičnim lob-šutem savladao golmana. 3:1! Navijači su se digli na noge i sada je sve imalo smisla. Sledeći napad dosuđen je slobodnjak za FK Polaznik, ne moram ni da ti pričam da sam bio strelac tog gola. 3:2!
Stadion je goreo i čekalo se samo na gol izjednačenja. Bio je devedeseti minut, Vojvodina je igrala bunker, a sudija produžio samo 60 sekundi. Svi smo bili u napadu. Njihov golman ispucao je loptu do kraja šesnaesterca, a tamo je stajao čovek koji je bio najgora pretnja po njihov gol. Izvanrednim volejem sam zabio loptu međ' dve stative i odveo naš tim do produžetaka. Igralo se na zlatni gol.
Kada je počeo prvi produžetak išli smo samo na jedno, da što pre damo gol i odemo putem šampiona. Dao sam pas mom kumu Miloradu, on je przinom vetra proturio loptu do aut linije i ubacio u šesnaesterac, direktno meni na glavu. Dok je lopta bila u visu, razmišljao sam da li da postignem gol za pobedu ili da odložim Milenku. Opredelio sam se za drugo. Grudima sam spustio loptu Mićku, pravo na nogu, a on nas profesionalnim šutem odveo na prvo, šampionsko mesto. 3:4! Sve je bilo kao u bajci, a prase koje smo uveče jeli bilo je toliko slatko, valjda zbog pobede...

-Sine, ti to spavaš?!

Izraz izveden iz pojma Nada Macura. Označava osobu u društvu koja vodi evidenciju svih pijanki i svih psihofizičkih ozleda prilikom opijanja. Često se u društvu priseća takvih prilika i obožava da poprckuje, to mu je duševna hrana.

Zakon koji govori o tome kako utrošena kinetička energija mora biti jednaka utrošenoj potencijalnoj energiji. Najbolji i zasigurno jedan od najrelevantniji dokaz ovom zakonu može imati u muško-ženskom odgajanju djeteta.

Mesto lažne nade. Krenemo u kladžu ispunjeni optimizmom da je danas "taj dan", već vidimo sebe kako prebrojavamo pare, razmišljamo šta ćemo sa njima da uradimo, kad eto, posle dan dva, tuga, nemoć, ljutnja, ali čim izađe nova lista opet pohrlimo tamo. Radnja se neprestano ponavlja.

To je ono što nas Srbe koliko - toliko održava u finansijskom svetlu, čvrsto održavanje iznad zonje ispadanja. Da nemamo toliko dozu optimizma odavno bi igrali četvrtu diviziju. Mašta može da odradi dosta toga u životu, a samim tim i da ostvaruje nastavak života, a možda čak i pridobijanje ogromnih ambicija za nastavak istog.

Tu smo sad. Kod optimističkog ostvarenja prividno primamljive svote novca, bez imalo uloženog truda i zamora. Tu se i urbanizuje ona narodna da nema leba bez motike. Prelazi u skroz drugačiji oblik - Ima leba bez motike, i ti mnogo. Da se prehrani pola Šri Lanke. Mašala.

U toj sferi dominiramo, Bogu hvala. Volimo da igramo tu igru na sreću. Da li nas je to neko kaznio, te sad odslužujemo taj vid kazne, ili nas je, pak, nagradio, pa otimamo protivzakonit dobijen novac. Ne znamo. No, sigurno je da upražnjavamo taj način zarade.

Toliko verujemo u taj dobit finansija, da je to prevazišlo svaku iole normlanu meru. Sin kaže ocu da mu trebaju sutra pare da kupi udžbenike za novu školsku godinu, a on na to odgovora sa rečima nebrinjenja bez ijednog dinara u džepu, oslonivši se Fince dva, koji to veče igraju poslednje kolo svoje lige.

Nije to nikakva tabu tema kod nas, šta više, svakidašnja je. Moramo i sami da poverujemo u sve to da je normalno i da može lagodno da se upražnjava, iako je, sa neke druge strane gledišta, izvodljivo kao da je starleta, zaista profesija. Bog te.

No, vratimo se na temu i hajde da improvizujemo kako to zaista izgleda.