I baba im je živela u Beogradu. I deda. I još 12 kolena unazad. Svi su živeli u Beogradu. Oni tu nikada nisu došli. Oni su tu stvoreni i postavljeni rukom Tvorca. Svevišnjeg.
Oni su spomenici kulture. Svaka njihova reč ovaploćuje. Oni su tako čisti. Nisu onaj šljam
iz unutrašnjosti. Oni treba da budu direktori i upravnici, ali, jebiga, došao je taj šljam iz unutrašnjosti, koji je pobegao od motike i kamena, a još hoće i fakultet da završe.
Bogohulnici.
Oni ne slušaju seljačku muziku, ne nose passe garderobu i ne piju seljačka pića. Idu na mitinge, rade projekte, hendluju situacije i pravi su brend Srbije uopšte. Oni piju samo najkvalitetnija vina odabrna vrsnom rukom njihovog somelijea. Dobro, ponekad i pivo. Ali obavezno uvozno. Irsko ili nemačko, dakako.
Njima se ne dopada leskovačka kobaja, samo berlinska, iz ruke sisate konobarice sa Oktoberfesta. Jer oni putuju. Jedu samo svetske specijalitete, jer domaći to nisu. Možda su povraćali pola sata nakon pojedenog skakavca u Sečuanu, ali to je bilo nezaboravno iskustvo i to im je jedno od omiljenih jela.
Oni ne ulaze u tramvaj. Ne, tramvaj je za smrdljive seljake. Ako uđu, to je samo za jednu stanicu, a za to se ne kuca karta. Oni znaju da je GSP pred bankrotom zbog seljačina koje preplavljuju Beograd, a ne placaju dovoljno onu kartu za I i II zonu. Njima smetaju seljaci koji se ne kupaju posle svakog obroka, pa kada prolaze ulicom moraju da začepe svoj beli nos (beo od pudera, dakako) svojom belom maramicom u beloj rukavici. Jedina pozitivna stvar kod sve te žgadije su rumene radodajke koje ne mogu da odole njihovom apolonski izvajanom telu i čistom, beogradskom govoru, pa padaju u trans i dolaze im u postelju, kada nemaju volje da jure čiste, ortodoksne Beograđanke.

Kada premoren od škole ili posla, popodnevno spavanje voliš isto koliko si ga mrzeo kao dete. Kao dete, odeš u devet u krevet, naspavaš se dobrih desetak sati pa ti je spavanje poslednje našta pomisliš tokom dana. Sada, spavaš toliko da ti ni iz usta ne smrdi, pa je spavanje najveći luksuz koji trenutno možeš pružiti sebi.

Izraz koristimo kada hocemo da kazemo da je nesto proteklo lako, bez ikakvih problema.

Osoba koja je stalno u žurbi, ona osoba koja ima tako puno obaveza da ponekad zaboravi da opere ruke ili obuče pantalone.

Rečenica koju smo govorili kao klinci kada smo se svadjali sa drugarima ko je bogatiji pa kad vidis da ne mozeš više da lažeš kažes da vidiš moj ujka iz Nemačke...

Kada se naše estradne mučenice pošteno ispljuju preko žute štampe,prilikom gostovanja u nekoj živoj emisiji,brane se ovom frazom.Jer promocija je novog projekta,pa ne bi bilo lepo da se stekne "pogrešan utisak" o njima.Isto važi za političare,kojima agencije za organizaciju kampanja skrenu pažnju da su malo preterali,i da bi trebalo da ublaže svoj stav.

Loše vremenske prilike, velika kiša ili hladnoća. Sleng varijanta stare izreke - "da ne izađeš iz kuće". Može se primeniti kad te pljusak zatekne sa ortacima u kafani taman pri pomisli da se krene kući, a tebi se pije još.

Boljka koja prati svakog policajca i vojnog činovnika u Srbiji. Konkretno dva lika koje znam još iz škole gde su bili materijal za iživljavanje ostalima sad su opasni pozornici koji nikome ništa ne opraštaju. Svaki dobar psiholog malom nesrećniku još u osnovnoj školi kaže '' Ništa se ne brini sine kad porasteš i postaneš policajac svi ti mangupi ima da strahuju od tebe''

Najjači argument pri hvaljenju objekta koji se bavi spravljanjem i preprodajom nekog produkta koji ulazi u definiciju brze hrane, a gde se dotični hvalitelj svakodnevno prehranjuje.

U nedostatku realnog objašnjenja zbog čega je baš to mesto najbolje u spravljanju dotičnog produkta i kakva je to mađija koju mešaju sa tim proizvodom pa je ukus tako božanstven, ljudi često koriste ovaj argument, pri kom je potrebno spomenuti nepoznate individue koje prelaze ozbiljne razdaljine da jedu baš tu, iako je mesto odakle su prepuno objektima iste namene.

Saopštini nekome da je seljačina, na malo suptilniji način.

Eufemizam za odmah.

Jako dobra pesma.
Obavezni prateći repertoar pri lomljenju čaša i dizanju ruku u vis. Svejedno da li je u kafani ili na svadbi.
Pokazuje da u svakom od nas, koji smo na ovu pesmu sekli vene, čuči po jedan mali naivko koji se zaljubio u ženu koja nije bila njegova.
Ženu zbog koje je mogao da ostavi sve, da se ne okrene na suze svoje majke i ode za njom, nadajući se večnoj sreći.
Kad ono kurac međutim jok.
Takođe šalje spontanu poruku da smo svi mi došli iz nekog sela.
Što na kraju nije ni tako loše, jer imamo gde da se vratimo.
A naše livade, konji, volovi i majka će nas čekati.
I kafana.

Izraz koji se koristi dok se u ruci drzi sendvic ili sladoled ili vec nesto slicno sto nikako nemamo nameru prepustiti drugom koji se nameracio na to.
Moze se primeniti i na druge situacije, kreativci ce ukapirati:)

Lik koji ti vadi i poslednjih 100 dinara iz dzepa kako bi' ti otpevao pesmu, koju inače jedva čujes ili je ne čujes od galame sa strane. Prsti su mu se otegli od profi gitare dobijene od Van Halen-a , a glas naštelovan kao da je celog dana jeo prekuvani kačamak.

Dojka majke i žene.

Rečenica koju skoro nikada nećete čuti na venčanjima, iako se vodi kao potpuno legitimna opcija. Izreći ovu rečenicu pred čitavom bližom i daljom rodbinom je za muškarca siguran način da ga se ista odrekne. Pogotovo ona bliža, pogotovo ona sa očeve strane, pogotovo ona koja nosi isto prezime, pogotovo ona u pravoj liniji, pogotovo muški deo iste, dakle, otac i deda. I pradeda ako je živ i dovoljno razuman da bude svestan sramote.
Oni koji žive u gradovima bi, teoretski, bezbolnije preživeli ovakav čin, morajući da podnesu samo podsmeh svih prisutnih i večito zezanje na istu temu. Oni, pak, koji žive u nekoj ruralnoj sredini, bi, ponovo teoretski, verovatno bili izopšteni iz društva i obeleženi zauvek ovim gnusnim činom. Porodica bi ih se odrekla preko lokalnih novina, radija i televizije, bili bi zauvek izbrisani sa porodičnog stabla, o nasledstvu bi mogli samo da maštaju, a svako od rodbine bi pljunuo u njihovom pravcu kada ih sretne i presao bi na drugu stranu ulice.

Vrhčina, nenadjebivost na nekoliko nivoa, par stotina Njutn-metara uz stotine konjskih snaga, koji zauzdani čekaju stisak papučice. Lepo je od nula do sto za pet sekundi, ali dvesta iz mesta je neka druga filozofija, ideal. To su 22 forumaška centimetra, to je blokada na vašarskoj kruški, to je gol od stativu u nadoknadi vremena.

Moderan čovjek duguje svoj izgled hiljadama i hiljadama godina evolucije. Svaki detalj, pa i onaj najsitniji, ima svoju evolutivnu nišu u kojoj se udobno smjestio, tu živi, ali i radi. Tiho, nenametljivo, u funkciji cijelog organizma. Oči su za gledanje, usta za govor i ishranu. Ušima čujemo a za dupeta se hvatamo. Mudrost, naravno, potiče iz glave.

Najveća muka u školi dece koji nisu baš sportski tipovi, prepreka do vukovca.

Nešto što ne postoji. I google zabaguje kad se ovo ukuca.