Drugim recima red k'o u prodavnicama za vreme sankcija devedes' trece.

Prosvetarsko dete ima jednog od roditelja koji radi kao učitelj/nastavnik šta god, a postoje i turbo prosvetarska deca, čija se oba roditelja bave ovim pozivom.
Njegov razvojni put:
1) Rano detinjstvo.
Prosvetarski klinac kog ću zvati Srećko nauči da čita ćirilicu i latinicu već sa četiri godine. Dobro barata repertoarom dečjih pesmica od "Zum, zum, zum, zum, zum" pa sve do: "Razbole se lisica" i po potrebi ih peva gostima samoinicijatino ili na nagovor roditelja.
2)Niži razredi osnovne.
Srećkov ćale ili mama se znaju sa njegovim učiteljem još od radne akcije: "Daj da prepišemo na ispitu iz Metodike" pa mali Srećko je uvek prvi pitan u razredu, kao primer. Srećko već oseća pritisak nepotizma i žustro se bori protiv: "Dobio si 4, a učiteljsko si dete!" rečenice. Ako mu je mama učiteljica onda se Srećko raduje osmom martu više od svoje mame. Naporosto uživa u bombonjerama.
3) Viši razredi osnovne i srednja škola.
Ako Srećkovi roditelj(i) rade u istoj školi gde sam Srećko pohađa nastavu, e onda ga je Srećko najebo. Pod a) Znaju ga sva deca u školi i svi nastavnici, pa i direktor kao: "E onaj suvonjav je Mićin mali". Teško i na različite načine se on bori sa tom popularnošću; b) Ili ima protekciju kod pojedinih nastavnika ili ga neki jebu konstantno zato što se ne mirišu sa njegovim roditeljima; c) Srećko je upoznat sa svim tračevima u školi i kako je ona nova iz francuskog pušila kuriru Đoki u kabinetu za biologiju i te fore; d) Drugari ga ili mrze, ili mu se ulizuju da im nabavi testove koje je Srećkova keva spremila za petak onaj tamo, mada pošto je popularan, stekne ipak i šačicu pravih prijatelja; e) Na ekskurzijama ga je tek najebo, ili je ekstremno miran ili ekstremno nenormalan; f) Među prvima počinje da pije i da puši, ne bi li zadobio simpatije "udaramo-zu-na-kvarno" likova;
g) Matursko je posebna priča, nikad mu neće biti specijalno, jer njegova keva i ćale su učestvovali zajedno na preko 300 maturskih večeri: h) U 90% slučajeva postane odličan po uspehu.
4) Studije.
Srećko vam je najotkačenija ili najsmirenija osoba u društvu. Ili je od starta zapeo s nekim faksom ko magare na mostu, ili eksprimentiše od etnologije do DIF-a.
5) Zaposlenje (eventualno)
Ako nema posao u struci (ili ako ne završi faks) u 90% slučajeva se zaposli kod svojih matoraca u školi, i onda ga opet svi đaci znaju, ali sad kao: - "Geografiju mi predaje od Mićka Čukčeta sin!" - "Onaj li bre metalac/šuntav?"

Epilog ćaletovog popovanja nakon kog sledi naravoučenije u formi narodne izreke.

Usklik iduševljenja pomiješanog sa čuđenjem pred događajem za koji ste mislili da je vjerovatan koliko i topla zima u Sibiru, ili mačja apstinencija u februaru.

Između. Srednja žalost. Žensko raspoloženje u onim danima. Loša hrana.

Poređenje koje slikovito opisuje stepen nečije zagriženosti i posvećenosti nekoj stvari. Prizetko, jelte, kako mu i ime kaže, je nus pojava danšnjeg društva, i genetski kod mu je bliži ptičijem nego genetskom kodu sisara. Evolucija je jasna, sisari se razlikuju od ostalih vrsta jer su nam date mlečne žlezde. Nadležnosti su podeljene, ženkino je da doji i čuva decu, mužjakovo da stiče i brine se o potomstvu. Kod sorte prizetka je to izmenjeno, tako da sa pravom možemo ovo poređenje koristiti u negativnom kontekstu. Elem, dobro dođe u situacijama kada vam nečija posesivnost dirne u živac ili vas dovede u iskušenje da mu sunete jednu očinsku zaušku.

Uturiti tukidida na željeno mesto. Zavariti. Svintlati Šaćira tako da devojčici iskoče oči iz ležišta.

1.Sitno zločkasto provociranje i bockanje nekog u proverenu tačku.
Slično kao čačkanje.
2.Može ponekad i loženje nekog na nešto, nagovaranje (naravno da bi se taj namestio)

Natovariti, nabaciti, nositi, uvaliti, banuti.

O sve zapeklo, sve se skvrčilo, prijatelju moj, vreme prošlo, to više nisu spremne nenačete boje u oblim tubama tempera i belo platno, blok 5 života: šta li će nam sve naslikati, nego opiljci otpali sa glave klina po kome udarao malj godina ko po tuđem. Evo ti dete, na, proberi igraj se, našaraj mi sunca malo na koži al nećeš naći žutu sjajnu nju smo prvo potrošili umutile je ko jajca proždrali kajganu jutra začas. Belu i ne traži ona je prva otišla na tolika beljenja uvila se ko mrtav crv ko govance vrapca na vetru stisneš li je još jednom samo će se u prah na dodir raspasti ko od pepela dvorac čiji prozori daju svetlo plavi slabi odsjaj. Te plave koja se istrošila na nebesa, uvek su pola neba zauzimala, sad osta iskrzano, bež, donji neki namaz šućmurast, zjapi ko pećina nad nama kaplje vlaga na retko svetlo zeleno mlado iždžikljalo lišće i korovlje naše povremene sreće: nema više te zelene, tek toliko da iscediš za još koje proleće.
Ali zato, eto, vidi tu kočopernu braon govno puna tuba puca od zdravlja mož da islikaš sve seoske puteve razlokane Srbije: Mirko Alvirović Vojislav Ilić taljige grob magare kljuse tango argentino kišna oblačna noć mestimično sa slabim danom kad se seti u kome sunce tinja kroz šerpu protanjenog dna. Eto ti i neke tamne crvene suviše tamne suviše ozbiljne neke tupe neme strasti krv stara bolesna pumpa još u krečanu uma svoje tokove životinjske traži se žensko kao zabran ko topli predah od te hladne kišetine šerpa plave što nas uloka skroz i skvasi ko pse. O pa ti reski dani ko da na oblacima opet farbaju juga u zastavi zaista grozna zatvorena plava i taj miris kiselkast farbe u vetrovitoj noći odozdole osećam se ko Pobesneli Maks Uspavali Maks Obeznanjeni Maks u postapokaliptičnoj Srbiji šljiskaju me sivom i crnom naftom brada mi ulepljena kosa umašnjena padam u san pa u još jedan i tako dole i dole al ne znaju da sam izvuko crni osigurač da ga čvrsto držim za zadnjim smeškom prevare u jednoj šaci, to rešenje, koje sadrži sve ostale i u drugoj novu tubu zaboravljenu skrivenu za ovakve dane: nije ona bila u setu sa ostalima, nju su mi davno, jednog jutra, doneli s mora, ko školjku:

Rogobatan izraz za prodaju nečega (kupoprodaju, da se tako izrazim) u upotrebi u raznim udžbenicima, u pravnoj nauci i u medijima. Neadekvatan izraz jer samo zbunjuje običnog čoveka, tera ga da lomi jezik i može se shvatiti da obuhvata i trampu dobara. Ali jebiga, kul zvuči, kad tako kažeš ispadaš pametniji nego prosto – trgovina, trgovanje. Naravno, cilj je naći pravu meru i pružiti što je moguće bolju protivvrednost.

Razlike izmedju današnjih crtanih filmova i crtanih filmova iz osamdesetih i devedesetih godina su ogormne.Deca danas neće da gledaju crtani ako u njemu nema nekih bauka, aždaja i ako se ne prolije bar trideset litara krvi.A glavna pouka današnjih filmova da moramo pobiti sve svoje neprijatelje,dok su filmovi ranijih godina imali i svoje mane bili su edukativniji i učili su nas još nečemu osim tuči.

Uhvatiti se nečega i držati se toga ko pijan plota. Džaba dokazi u suprotno, džaba zdrav razum, on se i dalje drži svoga, ko Lazanski vojne statistike. Ne možeš ga utjerati u sur, pa da ga jebeš.

Zene imaju razvijeniji govor tela, i bolje ga razumeju, dok muzjacima treba malko vise da ukapiraju,a i tupavi su za plasiranje informacija govorom tela, vec sve rade spontanije i bez igrica i skrivalica.
Evo par primera kako to rade devojke, da bi nespretni decaci eventualno to prepoznali, i umeli da iskoriste priliku,a da je ne propuste.

Igrica koja je u stanju da te dovede do poslednjeg stadiuma nervoze da psujes samog sebe i sve oko sebe, igračima pokolenja sve na kup i mrtvo i živo. Pretiš da ćeš otići u grad iz kojeg je ista ekipa i zapaliti ih. Dzojstik uviješ kao dzoint u rukama. Nešto kasnije počneš ispuštati neartikulisane glasove, stiskaš zube, udaraš monitor pesnicom. Peckanje svakako počinje od strane našeg protivnika. Glavni krivci za poraz su igrači koji su sa sivom strelicom na dole poznatiji kao pokojnici. Gubitnik odlazi da sedi na trosed ili stolicu mesto poznatije kao klupa za rezervne igrače. Tokom istog dolazi sledeći mušterija na mestu istog "majstora" koji je pogunte glave otišo. Ujedno posle toga slede provokacije od strane gubitnika na račun njegovog večnog protivnika.

Nezvanična zamenica zamenice za prvo lice jednine, to jest "JA"!
Ipak, pravo i puno značenje ovog izraza treba shvatiti kao " JA lično mislim/smatram". Posle te formulacije najčešće vam stiže odmah mišljenje ili stav koji nisu normalni, kasvetni, ni društveno prihvatljivi.
Naprotiv!

Dobrano nekoga istući, vratiti na tvorničke postavke.

U narodu poznato i kao ,,pao mi mrak na oci” stanje.Mozete ga iskusiti samo u jasno definisanim okolnostima:nalazite se u kafani,iza vas su polupijani muzicari (pozeljno romske nacionalnosti) sa rastimovanim instrumentima,ispred vas je sto koji ste ispunili praznim casama u kratkom vremenskom periodu.Sto se tice broja,kao i u svakoj prici,treba da ih bude bar 7.Odjednom se kroz oblake dima probija konobar konacno noseci punu casu.To je preloman trenutak.Tada treba uzeti casicu,prisloniti uz usne i naglo cimnuti glavu unazad,pri cemu cete sasuti kompletan sadrzaj case direktno u zeludac.Dok snazno udarite casom o sto,trebalo bi da osetite pocetak prelaska u ovo stanje.Tada krenete rukom ka dzepu,a muzicari iza vas izbece oci kao da cete izvaditi bombu.Izvadite novcanicu od bar 3 cifre, pruzite glavnom muzicaru,krezubom harmonikasu,i kazete ime svoje omiljene pesme.Muzicar razvuce osmeh,a potom i harmoniku,tik pored vaseg uva.Znak da se stanje ozbiljno razvija je pulsiranje krvi izmesane alkoholom u slepoocnicama,ubrzan rad srca,pomucenje vida.Mozete upotrebiti neki od ustaljenih obrazaca ponasanja kako bi otklonili napetost:sirenje ruku i mahanje njima dok ne mlatnete nekog od muzicara,udaranje sakom o sto,razbijanje casa o pod.Neki cak preferiraju udaranje glavom o sto.Tada zatvorite oci.Ako ste sve uradili kako treba,videcete neku od bivsih riba.Od svih koje ste imali,videcete bas onu na koju ste se lozili do koske,a koja vas je odjebala.Odjednom vam se javlja nagon za hvatanjem telefona i pozivanjem njenog broja.Kada uspostavite vezu,prislonicete ga pijanom ciganinu da joj promuklim glasom otpeva refren,sto ce on rado uciniti.U tom trenutku vam se cini da je to krajnje smekerski potez,da ce ona to da protumaci kao neku romantiku i da je logicno da vas sada preklinje da odete kod nje.Kada se refren zavrsi,svest ce vam se razbistriti na trenutak,seticete se koliko je ona romanticna dok drzi casu dunjevace u ruci a pogled joj seta od jednog do drugog ugla tavanice,da je proslo vreme kad su se ribe lozile na pijane boeme jer sad piju vise od njih,i najvise- seticete se kako vas je ispalila, bacicete telefon na sto i odslusati pesmu do kraja u stidu,razbijenog ponosa i dostojanstva.Srecom,to traje samo do sledece case.Kada prisutni u kafani odgledaju citav vas gest,vecina ce razumeti o cemu se radi.Samo ce devojcice za sankom,koje su dosle da istraze ponasanje u kafani pre nego sto se i same ukljuce,zbunjeno pitati konobara sta je to sa vama,a on ce iskusno odgovoriti:,,Pusti ga,pao mu mrak na oci.”
A kada sutra,ili narednih dana,zavisno od kondicije,shvatiite sta ste uradili i u magli mamurluka pronadjete njen broj,napisacete u poruci da niste bili bas pri svesti kada ste je zvali,i da je trezni nikad ne bi pozvali.Vi cete i dalje ubedjivati sebe da vam je svest bila suzena,a nju cete ostaviti u odusevljenju sto konacno ima dokaz za pricu drugaricama kako je i nju zvao, pijan iz kafane, decko koga je ispalila.

Slika table sa natpisom mog mjesta, okačene na cijev od tenka izazvala je u svima nama ubjeđenje da se tamo nikad nećemo vratiti, i žal za narodom i vojnicima koji su ostali samo odbačena karta između dijeljenja u partiji pokera političara i ratnih profitera. Bilo je vrijeme da se putuje dalje, u maticu Srbiju.

Nakon kraćeg boravka u Pančevu i vijećanja šta i kako, uputili smo se prema Novom Sadu. Lada je izdahnula pred ujakovom kućom i tako nam označila mjesto boravka u izbjeglištvu.

Novi Sad, oaza mira, ljubavi i tolerancije. Bilo je vrijeme da se opet utvrdi brojno stanje i lokacija ostalih članova porodice. Mogu slobodno reći da smo sestra i ja već tad bili ratni veterani.

Čim smo prišli kući sestra je izustila: „Ima ji ovo pjoču!“ Navika. Dok dođeš negdje pregledaj stabilnost i izdržljivost građevine, ima li sklonište, sporedni izlaz i tako te stvari. Bio sam vjerovatno jedini klinac u Vojvodini koji je umjesto igranja SEGA igrica pravio bunkere i kopao zemunice. Sjećam se, jedan dan dok sam trazio nekog da se igra rata sa mnom, čuo sam zvuk aviona, bio je to onaj avion što pršće komarice,a ja to nisam znao, već sam natrgo kući k'o nebesko vrijeme, preskočio ogradu tako da bih i Dragutina Topića postidio i zabio se u podrum. Trebalo im je pola dana i kantica eurokrema da me izvuku napolje. Imao sam dosta rodbine tamo, i mnogo iskustava.

Sjećam se jednom kako me stariji burazer zajebav'o za sklopac koji mi je did poklonio:
-Bosanac, dobra ti brica haha...
-Nije to brica to je čakija.
-Brica bre!
-Čakija bolan!
-Brica!
-Čakija!
-Brica!
-(Posjekotina, plač, malo krvi , puno plača, valjda kad je vidio krv, jebem li ga) Vidiš da je čakija!

Ujna kad me nije odrobijala. Mnogo je galamila, a ujak je samo rekao: „Dijete je poplašeno, dva puta je bio na samo nekoliko kilometara od prve linije, iz tog straha kad bi mu dao osamdesčetvorku smakazio bi pola Novog Sada do zore, fino sam mu rekao da ga ne zajebava“.

Bilo je vrijeme da me upišu u školu. To me je pogodilo, ne zato što sam kasnio sa gradivom već zato što je trebalo izaći iz tampon zone koju sam ogradio čvrstim bunkerom, i susresti se sa stvarnošću.
Djeca nisu zla. Ali zato roditelji znaju zajebati na veliko. „Ti se ne možeš igrati sa nama ti si izbjeglica!“- bile su to riječi odjeljenskog siledžije koje on nikako sam nije mogao smisliti („Od ovih torbara i njihovog blata sa opanaka se ne može više normalno prošetati Dunavskom“ ili nešto slično, bile su riječi Đoleta Balaševića, pa apelujem na one što kače njegove stihove na fb da i ovo okače, jebo li ih on sa sve Panonskom Mornaricom. U guz'cu) . Prvi put vidi izbjeglicu. Suze sam zadržao do posljednjeg časa...

„Nemoj plakati, ti si sad velika momčina, sramota je. Pokaži im da si bolji od njih.“ –tješio me ujak.
Sutradan sam se pobio. I dobio batine. I pobio sam se svaki put poslije toga i mnogo sam batina dobio, nekad i dao, dok me odjeljenski siledžija nije uzeo pod svoj zaštitu. Doduše , postao sam najbolji đak u razredu pa je vjerovatno i to bio jedan od razloga zašto me gotivio. Dugo mi je trebalo da zavolim Novi Sad.

Prošlo je neko vrijeme, Dejton je odavno potpisan, čekalo se na vraćanje teritorija. Malo ranije sam otišao na zimski raspust u Laktaše, da se rodbina vidi i odluči za dalje. Bilo je lijepo da se malo skupimo, makar i u ovoj teškoj situaciji. Na povratku, u autobusu, sve je bilo dobro dok sestra potpuno odsutna nije zapjevala tadašnji hit Dragane Mirković: „Tuzan je zivot moj, kazi mu da zna, pjaci zemjo što sam ja , hej, nesjećnaaa“. Na zvuke ovog hita mnogi u busu su plakali, što od smijeha, što od tuge.

5. februar. Zemo je donio kovertu naslovljenu na majčino ime. U koverti slika naše kuće u magli sa polupanim prozorima. Tabla sa nazivom ulice se držala na jednom šrafu- „Ulica 13. Krajiške brigade“. Ne poleđini: „Mi smo se vratili, sačekajte još mjesec- dva dok malo pokrpimo što se pokrpiti može. Volim vas puno!“

Verzija poslovice gde su cipele ćud, perje dlaka, a žena je guska.