Parkovi koji su slične po tome što imaju travu, a u svemu ostalom...

Sve ono što možemo da uvaljamo strancima za neku kintu.

Nekada davno je srpski gazda pripadao u redu ljudskih bića. Međutim, po dobijanju ogromnih para (uglavnom od mamice i tatice koji arbajtuju u Njemačkoj ili Ojstrihu) ili dizanjem nekog kredita za pokretanje samostalnog biznisa, munjevitom brzinom postaje najgora noćna mora svakog radnika koji se kod njega zaposlio.

Transcendentalna brbljanja, pametovanja i proseravanja o tome kako treba obaviti neki posao (u koji se inače ne razume), kako treba raspodeliti zaradu (na način koji je gori od najgoreg za radnika), kako treba postupati sa radnikom (da sme postupao bi sa njima kao da je upravnik Golog Otoka). Sve to zaliva pričom o tome kako ovaj narod ništa ne radi (a on bi bio prvi u lelemuđenju da postoji takvo takmičenje), kako svi kradu (a on prvi ne plaća porez i sve ostalo što po zakonu mora da plati), kako radnici samo zabušavaju pa ih zato menja (a zahvaljujući tim radnicima ima tri kuće u selu, dva stana u gradu i vikendicu na tri sprata na moru) i kako je on široke ruke (za sebe naravno) i da se i on patio kod raznoraznih gazda i u raznim firmama pa razume radnike i tu je da im pomogne (on da razume nešto i da hoće da pomogne on bi odavno rešio svet muka i sam sebi presudio).

Izgled varira od debele, masne spodobe koja se "frlja sas padeži" (a ovamo je inteligentan kao "precednik"), pa do fensi seljačića zalizanog kao da mu je Peđa Mijatović otac. Ima ih takođe i urbanih, tipično gradskih likova, koji su tu iz kraja i ono kao ortaci su radnicima i tu su i da zaposle ortake ako nemaju kintu. E, tek tad se pokaže koliko cene svoje ortake. tako ih ujašu i zatrpaju poslom da je to strašno.

Mada. moram priznati da ima zaista fer, korektnih i poštenih gazda (odnosno poslodavaca - lepše zvuči). Njima kapa dole, oni čine sliku lepšom.

Nije problem u kapitalizmu. Problem je što se najgora bagra obogatila u onim ludačkim vremenima kada su pošteni propadali jer su bili vaspitani sa visoko moralnim standardima. ovi bogataši skorojevići su izrodili decu, sa kraterom umesto usta, napunili im glavu najgorim sranjima i dali im da vode posao.

Toliko se napio da ga je napustio osećaj za govor. Nije još dostigao nivo novorodjenčeta, ali zvukovi koje ispušta više potsećaju na mešavinu mandarinskog i svahilija nego na neki prepoznatljivi vid komunikacije.

Uzgred budi rečeno, tj srpski BTW (By The Way).

Uz lajkere, hejtere i komentatorsku sektu, još jedna od grupica koja se vremenom formirala na ovom našem sajtu, Vukajliji. Normalno, k'o i svaka grupica i reaktori imaju svoje neko glavno obeležje. U ovom slučaju to su reakcije.

Ali ne spadaju svi autori u reaktore ako naprave reakciju. Za ulazak u grupu reaktora postoji posebna procedura. Barem značka za reakcije i preko 100 napravljenih. Nije puno al se traži kvalitet.

Što se tiče reaktorske bande postoji još jedno pravilo po kojem su prepoznatljivi. Pravljenje reakcija sa gifovima koje sami naprave na gifsforumu i sa scenama iz domaćih filmova, serija i emisija. Članovi bande: msmojne - šef (najviše odabranih), dareJe, stojke55, serjodza, melbourne,.....

Služe se parolom: Ostavite postere, i ostale akcije. Najbolje na sajtu su vam naše reakcije!

Буни се док чека 10 минута на шалтеру у пошти, а кући 2 сата блене у Фарму, чекајући да Зорица Брунцлик однесе кофу са водом.

Svako prevođenje pjesama sa bilo kojeg jezika na neki drugi, oduzima poprilično od autentičnog šmeka pjesme, kao i od nekih metafora, konotacija i sl. koje se mogu razumjeti samo na originalnom jeziku. Međutim, vrsan prevodilac, koji je uz to i pjesnik, može jako dobro da prevede i prilagodi pjesme za drugi jezik, ili čak i da ih prepjeva, tako da se zadrži i originalna melodija, uz veliku vjernost tekstu.

Međutim, čini se, da veliki broj pjesama, i to ne bezveznih pjesama, već vrlo poznatih, čak slavnih pjesama, kad se prevedu na srpski nemaju nikakvog smisla. A kad se malo bolje udubimo vidimo da ni na engleskom nemaju smisla, ali ih prihvatamo, jer se ni ne udubljujemo u tekst. Tako da prevod i analiza stranih pjesama, nažalost, često dovode do razočarenja. To ide čak dotle, da ponekad pomislim, da su naši tekstovi jednostavno - bolji.

A nije to slučajno! Rock&Roll, pop i mnogi drugi žanrovi muzike na zapadu su nastali kao najniži oblik muzičkog stvaralaštva, često među crnačkom populacijom, koja nije bila sklona velikom liricizmu, ali je zato imala savršen osjećaj za ritam i muziku. Tako da čini se, u muzičkom pogledu, strane pjesme su bolje. Kod nas, s druge strane, i uopšte u Evropi, dugo je postojala tradicija pjesme uz muzičku pratnju, i takve su pjesme obično imale nešto dublji sadržaj, a vuku korijene iz tradicije klasične muzike. Iz toga se u Francuskoj razvila šansona, u Italiji kancona, a i mi smo prihvatili nešto tome slično.
Na takav mentalni sklop, rock'n'roll je došao tek kasnije, kao nadgradnja, pa se u njega inkorporirala naša tendencija za pisanjem dubljih tekstova, samo što sad te tekstove prati drugačija muzika.

U žučnim raspravama se često može čuti ovaj izraz. Uglavnom su to dve situacije:

1) Kada te sagovornik ne razume (ili ne želi da te razume), ovim izrazom mu daješ šah-mat iako nisi izneo nijedan novi argument. Sagovornik će se osetiti niže inteligentim od tebe.
2) Kada ostaješ bez argumenata i svestan si da gubiš raspravu ovaj izraz ti predstavlja penu dok se daviš. Sagovornik može ostati zatečen i preispitivati iskaz koji je prethodno izneo.

Jedan od najboljih, a trenutno najbolji, svetski teniser u dublu.
Srpski teniser, kojeg se svi sete tek kada ispadnu svi srpski teniseri i teniserke u singlu.

Odlikuju ga tetovaže svih mogućih generala iz srpske istorije, iako o njima ne zna apsolutno ništa. Da ga pitate kad je bio Prvi srpski ustanak sigurno ne bi znao. U većini slučajeva glavno zanimanje mu je navijač (huligan). On je toliki patriota da koristi svaku priliku da razbije neki izlog, iskrivi neki saobraćajni znak, ode na miting podrške narodu Kosova da bi ukrao nove NIKE AIR MAX i tako u krug. Mrzi sve manjine koje žive ovde, iako ima bar po jednog prijatelja koji pripada nekoj od istih. Njemu su krivi svi što "loše" živi, kriv mu je profesor što nije završio više od 2 razreda srednje, kriv mu je otac što mu nije stvorio sve, kako bi on imao da troši i uništava, kriv mu je predsednik države što ne može da nađe posao sa svojim CV-jem prepunim kvaliteta koje, zamisli, niko ne ceni, a u kojem stoje naznake da ima "skooorooo" završenu srednju školu, da ima visoko znanje srpskog jezika do 2. osnovne, da je pročitao sve nalepnice na flašama od piva, da od stranih jezika zna bosanski, hercegovački, crnogorski, pa čak malo makedonski i hrvatski. Pritom, "loše" živi, znači da je on parazit, koji radi od 18. godine, a do svoje 30. godine nije stvorio ništa, i dalje živi sa mamom i tatom, svoju mizernu platu koja bi trebala da je bar za 50000 din veća, s obzirom na njegove kvalitete, troši svaki vikend po lokalnim kafanama gde je najveći baja i naravno u kladionici čekajući da se obogati preko noći. Iako je veliki patriota, ne pomišlja da ide u profesionalnu vojsku i da brani svoj narod ako to zatreba, ne razmišlja ni da bude policajac, uh.... njih mrzi jer su mu tek oni krivi za sve. Kad je išao na popravni iz srpskog u 2. srednje sa tatinim autom, jureći 150 km/h kroz grad i slušajući nekog neartikulisanog drekavca iz Grand produkcije, isti taj policajac ga je zaustavio, pisao mu kaznu i zvao njegovog oca, pa je dotični patriota zakasnio na popravni i napustio školu. Kakav splet okolnosti. Mesto okupljanja srpskih "patriota": Pa to je bilo koji "sportski" događaj gde on može da iskaže svoj patriotizam, razbijajući zube nekom drugom patrioti ili najčešće nekoj nedužnoj osobi, koji su mu je taj dan krivi samo zato što nose boje drugog kluba. Nivo znanja: Da nema stadiona ne bi znao ni strane sveta!!!

Film koji bi kad bi bio snimljen ponizio originalni film toliko da bi Stalone lično došao da popuši glavnom glumcu. Bio bi to film sa mnogo krvi, jer prosečan Srbin inače ima mnogo neprijatelja, pa dok ih sve ispegla i natakne na kurac i 10 delova bi bilo malo. Materijala ima na pretek.

Radno mesto. Bilo koje radno mesto. Makar i na crno.

Ракија у пластичној флаши од Кока-Коле са чепом од Књаз Милоша.

Kaže se neiskusnom jebaču u najavi koji voli da se penje na ženu ko konj na kobilu. Zapeo za misionarsku pozu, ko da će posle uspešnog svrša da se pomoli bogu premudrome.
Takve misionare u jebanju treba odma forvardovati u garažu ili na ledja. U suprotnom sise će biti gnječene, ledja će da bole pod teretom. A u stopalima ćete zapatiti ozbiljnu gangrenu usled nedostatka dotoka krvi.

Učestala pojava unutar granica naše bombardovane ali u poslednje vreme stranim turistima i iz drugih razloga interesantne zemlje. Elem, Homerova "Ilijada" je, pretpostavljam, mešovito poznata međ' našim narodom a ta činjenica bi možda i imala nešto bolju statistiku da komunisti nisu pomenutog autora proglasili "negativnim reakcionarnim elementom" čije "monarhističko svedočanstvo" nema šta da traži u "kolevci radničke klase". Ili tako nešto.

Bilo kako bilo, to naš dozlaboga znatiželjan narod ipak nije sprečilo da, iako polovično ili nikako obavešten o događajima iz 12. veka p.n.e., doživi sopstvenu a Homerovom epu neobično sličnu mitologiju. Jer: šta se drugo i dešava prilikom kada se jedna mamina i tatina ćera jedinica uda i ode u kuću izabranika svog srca nego jedan pravi mali rat - kako onaj na psihološkom nivou i verbalni, tako i onaj, bogami, bukvalni, neretko i sa stvarnim žrtvama? ( jer, čemu inače i služi stara puška u ormanu? )

Kada se ZET, taj srpski Paris i sin svoje debele i nesimpatične majke ( svekrva; prim.prev.), usudio da tuđu, nevinu KĆER - sudbinsko otelotvorenje Helene Trojanske, kršteno Milica, Radmila ili sl. - odvede u svoju KUĆU ( iako u mladinoj itekako ima mesta ), time je sasvim svesno i sa predumišljajem učinio nelogičan ali i instinktivan bol u srcima njenih roditelja, tih Menelaja čitave priče ( ali bez incestuoidne konotacije ) koji verovatno do kraja svojih života to neće moći da mu oproste. Doduše, ni proklinjanje sa neba nije isključeno iz mogućnosti. Ipak, do tada će morati da se zadovolje hroničnim sukobima na slavama, nedeljnim ručkovima i dečijim rođendanima. Pa, nek' pobedi najbolji...

Mrziš suparnički tim više nego što voliš svoj!

Врста која се у свом изворном облику појавила још пре неколико деценија, пошто је еволуирала из познојугословенског компјутераша, те је одмах изазвала позорност међ’ народом као… хајде да будемо благи – ударена у вугла. У уобичајеним условима карактерисале су је мањак бриге за физички изглед (у сваком погледу), те вишак љубави према нездравој храни и лакшим дрогама, а надасве потпуна искљученост из онога што се догађа у правом животу.

Пак, своје савремене дистинктивне елементе је придобила у претходних 8-9 година, кад је дошло до неуобичајене фузије са другом врстом – српским метросексуалцем. Ово спајање не би било могуће, да зараде у ај-ти сектору нису порасле несразмерно више у односу на друге привредне гране, па је наш ајтијевац по први пут почео малко ипак да брине о себи.

Од типичног масног момчића (о девојкама неком другом приликом), српски ајтијевац се претворио у опасну зверчицу. Зализао је косу, очистио лице, пустио браду, купио свилену кошуљу, најскупље италијанске ципеле и француску колоњску воду. Уједно, кренуо је у теретану, мало се утегао и набио мишићну масу.

За узоре је изабрао разне месије мудобубрежне трговине, попут Истока Павловића и Милана Маглова, те је приграбио њу-ејџ филозофију о томе како је традиционално радно место „аут“, како су криптовалуте „ин“… генерално, о свему размишља на алтернативни начин. Кад иде на посао, вози се електричним тротинетом, а ако му фирма омогући, свака два месеца иде на „тим билдинг“ у разне европске вукојебине.

Но, као сваки скоројевић, српски ајтијевац није остао имун на модерне трендове (да употребимо његов израз, хњохњо), те је у души остао хомо балканикус. Уместо да улаже у нешто што ће трајније збринути и њега и његову породицу, кренуо је у смеру „курве и кокаин“ лајфстајла, што говори у прилог томе да се у његов генетски код можда умешао и ДНК Тонија Монтане из „Скарфејса“. Но, у правом животу, ајтијевац не слуша ни Тонија Монтана, ни „Пуш ит ту д лимит“, а још мање гледа филм нивоа „Скарфејса“. Уместо тога, он слуша оно што се затекне на „Јућуб“ трендинг листи, плус бинџује сугерисане серије на „Нетфликсу“, које имају шест сезона са по двадесет шест епизода.

Пак, кад смо рекли „фузија“, то не значи да се „ајтијевац“ претворио у метросексуалца, већ да се помешао са њим. И даље је то лузер из замраченог ћошка (друга ствар је што је сада тај ћошак цео спрат нове стаклене зграде), који се не интересује за шире друштвене импликације...

Човек који је давно видео да је умереност го курац, и да су то све измислиле неолибералне ЛДП сероње са циљем да нас омекомуде. Ради и мисли само на велико и гади се оних што све мере и пажљиво одсецају.

Srpski izborni film je poseban žanr, specifičan za područje Balkana, a posebno za dragu nam Srbiju. Postoji ovaj žanr i u drugim delovima sveta, da se razumemo, uz neke suptilne razlike naravno, ali mi se sada bavimo našim dvorištem. Oni drugi delovi sveta neka se bave svojim izbornim filmovima.

Glavne odlike ovog žanra su tesna povezanost protagonista (glumci, režiseri, producenti, statisti su tesno povezani finansijsko-kriminalno-rodbinskim odnosima) i to što se ovi filmovi uvek bave fantastikom koja je prožeta nekim drugim žanrovima.
Scenaristi, producenti i glavni glumci (istovremeno) ovih filmova su predsednici najjačih političkih partija, dok su asistenti na pisanju scenarija uticajni članovi stranaka, i veoma često sponzori snimanja filmova, i ljubitelji tog žanra iz inostranstva (bratja i lobisti).
Statisti su partijski kadar, partijski botovi, koji su ujedno i deo državnog aparata, ali u činovničkoj ulozi.

Da bi jedan film dovoljno zainteresovao gledaoce, neophodno je, naravno, napraviti dobru reklamnu kampanju. Budžeti reklama za filmove su apsolutno neverovatni, i ponekad je veoma teško shvatiti otkud u Srbiji toliko novca. Pošto se na snimanje reklamnog materijala potroši većina novca iz kase, scenario filma se uglavnom menja u hodu, izbacuju se sve spektakularne akcije, svetlosni efekti, i eventualno ostavljaju poneka ratna scena, scene nasilja i tužne scene gladovanja i pustoši.

Po svom poreklu, postoje dve škole, koje se razlikuju u pristupu pisanja scenarija, publici kojoj se obraćaju, kao i orijentaciji kamera prema istoku ili zapadu:
1. Istočna škola - Teme istočne škole su najčešće epska fantastika, istorijski spektakli i ratna tematika, sa fokusom na kritiku imperijalističko-kapitalistično-liberalnih sistema.
2. Zapadna škola - Zapadna škola izbornog filma se bazira uglavnom na naučnoj fantastici, futurizmu i LGBT-hipi-healthy-food tematici.
U poslednje vreme se pojavljuju i nove tendencije koje kombinuju kadrove iz obe škole i obećavaju istorijske spektakle, prožete naučno-fantastičnim elementima.

Nakon izbora, gledaoci u Srbiji imaju priliku da gledaju film koji su izabrali, ali ne i film koji su očekivali da će gledati na osnovu reklamnih spotova, postera i najava. Sve one pompezne najave u reklamama ostaju samo najave. U samom filmu nema ničeg od toga. Nema ni nagoveštaja da će biti. Pred očima građana se smenjuju kadrovi (sa novim, politički podobnijim kadrovima), uz čudnu kombinaciju scena seksa, nasilja, komedije i tragedije, ali bez prave ideje i smisla.

Tužna realnost srpskog izbornog filma, je da su gledaoci u Srbiji u proteklih 20 godina pogledali jako puno filmova sa bombastičnim naslovima, koji su obećavali epsku i naučnu fantastiku, a nakon završetka filma su uvek shvatali da su pogledali još jednu u nizu bajatih mešavina drame, horora, komedije i tragedije i da su kartu još jednom papreno preplatili - za film koji je na bilbordu izgledao mnogo lepše.