Zamena za ofucane izraze koji pokazuju krajnji stepen nerazvijenosti.

Za razliku od nolajfera drugih zemalja, koji strinine pare za rođendan troše na novu GHVCB 356789 ULTRA GIGA MEGA grafičku karticu, dave štrumfa dok igraju najnoviju ekspanziju WOW-a i poseduje barem 20 malih bubuljica, 5 majonezari i 4 sloja šlaufa. Elem kod Srbina ovaj izraz dobija sasvim drugo značenje. Srpski nolajfer nema najnoviju GHVCB 356789 ULTRA GIGA MEGA grafičku karticu, ne, on nema ni kompjuter, povremeno zadavi štrumfa dok gleda stariji domaći film sa Nedom Arnerić, bubuljice dobija samo od džedženja u birou za nezaposlene, a salo se ne dobija od sava hleba, poli parizera i dobro jutro margarina.

Многи људи са намером или без намере користе више стране речи него наше.

U volumenu br.12 počeli smo sa obradom onih običaja koji se ne gaje iskjučivo pod vazdušnim prostorom naše ponosite zemlje već se sa velikim ponosom praktikuju i VAN granica iste ili, u ovom slučaju, na putu PREKO jedne. E sad, iako naslov ovog teksta zaista govori sve za sebe, ja ne bih imao obraza da se nazovem profesorom ukoliko vam ne bih pružio i jedno, nažalost, EMPIRIJSKO objašnjenje za pomenuti fenomen. Jer, naš čovek je k’o i svaka druga divlja životinja:

1. mnogo jede,
2. ne kupa se previše,
3. voli otvoren prostor.

Analizirajući ove, usudio bih se reći, više nego pouzdane statističke podatke, jasno je kako na istog neprijatno deluje sredina jednog autobusa - bio on na sprat ili, čak, dva - koji se lagano trucka u pravcu mora, planine ili pećine zvane “majne haus in Dojšland”, sa sve pride prikolicom punom suncobrana ( 5 eura dan, jel’ su oni normalni, bre?! ), ski opreme ( 20 evra dan ) ili onih krmača u koje mirne duše možete strpati čitav ragbi tim i još par rumunskih gimnastičarki odozgo a da pri tome niko od njih ne oboli od klaustrofobije ili, ne daj Bože, nastrada ( za Rumunke ne bih garantovao, bile one daskare ili ne ).

Tu, razume se, svakako moramo pomenuti i značajan uticaj tačke br. 1 na, kako mentalno, tako i probavno stanje primerka u biti, koji počinje da ždere već pošto je ušao u vozilo a prestaje tek onda kada mu ozarena lica njegovih sapatnika...hoću reći – SAPUTNIKA – stave do znanja da je putovanju konačno došao kraj. Nervoza, napor, umor, ali i ta Tirolska koja se sve vreme tamani u abnormalnim količinama – sve su to faktori koji našeg čoveka inspirišu na pojačan rad sfinktera. Mis’im - i najhrabriji bi se usrali. Elem, u zavisnosti od dužine trajanja puta, on ili ona su u stanju da i po nekoliko hiljada puta unakaze delikatnu ispostavu WC-a na srednjim vratima, bez obzira na brojne puš, piš i ostale pauze koje čestiti vozači rado prave zarad istovara smeća koje se nakupilo u toku vožnje. Brojne molbe, upozorenja i pretnje da se toalet korisiti “ISKLJUČIVO ZA MALU NUŽDU” a da će i na najmanji znak crevne uzbune “autobus stati na najbližoj pumpi ili parkingu”, nailaze na opšte nerazumevanje kod putnika a posebno kod onih koji su svoju kartu do jebenog Braunšvajga platili astronomskih 56 eura. Zato je, valjda, i toliko jeftina...

Oronuli i nedefinisani objekti. Osim par stadiona koji se kolko tolko drže, ostali su na nivou stadiona od pre 100 godina.

To je izraz koji se koristi kada hoces da nekome kazes koliko ti radis vise od njega i da si vredan i mucis se ceo zivot.

Rečenica nastavnika u budućnosti ukoliko lingvisti prihvate Vukajliju kao zvanični srpski rečnik.

Srbi su nebeski narod koji je toliko bio na zemlji da imaju karakterisike i izraze koji pokrivaju sve jezike, narode i narodnosti. Pored toga mnogi osecaju potrebu da preuzimaju izraze iz drugih jezika kako bi delovali koliko toliko pametniji i pokrpili "rupe" u jeziku... ali da li je to potrebno?

Apstraktni pojam u čiju je odbranu stala domaća politička elita, za koji se svakog dana zalažu, ali otežano, jer im fotelja zalepljena za bulju negativno utiče na agilnost. Al ne mari, sve se uglavnom i odnosi na ono što većinu stanovnika Srbije uopšte ne interesuje.

Izmišljeni posao uveden kako bi se opravdalo postojanje izmišljenog radnog mesta.

Fiktivna dužnost i minuli rad osobe koja je dobila posao preko veze.

Hlađenje jaja.

Najpopularnije štivo za svu decu koja se ne odvajaju od Desanke.Koliko ih ima ,mogu da švercuju sa njima.Svačiji telefon ima bar po jedan tipa ,,Violeta u akciji'' , ,,Jovana 92'',a onaj ko nema Suzanu Mančić,taj još nije upoznao pravu srpsku pornjavu.

Da se vratimo na temu...
Srpski pornići obiluju glupostima i rečnikom koji više služi da nasmeje gledaoca,jer ,fazon,porniće snimaju najpopularniji meštani Jevanđelkovca kod Ugrinova - opština Miločinjci,te se mogu čuti izjave tipa ,,Meti ga u đanu,p' da vijorim mal' ''.Takodje,obično karaju neki debeli likovi neke ziljavuše koje su se pojebale sa pola grada i celim selom.

Razlika izmedju našeg pornića i stranog,jeste što naš nijedan pornić nije sniman boljom kamerom od VGA

Omiljeni sendvič koji naručuju pripadnice ženske populacije u restoranima brze hrane. Pročuo se po svojoj veličini i hrskavosti, kojima nijedna žena ne može da odoli.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Razlog zbog kojeg se mladi bračni parovi sve češće odlučuju na iznajmljivanje ili kupovinu stana, kako bi mogli da ispuštaju zvukove dok praktikuju seksualne odnose.

Najjači argument.

Reč ''fudbal'' u svetu sporta ima više značenja. I kako ''američki fudbal'' ima malo veze sa sportom koga većina populacije ove planete zove ''fudbal'', tako i ''srpski fudbal'' veoma malo liči na svima nam poznati i omiljeni ''fudbal''. Naime, gledajući domaću ligu steknete utisak da su pravila dosta drugačija. Na primer, igrači jednog tima mogu dodati loptu najviše tri puta jedan drugome, i to u retkim situacijama, posle čega je moraju prepustiti protivničkim igračima i to na što gluplji način, gde se za kreativnost verovatno dobijaju bodovi. Takodje, utakmica traje dok se igrači ne umore, pošto pred kraj, zbog nespremnosti, izgledaju kao da će umreti. Golovi su sporedna stvar na utakmici i padaju retko i slučajno, uglavnom posle prekida, a nikako kao produkt neke pripremljene i uvežbane akcije. Takve akcije se smatraju nesportskom prednošću.

Kao i u mnogim stvarima koje reflektuju duboke kulturološke razlike između čojeka domaćina Srbina, na jednoj strani, i Amera, kapitaliste i masona, na drugoj, tako se i akcioni heroji razlikuju.

Američki akcioni heroj: I pored toga što se nalazi u šumi Turkmenistana gde šibajući neke nomade štiti interese američke demokratije i bezbednost sestrića od tetke sa Floride, njegova frizura je kao iz kataloga sa stola lokalnog brice, besprekorna bez i jedne dlake da štrči. Opremljen je najsavremenijom lasersko-špijunsko-hajteh tehnologijom, sa satom koji ima kuvalo za espresso kafu i hemijskom, koja je aparatić za autogeno varenje. Većinom u crnom odelu, koje i pored toga što je zadnjih 20 minuta prejahao na ranjenoj kamili 7 kilometara pustinje, zadavio šest aligatora i ubio 387 terorista, čisto kao da je oprano Pervolom Blek-Medžik u Gorenje veš mašini, i to sa dva ispiranja lebtejebo. Namazao neku kremu za cipele po licu. Tu je neki Rus po defaultu morao biti, sa gadnim рашн akcentom, bezosećajan, dok naš Amer nosi sliku bivše žene, koja je poginula u atentatu bombi dok su bili na njihovom medenom mesecu, tako da i pored smrtonosnih veština koje ima (skida praćkama helikoptere, nosi na ramenu 17 vijetnamskih siročića, preskače tarabe, i to po dužini), ostaje u suštini duboko emotivan lik, čije se emocije latentno naziru dok u slow motion snimku primiče ustima čašicu teksaškog viskija, rukom u kojoj drži napola ispušenu kubanku.

Srpski akcioni heroj: Bradat, sa obrvama kao Momčilo Krajišnik. Ogromnu trbušinu, uzgojenu krkanjem vruće jagnjetine na Manjači, je sa dva ukrštena redenika municije. Od standardne opreme mu je AK47, dve zelene bombe, meci kojima je svima dao imena Alija, Meho, Junuz.., i golema nožina, kojom prasićima iz jednog poteza skida glave. Na nogama vojne čizme, iz kojih se naziru hom mejd pletene vunene čarape, i maskirna jakna sa trobojkom i amblemom Vojske Republike Srpske. Uz pojas mu se nalazi flašica od koka-kole sa usutom mrkonjičkom prepečenicom od 25 gradi, i dve glavice belog luka, protiv svih bolesti i prostrelnih rana od bojeve municije. Za razliku od Amera koji nosi sliku žene srpski akcioni heroj nosi u džepu od džempera premotan poster Vesne Zmijanac, gole sise edišn. U nekim varijantama, i Pan Erotiku premotanu u zadnji džep farmerki. U ustima zagrizao Moravu bez filtera. Kako god da poćeraš, uvek jebe Mirjanu Joković.

Na samom početku želim da objasnim nešto da ne bih stvorio zabunu. Ne, pod ovim terminom se ne misli ni na kakav politički pokret levog bloka već na stil života koji i dan-danas živi dobar deo stanovnika ove napaćene zemlje. Na pomen socijalizma ljudi u svetu obično prvo pomisle na Karla Marksa, rusku revoluciju, neke afričke i azijske gerilce koji se kolju po svetu za boga pitaj zašto, a ovi naši na neka "lepša vremena" kada je sve bilo zdravije, lepše i bolje.

Dakle, kao što sam već pojasnio naš, srpski, socijalizam nema nikakve veze sa bilo kakvim političkim težnjama i promenama, već se danas ogleda isključivo u nekim navikama koje se jedino mogu objasniti nekom vrstom nostalgije, žalom za prošlim vremenima. Populacija koja praktikuje ovaj "stil" obuhvata pretežno one generacije koje nisu imale puno vremena da uživaju u čarima bivše države, nego su svoju mladost potrošile na ratove, inflacije i tranzicije. Dešava se da ovaj fazon furaju i mlađi ali to su neki hipsteri, budale. Prvima je nametnuto, drugi misle da su kul.

Sam taj "srpski socijalizam" se ogleda u svakodnevnom ponavljanju određenih aktivnosti kao što su na primer: rano ustajanje, jeftin duvan i ispijanje kafe i rakije na prazan stomak, kenjanje i odlazak na posao. A tamo radosti. Firma koja je u govnima zadnjih n godina. Sjebao ju je Sloba, žuti su je privatizovali jednom, a sad ovi hoće ponovo. Radnici nisu primili platu od kako je firma pukla poslednji put ali se ne žale. Plavi mantil na leđa, pa ispred firme i tu malo štrajkuju malo organizovano prodaju domaće prozvode koje im šalju roditelji sa sela. Rakija, kajmak, suvo meso itd. Matori su ali još uvek mogu da šljakaju. Na kraju krajeva, ipak su oni radili u ono "radio - ne radio, radi mi radio" vreme i nije da su se nešto potrošili.

...kako treba, ali to i nisam morao da dopišem, je l' da?

Elem, difolt srpskog gostroprimstva, subprovinijencije ispraćanje gostiju/onanisanje na svoj lik i delo, koji nedvosmisleno dokazuje hipotezu koliki smo mi Srbi uber-kompleksaši i iz kojih se zapravo pobuda toliko trudimo prilikom kada nekoga gostimo u ataru sopstvenog nam habitata.

Jer, čak je i vrapcima u njujorškom "Central Parku" opšte poznato da boravak u kući jednog pripadnika nebeskog naroda, kakve god on prirode i pozadine bio, pod sobom podrazumeva kraljevski tretman i to u samoj esenciji značenja istog. Srpski domaćin i domaćica će se, naime, potruditi da se u toku trajanja vaše posete na njihovoj adresi ne samo osetite kao kod svoje kuće, već da se osetite i kao kod tuđe, što je, reala - a kako nam to i nezavisna istraživanja saopštavaju - i najzastupljenija tajna želja svih nas. Šta? Vaša vizita je neplaniranog karaktera? Ništa ne brinite. Dok se vi još budete raskomoćivali uz od strane domaćice svetlosno izneto meze&rakiju, vaš srdačni houst će u takođe svetlosnom roku odnekud izroditi prase il' jagnje i izneti ga pred vas uz skromno podrignutu floskulu "izvin'te ako se o'ladilo...". Šta? Ipak je u pitanju 2 dan star poziv na večeru i druženje? Očekujte nešto slično Slavi, samo bez prašnjave ikone Svetog Luke, sada misteriozno nestale iz područja trpezarije.

Ali...svakom treba potvrda kvaliteta, dovoljno glasno priznanje za prikazan rad&trud i ako ste mislili da je vaše već učestalo komplimentiranje na račun ića, pića i ćerkinog Bahovog preludijuma (odsviranog u intermecu između pečenja i doboš-torte; prim. prev.) dovoljno za orgazam vaših ljubezno-galantnih domaćina - prevarili ste se k'o Čeda Jovanović kada je mislio da će da pređe cenzus na poslednjim izborima. Sve u svemu, tada na scenu stupa tradicionalna rečenica iz naslova koja, upakovana uz oval jagnjetine a la zausput i 4 ogromna parčeta dobošice, odlazećim gostima daje idealan šlagvort da još jednom otklone svaku sumnju oko eventualnih "ekcesa" koji su se bili mogli dogoditi tokom dotične "skromne večere sa prijateljima" i tako producentima iste pruže još od pre njihovog dolaska u kuću tako žarko priželjkivani svrš ponosa.

Mislim, šta može da bude, majku mu jebem stvarno.

Jezik koji će se mnogo češće čuti u evropskim metropolama počev od 19.12.2009-e.