Obično žena u 30-im, 40-im godinama, na koju se lože klinci iz kvarta. Nerijetko je to nečija mama.
Tata, mama (juce zavrsila osnovnu), krezava cerkica, sin i neki penzionerski clan porodice, obavezni na reklami za neku Banku!
I presrecni su sto sada mogu da kupe kola koja ce otplacivati narednih 325 meseci!
Nacin da moja mama kulturno kaze drugarici:"ne mogu vise da te slusam koliko si glupa".
"...moram da prekinem kipi mi mleko na ringli..." moze takodje znaciti:
mars u pi*ku materinu
je*i se
odvratan/na si mi
...
Medijski proces zavaravanja naroda temom kako se zemlja obnavlja.
Nece nam trebati Tarabici da vidimo da ce se pre obnoviti Japan no sto ce se zavrsiti obnova Beogradske mame i tate saobracajnog kolapsa.
Najstravičniji horor film svih vremena, u reziji Đordja Kadijevića, domaci zadatak za Karpentera, zbog koga mesec dana nisam smeo da spavam sam. Muzika od koje bi se i Drakula ukenjao u gace, ona odvratna ptičurina i plavokosa riba sa rupetinom medju nogama, koja se transformiše u neviđenog akrepa.
I ne zaboraviti Petra Bozovića, mlađeg 30-ak godina i lakšeg 100 kila.
Mama: Sine, večeras gledamo Leptiricu opet.
Sin: Neću, mama, nešto mi se spava (tek je 8 h uveče), odoh u krevet.
Posle 15 min
Sin: Mama, ostavi upaljeno svetlo.
Dok sam bio mali, a mama me vodila u prodavnicu, privlačiše me omoti raznih čokolada i čokoladica, keksova i grickalica, sokića, žvakica i bombonica. Kako bi mi mama svaki put nešto od toga kupovala, svaki put znadoh da to neću tražiti ponovo. Unutrašnjost omota beše i osta (možda zato danas ne jedem slatko) sušta suprotnost one lepe sličice na omotu koja vam tera vodu na usta. Dok se čokolade, bombonice, žvake i ostalo šljaštaše od lepote i zanosa na slici postavljenoj na omot proizvoda, ono što dobijasmo kada otvorimo je uglavnom okrunjeni proizvod u raspadu u nekoj sumornoj boji, još lošijeg ukusa i mirisa nego izgelda.
Sećam se nekih kroasana i lepog omota na istima na kojem iz njih curi pregršt čokolade, a kada otvoriš pakovanje vidiš komad suha kruha i čokolade ni za kurac.
Veština prijema lopte osobe kojoj je mama rekla da ume da igra fudbal.
- Molim te da mi ne dovodiš više Jocu Trapatonija da pika fudbalicu sa nama, Vukov spomenik bolje štopuje loptu od njega.
Crna kutija koja stoji na nasem televizuru i sluzi da bi moja mama dobijala lepe poklone jednom godisnje :)
Paketić koji nas u najluđoj noći sačeka ispod jelke da se, onako krmeljivi i pospani, ujutro doteturamo do njega i obradujemo. Nema veze da li smo te godine bili dobri ili ne, Deda Mraz (u liku mame i tate by proxy) ostavlja nam nešto što smo poželeli da imamo, nešto neobično, nešto neuobičajeno, nešto za šta ne postoje uslovi da nam se često pokloni.
Najgori su oni paketi na kojima se, na prvi pogled, vidi šta je unutra. Samo pakovanje, same konture odaju šta se u paketu nalazi i jasno nam je od prvog pogleda da je to novi džemper u amorfnoj gomilici ili dečiji mikroskop umotan u šareni papir. Da ne pričamo o kutijama oblika kvadra za koje je jasno da je u njima neko sranje za koje tata i mama misle da će nas obradovati, a zapravo je nešto što svi drugi već imaju.
Najvredniji su oni paketi koje pogledamo ispitivačkim pogledom, ustanovimo da se ničim ne može pretpostaviti sadržina pa ih onda, natenane, otvaramo i unapred se sladimo iznenađenjem.
- Što si ti gola?
- Dušice, deca spavaju, ja ti spremila novogodišnji poklon...
- Pa što ga nisi malo neobičnije upakovala da se iznenadim?
Mama i njeno malo dete koje je tek progovorilo. Priča na nekom svom jeziku koji samo majka može da prevede u razumljive fonetske skupove, obradive za mozak okoline.
-Ijao, što je porasla, od kad je nisam videla, je l' priča?
-Aha, kaži nešto, puslice.
-Ghurukhugugu.
-Aha, hoće sad u pesak da se igra sa decom. Moze, srećice, M-O-Ž-E! Pa, kao što sam rekla, ne gledaj me kao da se bavim raketnom naukom, ne brini, razumećeš i ti savršeno jednog dana...
-Ma, nije to nego ova tvoja uskočila u onu baru, pa se zabrinuh.
-Ijao, ''ghurukhugugu'' je za šljapkanje po bari, a ''ghurukhuguga'' je za igranje u pesku...
-Šta god ti kažeš C-3PO, ali ja mislim da to valja prati.
U godinama tihovanja Roberta Nemečeka, zaključno sa 2009., Ivan Klajn je smatrao za shodno da se obe filmske kategorije (partizanske pandanije nad neprijateljskim taborom (pre podne) i seksualni pohodi Ričarda Gira iz '90-ih (predveče pa nadalje)) podele na više podkategorija, pa smo tako, pored akcione komedije, romantične komedije, Čkalja komedije, partizanske komedije i Jeff Goldblum se pretvara u muvu u 04:00h mamu svoju plašio komedije, dobili i ženski film koji je stupao na snagu isključivo nedeljom u 21h, i kao prava mala podgrana se, unutar sebe, još delio na:
a) Sandru Bullock koja je pandurka i ne polazi joj za rukom učešće na konkursu za pičku i po, pa se jedi
b) Richarda Gerea koji inače jebe, ali se možda i predomisli usled svetosti ženskog filma i nedelje uopšte
c) Hugh Granta koji ne jebe ni kad se predomisli, a ni frizuru ne voli da menja, pa je valjalo loviti početak filma, da znaš koji je
Keva gleda obavezno (žena je, to joj je pos'o), a svi ostali se spontano okupe, jer još niko neće da ide da pere kosu i prizna poraz pred ponedeljkom.
Ništa od svetosti, kreće Gere blasfemiju nad nekom smernom učiteljicom u prvih 20 minuta filma, i scena se pretvara u trilogiju Gospodara Prstena; svima neprijatno zbog mame, a ne mo'š ni da odeš, onda će njoj bude neprijatno... Opcije za prekraćivanje muka:
- Prebaciti kanal - jok, što bismo se seksa stidili, svašta
- Napustiti sobu - nedovoljno spontano
- Skrenuti pogled - pridavanje značaja neprijatnosti situacije
- Nestati struju - teoretski, odlično rešenje
- Zaofftopičiti tipa "znate koga sam danas video?" - opet nedovoljno spontano, kasno je sad
- Piljiti u ekran nepomično u nadi da niko neće uočiti bilo kakvo izbacivanje iz takta - 'oće. Ali što je najgore, mahom svi pribegavaju ovom rešenju, pa kad se karanje završi, uzdahnu i raziđu se uistinu obavljajući neku od funkcionalnih radnji koje bi za vreme seksa bile neumesne
- Otići do frižidera - optimalno genije, ali onda sedaš i jedeš k'o čovek, dok si gotov ti gotov i Gere, keva ustaje i skriva osmeh, ali neposredno potom kreće cika "ja zadnji perem kosu".A i Gere ne mož' k'o sav Srbin diljem sveta da se popne i siđe, nego se još i menja mesta, presvlači gaće, čeka dobar ugao mesečine, šalje poruke Džuliji, pušta Wind Of Change, brkove...
Nevini performans koji izvodi razigrano dete predškolskog uzrasta u trenucima dosade, jer su roditelji okupirani vestima o najnovijem napadu bombaša samoubice, prerušenog u prodavačicu kajmaka na pijaci u jugositočnom delu Kabula. Dok mališan veselo trčkara po kući, vešto izbegavajući nameštaj u stilu najvećih majstora skijanja, neretko se desi da se malo zanese, tako da, kao i u pravom slalomu, strada poneka "kapija", najčešće ručnorađena vaza koju je mama donela u miraz, urna sa babinim pepelom ili Titova mermerna bista - poklon ocu na ime doprinosa očuvanju bratstva i jedinstva. Na kraju, mali Alberto Tomba dobije navezenu guzicu i plačući ide na spavanje.
-Zum, zum, svuuuš, tata, mama, vidite, ja sam Aleberto Tomba, svuššš....tras.
-Kuku, razbio si urnu sa bakinim pepelom. Gde je onaj prut!? ( u sebi: Matora veštice ( svekrva ), konačno si dolijala )
Omiljeno stvorenje, koje će vam uvek, kada vaša mama proceni da je hladno za sladoled, kupiti sladoled.
Kada mi je umrla baka sa tatine strane, nisu mesec dana smeli da mi kažu.
Nekadasnji trend,in,u fazonu ili najaci sam, modni detalj.
Nisu bile nesto udobne al brate vide ih svi.
Kad se baterije istrose trk kod mame i tate i kukaj za cekove, kako bi se
opet vratio na ulicu i cekao prvi sumrak.
posledica Cernobila ili loseg genetskog sklopa (citaj: mama i tata su mu retardirani) neke osobe
Ne vazi za levake!!!
Igra fudbal kao da ima dve leve noge
Pevacica koja je provela celu karijeru pitajuci se ko joj onomad ostavi ruzu ispred praga. Idealna meta za nasmejane cetvorogodisnjakinje na koncertima, kojima mame uvale cvece da uruce nekoj pevaljki i da se ogrebu za poljubac
Ko ostavlja ruuuuze ispred moga praga, cijeeem li sam srcuuuu,
ja toliko draaa(trci, trci, trci)aaaagaaaaaa
Dva meseca tokom leta kada napustiš studentski ili učenički dom, i pređeš da živiš kod tvojih roditelja. Dužina roka varira od studenta do studenta, a najviše zavisi od uspeha tokom školovanja te godine i zavisnosti od mame i tate.
Kada mama i tata neće nešto da ti kupe, pa moraš sam od svog džeparca da se zadovoljiš.
Stanje predsoblja prosečne porodice kada mama nije kod kuće, a gomilu dečurlije mrzi da stavljaju obuću na za to predviđeno mesto.
Valjda misle da u ormaru živi babaroga...
Ono što rečeš prodavačici na pijaci, pružajući joj kesu, dok vadiš pare iz novčanika.
Učestao je komentar prodavačice, mama nek ti ih drži.
