Kulturna svadja.

Ulaznica za ovaj kult u kome je prosečni koeficijent inteligencije članova bar duplo veći nego kod Mensinih gikova jeste velika tvrda glava i bosanski pasoš. Jer, naravno, svi ostali su preglupi da ukapiraju Neletove i Đurine fore i samim tim ne mogu pristupiti sekti. Možeš da doneseš potvrdu psihijatra na uvid bosketu u kojoj jasno stoji da nisi u depresivnoj fazi niti mentalno ograničen za kapiranje skečeva nadrealista, možeš da mu kažeš da si skonatao foru, čak i da se jače nasmeješ, on ti neće poverovati ako na Đurino ''bjaaaaži'' ne napraviš tri bočna koluta na tepihu, oboriš stočić u afektu napada smeha, zacrveniš se u licu kao prskani paradajz i pustiš litru suza smejavica sve vreme pokušavajući da dođeš do daha. Pa čak i tada, boske će samo odmahnuti rukom i, sa dozom razočaranja, nešto ozbiljnijim glasom reći: ''ne kapirate vi to...''
Običaji unutar kulta su slični kao i za EKV zaluđenike, Jehovine svedoke ili sautparkovsku ekipu - ''samo smo mi dovoljno inteligentni da shvatimo na pravi način tu tajnu pouku, da protumačimo sarkazam utkan između redova, prozremo maštovitost i sve skrivene finese koje ostali ne mogu. Jer drugi su glupi. Bez smisla za humor, bez veštine za dešifrovanje onog pravog. Drugi su idioti.''

1. Protiv Nemaca treba igrati bez ikakve improvizacije. Oni su poznati po improvizaciji, dakle, strateska igra ce ih zbuniti.
2. Trojke nikako ne potencirati protiv zonske odbrane. Iskljucivo solo prodore ili je bacite Perovicu, moze on pored trojice.
3. Nemci se lako mentalno umaraju, tako da smo u produzecima sigurni pobednici.
4. Mozda su prosecno 20kg tezi, i 10cm visi od Angolaca, ali iako to znam, verujem da mozemo protiv njih sa jednim centrom. Raduljica - otpadas. Savanovicu, pakuj kofer.
5. Nije pobednik onaj koji da vise koseva, nego onaj koji manje primi. Zato nama ne trebaju suteri. Paunicu, dobrodosao u tim.
6. Najbolji plejmejker je trenutno pod suspenzijom, ali dobro moze da ga zameni Tepic, koji je imao odlicnu sezonu iza sebe. Jos mu se tresu ruke od onoga sto mu se desavalo.
7. Kapiten mora biti covek koji je svasta doziveo prosle sezone, u odsustvu Krstica. Velickovicu, vi ste bese gubili od Barselone preko 20? I od lidera u Partizanu si postao pojacanje sa klupe? TAKVOG TRAZIM!
8. Citat na pocetku drugog produzetka tokom strateskog tajm-auta: "Mi moramo da igramo, igramo, IGRAMO!!! A za to moramo da se rastrcimo!"
9. Kad ne ide - probaj jos 5 puta. Dajte loptu Tepicu da resava mec.
10. Koga ide? Rasica? Menjaj to odma! Ne treba ovom timu lider...

Jedna od stvari u Srbiji koja nikako ne umire, čak beleži i tendenciju rasta.
Izmišljanje radnih mesta je potreba, da ako dobiješ neku fotelju, zaposliš sve članove tvog mesnog odbora stranke, bližu i dalju rodbinu a na najvišem nivou i tvoje koalicione partnere koji su ti navukli još tih 7, 8 % zbog koji si došao na vlast, tako da na primer, u vladi postoji mesto, ministar bez portfelja.
Stručnost za obavljanje posla nije bitna a ako više ne postoji ni jedno radno mesto, onda se pristupa reorganizaciji i dodaje se par radnih mesta da bi se svi namirili.
Dešava se na svim nivoima, pa čak i na vrhu, u Vladi, gde razni ministri u svakom mandatu dobiju novo ministarstvo, tako da neko može da bude stručan za poljoprivredu u jednom, a za bezbednost u drugom mandatu. Narvno oni se tada okruže savetnicima i zamenicima savetnika kao i predsednicima raznih fondova kojih ima već preko 1000000 u Srbiji.
Na nižim nivoima to se dešava kada nesposobnom čoveku, samo zbog partijske knjižice, daju neki direktorski posao, a onda se u roku od mesec dana pojavi još deset ljudi sa istim prezimenom u firmi. Narvno i nekoliko komšija koji su u stranci uspeju da uvale u tu firmu sebe ili svoje dete i onda da bi se svi lepo uvalili pojavljuju se poslovi ko što su zamenici i pomoćnici svega i svačega tako da na kraju i čistačica ima svog zamenika ali i savetnika koji su joj neophodni za obavljanje tog mentalno veoma zahtevnog posla.

Jedna od vrlina koja je krasila momke i devojke u nekim prošlim vremenima.
Danas je ima sve manje, a čak i kada neko ima tu vrlinu često bude ismejavan i odbačen od strane svojih školskih drugova.
Prigovara im se da su glupi i da ne znaju da žive.
Zbog težnje svake osobe da se uklopi u svoju okolinu i od nje bude prihvaćena često se dešava da se odustane od borbe za svoj integritet i samo oni najuporniji izdrže u svojoj borbi za prave vrednosti.

Ovo je mentalno stanje ljudi u skoro svim zemljama sveta. Živi od ljudske potrebe da poseduje ono što želi.Formiranju ovakvog mentalnog stanja najviše su doprineli mediji.Mediji, prvo štampani, a zatim radio pa televizija su polako,ali sigurnoputem reklama stvorili kod ljudi želju da se ima sve više i više bez obzira na to da li je neka stvar potrebna ili ne. Da bi se izbeglo kreativno, odnosno razumno razmišljanjei preispitivanjeopravdanosti kupovine određenog proizvoda, reklame postaju sve agresivnije napadajući podsvest pojedinca. U njima je sve idealno. Za srećan život je potrebno piti samo coca-colu, prsnuti malo cilit benga na ugorelu masnoću i lagano obrisati do savršenog sjaja ili ako ne možete da nađete devojku dovoljno je oprati kosu „glavom i ramenima“ pa će vas onda saletati najlepše cure. Jedan potez ruke( prema novčaniku) rešiće sve vaše životne probleme.Manipulacija ljudskim željama je osnov svake reklame i zato se na njihovo snimanje troše bogatstva. Naravno sve oni to naplate od ljudsog opsesivno kompulsivnog trošenja teško zarađenog novca. Prosečni rob potrošačkog društva zaglupljen idiotskim reklamama nalazi opravdanje kupovine reklamiranog proizvoda u tome „da nešto mora da kupi“ iako sličan nereklamiran proizvodkošta mnogo manje. Poenta cele priče je da treba ostati razuman u nerazumno vreme. Ako dozvolite infekciju potrošačkim virusom znajte da lečenje traje dugo, a možda ga nećete ni hteti.

Kultna radio emisija Milovana Ilića Minimaksa (nadimak je dobio po radio emisiji, koju je prethodno uređivao i vodio), koja je emitovana 23 godine, na Drugom programu Radio Beograda, nedeljom, tačno u podne kako se i zvala, pa otuda skraćenica Tup-tup (“uvek nedeljom, nikad’ subotom”, kako je glasio jedan od čuvenih džinglova). Emisija je trajala 2 sata, od 12 do 14h, što je ljubiteljima radijskog humora izazivalo problem, jer se drugi sat emitovanja emisije poklapao sa takođe kultnom emisijom Indeksovo radio pozorište, koja se emitovala nedeljom od 13h do 14h na Radiu 202.
(Dovitljiviji slušaoci su ovaj problem premošćavali tako što bi odslušali Tup-tup, s tim da bi u 13h na drugom, obavezno radio-kasetofonu, snimili emisiju Indeksovaca. Na taj način mnogi su poput moje malenkosti formirali poprilično dragocenu kolekciju emisija Indeksovog radio pozorišta.)
Zaštitni znakovi emisije Tup-tup bili su: vicevi bez veze, Žika Obretković, i gospodin X . Emitovanje "priloga" sa poslednjom dvojicom, a posebno se to odnosi na Žiku, su prvi primeri ismevanja mentalno zaostalih ljudi, što je kasnije prekopirao Saša “Grand” Popović. Takođe u emisiji su promovisane neafirmisane pevačice narodne muzike, poput Lepe Brene, Lepe Lane, ili Snežane Babić koju je Minimaks krstio kao Super Sneki. Iz prethodno navedenog se može zaključiti da je pomenuta emisija bila daleko od idealne, ali za “ono vreme” prilično revolucionarna, naravno uz neophodnu veliku hrabrost autora .

Bezkičmanjaci su evolutivno zakržljali predstavnici ljudske vrste. Zajednička osobina svih bezkičmenjaka je da nemaju dovoljno razvijenu svest o svom postojanju.Probleme u svojim životima uvek rešavaju na lakši način, ne izlažući sebe psihičkim i fizičkim naporima koje izaziva uspravno stajanje.Veoma su pogodni za manipulaciju jer svojim nadređenima ne znaju reći ne. Bezkičmenjaci su dobrovoljno pristali na to da budu niža vrsta jer nemaju dovoljno psihičke snage da iznesu svoje mišljenje mentalno jačima od sebe i za to svoje mišljenje se nikada ne bore argumentima. Samo kada su stoprocentno sigurni u svoju verbalnu pobedu upustiće se u neki iole ozbiljan razgovor ili raspravu po nekom pitanju.
Podvrste bezkičmenjaka su:

Ulizica – Ulizica će se snishodljivo ponašati prema svima, a iza leđa u prisustvu sebi sličnih će te osobe psovati do iznemoglosti.

Laskavac – Laskavac će svakome svojom neiskrenom slatkorečivošću ući pod kožu svojim metama iako u najvećem broju slučajeva o istima ima sasvim suprotno mišljenje.

Ljigavac – Ljigavac je kombinacija osobina ulizice i laskavcasa dodatkom. On svaku priliku koristi da iz potaje nanese zlo osobi koja mu smeta praveći se da joj je najbolji prijatelj. To ga čini najopasnijim bezkičmenjakom.

Pokorni građanin – Pokorni građanin je sasvim bezoposna podvrsta bezkičmenjaka. Ovo su osobe relativno neprimetne u svojoj okolini. Pravi ljudski kameleoni, jer se neverovatnom brzinom prilagode svakoj sredini i situaciji. Nikada se nizašta ne bune i prema svima su ljubazni i prijatni u većini slučajeva zbog straha od neprihvatanja okoline.

Danas je to jako smešno,skroz pederski,prilično neukusno,totalno bezveze,neopisivo odvratno.Već za nekih par godina to je sasvim cool,skroz je in,totalno okida,ma znači savršeno.

Sveukupno mentalno funkcionisanje neke osobe, totalitet duševnog života.
Sastoji se od sveg njenog znanja, sjećanja, stavova o sebi i drugima, talenata, sklonosti, sposobnosti, želja, potreba, namera, raspoloženja, emocija, nadanja, strahovanja, bubica, ideja, vrednosti, ideala, identiteta, predstava itd.
Psihu stručno proučavaju psiholozi. U toj svojoj namjeri nisu predaleko dogurali jer naučni metod sve pokušava da izmeri, kvantifikuje i dokaže, a razni aspekti psihe su prilično neuhvatljivi.
Oni takođe razne psihičke pojave proučavaju uglavnom zasebno, a teško im polazi za rukom da provale ukupnost nečije psihe i ličnosti.
Ipak, razvili su prilično pouzdane metode pronicanja u psihu i intervencije u smislu saniranja nekih problema (psihoanaliza, psihoterapija)
Osim psihologa APSOLUTNO SVAKI ČOVJEK proučava psihu, što svoju, što drugih ljudi, jer je to apsolutno neophodno da bi se moglo funkcionisati u životu. To proučavanje nije sistematsko već spontano i intuitivno, ali bez obzira na to, mnogi laici uspevaju da dođu do izuzetno preciznih uvida u neke aspekte psihe.
Tu treba pomenuti prije svega žene, koje su poznate po svojoj intuiciji i često uspeju u intimnom razgovoru uz kafu da nekog daleko bolje "provale" od psihologa. Još veći uvid imaju pisci. Tako je po meni Fjodor Dostojevski daleko bolji psiholog od mnogih školovanih psihologa.
Ali ipak, za rešavanje psihičkih problema psiholog će pružiti znatno bolju podršku nego razne "drage savete" jer je on objektivan i nastoji svoj posao da obavi savjesno i objektivno (zato dobija pare)

Amplituda predstavlja najveću udaljenost nečega od ravnotežnog stanja.

Navijać je onaj lik koji se apsolutno najbolje razume u sve moguće i nemoguće sportove. Od fudbala, basketa i rukometa, do skvoša, karlinga i trke trudnih divokoza po napuštenim vrletima Mongolije. Ferguson? Pička! Obradović? Pička! Navijač ume, navijač zna. Navijač može biti i onaj tip koji nožem ili satarom, neistomišljenike, demokratskim putem, ubeđuje da je njegov tim ipak bolji.

Takode, uža specijalnost dotičnog je pisanje zajebanih, nepismenih komentara po internetima.

Fantastični koktel odozgo, sa dodatkom našeg bajnog mentaliteta, daje sjajan spoj analize sportskih dešavanja i psovanja familija, komšija i kućnih ljubimaca. Naime, kada timu ide dobro, u stanju su da iste dignu u zvezde. Međutim, iste te, vanvremenske superstarove presele u sasvim drugu krajnost kada timu ne ide.

Dokaz da sex sve prodaje,cak i ako su akteri totalno retardirani

Ispitni rok.Dani brze teku.Spremas ispit koji ti je od krucijalne vaznosti.Ili ces poloziti tezak predmet ili ces ih dizati u buducnosti.Iznemoglo telo i buljave oci su znaci da ti polako vreme istice.Knjiga.300 stranica. Citas komunikologiju i vise nisi ni siguran da li nesto pamtis, da li je uopste sve to bitno, da li ima svrhe. Posle par hiljada procitanih i nejasnih recenica i posle mnogih promisljenih teorija zavere koje ti prolaze kroz glavu govoreci ti da je gradivo preopsirno i prekomplikovano, da sve sve moze pojednostaviti i lepse istaci, dolazi taj nenadjebiv pasus nenadjebivog autora,posle koga ces ,ukoliko vec nisi poludeo, definitivno poludeti , dici ruke od svega, opsovati svima majku, pocev od autora pa do masonerije koja je za sve kriva.Nenadjebiv pasus te je zajebao,nista ti nije jasno,poklekao si i verovatno dizes teske predmete. Nenadjebivo!

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Osjećaj koji imaš nakon što dođeš doma, a cijeli dan su ti pokušavali amputirati mozak na razne načine .
Ipak, uspijevaš doći doma i u tišini shvaćaš koliko si zapravo umoran od svih sranja.

Krajnji stadijum, toliko tipičnog, inaćenja jednog prosečnog Srbina koji pati od višednevnog zatvora.

Prva dva dana nije ni primećivao da ima zatvor.
Trećeg dana se zapitao da li je išao na wc poslednja dva dana, ali nešto nije mogao da se seti...
Četvrtog dana su počeli blagi bolovi i neprijatnost u stomaku, ali se toliko nervirao zbog sveopšte ekonomsko-političke situacije u zemlji da nije ni primetio.
Petog dana je skontao da nije kenjao pet dana, ali je nastavio da se ubeđuje sa kumom oko toga ko treba da pobedi na narednim izborima.
Šestog dana je počeo obilato da se znoji i ispušta demonske prdeže. Nije mogao da pojede više od 20 sarmi, iako je samo 28 stepeni (kada je preko 30 stepeni, e onda staje na dvajes sarmi). Počeo je polako da se brine.
Sedmog dana je otkazao neke sastanke (pijanduranje i dalja rasprava sa kumom) i odlučio da svojim govnima pokaže ko je gazda, tako što je tvrdoglavo proveo dva sata i 38 minuta na šolji. Na žalost, uspeo je da izbaci samo dva brabončića.
Narednog dana je ponovio isto što i prethodnog, ali i dalje bez mnogo uspeha.
Devetog dana je hteo da ponovi isto, ali ga je kum zvao na miting radikala. U nedoumici šta mu je činiti, da li da pokuša sa izbacivanjem tereta koji ga već danima pritiska i ozbiljno preti da ugrozi njegovo zdravlje, ili da ode na miting i započne tuču i tako izbaci teret koji mu već godinama pritiska dušu i ozbiljno preti da ugrozi njegovo mentalno zdravlje...?
Nakon dugog i podrobnog razmišljanja, srpski junak ustaje i pobedonosno uzvikuje "Zajebi ovo, e sad baš neću namerno ni da pokušavam! Ne mogu da serem i neću da serem!"

Kako i sam naziv kaze mera generalne prevencije i obezbedjena koja podrazumeva povaljivanje i seksiranje bliske prijateljice ili rodjake svoje zene ili devojke za slucaj da vas vasa draga voljena i do tad verna devojka/zena prevari tj. povata se i kresne jednom ili vise puta sa nekim bilmezom na poslu ili nekim govedom od sefa, bivsim deckom ili bilo kojim trecim licima! Jedino ova mera obezbedjenja vas moze delimicno spastiti od toga da ispadnete totalna budala, naivko, i jelenizovani tupadzija sa instaliranim jelenskim rogovima kapitalnih dimenzija raspona od dva metara! Ovom merom mozete u velikoj meri ublaziti posledice saznanja da vam je zena/devojka kurva i tako odagnati onaj negativni osecaj ispaljenosti, naivnosti, posranosti koji obavezno sledi kada saznate bilo od vase drage ili od komsija prijatelja ili poznanika bolnu istinu da vam se voljena zena/devojka jebucka sa strane sa raznoraznim olosem. Ujedno to je i mera kojom cuvate svoje mentalno zdravlje i koja vas sprecava od toga da odete totalno u kurac. Mera preventivnog kresa ne moze spreciti nameru vase zene da vas prevari i ne moze skroz neutralisati posledice kurvanja vase voljene osobe ali ako vam je doticna priredila da se osecate kao govno onda ovim mozete uciniti da se i vasa draga oseca jos gore i jos posranije cime ce i vama automatski ibiti lakse i to na taj nacin sto ce te joj u momentu saznanja za njen kurvarluk saopstiti da ste ipak vi vec duze vreme satirali od kurca njenju najbolju prijateljicu ili rodjaku.

Potrebno je mnogo zivotnog iskustva da dodjes do ovog pitanja. Potrebno je da te 5 puta komsija tuzi, jer misli da je ulica njegov posed, da nasred iste postavi ogradu i za nju veze psa, potrebno je da sud uvek ostavi prostora za zalbu, potrebno je da ti drugi komsija otruje macku, potrebno je da se s komsinicom upoznas tako sto ce gace da prostre bas ispred tvojih vrata, potrebno je da ti covek koji te psihicki i mentalno ojadio prica kako te je izdrzavao i voleo kao svog, potrebno je da se raspravljas sa vlasnikom svog iznajmljenom stana i njegovim majstorom oko 1500 dinara i da ti dodje da im svima das jos po 500 "da si kupe nesto", potrebno je da te intervjuisu i drze ti predavanja ljudi koji u zivotu nisu pocepali uplatnicu za telefonski racun, i jos da daju sebi za pravo da ti kroje sudbinu, potrebno je da ti Turcin u Nemackoj kaze 'ajde, daj da te jebem, dacu i pare ako treba', potrebno je da ti rodbina iznosi sta god da im zatreba iz kuce, a da, kad se jednom u godinu dana pojavis tamo bas oni pitaju 'A sto si sad dosla?', potrebno je da sestra ne moz da dodje kod tebe jer 'gu muz ne dava, a i svekar i svekrva se bunu'...onda ti vise puca kurac da se raspravljas sa bilo kim i da im objasnjavas da je crno crno, a belo belo, jer si shvatio da se njima jebe bas sto ti raspolazes golim cinjenicama, a oni prodaju tante za kukuriku. E! Iscrpljen od tog zivota sa golim cinjenicama, i od sveg jebavanja unaokolo, jer, okreni obrni, najgori si, ostajes sam sa jednim jedinim pitanjem na koje nema ko da ti odgovori, jer ni njima nije jasno KOJI JE TO MENTALNI SKLOP!!!

To je onaj deo sela, grada ili naselja u kom ti se svašta može desiti i odakle, ako se u njemu nađeš, a zapadneš u neki problem ili nezgodnu situaciju, nema ni napred ni nazad. To je ono mesto na kom mozak opasno počne da se poigrava sa tobom. Bermudski trougao. Crna rupa. Vukojebina.

Brend cigareta britanske kompanije "The Enlightened Tobacco Company" (Prosvijetljena duvanska kompanija), koji je bio prisutan na britanskom tržištu od 1991. do 1999. godine.

Cigarete zvane "Death" (Smrt), dolazile su u crnoj kutiji, a njohov logo se sastojao od mrtvačke glave sa ukrštenim kostima. Njihova marketinška strategija je bila brutalna iskrenost u pogledu efekata njihovog proizvoda na zdravlje konzumenta. U skladu s tim su i njihove reklamne parole:

"Too bad you're gonna die" (Velika šteta vi ćete umrijeti! - sarkastično)
"Let us be the nail in your coffin!" (Dozvolite nam da budemo ekseri u vašem (mrtvačkom) sanduku)

Pored ovih crnohumornih parola (uostalom, takve crnjake samo Englezi mogu smisliti) na poleđini paklice se nalazio i nešto ozbiljniji tekst:
"DEATH(TM) is a responsible way to market a legally available consumer product which kills people when used exactly as intended" (DEATH(TM) je odgovoran način promovisanja legalno dostupnog proizvoda koji ubija ljude kada se koristi baš onako kako je predviđeno)

Bez obzira na iskrenost ovakvog pristupa, meni se on baš ne sviđa, jer na foru iskrenosti pokušava pridobiti potrošače koji i onako sve znaju o štetnim efektima cigareta i bez da im ovi to na takav način serviraju. Popularnost tog brenda pokazuje koliko su ljudi mentalno "prsli" u poslijednje vrijeme, pa ih privlače stvari vezane ta smrt i druge morbidnosti. Dok su reklame cigareta s početka dvadesetog vijeka slavile život, na kraju 20. vijeka, već je postalo dozvoljeno slaviti i smrt. Ipak, poštujem ovaj pristup, jer je svakao jedinstven i originalan, pa ko voli, nek izvoli. Međutim, drugim duvanskim kompanijama se ovaj potez pomenute firme nikako nije svidio, pa su ucijenjivali kioske i prodavnice da im neće isporučivati svoje cigarete ako nastave prodavati "Death". Time su duvanski monopolisti uspijeli da postepeno unište "The Enlightened Tobacco Company", a njihove "Death" cigarete pošalju u istoriju.