Uključujemo se uživo u rodbinsku koljačinu oko par ari neke ilovače...

M: Aman, ljudi, kako možete tako da se svađate, pa pokojnik se još ni o'ladio nije a vi...
R: More, jedi govna ti sa tvojom demagogijom, Mitre!! Sad tu sereš i miriš, a posle ćeš da vadiš papire i 'artije sa Todorovim potpisom na tvoje ime, je l'?!
T: Eh, pokojni Todor je mene najviše voleo od sve tri sestre...:šmrc:
A: Joooj, matora baba a tako laže!! Pa, svi u selu vrlo dobro znaju da smo ja i on imali poseban odnos...
V: Odnos, odnos...al' ko zna kakav, hehe...Dajte, bre, ljudi da se ne sramotimo više, slušaju nas ova sirota deca, čemu ih učimo!? MENI je pokojni Todor 3 dana pre nego što će da umre lično rekao da...Šta se ti nakašljavaš, Časlave??!
Č: Ma, niiiišta...pitam se samo dokle ćeš više da lažeš ove ljude ovde, govedo jedno bezobrazno!!
O: Ih, ko mu kaže...Pa, zar si već zaboravio kad si ono 'teo dubiješ Todora zbog neke pevaljke, pa si otiš'o pijan do njegove avlije i puc'o mu u prozore, a?! Ja sam mu posle nabavio nove prozore, JA! Čak sam u Beograd iš'o po nji'!
V: Uf, bre, Obrade, ti k'o da si na Mars iš'o, majkumu! A gde si bio kad je ono Todor mor'o dide..
E: ...na operaciju prostate!? Ja ću ti reći: ko i svi vi što sedite ovde - NIGDE. Samo smo moja familija i ja otišli da ga posetimo dok je bio u bolnicu, u Beograd! Bre, OVIM RUKAMA sam mu ljuštila pomorandž..
K: A ja i moja porodica?! Pa, ako iko ovde polaže pravo na taj plac - to smo mi! Ma, koliko smo samo puta dolazili na rođendane, Slave, proslave, uvek donosili pića, kafe...
P: E, a Todor je najviše voleo moju rakiju, e, ovoga mi Krsta!
A: Joooj, a moju doboš-tortu što je voleo...uvek je 3 parčeta uzim'o...:šmrc:
R: Pa, zato je i umr'o, nesrećnik...
A: Umr'o je jer ste ga ti i tvoja familija otrovali, bre!!
V: Ma, MENI je Todor lično rekao 3 dana pred smrt da...
R: Koga, bre, briga za tvoje izmišljotine, budalo, bolje gledaj gde ti je žena...
E: A tek banane što su mu se dopale...
D: Da l', bre, među vama ima i jedan Hrišćanin, seme vam se krvavo zatrlo da vam se zatre?! Slušam vas već pola sata kako tu serete i vređate uspomenu na pokojnog Todora, sigurno se, siroma', okreće u grobu zbog vas! Grobu koji sam mu, inače, ja pomogao dizabere...
I: Deda, mi smo gladni...

Primer je iz naroda...
Jednog dana upoznala sam jednog divnog gospodina I zaljubila se. Kada je postalo jasno da cemo se uzeti, odlucila sam da prestanem da jedem
pasulj.
Nekoliko meseci kasnije, na moj rodjendan, pokvario mi se auto dok sam
se vracala kuci s posla. S obzirom da sam zivela na selu, pozvala sam
muza i rekla mu da cu kasniti, jer sam morala da odpesacim kuci. Iduci
tako, uz put sam naisla na jednu malu krcmu iz koje se sirio miris
pasulja i ja jednostavno nisam mogla da odolim. Posto sam imala pred
sobom da prepesacim jos milje i milje, predpostavila sam da cu se putem osloboditi svih nuspojava dok ne stignem kuci. Usla sam u krcmu i za cas posla sam ''sredila'' tri porcije pasulja i zalila kiselom vodom. Kada sam nastavila da pesacim, potrudila sam se da oslobodim sav gas.
Kada sam stigla, moj muz je bio radostan sto me vidi i veselo je rekao:
''Draga, imam iznenadjenje za veceru!''
Zatim mi je stavio povez preko ociju i odveo me do stolice za stolom za veceravanje. Sela sam, i bas kad je hteo da mi skine povez, zazvonio je telefon. Naterao me je da mu obecam da necu dirati povez dok se ne vrati, i otisao da se javi.
Pasulj koji sam pojela je jos uvek radio i pritisak je postao
nepodnosljiv, tako da sam iskoristila priliku dok se moj muz ne vrati,
nagla se na jednu stranu i 'pustila' jedan. Ne samo da je bio glasan,
nego je i smrdeo kao kada kamion s djubrivom, prolazeci pored pilane,
pregazi tvora. Uzela sam salvetu s krila i zustro oduvala smrad. Zatim sam se nagla na drugu stranu i odvalila jos tri. Smrad je bio gori od kuvanja kupusa. Naculivsi usi na telefonski razgovor u susednoj sobi, nastavila sam ovako da nizem narednih nekoliko minuta. Zadovoljstvo je bilo neopisivo. Kada je pozdravljanje preko telefona oznacilo kraj moje slobode, ucinila sam jos nekoliko brzih kruznih pokreta salvetom da razduvam sve, vratila salvetu na krilo i uz osecaj zadovoljstva i olaksanja, spustila ruke na krilo.
Lice mi je sigurno odavalo najneviniji moguc izraz kada se moj muz
vratio i izvinuo sto se tako dugo zadrzao. Pitao me jesam li virila a ja sam ga uverila da nisam. U tom trenutku, skinuo mi je povez i dvanaest gostiju koji su sedeli za stolom u glas je
uzviknulo: ''Srecan rodjendan!!!'' Pala sam u nesvest.

Pre nego počnete da čitate ovaj pismeni zadatak Vladimira Ševe - teme na pismenom su bile:

- 'Koštana'

- 'Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim'

Ševa je izabrao ovu drugu...

Gledam, al' oči su mi sklopljene.

Osećam miris sveže lakiranog drveta.Pomislih kako je moj mrtvački

Sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro.

Slusam popa koji nariče i decu koja se deru: 'Kuku! Strikooo!' Odlučih

da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio

sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem. Moram priznati da sam

zadovoljan.

Sahrana je prilično dobro uradjena. Mile, prvi gučevački trubač sa

svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju,

dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom

zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.

Počeh da vičem: 'Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim',

ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah jos jednom moje sirote unučiće i

pomislih: 'E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško

pasti.'

Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: 'E pa dodje vreme da

se rastajemo'. Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima

raja stajao je Sveti Petar. 'Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi

ispričamo'.

Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: 'Ne piše ti se dobro,

Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka.' Priznajem, malo sam se

uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar.

Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa

rekoh:

'Dobar dan, Bože!'. Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.

Konacno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: 'Kazi Omoljice.'

Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reči:

'O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa

Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma

Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da

spomenem...'

Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja

tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa

rece:

- Jesi li ti Omoljice pročitao 'Koštanu'?

- Nisam - velim ja.

- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?

- Nisam - opet ću ja zbunjeno.

- Da li te tuga obli, Omoljice?

- Ne Gospode - rekoh - a zašto?

- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da

si promašio temu.

Bog je moćan - pomislih u sebi...

Dobio je 5!!!

Pre godinu dana se na nekom rođendanu uroljao kao svinja i povraćao po konobaru, od tog dana je rekao "više ne pijem" i eno ga ni kap alkohola nije popio od tad, a nekad je pio svaki vikend.

Kad je izašao novi World of Warcraft igrao ga je danonoćno da bi ubio Ilidana, odeš s njim na fudbal i kaže eno lopta leti k'o mejdžov frostbolt, hilajte me nubovi. Mislili smo da je gotov, međutim ubio Ilidana i prošlo ga i od tad više nije seo za kompjuter.

Kad ga je mala Mica ismevala da je mršava sisica to ga je jako pogodilo, međutim posle par dana krenuo on da jede k'o Petar Čelik 10 jaja dnevno i da piči teretanu svaki dan, zakleo se pred ikonom da će joj jebati mamu. Jednom su ga za neki časopis pitali šta radi da bude tako prepucan pa im je rekao: "Za doručak jedem kokoškina jaja, za ručak kokošku, a posle večere izjebem petla", mada to je priča za neki drugi put. Elem, posle par godina sretne on nju, a on totalno drugi čovek, i ona ga nije ni prepoznala. Odvede je malo u grad, na sladoled, ovo ono, mala padne na šarm, dobar dečko duša od čoveka. Posle mesec dana veze upozna joj i roditelje, oni ga prihvate kao rođenog sina. Svake nedelje su jeli zajedno, i jedan dan kaže on njima: "pakujte se idemo u Bečiće, sve je plaćeno". Spakuju se oni, a i šta će ona, zaljubila se, sad ili nikad. Stižu u hotel kad ono delux soba, bazen na terasi, šampanjac i jagode, pogled na more, miris soli, raj na zemlji. Peti dan izađu na živu muziku, pevaju svi zajedno "K'o na grani jabuka u mom telu zri", grle se, sreća i ljubav na sve strane. Vraća se Milica u hotel, otvara vrata, kad ono on na krevetu pribija njenu majku u krevet dok ona opijeno i nekontrolisano uzdiše. Tu nastade haos, ona skoči na njih pa te kako možeš pa te kako te nije sramota, on se samo pokupi, uze torbu i ode napolje. Čini mi se da se ona i njena porodica još nisu oporavili od toga. Sve u svemu, prelud lik.

- A što je najgore, kolko si sjeban, tebi je takvo stanje i odlično. Umjesto da skupiš muda, preskočiš kule i gradove da nađeš NJU - tebe boli kita i mozak ti je ladan ko babina sisa po tom pitanju.
Svaki dan isto. Sranje.

Na Badnje veče vjernici se skupljaju oko vatre, i tu počinje ritual. Iako će većina tih vjernika ostalih 364 dana u godini reći da ne sluša Baju Malog Knindžu i da je on seljak, Božić je vrijeme ljubavi, mira i tolerancije, pa će sad prihvatiti Baju kao bližnjega svoga, odvrnuti ga do daske i pjevati svaku pjesmu sa njim od riječi do riječi.

Iako poste, vjernici će se nalivati polu smrtonosnim dozama alkohola, jer kao što svi znamo, grijeh se nalazi u čovjeku i valja ga se riješiti uoči ovog svetog dana, a alkohol se i onako koristi za dezinfekciju. Oni koji se skroz očiste, nekad znaju i da se valjaju po travi, odajući počast bebi Isusu koji se rodio na travi u jaslama.

Naravno, pucaju petarde, vatrometi, razno malokalibarsko oružje a u nekim krajevima se vadi i teška artiljerija. Ovim gestom vjernici podsjećaju kako je sudnji dan blizu i kako grešnici trebaju da se pokaju dok još nije kasno. Ako nekog pogodi koji zalutali metak, to je Božija volja, nema tu ko šta da se buni. Kad dođe ponoć, muški vjernici požure da čestitaju lijepim mladim vjernicama prvo i da se izljube sa njima, jer je ipak Eva ta koja je uzela jabuku prva, i ženama je za nijansu potrebniji oprost grijehova.

Iza ponoći, kad se izađe na ulicu, može se osjetiti miris baruta, povraćke i dima od cigara. Zar ne miriše pravoslavno?

Na Božićno jutro vjernici ustaju oko 15:00, podočnjaci im budu do članaka, u ustima ko da im je neko umro, i tad krenu da šire pravoslavlje, jer kad ih vidi takve, čak i komšija musliman će da se prekrsti. Pred ukućanima promrmljaju "Hrstsrodi" i odu u kupatilo da povrate.

Srećan ti rođendan, Gospode!

Božićni specijal 2019.

Iako bih za sebe morao reći da živim u gradu, svakako bih slagao na neki način. Nisam bio ni sa sela. Ali da bih došao do škole u centar grada bilo mi je potrebno par sati. Tada sam pešačio do škole jer nisam imao para za drugi prevoz. Bilo je i bližih škola ali želja mojih roditelja je bila da se školujem i odrastam u pravom gradskom duhu u društvu malicioznih dečaka, uobraženih devojčica i prepotentnih nastavnika. Već posle prvih par dana tada su počele noge da me bolu od hodanja, leđa su me bolela zbog teških knjiga. Patike su mi prsle i kada je padala kiša bio sam mokrih nogu po ceo dan. Bivao sam iscrpljen toliko da sam bio u stanju da prespavam pola dana u školskoj klupi.
Ono što me radovalo tih dana jeste prizor gradskog užurbanog života. Nikad se nisam zadržavao u gradu. Uvek sam imao toliko vremena da stignem u minut na čas i da se vratim kući peške pre nego što padne mrak. Samo usput, prolazeći bulevarima, trgovima i popločanim stazama uspevao sam da ga vidim. Bio je tako divan. Tramvaj broj 1. Kada bih ga ugledao osećao sam se kao pred nekakvim božanstvom. Elegantnan crveni tek dospeo iz Španije. Kada je on prolazio čitav asfalt je blago poigravao pod njim. Takav zvuk bi me naročito uzbuđivao. Onda bi stao na tramvajsku stanicu gde bi se vrata automatski otvorila par ljudi bi užurbano izašlo, a zatim bi deca uskočila u vagon hitro a stari penzioneri sa šeširima na glavi i bake poštapljene polako uz pomoć mladih džentlmena bivali ukrcani. Zatim bi se začuo karakterističan zvuk sirene na tramvaju, vrata bi se zatvorila i on bi nastavio da klizi dalje šinama. To je bio najlepši prizor u očima jednog deteta.
Moja želja za vožnjom tramvajem se pojačavala iz dana u dan, iz trena u tren. Bio sam ljubomoran na decu koja su prepričavala doživljaje iz tog prevoza. I nisam slušao o tim događajima samo bih se izgubio kada bi pomenuli da su bili u tramvaju. Mogao sam da osetim prijatan miris unutrašnjosti, i gomilu ljudi koja zadovoljno sedi na svojim mestima. Zamišljao sam kako ustupam svoje mesto kakvoj staroj baki ili mladoj devojci uz osmeh... "Ništa, ništa mlada damo, samo sedite tu. Tako." Kakva nepravda, oni su se vozili u tramvaju a meni mokre noge. Svakog dana sam odvajao po nekoliko dinara od svog obroka. Malo sam jeo i bivao iscrpljeniji iz dana u dan. Ali moja želja je bila sve jača i jača i nisam hteo da posustanem.
Bio je to lep sunčan majski dan. Nakon poslednjeg zvona koji je označavao da su časovi za taj dan gotovi. Istrčao sam do prve trafike i spremno zatražio kartu za tramvaj. Dali su mi nekakav papirić. Zahvalio sam se uz širok osmeh. Nikada ranije nisam kupovao na trafici. Samo sam u pekari pazario pogačicu sa čvarkom.
Stao sam na stanicu tramvaja 1. Dok sam čekao bio sam izgubljen od uzbuđenja toliko da sam jedva primetio da je tramvaj stigao. Kada sam pošao da uđem shvatio sam da je tramvaj pun. Toliko pun da ni jedan čovek više nije mogao da stane. Ljudi su bili sabijeni. Čudio sam se tom prizoru i shvatio sam da ne mogu ući. Ali pored moje ubeđenosti da ne može stati ni jedan čovek više, nekoliko starih penzionera je uspelo da se ugura na moje zaprepašćenje.
Ostao sam da čekam sledeći tramvaj 1. Nakon par minuta pojavio se sledeći. Ovaj nije bio tako elegantan kakvog sam zamišljao. Bio je neprijatne spoljašnjosti, trule crvene boje, prljav, polupanog stakla. Jako neprijatno je škripeo. Vrata su se uz škripu jedva otvorila. Niko nije izlazio iz njega, bio je poluprazan. Nisam imao mnogo vremena da razmišljam. Pogledao sam na oznaku i pisalo je 1. Dakle to je on. Ušao sam bez razmišljanja, srce mi je lupalo. Osećao se snažan miris mokraće u njemu, dok sam koračao kroz mračni vagon, nagazio sam na nešto što bi moglo biti živo, čovek neki a možda i nije bio živ. Jako sam se uplašio kada je tramvaj krenuo i umalo nisam pao. U mraku sam ugledao prazno mesto. Kada sam seo osetio sam da je to mesto mokro bilo. Nisam imao snage da ustanem. Noge su mi se odsekle od uzbuđenja i samo sam čekao da tramvaj stane da izađem. Srce mi je sve više i više lupalo. Sledeće čega se sećam je da su mi prišla dva krupna čoveka, predstavili se kao kontrola i tražili kartu. Dao sam im papir koji sam dobio na trafici. Tada sam shvatio da to nije karta nego nekakv fiskalni račun. Uvalili mi na trafici. Kontolori su mi rekli strogim tonom da ne mogu da se vozim bez karte u tramvaju. Toliko sam se uplašio da nisam mogao ni da plačem a hteo sam da vrištim, glas mi se oduzeo. Tada je jedan od kotrolora izvario metalni bokser i krenuo da me puni pesnicama u stomak dok me je drugi držao za ruke. Nešto su vikali na mene, a sve to je snimao telefonom neki student. Posle su me izbacili iz tramvaja i udarali mi glavu o ivičnjak.
Nikad se više nisam vozio tramvajem.

Prvi korak : nisi stasao za ženidbu, ali si ipak dovoljno odrastao da shvatiš da se ćaletovi problemi sa alkoholom i devijantnim ponašanjem neće rešiti sami od sebe. Tužan si zbog toga, ali ti je ipak drago što si to shvatio na vreme (trebalo ti je 15 godina manje nego kevi). Javlja se potreba za samostalnošću, sigurnošću i mirom u četiri zida. Jedini način da se odvojiš je da nadješ posao ili upišeš fakultet.

Drugi korak : dolaziš do neoborivih zaključaka da se u iznajmljenom stanu nikada nećeš osećati slobodno kao u svom. Pošto su kod kuće problemi eskalirali, gubiš svaku nadu da ćeš dočekati dan kada će stan tvojih roditelja postati zvanično tvoj. Pre će biti propijen, prokockan, spaljen, stavljen pod hipoteku, oduzet... Bližiš se tridesetoj, težiš braku i porodici, želiš da se osetiš kao svoj na svom - treba ti stan.

Treći korak : miriš se sa činjenicom da su liberalni kapitalizam i bankarstvo uredili svet na taj način da pristojan stan moraš da otplaćuješ u proseku 25 godina. Dižeš kredit, u ugovoru stoji da je povoljan.

Četvrti korak : proklinješ zemlju u rasulu, nestabilnu ekonomiju, rast kamata...Radiš dvanaest sati dnevno, pušiš 57, ćelaviš, boriš se, grcaš...Vraćaš se umoran u svoj polu - isplaćeni dom i shvataš da te je rodjeno dete upravo poslalo u pičku materinu i otišlo u svoju sobu.

Peti korak : proklinješ zemlju koja ima naviku da zarati svakih pedeset godina, makar sa četiri zemlje istovremeno. Ostao si bez posla, kao i većina drugih stan si pretvorio u skladište brašna i šećera, star si, umoran, nemoćan. Vraćaš pogled u nazad, razmišljaš šta si postigao, gde je sve krenulo naopako, zašto te žena više ne voli, zašto te deca ne poštuju kao čoveka i roditelja. Sve za šta si se borio staje u 52 ne sasvim tvoja kvadrata. Moliš Boga da njih i sve što živi i postoji u njemu ne raznese granata, bomba, protiv-tenkovska raketa ili neka druga ratna strahota.

Šesti korak : rat se završio, rušenje je završeno, vreme je gradnji i sticanju. Tvoja i deca ostalih umornih sugradjana su stasala u gotove ljude, spremne na nove ideje i pokrete, rešena da menjaju i unaprede. Ne trebaš više nikome, sada si samo matoro, živčano zakeralo. Smetaš. Trebalo bi da odeš.

Sedmi korak : starački dom. Tvoj brod je uplovio u poslednju luku, no ne maš na šta da se požališ - dobri su prema tebi, ljubazni. Okružen si ljudima koji su tvoja generacija, koji te razumeju i sa kojima imaš zajedničke teme. Stan si otplatio, našao si svoj kutak, sklonište i mir. Ali više u njima ne uživaš.

Ustajem ujutru i predstava počinje...
Gledam sebe kako trčim pored plaže, talasi lupaju o vlažan pesak, čuje se besprekidni šum žuborenja vode koja pravi sitnu maglu koja prelama rane jutarnje zrake sunca i pravi kolaže duginih boja. Vreme je idealno, niti pretoplo, niti prehladno, vlažnost je idealna, sve je na svom top setovanju takoreći... Trčiš, gledaš oko sebe još par ostalih ranoranilaca koji su izašli da protegnu svoje noge u rane jutarnje sate, prolazi pored tebe sisata nabrekla ženka, nasmešiš se, i ona se tebi nasmeši i pogleda u zemlju dok nastavlja da trči... Okrećeš se, moraš da proveriš kakvu guzu ima i nisi nimalo razočaran što pokazuje i kez od uva do uva na tvom licu.... Nastavljaš, skrećeš sa plaže, ulaziš u mali šumarak, povetarac pirka i šumovi lišća se osećaju u svakom deliću tvog tela, to je ta muzika za tvoje uši koja te odmara, koja te drži non stop nasmejanog... Miris cveća eukaliptusa ti žari nos i pojačava osećaj skladne i predivne nirvane u kojoj se nalaziš... Osećaš i hladan povetarac na svojoj koži koji je upravo krenuo da ćarlija, blaga jeza ti prodje kroz telo, žmarci se jave i pojačaju trenutno ushićenje...smešak ti se širi na licu. Još jedna cica, sa skladnim peticama nailazi, u svom tom ushićenju, zastaješ polako, stavljaš joj do znanja da hoćete da pričate, vidiš da i ona posustaje polako, usporava... Još više si se ozario, stali ste, smeškate se jedno drugom, pružaš ruku da se pozdraviš, ona takođe... Dodir dva vrela tela, vlažna i ushićena, ti prolazi kroz misli dok gledaš kako se zdravite, ne oklevaš, nećeš ništa da čekaš i da prepustiš slučaju, lagano krećeš prema njoj, tvoje usne ka njenim se približavaju, usporavaš sve više i više kako si joj bliži, na par centimetara ste, toliko blizu da možeš da osetiš njen vreli dah na tvom licu, stežeš joj ruku sve više i....

KLIK...
-Ajde Živorade izlaz' iz tog WC-a pizda ti materina virtualna i skidaj tu kacigu, šta si se u'vatio za tu slavinu i stego je ko siroma' napolitanku...Pogledaj bre kako si ispljuv'o ogledalo...Izlazi odatle, treba da pišam, a možda ću i da serem... Na pos'o treba da krenemo uskoro, opet kasnimo...

Otac - Omnipotentno biće.
Zna da popravi svaku stvar koja se pokvari. Ukoliko on nešto pokvari, to je učinio zbog toga što je hteo da vidi kako to funkcioniše, i "popraviće ga kasnije". Njegova reč je prva i poslednja. Prvo se radi onako kako on kaže, posle njega kako bog kaže, pa onda majka, itd...

Majka - Svetica
Ceo život provede čisteći, ribajući, radeći i nikada nema vremena za sebe. Pre podne je na poslu, a popodne non stop radi po kući. Kada nešto kupuje, prvo gleda da kupi nešto za decu, pa onda za sebe. Ona nikada nema dovoljno garderobe, iako kupuje nešto svaki dan i ima puna 3 ormara. To je zato što "ona to kupuje ceo život, a mi našu prerastemo". Ako izvučemo fiksni telefon na 2 minuta od nje, zvocaće nam što se ne skidamo sa telefona. Mi smo krivi za svaki telefonski račun. Ona ako priča, ona nije ni zvala. Uvek drugi zovu nju.

Sin - Problematični tinejdžer
U prosečnoj srpskoj porodici mogu postojati 2 grupe ovakvih tinejdžera.

U prvu grupu spada - sin sportista.
Navijač. Soba mu je ponekad u neredu, ali se nekad umori od treninga i izlazaka, pa ne može da je raspremi. Obično nosi firmiranu odeću, frizura mu je uvek savršena i sve je na svom mestu. Nečesto je ovakva osoba fencer. On je omiljen u društvu i svi bi da se druže sa njim. Obično fura sa najboljom ribom u gradu.

U drugu grupu spada - urbani sin.
Soba mu je ponekad raspremljena, ali to ne traje dugo. Uglavnom je u "kreativnom neredu", i ako se raspremi, on neće znati gde mu se šta nalazi. Obično nosi bilo šta što nadje u sobi, ili butiku, ili pijaci iza ćoška. Nije mu važno da li je nešto firmirano, važno mu je samo da se njemu sviđa. Pre nego što se obuče, čistoću garderobe procenjuje mirisom. Ta garderoba se deli u 3 grupe.
1 - Odeća koja miriše ili odeća koja nema nikakav miris - može da se nosi.
2 - Odeća koja se malo oseća - može da se nosi uz malo veću količinu dezedoransa.
3 - Odeća koja smrdi - baca se na pod uz pravljenje iste face kao kada se pojede 10kg limuna.
Izlazi gde god stigne, i sa kim god stigne. Obično prvo ode negde da se urolja, pa onda u neku diskoteku, jer njegove trezne uši najčešće ne mogu da podnesu tu vrstu muzike koja se tamo pušta.

Ćerka - Slatka mamina i tatina devojčica.
Ćerka kakvu drugi mogu samo poželeti. Kod mame i tate je dobra, u školi redja petice, a zapravo je najveća sponzoruša u gradu. U grad izlazi u čizmama, miniću i majici koja lako može da prodje i kao brus. Obično fura sa dečkom koji bi mogao da upadne u prvu grupu sina. Sve te krpice joj je on kupio. Voza se u njegovom autu, i ne druži se sa običnim svetom. Izlazi samo u najbolje kafiće, i to samo u svom ekskluzivnom društvu.

Dan 1- pakovanje
trpanje svega sto vidim oko sebe u kese, kutije, i ostale pogodne objekte. Ne tako naporno.

Dan 2- pakovanje
rastavljanje regala, vitrina, kuhinja, kreveta, uz pomoc dobrih ljudi koji su na to pristali ne znajuci sta ih ceka. zahvaljuci njima ovo je trajalo samo 1 dan, mada rane na mojim stopalima od silnih eksera dovoljno govore o tome koliko nije bilo jednostavno. Ko me jebe kad idem bosa.

Dan 3- pakovanje
trpanje svih zaboravljenih sitnica kao sto su spomenari iz osnovne skole, crtezi iz vrtica, stare kutije kondoma iz delova stana za koje niste ni znali da postoje u kese, kutije, i ostale pogodne objekte.

Dan 4- selidba
sa prozora vidim, stize kamion sa 4 fizikalca, njihova krsna gradja mi uliva poverenje, nemam razloga za brigu.

Prvo odnose glomaznije stvari, daske, staklene stolove, velike kutije. Molim ih da budu pazljivi, sve je lomljivo, a oni obecavaju da ce sve biti u redu. Lome jedan stakleni sto. Lome drugi stakleni sto. Preznojavam se od besa, ali se tesim, bar nisu ogledala, imam samo 5 godina nesrece dok se ne isplati kredit.

Cetiri masivna fizikalca uzimaju 8 kutija, odnose u 2 lifta, i silaze do prizemlja. Na putu od lifta do kamiona pucaju tri kutije. Pedesetak kila knjiga i garderobe okupiraju prizemlje, komsije pocinju da besne. Nema vremena za plansko slaganje, samo trpam u kamion.

Cetiri fizikalca uzimaju 16 kesa. Vec se tresem i vristim da ne rade sve od jednom, jer kese ce puci. Jedan od njih podizuci kese gore-dole me uverava da ce sve biti u redu. Nemam snage za raspravu, ljubazno im saopstavam da su imbecili i pustam ih da rade svoje. Oni su profesionalci. Guraju se u 2 lifta i spustaju do prizemlja. Na putu od lifta do kamiona pucaju 4 kese. Komsije vec zapenile, nema vremena za slaganje, trpam u kamion.

Nuceni prethodnim iskustvom ostatak stvari fizikalci nose pazljivo, i polako. Prija mi naredjivanje, sladak osecaj pobede se siri telom, ispala sam pametnija.

Poslednji put se vracam u stan da proverim da li je ostalo jos nesto. Izlazim na terasu i nailazim na iznenadjenje u koje sam vec ugazila.
Moj pas mi se sveti sto sam ceo dan zaboravila da ga vodim napolje.
U celom stanu je iskljucena voda, komsije me vec mrze, a i nisu orni za pomoc jer smrdim. Opojan miris me je pratio ceo dan.

Najzad, stigosmo do novog mesta stanovanja.

Fizikalci mi kulturno saopstavaju da cemo dalje, familija i ja, morati da nastavimo sami, jer ovo nije njihov deo posla.
Usput mi se izvinjavaju sto se u kamionu slomilo ogledalo jer ga nisu dobro pricvrstili.

Ispracam ih najraznovrsnijim psovkama i proklinjem dan kad sam odlucila da se selim.

Sjedio sam u pet do ponoć i prizivao Duhove, i...Pali su Duhovi, svetac je, ne radi se, i samo jedna opcija postoji. Štraparijada na Driniću. Povešću sve svoje rođake, ima nas, a ja zaradio pare u Osterajhu, ne može ih nestati danas. Sazvao sam ih u dva auta po pet, i uputili smo se prema Driniću, najudaljenijem mjestu na planeti s koje god strane okreneš.

GLEDAJTE U TO KOLO PRED SOBOM IMA KRIVINA NA SVE STRANE!- kričila je stara majka.

Legla auta do zemlje, izdišu savlađujući puteve vukojebine, ali lagano, nakon nekog vremena već nam se smiješe šatori, Sinovi Manjače i miris janjetine. Stigli smo. “Osmica“ udara ispod svakog šatora, dok prestane pod jednim, kreće pod drugim. Nažalost, malo kasnimo, biće problem da nađemo mjesto do ograde, ima nas, krupni smo ali ovo je sve superteška kategorija, probali malo trbuom ćunuti ali ne ide. Probili smo koridor nekako, pobile se neke budale, i prišli ogradi.

Konji su Strašni sud za pogledati. Sila nebeska. Nevjerovatna je snaga u njima. Masa ushićeno urla kad god konji potegnu svom silinom napred, staza je uzorana sva, ono što oni povuku traktor ima problem da vrati na početak staze. Neki se pod silinom tereta zanose u stranu pa ne mogu više, neki imaju dobar start ali brzo im ponestane snage, nekim kočijaš usere sav trud, bar tako kažu ovi stariji ja se u gonjenje konja nešto i ne razabiram. Količina psovki je nevjerovatna, pa znamenita poslovica dobija svoje otjelotvorenje. Nema Zmaja od Šipova pa je narod uskraćen za popriličan komad budaletine.

Počinje i kišica neka, stvara se kaljuža na stazi, konjski vonj počinje da se uvlači pod kožu, a onda na scenu stupa on, čije se ime izgovara sa poštovanjem, u ovom sportu, on je institucija, Putin, Šešelj – Milorad Stojanović ZIS! Svi su se ućutali, netremice gledaju u ovog gorštaka širokih ramena , duge rijetke kose slijepljene uz glavu. Ima šake k'o lopatice na turbini Hidroelektrane Đerdap, ja mislim da bi odfikario glavu nacijelo normalnom čovjeku da ga potrefi samo jednom. Izvodi svoje konje za koje se sumnja da su direktni potomci u pjesmama opjevanog Jabučila. Cigan i Mango. Od pojave ovog tria mnogima se otima uzdah iz grudi.

Krenuli su... Cigan i Mango u istoj sekundi, uigrano,iskusno, potežu svom silinom. Zis urla za njima, udara šakom, kune klete. A oni kidaju, zastanu da uhvate daha i opet iz sve snage povlače, svaki mišić preijeti da se odvoji od tijela pod naporom. Ja ne bih mogao istovremeno dva tastera na kompjuteru stisnuti ni približno koliko ova dva konja istovremeno povlače, lagir se ne usuče ni centa. Međutim, trupac je ogroman i oni staju, ne mogu više, para im udara na nozdrve. Oduvali su konkurenciju i Zis, njihov strašni gospodar, sada počinje da ih ljubi i miluje. Utom kreće i pjesma „Za Zisova oba ata nude traktor i Pasata“, i narod se seli pod šatore...

A pod šatorom ima šta i da se vidi, muzika trešti, mladice skaču, štrapari ne žale pare, štedili su čitave godine, i bacaju na sve strane. I meni dolazi konobar...
-IZVOL' , ŠTA'Š PIT'?
-JEN', DVA, TR', ČETR'...DES'T. DAJ DESET GAJBI PIVA. USTVARI NEMOJ, PORENI JEDANEST, MORE KO POZNAT NAIĆI.
MOŽE LI DA VAM DONOSIM JENU PO JEDNU, DA SE NE MLAČI.
NE MORE, SVE PORENI OVAMO, IMAM PLATITI NIŠTA SE NE BRINI KRV SAM PIŠ'O 6 MJESECI ZA OVO.
Donesoše momci, naslagaše, muzičari se zgledaju.
-KOL'KO JE ?
-PIVA PET MARAKA, 'ILJADU I STO!
-HRK PU! STO DVJES' TRISTA...'ILJADU I EVO TI PEDESET NA KAVU. SAMO MI OSTAVI OTVARAČ DA JE NE BI JA SAPONOM OD OPANKA OTVRAO. I PORENI JANJETINE.
- KOLIKO, IMAMO I SALATU SAMO RECI KAKVU ĆEŠ.
-SVAKOM PO KILU, BOLJE DA IMA NEGO DA NEMA, I CRIJEMOŠE U SALATU, AKO NEMA GREDICU LUKA MLADOGA. I NAVRATI NA PIVU SLOBODNO. ŽIV MI BIO...
I tako do duboko u noć...

Kol'ko li je u Glamoču sati, da li zora treba da zarudi?- pitanje koje me svaki dan podsjeti na rodni kraj, mater kako raspitava pitu, ćaću kako pod orom klepće kosu, i miris lipe potkućom... Decenija duga k'o put iz Australije, odo kući.

Čekirao sam kartu, za razliku od prošlog puta kad smo se ja i Đuro maniti prijavilo k'o Marko Kraljević i Musa Kesadžija pa nam oni đuturumi nisu dali ući, sad je sve kako valja i uz nekoliko sati sna eto me sa kosom u rukama dok koliko trepneš. I tako i bi.

Doš'o kući, mati svega naspremala, a ja nanio đakonija. Priono ja na na pitu, sve mi mast niz obraze ide, kiselo mlijeko iz raja izašlo. Ali vidim da osim mene niko nema apetita. Nije mi dugo trebalo da shvatim da apetit nema veze sa situacijom već da se nalazim u dječijoj pjesmici „Četri babe jedan zub“. Ne mogu jadni na zube, samo pilje u ono. Prokuno sam i Australiju i fasadu na kući, pvc stolariju na štali, sto keramičkih labudova, pa zar ovo da dočekam. Prekinem ručak, potrpam u kola i pravac zubaru.
-DAJ SVE PORCULANCE, NE PITAM ŠTA KOŠTA! DIDE UPADAJ I TI NE BOJ SE ZUBARA, DAĆE BOCU PA NEĆEŠ NIŠTA NI OSJETITI.
Zubar me ispoštovao u rekordnom roku od nekoliko dana. Pršti za stolom sunce te jebalo k'o Topalovići kad jedu Panteliju.

Da stvar bude gora kad sam dolazio, pozvao sam i one iz „Sve za ljubav“ da ih iznenadim, sve pripremio i tekst da im kažem koliko ih volim i koliko mi znače. Oni došli, raspakuju se, ona pička došla da se pozdravi, ćaća kad je vidio poslao dida po rakiju da izvuče da ih ugostimo, sašaptava se nešto sa materom. Sjeo ja njih , a oni nešto službeni, sumnjivo mi sunce ti žarko... Utom eto i dida, vidim ja ne mere odati, uhvatio zorta izvlačeći rakiju garant, priš'o onom kamermanu, kucka mu kevom stalak od kamere, pa veli meni:

-Sine džaba si ti giometra dovodio, ja ne mislim još umirati, nema od tvog dijeljenja ništa, da ti pravo velim.
-Nije dide, to kamerman, 'oću nešto da vam kažem, sjedi ovamo!
- Je l' se ti to ženiš? E FALA BOGU DRAGOM I SVETOJ NEDLJI DA NE SLUŠAM OD NARODA DA SI STARI MOMAK, A I FINA TI JE TA MLADICA, NUDE RAKIJE MALO PA DA IDEM PRIKLATI ŠTOGOD DA SE PROVESELIMO!
-Sjedi ćaća , šta si povilenio, nije mi mladica, mada ne bih imao ništa protiv da je preklopim k'o vazdušnu pušku, ali došli ljudi da te snime iće na televiziju, emisija „Sve za ljubav“!
-ZA ŠTA?! DA MI SE NAROD IBRATI, GLEDATI VRNTU NA TELEVIZIJI, SAV SAM TI ZA TELEVIZJIJE. SEREM VAM SE U LJUBAV I TELEVIZIJU. MALA, GARA, OŠ SE TI UDATI ZA OVU BUDALU MOJU?
Ona se jadna pogubila, zacrvenila se..
-Pa ja imam dečka.
-JEBO TI DEČKO MATER IMAM I JA BICIKLO AL' GA NE VOZIM, OŠ SE TI UDAVATI ILI NEĆEŠ?
-Ne bih.
-ONDA MARŠ! I TI I OVAJ NAKOSO OŠIŠANI I OVAJ SA NEDOVRŠENOM FRIZUROM I OVAJ KOSIJANER ZA KAMEROM, MARŠ MI IZ KUĆE! A TI, JEBANDERU, DOK MI NE DOVEDEŠ SNAJU I ČELJADE DA MI ŠKOMUĆE OKO NOGU, JA I TI SMO DVA NA PUTU! SAD MOŽEŠ UGASITI KAMERU!

Probudio se u svom krevetu posle par sati spavanja, bez vidnog osmeha na licu, pogledao se u ogledalo i viđao je ono što viđa i svakog dana. Tugu, bedu, beznadežnost, njegove oči bile su bez sjaja, bledo lice, mračno. Iz ugla sobe uzeo je flašu jeftine rakije i nasuo je u čašu, pio je bez prestanka. Izašao je na ulicu u nadi da će sresti nekoga ko će ga još napiti. Sreo je svoju osamnestogodišnju ćerku i prošao je pored nje kao da se nikada nisu videli, nisu se ni pogledali. Vetar je zabacivao njegovu kosu u unazad i češljao njegovu bradu koja beše požutela od piva koje je stalno ispijao. Uleteo je kod bivše žene u stan, kod žene koju je oterao od sebe jer je tukao. Noći provedene ispijajući rakiju i iživljavajući se na njoj i na njihovoj maloletnoj ćerki ostavili su ogroman trag na njima, ostavili su ožiljke, ostavili su traume. Nije više bilo isto, nije bilo mesta za oproštaj. Ali slepi ljudi kao on ne mogu da primete to. Uletevši i provalivši jeftina vrata i staru kvaku pao je dole. Žena je izletela što je brže mogla u hodnik, on ju je ustajući onako pijan odmah zgrabio i prislonio joj se uz facu. Osetila je bes, krv, miris rakije, u glavi je ponovo proživela sve te jebene proklete godine koje je provela jecajući i moleći za život, moleći krvnika da je poštedi i ne pretvori u pepeo sve što imaju. Ali ipak, kurac, agoniji nije bilo kraja, gurnuo ju je uz zid, i udarao je svojim radničkim šakama svugde po telu, stvarajući modrice za svaki dan koji je proživela srećno, a takvih dana je bilo jako malo. Bacio ju je dole i samo je gledao. Njegove oči, bile su okean mržnje, oličenje svega što je loše, njegove crte lica govorile su da je lud i je zao, jer bio je, bio je to demon, demon koji nije želeo da ostane i istrune sam u svojoj pakosti vec je zeleo da ide tamo dole sa grehom. Posle nekoliko sekundi izvadio je pištolj. Čuo se vrisak, njihov mali sin izašao je iz sobe vukući plišanog medu i uputio je svom tati pogled od kog i najtvrđe srce postaje mekano poput pamuka. Ali ipak ne, povukao je obarač, ubio ju je, a posle toga i sebe. Njegova silueta je padala poput čaše kada padne, čaša se ovaj put slomila, i nemoguće ju je zalepiti.
Ovaj čovek je toliko bio zaslepljen da nije čuo cvrkut ptica, trčao je kroz život brže od vetra da nije ni čuo te silne glasove koji mu govore da se promeni, gledao je ispod sebe a ne u nebo, nije video sunce, nije video plave oblake, uništio je sebe, uništio je i druge. Posekao je sve oko sebe i napravio im rane koje će večno krvariti bez prestanka, ubio je sve ljudsko u čoveku.
Uvek ima vremena za promene, otrgni sidro i poleti i promeni se, zavoli sebe, zavolećeš i druge, ulepšaj svoj, a i život drugih.

- Dobro veče dragi gledaoci, sa nama su večeras u studiju gospodin Prodanović, vlasnik lanca frizerskih salona "G.A.Y", kao i portparol LGBT zajednice gospodin Azdejković. Jedan aplauz veliki za obojicu molim vas.
#klap, pljes, štuc, buuu#
- U redu, prvo pitanje večeras za oba gospodina je kako ste se odlučili na taj hrabri korak da postanete ponosni pripadnik homoseksualne manjine. Hoćete li vi prvi gospodine Azdejkoviću?
- Naravno, ja smatram da je određena količina homoseksualnosti deo svih nas. Da se kod mene nalazi malo veća količina od normalne ja sam saznao u najranijem detinjstvu, prilikom prisustvovanja časovima fizičkog vaspitanja, ah, bili su to tako lepi trenuci u svlačionici, mlada, zategnuta, znojava tela, taj miris mušk... ahem, dakle svako osporavanje mojeg seksualnog opredeljenja doživljavam kao udar na moje najsvetije građanske slobode jer sam takav rođen, ne mogu drugačije i to svakako ne koristim za bilo kakvu vrstu ličnih ili političkih promocija, NE!
- Hvala vam. Gospodine Prodanoviću, šta vi imate da nam kažete o sebi?
- Ja ću biti mnogo manje poetičan od mog kolege ovde, gej sam postao radi posla. Naime, otvorio sam lanac frizerskih salona ali posao baš i nije išao, onda sam jednom prilikom video u nekoj seriji što moja žena voli da gleda kako žene najviše uživaju kad ih šiša ped... mislim gej, vole da ćaskaju o zajedničkim temama, modi, krpicama, cipelama, frajerima. Ukratko, nakon što sam obznanio da sam gej posao mi je procvetao, nisam ni struju mogao da platim a sad imam dve kuće na moru, jahtu i tri bmw-a. Jedan su mi demolirali huiligani al me boli kurac jer sam ga osigurao protiv izliva seksualne netrpeljivosti.
- Znači, vi niste oduvek homoseksualac?
- Bože sačuvaj i sveti Vasilije, kad sam bio mlad klao sam sve što je žensko a mrda.
- I imate suprugu?
- Jeste, i tri sina, jedan navija za Zvezdu, drugi za Partizan a treći za Rad, ma kad se pokolju u kući milina božja, drčni na mene, sile tatine.
- Hvala i vama na odgovoru, idemo na sledeće pitanje.

_______________________________________________________

- Sa o Roma babo babo, sa o Roma o daje, sa o Roma babo babo...
- Gospodine Ramadan, šta možete na ovaj divni praznik da nam kažete o poreklu i tradicijama romskog naroda?
- Pazi ovako kume, mi Romi smo ti došli iz Indiju, bilo je to opasno putovanje preko bespuća bliskog i srednjeg istoka koje je potrajalo generacijama...
...
- Gospodine Jamezdin, šta vi znate da nam kažete o romskom narodu?
- Vidiš, mi Romi smo ti najveći narod u svet, da ima neke sile koja bi nas okupila bilo bi nas ko na gori lista. Po predanju doputovali smo iz Inđiju, bilo je to opasno putovanje preko sremskih bespuća koje je potrajalo generacijama...

Muž je obično na odmoru već peti dan, po ceo dan sedi u fotelji ili leži u krevetu samo u gaćama, neobrijan, češe bulju i ispija pivo za pivom. Pošto se predhodnih dana naspavao ustao je ranije nego obično pa ga jutarnji program Nataše Miljković baš i ne zanima. Vrti film u glavi šta bi moga da radi i iz malog mozga mu se javlja glas njegove žene od sinoć kako drobi da ništa ne radi, da samo smrdi po kući i da počinje da smrdi ko tvor. E tu se javlja ideja! Čovek reši da iznenadi svoju bolju polovinu tako što će spremiti nešto za ručak da se ona nebi lomatala po kujni kad dodje s posla.

Zadatak 1. Obući se i srediti pre nego što izadješ do prodavnice da kupiš potrebne namernice.
Očešljati se malo i vodom zalepiti dva antenska pramena kose koji štrče na temenu. Bradu ne moraš brijati, svidja ti se kako ti stoji. Ubedjuješ sebe da ličiš na onog svaštojeba Fernanda Colungu.

Zadatak 2. Otići do prodavnice i kupiti šta treba.
Izlaziš iz stana a napolju em debeli minus em piči košava! Nisi poneo kapu a korica leda se polako hvata na mestima gde si zalizao kosu vodom. Psuješ, naravno. Ulaziš u prodavnicu i raduješ se što nema gužve jer je većina ljudi još na poslu. Kupuješ šta treba, razgledaš malo i naravno kupiš neku glupost koja ti je zapala za oko a ustvari ti nije potrebna. Odlaziš na kasu, plaćaš, malo se mrštiš zbog cena ali jebiga, štaćeš! Izlaziš iz prodavnice i krećeš kući... Vraćaš se u prodavnicu jer si zaboravio kreditnu karticu na kasi! Kupuješ i pivo koje si takodje zaboravio.

Zadatak 3. Spremanje ručka.
E sad kreće seks! U kuhinju nisi ušao još od studenskih dana, a u ovu svoju od kad si se uselio u stan i montirao sudoperu tako da pojma nemaš gde je šta. Preturaš po sudovima, lupaš šerpama i loncima, razbijaš minimum dva tanjira ali si našao svo potrebno posudje za pripremu ručka... nakon pola sata! E sad, začini. Vadiš sa polica vegetu, so, biber, alevu, lovorov list, i još neka pikantna govna koja si video da tvoja žena stavlja radi boljeg šmeka. Sipaš zejtin u tiganj da se ugreje, za to vreme sečeš na komade meso koje si kupio. Naravno, posečeš se! Nakon što si zaustavio krvarenje ubacuješ meso u tiganj. Zejtin pršti na sve strane i ispekao si se bar jedno petnest puta. Psuješ sve živo i mrtvo i koji te je kurac terao da se vataš za ovo. Otvaraš jedno pivo da se smiriš. Nekako si uspeo da ispečeš meso, malo je zagorelo ali nema veze, toliko si ga začinio da se to neće ni osetiti. U šerpi na drugoj ringli spremaš neko povrće kao prilog mesu. Zahvaljuješ Bogu što ga sad prodaju iseckano i spakovano u kese inače bi ostao bez svih prstiju! Konačno si smandrljao taj ručak i ostaje ti taman toliko vremena da postaviš sto, presvučeš uflekanu i krvavu odeću sa sebe i da dočekaš ženu. E da, setio si se da si zaboravio da kupiš vino pa opet trčiš u prodavnicu!

Zadatak 4. Dočekati ženu
Ona ulazi u stan, ti pritrčavaš da joj uzmeš tašnu i kaput. Praviš se da ne primećuješ njen pogled u fazonu "koji ti je moj?". Zatim se njen izraz lica naglo menja kada oseti miris koji dolazi iz kuhinje. Rzrogačenih očiju ulazi u trpezariju i sa nevericom posmatra postavljen sto. Pratiš je do kupatila da opere ruke i da se sredi. Dok čekaš da se vrati odlaziš nazad u trpezariju da otvoriš flašu vina. Prilikom te procedure uspevaš da uflekaš beli stoljnak koji vam je poklonila njena majka. Psuješ u sebi. Supruga se dolazi, seda za sto, primećuje fleku od vina ali se pravi blesava jer ne želi da upropasti trenutak. Ponudiš se da joj sipaš ručak u tanjir i opet uflekaš stolnjak na dva-tri mesta. Ona ne reaguje, naravno. Stavlja prvi zalogaj u usta dok je ti zadovoljno posmatraš i počinješ da se čudiš što se trudi da sakrije kiseli izraz na licu. Probaš i ti... Jebote, šta je ovo?! Medjutim, praviš se da ti prija, ona se takodje pravi da joj prija i tako privodite ručak kraju. Razmišljaš dali ima sode bikarbone da kasnije njome skrljaš gorušicu od govana koje si upravo pojeo. Kad ste završili ručak ona insistira da opere sudove i ti joj naravno dopuštaš. Par sekundi nakon njenog ulaska u kuhinju čije se uzvik očaja jer zatiče umazan šporet sa zagorelom masnoćom, brdo prljavih sudova i razbijene tanjire u kanti za djubre.

EFEKAT IZNENADJENJA JE STVARNO USPEO!

Zamislite, izbije novi sukob u svetu, i nijedno mesto u Srbiji nije bezbedno, sem jedne ulice koja se zove: "Vukajlija". U nju imaju pravo na pristup samo oni koji su bili registrovani na sajtu pre rata... Pitate se kako je ulica Vukajlija bezbedna u ovom sukobu? Tako što su oni koji su pokrenuli ovaj rat(Masoni, Jevreji, Svetska Vlada)... Često svraćali na ovaj sajt i dobro se smejali, posterima, reakcijama i definicijama. Pak, su onda, sklopili ugovor sa vlasnikom sajta, da će oni poštedeti njegov sajt i članove tog sajta, smestivši ih u ulicu bez sukoba, a za uzvrat vlasnik sajta, će zaključati sve postere i reakcije, i omogućiti samo Masonnima i Jevrejima da uživaju u njima, i da se smeju. Ulica, pored asfalta, ima 2 velike zgrade. Jednu sa jedne, jednu sa druge strane ulice, tj. levo i desno. Na golom asfaltu stanuju gladni i žedni nekadašnji čekaoničari(klošari). Kada je zima grejemo se tako što palimo vatru u buretu, i krijemo se ispod balkona, jedva preživljavamo. Tu smo svi mi iz čekaonice. Imamo i jedan laptop, sa koga se 3 do 4 puta na dan preko Skype-a, javlja Feid iz Češke. On se kurči jer Češka nije u ratu, pa snima sebe kako: pije pivo i jede viršle... A vi čekaoničari, ko vas jebe. A svi oni koji sada povremeno dolaze na Vukajliju, oni će i tada dolaziti, kod nas će sam prespavati, a preko dana lutati, ali tu su negde, uvek. Iz jedne od dve zgrade, zgrade preko puta, često izlazi Zelen Lukac, koji nas obilazi, i preti nam, kako će da nas otpiše sa liste spašenih(banovaće nas). Ta zgrada iz koje on izlazi jeste: "KAFANA", tu su svi iz čet sobe kafana, vrata kafane su uvek zatvorena. Iz kafane često izađe Dilan Dog, koji nas zajebava, jer smo sirotinja... Uživaju unutra u toplom ambijentu, dok se mi čekaoničari smrzavamo k'o pičke. Znamo mi odprilike kako je unutra, iz priča: Rusa, Rocky-a, Mlade koji imaju pristup kafani, ali su često sa nama na ulici. Iznad te zgrade nalazi se gornji sprat, sa fasadom i cvećem, taj sprat je ustvari čet soba: "TERASA". Tu su najelitniji članovi, žive k'o Buržuji i bole ih kurac. Skoro nikad ne silaze dole kod nas u Čekaonicu, samo nas pogledaju uz gađenje, sa balkona. Preko puta te zgrade, tačno iznad nas nalazi se desetosprati dvorac(ona druga zgrada). Taj dvorac je zaključan i čuvaju ga 50 pit bulla, kao i: lanci, katanci i laserski zraci! To je Kaizenova lična rezidencija, retko ko je išao tamo. Ima 9 sprata i dvaki sprat dat je jednom moderatoru, na korišćenje, samo deseti je Kaizenov. Taj dvorac je takođe skladište, i mesto gde se čuvaju zaključane reakcije i posteri. Svaki sprat ima svoj balkon, i moderatori nas gledaju sa visine, više nego ovi sa terase. Na samom vrhu je taj famozni Kaizen, osnivač Vukajlije, i neka vrsta našeg Velikog Vođe, za njega skoro niko u čekaonici i na Vukajliji nije čuo, niti video(sem Rusai, Rina, i još nekih opasnih baja). Ponekad nam se učini da vidimo neku osobu na tom desetom spratu, kako nas posmatra, dok pije najskupje vino. Neki čak kažu da on piša po nama odozgore, jer mu se može. On je takođe član Masona. Mi svi čekamo kada ćemo biti proterani sa ovog svetog mesta, uz miris Kaizenove mokraće(masovno banovanje). Bar se tako priča... I eto tako ja zamišljam budućnost Vuke...

Da nije smiješno, bilo bi za plakati.