Izgovor koji potvrdjuje našu nemoć kada smo oštećeni.

Dokaz da retko šta u životu ide po zasluzi.

Nas narod i narodnosti cesto se u nekim trenutcima sa setom a ne retko i nostalgijom sete kako je sve nekad bilo mnogo bolje.Tada obicno nasi stari otvore svoje srce i kazu kako je nekad plata bila redovna i mnogo veca,da su cene bile nize,skolarina na fakultetima se nije placala,svi su imali siguran posao,svakog leta se islo na more a svake zime na planine a pasos je imao svako i svi su njime lako prelazili grane...Nekada davno u nekoj dalekoj zemlji,nastavljaju oni tada svoju drevnu besedu,sve je bilo krasno ni nalik ovom mestu gde mi sada zivimo. "E sta smo mi tad sve imali..."Kazu oni tada."To su bila vremena..." Tako to oni pricaju,tu bajku,cuvenu i poznatu svima nama iz 80 i neke.

Mlad čovek u mnogo zajebanoj situaciji. Verovatno jedini koji toliko ne žali za vremenom što brzo prolazi. Osoba kojoj je veoma neprijatno tokom razgovora o dobrim i iskusnim komšinicama, asistentkinjama, čak i profesorkama, što da ne, ako su dobro očuvane, jer će se kad-tad u vazduhu osetiti aludiranje na njegovu mnogo privlačnu kevu koja radi na šalteru banke, zbog koje ta ista banka ima najveći promet u gradu.

Elem, nekom igrom slučaja, majka ga je rodila u ranim dvadesetim, i sad, posle dvadeset i neke godine, i dalje se dobro drži. Sin je stasao, ali ne toliko da izbegne još uvek egzotične srednje godine u kojima mu je keva. Da li zbog toga, ili nečeg drugog, on matorke ne voli, čak naprotiv, potpuno mu ide na nerve, naročito one koje kao fol jure mladu piletinu. Izbegava da psuje majku u kojoj god situaciji se nalazio, jer je svestan težine odgovora koji će dobiti.

Jeti Šumadinac - čupava rapaljčina kojoj je glavna teorija u životu - JEB*Š ČOVEKA ISPOD 2 METRA I 120 KILA. Može se sresti po Šumadijskim planinama često sa sekirom za pojasom i motorkom u rukama... O njemu u okolnih 5 sela kruže razne priče kako sam izvlači stabla iz šume, obara bika pesnicom među rogove, i rve se sa medvedom. Zbog svoje snage, muževnosti i izgleda gorštaka omiljen je među devojkama iz svog atara...
Dok se gradski Jeti od svih ovih osobina odlikuje samo grdnom maljavošću, koju naziva LJUBAVNIM TEPIHOM, totalno je neprivlačan ženskom polu, jer najpre podseća na turskog kamiondžiju, pa se ne retko odlučuje za depilaciju...

Čovek koji je plaćen da dobro razmisli pre nego što ništa ne kaže.

Srpski dzentlmen. Englezi imaju svoje nas je domacin. Davno zaboravljena titula koju nije svako mogao imati. On postuje svoju zenu, dobro vaspitava svoju decu, human je i posten. Ne laze. Lepo se ophodi prema ljudima koje ne poznaje. Ne ismeva. Ne krade. Pomaze drugima koliko je to u njegovoj moci. Postuje starijeg. Saslusa mladjeg. Daje dobronamerne savete. Skolovan i nacitan. Poseduje lepe manire. U njegovom drustvu je uvek ugodno. Ne psuje. Uzor. Postuje prave vrednosti.

Za razliku od Dizela u bazi Neodizela ne stoje užasi jednog doba već njegovo veličanstvo MTV i svi MTV-jevski pokušaji/sledbenici (domaći primer je poznat). Može se reći da on ima jako male veze sa devedesetima.

Još jedna bitna razlika između Dizela i Neodizela je u tome što Neodizel počinje među ženskom populacijom (nećete se začuditi ako vam je palo na pamet to da su cure dominantne u novijim generacijama - opet prisutan uticaj Mtv-ja, Holivuda i tako dalje, to sad nije bitno...)

Kad su ženske ukapirale kako su moćne Madona, Šakira i Bijonse, da je snaga u mešanju dobrim dupetom i da su dobre ženske svemoguće, da samo treba da su preterano drske i da će iz svog geta bez škole da izađu toliko moćne da će momci samo obigravati oko njih, pocelo je novo doba.
Treba samo biti strašno kul. U tome je poenta. I do tebe mogu samo oni Najkulji.
Prosečnom momku nije prostalo ništa do da potraži pomoć od najkulje stvari na svetu, MTV-ja.
Onda je ukapirao da pored Šakire može da bude kul samo crnac sa zlatnim lancem i pištoljem koji repuje i koji je takođe iz geta došao do tog da se crnkinja uvija oko njega tako što je bio najveći baja koji nikog i ništa ne jebava pet posto. (Naravno, ni kulturu, umetnost ni bonton i tako te stvari)

Simboli dizela devedesetih ostala su trajno urezani u mozak ljudi i svaka vizuelna asocijacija na to uslovljava osećaj straha, nelagodnosti i blage neverice pa je moderna sirova jedinka, uvek željna da izazove taj efekat kod ljudi, prigrlila te simbole i bacila se na obožavanje centralnih figura i simbola originalnog fenomena ne bi li bila što ozbiljnije shvaćena.

Da li zato što se ovde kod nas ne može tako brzo i toliko intenzivno pocrneti ili zato što je princip bio tako sličan onom kod nas već viđenom dizelu , krenulo se i kod nas sa tim ,,žestokim životom i stilom" i pričanjem ,,bolnih i iskrenih priča o tome"
Dizel je samo pogrešio što je snimao razne amaterske filmove umesto što je repovao o tome kao Neodizel.
Neodizel je daleko rafiniraniji i funkcionalniji. (insistira naravno na sirovosti i surovosti)

A majmun radi što majmun vidi. Tako je sve počelo.
Tek dolazeća omladina izgleda da obožava ovaj fazon.

MTV naravno ima još ,,kul" izuma pa nisu svi koji ne poštuju Neodizel ostali kratkih rukava za svoju sreću.
On promoviše i neki Neopank, Neorok, Neometal i to se sve fino prima.

Neodizel je jedna predstava o sebi, društvu, životu, uspehu,ljudima, ophođenju prema svemu tome i nije nije dizel kriv za njega, ovo je globalnija pojava Emtivizma, koja se kod nas ovako preslikala.

Vidio sam ga u izlogu kad me je otac poveo u grad da prodamo stoku. Crn k'o novembarska noć, sa sivom trakom okolo i uskim obodom, odmah mi je zapao za oko. Stari, zadovoljan zbog uspješne trgovine, zavuče ruku u džep, izbroji novce i - eto njega na mojoj glavi!

Ja, mlad momčić od osamn'es' ljeta, šaljivdžija, šeretski ga nakrivim na desnu stranu i krenem po sijelima. Pročuo se taj moj šešir međ' curama. I njoj se dopao. Za traku mi đurđevak zadjenula. Te jeseni, zatražih joj ruku od oca. Pristao je - iz dobre sam kuće. Napravismo veliko veselje, gdje se vajni mladoženja, to jes' ja, toliko naliza da su morali šeširom donositi 'ladnu vodu sa izvora kako bi me dozvali. Nije rakija za mene.

Zarati se. Kren'o jedno veče u šumu da potražim zalutalu stoku kad naletih na neke soldate. Sam đavo zna koga su tu čekali u zasjedi, pa osuše po meni, ni krivom ni dužnom. Bježao sam koliko me noge nose. Na šeširu mi puščano zrno napravilo dvije rupe. Puc'o Švabo d' ubije, usta ga jebem! Šta bi bilo da sam ga do ušiju navuk'o? Dugo sam ga nosio tako šupljeg, cijeli rat i par godina posle. Nije se imalo za novi. Malo mi je kisla glava, al' bio čo'ek mlad, ništa mu nije smetalo. Eh...

Prođe i to. Sastaviše se nekolike rodne godine, iskrči se imanje, posija se žito i kukuruz, a ja od miline svako jutro - u obilazak. Samo mi šešir viri iznad usjeva! Umorim se, legnem pod šljivu, nakvirim obod preko obrva da mi sunce ne smeta i zaspim dok se oko mene sinovi igraju. Ljepota božija!

Prođoše godine, postadoh najbolji domaćin u selu. Iškolovah djecu, poženih, unuke stekoh. Sad imam tri šešira - jedan za slave, drugi za svadbe, treći za okokuće. Ne gledaju me više snaše, ispod šešira se bjelasa snježnobijela kosa, nije više ni red. Ako! U šešir berem prezrele trešnje i nosim unucima. Oni mi se obraduju.

Stiže me i bolest. Staračka. Sve ređe izlazim i sve ređe nosim šešir. Spada mi sa ćele. Umrijeh srećan. Djeca su odavno svoji ljudi, a ni nje više nema. Sahraniše me jednog lijepog majskog jutra, sa šeširom u kovčegu, jer sam tako htio. Možda me ona, tamo, ne prepozna bez šešira.

Ljudi na koje malo ko obraća pažnju, osim kada im se nađu na putu. Većinom ostavljeni sami jer porodica nema vremena da se brine o njima, sve svoje prijatelje su odavno nadživeli, i više ni sa kim nemaju da podele ono što im je na srcu. Njihove uspomene nikom ništa ne znače, njegovo vreme je za druge pradavno prošlo, i ostavljeni su da dočekaju kraj kako nam ne bi više zauzimali mesto.

Сигуран доказ местимично ретког али неоспорног примитивизма у драгој нам Србији.

Lopata, zapekla malterom ili betonom, dobila na tezini.

Raspored za spavanje dvoje ljudi u krevetu kojima na pameti nisu nikakve seksualne aktivnosti, štaviše nepoželjne su. Odigrava se onda kada nema dovoljno mesta za kunt pa su neki nesrećnici primorani da podele jedan krevet. U suštini, dovodi do raznoraznih neprijatnih situacija. Da li će sapatniku noge mirisati na lavandu ili će po njima rasti mahovina - saznaćeš ubrzo. I pored pokušaja da se izbegnu bilo kakve seksualne konotacije, sredine će se poklopiti baš na onom mestu. Možeš samo da se nadaš da niko neće imati vlažne snove i da ćete i sutra ujutru biti prijatelji.

Izraz se koristi u situacijama kada hoćete nekoj osobi reći da nije stara toliko koliko misli da jeste. Defka je nastala kao parafraza na mlječne zube.

Karakterna osobina, pojedinca koji na svaki način pokušava da istakne svoju dominantnost u svim situacijama, pa čak one bile i pogubne po njega.

Odjeb osobe koja se u jeku rasprave ili rastanka ili tako nečeg burnog, hvata za emocionalnu ucenu, govoreći iz sveg glasa o svesrdnoj ljubavi ka vama, koja nije pokazana ni dokazana isključivo zato što je valjda, neizreciva. Pa kad ste već rešili da begate, da bar imate u vidu da ste đubre prevarantsko i kurvinsko koja dobre ljude ostavlja na cedilu. Jer, samo dobri ljudi serviraju na tacni svoje bubrege, jetre, srca i za sve to imaju energije jer su se dobro nahranili vašom izuzetno hranljivom džigericom. Eh, šta ti je lanac ishrane!

Tražiti manu svemu i svačemu, biti probirljiv preko svake mjere. Iritantna navika koja normalnim jedinkama izaziva nagon za ubistvom, jer osobama koje vole manisati ne može se prinijeti ni za stolom, ni u postelji.

Sve što nije iz prve ruke.

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Pripadnik čuvene CSI Beograd jedinice.
Jedan od najboljih forenzičara kod nas, čiji je uspeh u prikupljanju materijalnih dokaza u vidu direktnih priznanja, najveći u Srbiji.

Još dok je bio veoma mlad kod njega je bio primetan izuzetan talenat za forenziku, pa je poslat u Sremsku Kamenicu na četvorogodišnje školovanje koje je završio sa odličnim uspehom. Ne sa odličnim ocenama, nego sa odličnim preporukama starešina.

Odmah pošto je stigao u Beograd prebačen je u forenzičare kod kojih je i dobio nadimak Lopata, a sve zbog izuzetne veličine i snage monstruoznih šaketina koje poseduje, za koje neki nesrećnici koji su se zatekli na pogrešnoj strani istih, kažu da je kombinacija udarca kombija i groma od koje su često zaboravljali kako se zovu, ali ne i šta su uradili da dođu njemu pred oči.

Ponekad se dešavalo da i sam Miletov izgled, bez upotrebe lopata ili dirigentske palice toliko prepadne nekoga, da je odmah priznavao i ono što nije uradio, samo da bi senka planine koja se iznenada nadvila nad njega, sklonila se bez da mu iz udarca otkine glavu.

Šefov omiljen čovek i neko koga zovu samo kada je potrebno brzo i efikasno pribaviti ključni dokaz za osudu.