Oldskul skraćenica za sve ono što zakon jedne države zabranjuje. E sad, da li se radi o porocima pojedinca zbog kojih on traži fiks, običnu vutricu ili pak Moldavku za prekidanje posta negde na Ibarskoj, ili se radi o pukom preživljavanju uslovljenim putovanjem trbuhom za kruhom u nekoj zapadnoj velesili, zavisi od slučaja do slučaja.

Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.

U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...

Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.

Moldavka u svetu krpa. Rumunsko - somalijski etalon jeftinoće. Koristiš i otreseš. Ako je premasna baciš.
Redovan je stanovnik buđavih sudopera, komšija čađavih roštilja, prijatelj WC šolje.
Neki tamo seljak koji ju je izmislio slučajno kad mu je pala masa za pravljenje vaginalnih dijafragmi na đon od aBidas patika sa buvljaka nije ni sanjao kakvu će mega popularanost steći ovaj artikal.
Relano, nisi lud da uzmeš lepu, normalnu, crvenim vezom prošaranu belu krpu i trljaš mašćobu sa dna lonca u kome se pasulj zadržao devet dana, a po ivicama buđ počela da se vata - zato valjda služi truleks. Samo ime govori. Nešto je trulo, u zemlji Danskoj.
Najčešće ih proizvode u bojama koje podsećaju na litavac, žuta i oker, i koverte iz policije, plava. Takve ih tačno poželiš smešati zajedno sa ispoljenim sadržajem debelog creva i povući vodu. Nije neka šteta.

Onaj koji vrši oplodnju. U njegovim mošnjama se luči enormna količina spermatozoida da bi komotno mogao da oplodi šleper Moldavki što ih šverceri preturiše preko svoje grbače u obližnje javne kuće. Od malih nogu su mu bile draže lutke na napuhavanje od kojekakvih autića i ostalih igračaka. To nije muškarac koji pusti suzu kada Esmeralda ostavi Fernanda Kolungu zato što je pogledao mlađanu seljančicu dok je na bunaru vadila bokrač vode za svoju bolesnu nenu. Ne, on nikada ne plače. On je pravi muškarac.

Utjeha bećara koji se sa još jednog zbora vraća neobavljena posla, odnosno bez snaše. Jadni čovjek radi po tri mjeseca u šumi da bi mog'o pod šatorom rukati pivu od pet marona, jesti vruće janjetine što se lijepi za prste, gledati Moldavke kako se njišu, kulirati uz Preldžije i nadati se da će nakon 40 proćerdanih ljeta i ko zna kojeg zbora dovesti staroj majci zamjenu. Al paprika, neće mladice na selu da ostanu, nije nju mama od'ranila da bi ona muzla komšijske krave, već da bude gospoja. I tako u krug, zbor za zborom, godina za godinom...

pa ovo gde se sad nalaziš, papane, papan.

Врдати, мутити, барити само да бисмо извукли сопствену буљу из проблема и исту сачували у досадашњем положају или је чак сместили у удобнију фотељу. Веома користан поступак којем прибегавају ако не сви, онда велика већина, лишава вас главобоље и неутралише скоро све врсте срања која смо направили. Чудо па га још не изрекламираше на Топ Шопу.

Spadaju među najlepše žene na svetu, u šta sam se lično uverio kad sam bio tamo. Na žalost, u okviru ex-sovjetskih devedesetih, devedesete postale su sinonim za belo roblje, trafiking i slične aktivnosti koje vode poreklo od najstarijeg zanata. Ali Moldavke su sada mnogo više sinonim za tako nešto, pa ako već morate omalovažavati cele lepše delove drugih nacija...

Izraz za neverovatno hrabru osobu, koja bez zastajkivanja srlja u neverovatne opasnosti.

Tradicionalni moldavski poklon.

Rupa nad rupama. Gora nego ona četnička gde je pevačica obdarenija bradom više nego gosti. Najraznovrsnija klijentela posećuje ovaj objekat od suštinskog značaja za stanicu. Od tetkice iz tvoje osnovne koja tutka duvan i rizle, do lika koji po autobusu proklinje Hafnafjordur i učenike specijalnog odeljenja tehničke škole koji nastupaju u 2. azerbejdžanskoj ligi.

Pogledom na trošne zidove shvataš šta to znači prljavo bela boja. Kroz oveću rupu može se videti Moldavka koju ne dotiče što je vidiš dok obrađuje debelog brku sa flajkom vinjaka u ruci. Ispostaviće se tvog vozača. Konobar radi, pored regularnog, i posao kuvara, pevačice, perača suđa i nosača kofera. Najčešće sedokos, izgužvane košulje i žutih brkova, koji još imaju tragove duvana Jugoslavije.

Mesto gde možeš Đavolu da prodaš dušu, gde možeš i da kupiš par komada. Predstavnici svetske zdravstevene organizacije sumnjaju da tu još egzistiraju kuga i velike boginje. Polno prenosive bolesti se dobijaju u dodiru sa vazduhom. Da, može da se dodirne. Bolje odvesti komšiju ovde i ostaviti ga, nego ga zvati u lov. Lou kost karta do toksikološkog odeljenja.

Malo stariji sleng za čmeljavog iksana, rahitičara. Kleta hipsterčina ne po odabiru, neg' po rođenju. Ćalovina sklepana iz levog jajeta užeglom spermuštinom albanskog nadničara, a othranjena sisom ganferke sa pijace Arizona. Gura kocku u krug i radi pod DOS-om. Kad ga vide ljudi, misle snima se skrivena kamera.

Rođeni nelord: kaparisali su mu jednom Moldavku. Jes' da je nije jeb'o, al' je zato hteo da se ljubi s njom uz pesmu MC Janka i da s njom raspali u 5 maraka tablića do 101. Ni to mu nije pošlo za rukom. Drugi, i poslednji, put probao da umoči, ali rava pobegla čim se izuo. Jebajga, ne da mu se ni pomoću trikova.

Sredovečni željnik za kafom. Šparta komšilukom procenjujući kod koga može da se uvali na sat-dva da popije šoljicu vrućeg napitka od zrnevlja koje je jedanaestogodišnji Rodrigo pobrao na pauzi između pakovanja dopa i fudbala.

Neko se uvek zajebe pa Tozovca pusti u dnevnu sobu, počasti ga ratlukom od oraja, saspe mu jednu ljutu niz jednjak i prinese visoko iščekivani objekat: amanet naših baba, njihovih baba, baba njihovih baba i možda Turčina koji je plodio neku od tih baba u prošlosti. Takoreći, iznese mu fukicu na astal pokriven potamnelom girlandom.

Matorom su gladna nepca, pa srče kafu intenzitetom srkanja koje za male novce nudi sveže uvezena Moldavka. Srče, dolazi do dna šolje, ali neee, nije tu kraj. Pa nismo mi oksfordski krem sa tekućim računom u dupetu arapskog šeika pa da se razbacujemo, on diže šoljicu u vis, nagib alfa jednako pi/2, i pušta da mu ono malo preostale dragocene tečnosti sklizne u usnu duplju. Naravno, usput je progutao pet kubnih centimetara gustog toza, nalik blatu, sa dna šolje, ali ne mari. Cilj opravdava sredstva.

Nije ovde važan broj sobe, nego dužina palamara, u inčima, koji ti birokratija svakodnevno gura u svaku jebenu moguću šupljinu u telu plus mogu istim da ti rade lobotomiju praćenu klikom na kralja u pasijansu na prašinom umivenom monitoru. 'Nači, da jebu? Jebu!
Taman kad se ponadaš da si rešio i ispunio obrazac, na kome bi pozavidela skandi osmosmerka napravljena od čika Venea Bogoslovova lično, nađe se neki panj mokrog čela od preverle kafe ili tetka puderom ožbukanog lica da ti saopšti svu radost birokratije i pošalje te u tri pičke materine. Naravno, sve je to praćeno uz ljubazno mahanje rukom kao da ispred tih birokratskih nemani stoji ulični pas bez vlasnika ili pepeo na Hitlerovoim ramenu.
Doduše, ni mi, narod, nismo mnogo bolji. Umesto da metalnom heftaricom overimo čelo ponosnog birokrate uz ljubazno "Jao, ja se izvinjavam" u cilju delimične edukacije klempavog birokrate od strane predstavnika napaćenog naroda i nastavimo, kad već moramo, da jedemo govna koja nam serviraju, mi se ponašamo k'o neiskusna moldavka i klečeći širimo labrnju čekajući da nam birokrtaska sperma dodirne jednjak.
Jebiga, dok neko ne počne, neće biti kraja!

Domaća ljuta koja ovih dana može lepo poslužiti kao zamena za zimsku jaknu, kapu i rukavice. Ona zagreva kao Smederevac sobu dva sa dva. Ugreje kao tinejdžerske gaće posle 20 sekundi softpornjave. Jednu-dve pred put i milina. Ali ima samo jednu manu, ne preporučuje se konzumacija u zatvorenim prostorijima. Možete doći u iskušenje pravljenja promaje u kući na -15 stepeni ili nedajbože pokušaj pravljenja anđela u snegu obučeni samo u štrikane čarape.

Veoma odomaćena fraza kod našeg naroda, a označava izraz pribojavanja i svojevrsnu molbu Svevišnjem da nas ne zasere svojom srdžbom ili čudnim smislom za humor kojim inače njegova dela obiluju.
Naravno, nekad molba prođe, nekad ne, ali ipak se valja baciti ovu frazu, čisto da malo pojačaš šanse da ti se ne desi neko sranje.

Posao koji obavljaju političar u usponu, dva šanera na veliko, trojica sa diplomom životne škole, par ilegalnih imigranata iz južne pokrajine i to sve na opštinskom zemljištu.

Uzdizanje čoveka u epu o Gilgamešu je opisano scenom gde Moldavka neukom divljaku imena Enkidu uz komad hleba tutka hladno vopi. Nije to zabadava tako napisano. Još od mitske planine Olimp, najveće birtije i jebarnika antičkog sveta, gde se Zevs sa ekipom bogovski unezverivao kraj vesele mašine za destilaciju nektara, preko hrišćanskih apostola koji su se bogougodno malo-malo pričešćivali rujnim vinom, modernih literarnih divova Džojsa i Hemingveja koji su voleli i popit', a i zagalamit', pa do veličina moderne poezije dvadesetprvog veka – gospode Žareta i Gocija. Kroz milenijume, tendencija ka dobroj kapljici i prkosnom hedonizmu se prepliće kroz životne priče velikana svog vremena...

Kad obrneš krug i skapiraš neke stvari, prateći neko nepisano pravilo, izmigolji se neki poriv koji pojačava želju za cugom i celivanjem ženske čeljadi, kvalitet u oba slučaja nije prioritet. Nije to autodestruktivna rabota nikad bila, i pored toga što su horde reumatičnih baba i bezmudih sivih ziceraša vazda tvrdile – to je samo inat, seljačka šamarčina po faci, ionako apsurdnog, života. Poslednji slobodan potez koji možeš da uradiš da bi skončao život dostojanstveno. Posle par čaša žestine dok zakopščavaš dugmad košulje i ljubazno se zahvaljuješ nepoznatoj devojci, lepog lica obasjanog crvenom lampom, shvataš – u sobi dva sa dva te radnom javne kuće, u random čaršiji gde su te bačene kockice života odvele, krije se maltene sva istina koju bi trebalo da ikad da spoznaš o životu. Madam sa ulaza, koja te odmerila od glave do pete kad si smušen dolazio da obaviš pos'o, zna verovatno više od životu od bilo kod živog, akademski uokvirenog mislioca.

Jebaji ga, na kraju i početku, svi se mi rodimo upišani i usrani, progmižemo crnicom sve vreme bojeći se neminovnosti koju niko nije izbegao: smrti. Jednom i nezbežno dođe, mandrknemo. Neretko upišani i usrani. Posmatrano sa neba, između groba doktora nauka i turskog kamiondžije nema neke razlike: mrlja jedan, mrlja drugi. Jedinu razliku čini samo jedna istina: da li si živeo i umro kao uplašeni glodar, ili si se nasmejao smrti u lice. Probuditi se mamuran u krevetu nepoznate punačke sredovečne konobarice – neuporedivo dostojanstvenija opcija nego štekati kintu sebi za spomenika na kome će pisati “Dr.dipl.ing. Isidor Hadži-Komazec”... Biti prevaren pićem i nije tako loše.

Kaže se za nekog ko nema dovoljno iskustva, a voli da se dokazuje.

Još jedna nova i trendi reč u srpskom jeziku. Zloupotrebljena do maksimuma.
Studio bi trebalo biti radno mesto nekog umetnika.
To mu je bar osnovna forma, a to što smo eksperti da sve izdegeničimo dalo mu je sasvim drugu notu. Hoću reći, svi smo u svom poslu umetnici, nemamo konkurenciju, a i ako je imamo, to su levati i botine koji nam nisu ni do kolena.
Ja držim studiJo, eeej bre!