Oldskul skraćenica za sve ono što zakon jedne države zabranjuje. E sad, da li se radi o porocima pojedinca zbog kojih on traži fiks, običnu vutricu ili pak Moldavku za prekidanje posta negde na Ibarskoj, ili se radi o pukom preživljavanju uslovljenim putovanjem trbuhom za kruhom u nekoj zapadnoj velesili, zavisi od slučaja do slučaja.
- Dobro, i šta ćeš kad stigneš tamo?
- Ništa, ilegala dok me ne uhvate. Ili dok ne oženim neku njihovu pa dobijem državljanstvo.
- Rade pobratime, ti li si?
- Oooo, komšija, vidi njega!
- Pa šta je sa tobom, nisam te video mesecima?
- E komšo, nemam vremena sad, žurim na granicu, treba neke Rumunke da preteram do Crne Gore, ali zovem te kad se vratim, pa ćemo da se ispričamo, obećavam!
- Opet ilegala? Pa šta ćeš ako te ustanove ponovo?
- Ma neće, ja jesam sisao vesla, ali nisam pumpao čamac!
- Moguće...
Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.
U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...
Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.
Jutro, nevremena doba, telefon zvoni... Iz policije javljaju da je sin poginuo, naroksan belim, i podgrejan vinjakom zapucao se motorom u Fergusona sa prikolicom đubreta, koji se taman uključivao na regionalni put. Muk.
Roditelji skrhani, u crnini, idu u manastir, pale sveću, gledajući u nebo traže odgovor na jedno pitanje - "Zašto?!" Ne shvatajući da se odgovor na majčino pitanje nalazi dole, daleko od Boga i bilo čega svetog - u parčetu zemlje po kojem ljudi puze, večno gramzivi, jure za materijalnim, izgube granice, ukrmače se u svojim prohtevima. Juri se samo više, brže. A retko ko pomisli da je i jedan dan života višak, poklon koji smo dobili, makar bili Moldavska kurva, pajdoman sa železničke ili episkop zvorničko-tuzlanski....
Moldavka u svetu krpa. Rumunsko - somalijski etalon jeftinoće. Koristiš i otreseš. Ako je premasna baciš.
Redovan je stanovnik buđavih sudopera, komšija čađavih roštilja, prijatelj WC šolje.
Neki tamo seljak koji ju je izmislio slučajno kad mu je pala masa za pravljenje vaginalnih dijafragmi na đon od aBidas patika sa buvljaka nije ni sanjao kakvu će mega popularanost steći ovaj artikal.
Relano, nisi lud da uzmeš lepu, normalnu, crvenim vezom prošaranu belu krpu i trljaš mašćobu sa dna lonca u kome se pasulj zadržao devet dana, a po ivicama buđ počela da se vata - zato valjda služi truleks. Samo ime govori. Nešto je trulo, u zemlji Danskoj.
Najčešće ih proizvode u bojama koje podsećaju na litavac, žuta i oker, i koverte iz policije, plava. Takve ih tačno poželiš smešati zajedno sa ispoljenim sadržajem debelog creva i povući vodu. Nije neka šteta.
- Mama, čime da obrišem ovu konjsku balegu sa patika?
- Uzmi truleks, posle mo'š da ga baciš.
-----------------------------------------------------------------------------------------
- Imaš sitno?
- Nemam ni ja u kasi. Može truleks jedan?
- Bolje daj žvake.
Onaj koji vrši oplodnju. U njegovim mošnjama se luči enormna količina spermatozoida da bi komotno mogao da oplodi šleper Moldavki što ih šverceri preturiše preko svoje grbače u obližnje javne kuće. Od malih nogu su mu bile draže lutke na napuhavanje od kojekakvih autića i ostalih igračaka. To nije muškarac koji pusti suzu kada Esmeralda ostavi Fernanda Kolungu zato što je pogledao mlađanu seljančicu dok je na bunaru vadila bokrač vode za svoju bolesnu nenu. Ne, on nikada ne plače. On je pravi muškarac.
Utjeha bećara koji se sa još jednog zbora vraća neobavljena posla, odnosno bez snaše. Jadni čovjek radi po tri mjeseca u šumi da bi mog'o pod šatorom rukati pivu od pet marona, jesti vruće janjetine što se lijepi za prste, gledati Moldavke kako se njišu, kulirati uz Preldžije i nadati se da će nakon 40 proćerdanih ljeta i ko zna kojeg zbora dovesti staroj majci zamjenu. Al paprika, neće mladice na selu da ostanu, nije nju mama od'ranila da bi ona muzla komšijske krave, već da bude gospoja. I tako u krug, zbor za zborom, godina za godinom...
pa ovo gde se sad nalaziš, papane, papan.
opštio, opštiti sam sa moldavkom, moldavka preko webcam sajta, sajt.
Vrdati, mutiti, bariti samo da bismo izvukli sopstvenu bulju iz problema i istu sačuvali u dosadašnjem položaju ili je čak smestili u udobniju fotelju. Veoma koristan postupak kojem pribegavaju ako ne svi, onda velika većina, lišava vas glavobolje i neutrališe skoro sve vrste sranja koja smo napravili. Čudo pa ga još ne izreklamiraše na Top Šopu.
On - Ćao žemska! Šta činiš?
Neprijatna tišinčina.
On razmišlja - Koji joj je sad pa kurac? Šta li je isplivalo? (Fast forvard svih gluposti načinjenih u poslednje vreme) Poslednji put sam imao onu sa strane u Amsterdamu, pre koji mesec, a i to sam pošteno platio, Moldavka beše, majku li joj jebem, da li je saznala za to? Oduvek je blejala sa ravama, al' ova mi stvarno izgledala k'o gari. Ma ne nije. E do kurca, gola sam voda. Nemoj da puštaš vinile, videće da si se se usrao, a tu je onda kraj, provaljen si.
Nastavlja naglas - Rekoh ćao. Ima li šta novo?
Ona - Bio Mare malopre, tražio neki ške. Kaže nisi mu vrn'o ima šurnaest dana, a sad mu je frka, reče da je dužan k'o Grčka.
On (u sebi) - E mamicu mu njegovu, nije joj valjda rek'o za šta je bila namenjena ta lova. A još gore ako ju je uz to i povalio. Upropastiću ga k'o đus votka maloletnicu. Peder jedan.
Naglas - I šta je još rekao, je l' spominjao još nešto, to jest, je l' bacio još kakvu spiku?
Ona - Što? Je l' trebalo nešto da priča?
On - Ma otkud znam, oduvek je bio govnar, taj laže čim zine, pravi politčar, pa reko' možda je izbaronis'o još nešto. Interesuje me čisto onako.
Ona - A je l' ti kriješ nešto od mene? I za šta ti je uleteo sto evra bre?! Što mi nisi ništa rekao za to? A verovala sam ti. Složiću ja kockice, ne brini se ti ništa.
On, u sebi - Rekao je, odležaću ga, skenjaću ga k'o svinja masan džak. Pederčina jedna, ona klasična gejčina, dukatlija jebeni.
Nastavlja naglas - Ja da krijem nešto od tebe? Šta te interesuje. Sve ću ti isparlati. Dao mi je pare, onomad, u Amsterdamu bre, hteo sam da ti kupim nešto lepo, neku garderobu, haljinu, za sve prilike nešto, znaš. Ne bih ja tebe nikad tovario tako. Znaš valjda?
Ona - Znam, znam. A gde je taj poklon sa predumišljajem od sto jevreja? Da nije beba možda, pa da sačekam još samo dva-tri meseca, bože, bože, sa kakvim sam đubretom ja zaglavila.
On - A što ti uvek misliš na ono najgore, stvarno si, ma nemam reči. Pa bre mi krenuli taj dan pred put da ti uzmemo poklon, ganjali to, jurcali i zaustavi nas drot. Odrao nas, boleo ga kurac što žurimo, sisa ona crnačka, crnčuga raspala, morali smo da mu iskeširamo na ruke po sto jura harač, preselo mu dabogda, ma dabogda mu za lek trebalo, nek' crkne.
Ona - Da, da. I šta je onda bilo?
On - Pa ispuših za poklon, ostali smo bez đunte, jebiga prebijene pare nismo imali. Vratili smo se u bus i za Srbiju, pa veruješ mi valjda, nikad te nisam lagao.
Ona - Nisi nisi, sem onih dvadesetak puta, kad si pričao da si zaglavio na poslu, a vraćao se p'jan k'o dupe, ogovedao se. Klasika - šio mi ga Đura.
On - Pa dobro, nemoj i ti sad da cepidlačiš, to su bile sitnice.
Ona - Ajd' ajd', znam da me driblaš samo tako, al' jebiga, opraštam ti ovaj put. Mada ćeš morati dobro da se iscimaš da bi spasao obraz.
On - Srce si, kaži šta treba da radim. Mislim je l' da operem suđe, ili operem govna iz VC šolje, da se tako duhovito izrazim. Samo kaži, sve ću da uradim, samo da moja devojka bude srećna, ako me razumeš.
Ona - Ajde nemoj tu da mi izigravaš papučara, k'o najgora klompa si, dođi da mi ispoliraš picu, ajd' brzo vadi močugu i dolazi u krevet. Brzo!
Spadaju među najlepše žene na svetu, u šta sam se lično uverio kad sam bio tamo. Na žalost, u okviru ex-sovjetskih devedesetih, devedesete postale su sinonim za belo roblje, trafiking i slične aktivnosti koje vode poreklo od najstarijeg zanata. Ali Moldavke su sada mnogo više sinonim za tako nešto, pa ako već morate omalovažavati cele lepše delove drugih nacija...
Poznata S.Č. oko koje je izbila afera u Duklji, Duklja je Moldavka, a ne Ukrajinka.
Izraz za neverovatno hrabru osobu, koja bez zastajkivanja srlja u neverovatne opasnosti.
-Šta je sa Miletom Mastodontom, nešto ga ne viđam u kraju ovih dana?
-Ma unakazio ga Pera, potukli se pre neki dan.
-Pera Patuljak??
-Da, da. Mile probao da mu skine ribu, mali mu je samo prišao, skočio i zavukao mu pesnicu u pleksus, kada je debeli pao, Pera je nastavio da mlati i mlati, dok Mile nije počeo da se dere kao moldavka uz doplatu. Kažem ti, mali je lud. Sme da dira i lava dok spava.
Rupa nad rupama. Gora nego ona četnička gde je pevačica obdarenija bradom više nego gosti. Najraznovrsnija klijentela posećuje ovaj objekat od suštinskog značaja za stanicu. Od tetkice iz tvoje osnovne koja tutka duvan i rizle, do lika koji po autobusu proklinje Hafnafjordur i učenike specijalnog odeljenja tehničke škole koji nastupaju u 2. azerbejdžanskoj ligi.
Pogledom na trošne zidove shvataš šta to znači prljavo bela boja. Kroz oveću rupu može se videti Moldavka koju ne dotiče što je vidiš dok obrađuje debelog brku sa flajkom vinjaka u ruci. Ispostaviće se tvog vozača. Konobar radi, pored regularnog, i posao kuvara, pevačice, perača suđa i nosača kofera. Najčešće sedokos, izgužvane košulje i žutih brkova, koji još imaju tragove duvana Jugoslavije.
Mesto gde možeš Đavolu da prodaš dušu, gde možeš i da kupiš par komada. Predstavnici svetske zdravstevene organizacije sumnjaju da tu još egzistiraju kuga i velike boginje. Polno prenosive bolesti se dobijaju u dodiru sa vazduhom. Da, može da se dodirne. Bolje odvesti komšiju ovde i ostaviti ga, nego ga zvati u lov. Lou kost karta do toksikološkog odeljenja.
- Kelner, alo! Dodži vamo!
- Da.
- Kakva je ovo kafa?! A?!
- Domaća.
- Vidim. Sastrugao si sa džezve od prekjučerašnje ture i podgrejao?! Je li?!
- Pa moram da pitam kuvaricu.
- Alo, nemoj da me zajebavaš! Samo ti radiš ovde! Nego, aj ti meni daj flajku rakije. Onu od 200 dinara!
- Od 200 dinara? Imam neku, maturski rad učenika hemijske škole, generacija 67.
- E odlično! Pusti na onu kutiju Daru Bubašvabu i kvit smo!
Malo stariji sleng za čmeljavog iksana, rahitičara. Kleta hipsterčina ne po odabiru, neg' po rođenju. Ćalovina sklepana iz levog jajeta užeglom spermuštinom albanskog nadničara, a othranjena sisom ganferke sa pijace Arizona. Gura kocku u krug i radi pod DOS-om. Kad ga vide ljudi, misle snima se skrivena kamera.
Rođeni nelord: kaparisali su mu jednom Moldavku. Jes' da je nije jeb'o, al' je zato hteo da se ljubi s njom uz pesmu MC Janka i da s njom raspali u 5 maraka tablića do 101. Ni to mu nije pošlo za rukom. Drugi, i poslednji, put probao da umoči, ali rava pobegla čim se izuo. Jebajga, ne da mu se ni pomoću trikova.
Specimen koji osporava teoriju evolucije.
Sredovečni željnik za kafom. Šparta komšilukom procenjujući kod koga može da se uvali na sat-dva da popije šoljicu vrućeg napitka od zrnevlja koje je jedanaestogodišnji Rodrigo pobrao na pauzi između pakovanja dopa i fudbala.
Neko se uvek zajebe pa Tozovca pusti u dnevnu sobu, počasti ga ratlukom od oraja, saspe mu jednu ljutu niz jednjak i prinese visoko iščekivani objekat: amanet naših baba, njihovih baba, baba njihovih baba i možda Turčina koji je plodio neku od tih baba u prošlosti. Takoreći, iznese mu fukicu na astal pokriven potamnelom girlandom.
Matorom su gladna nepca, pa srče kafu intenzitetom srkanja koje za male novce nudi sveže uvezena Moldavka. Srče, dolazi do dna šolje, ali neee, nije tu kraj. Pa nismo mi oksfordski krem sa tekućim računom u dupetu arapskog šeika pa da se razbacujemo, on diže šoljicu u vis, nagib alfa jednako pi/2, i pušta da mu ono malo preostale dragocene tečnosti sklizne u usnu duplju. Naravno, usput je progutao pet kubnih centimetara gustog toza, nalik blatu, sa dna šolje, ali ne mari. Cilj opravdava sredstva.
Jedimo toz! U tozu je sreća! Jedimo blato! Kein bacanjürungen!
Nije ovde važan broj sobe, nego dužina palamara, u inčima, koji ti birokratija svakodnevno gura u svaku jebenu moguću šupljinu u telu plus mogu istim da ti rade lobotomiju praćenu klikom na kralja u pasijansu na prašinom umivenom monitoru. 'Nači, da jebu? Jebu!
Taman kad se ponadaš da si rešio i ispunio obrazac, na kome bi pozavidela skandi osmosmerka napravljena od čika Venea Bogoslovova lično, nađe se neki panj mokrog čela od preverle kafe ili tetka puderom ožbukanog lica da ti saopšti svu radost birokratije i pošalje te u tri pičke materine. Naravno, sve je to praćeno uz ljubazno mahanje rukom kao da ispred tih birokratskih nemani stoji ulični pas bez vlasnika ili pepeo na Hitlerovoim ramenu.
Doduše, ni mi, narod, nismo mnogo bolji. Umesto da metalnom heftaricom overimo čelo ponosnog birokrate uz ljubazno "Jao, ja se izvinjavam" u cilju delimične edukacije klempavog birokrate od strane predstavnika napaćenog naroda i nastavimo, kad već moramo, da jedemo govna koja nam serviraju, mi se ponašamo k'o neiskusna moldavka i klečeći širimo labrnju čekajući da nam birokrtaska sperma dodirne jednjak.
Jebiga, dok neko ne počne, neće biti kraja!
- Dobar dan! Je l' slobodno?
- Šta ste trebali? Pauza samo što nije počela...
- Prikupio sam one papire za čalnove domaćinstva vezano za onu...povlasticu za urbanističku saglasnost.
- Hehe, povlasticu bi ti...pazi, pauza je počela. Idi napiši zahtev.
- Kakav sad zahtev?
- Idi u sobu broj 8, ali kolega je na bolovanju, tako da...
- Koju sobu?
- Osam!
- Na kurcu te nosam!
Domaća ljuta koja ovih dana može lepo poslužiti kao zamena za zimsku jaknu, kapu i rukavice. Ona zagreva kao Smederevac sobu dva sa dva. Ugreje kao tinejdžerske gaće posle 20 sekundi softpornjave. Jednu-dve pred put i milina. Ali ima samo jednu manu, ne preporučuje se konzumacija u zatvorenim prostorijima. Možete doći u iskušenje pravljenja promaje u kući na -15 stepeni ili nedajbože pokušaj pravljenja anđela u snegu obučeni samo u štrikane čarape.
- 'Ajde da nazdravimo! Živeli!
- Živeli!
- Uh, dobra komšo. Trebao si staviti nalepnicu na flašu da je ova samo za spoljašnju upotrebu. Ovo greje k'o Moldavka usamljena vojnička srca.
- Znam! Idemo sad da otkopamo Jugića iz kanala. Zato sam te i zvao.
- Daj onda još jednu!
Veoma odomaćena fraza kod našeg naroda, a označava izraz pribojavanja i svojevrsnu molbu Svevišnjem da nas ne zasere svojom srdžbom ili čudnim smislom za humor kojim inače njegova dela obiluju.
Naravno, nekad molba prođe, nekad ne, ali ipak se valja baciti ovu frazu, čisto da malo pojačaš šanse da ti se ne desi neko sranje.
- Halo.
- Ej Sale, Đole ovde, šta radiš?
- Evo gledam auto ispred zgrade i ne verujem. Ladno mi neki magarac opalio jedno pet štrafti debljine Mandingovog kurca preko celih vrata. Odlepio sam.
- Zato te i zovem brate. Noćas negde oko dvojke vraćam se pijan iz Čarolije, kad ono onaj mali peder Mikica stoji pored tvojih kola. Čujem ja tu neki zvuk, kao dranje neko po metalu jebemliga. Odjednom se okrenuo video me i ja se izderem na njega, a on odmah u'vatio štraftu. Kacam prišao vidim da ti je orgijao po kolima.
- Hvala ti k'o bratu. Ali k'o bratu. Idem da ga nađem odmah, mada nedobog da ga nagazim u narednih dan dva, jer ću sigurno na robiju.
---------------------------------------------------------------------------------------------
- Nedobog da nas sada zaustave panduri.
- Što brate?
- Kako što bre? Pištolj u kaseti, pet mića u vratima, nožekanja i kašikara pod sedištem, Moldavka u gepeku. Ne gine nam pet godina minimum.
Posao koji obavljaju političar u usponu, dva šanera na veliko, trojica sa diplomom životne škole, par ilegalnih imigranata iz južne pokrajine i to sve na opštinskom zemljištu.
- Jesi čuo da su uhapsili komšiju Sinišu? Takav biznismen, a optužili ga za svakakva sranja.
- Jesam! Nek trune u zatvoru! Mamu mu ološku.
- Nemoj tako. Sigurno je nevin. Što bi se on bavio kriminalom kad je vlasnik onakve praonice?
- Nevin je k'o Moldavka na graničnom prelazu. Manje zatvora bi dobio da se bavi trgovinom organima.
Uzdizanje čoveka u epu o Gilgamešu je opisano scenom gde Moldavka neukom divljaku imena Enkidu uz komad hleba tutka hladno vopi. Nije to zabadava tako napisano. Još od mitske planine Olimp, najveće birtije i jebarnika antičkog sveta, gde se Zevs sa ekipom bogovski unezverivao kraj vesele mašine za destilaciju nektara, preko hrišćanskih apostola koji su se bogougodno malo-malo pričešćivali rujnim vinom, modernih literarnih divova Džojsa i Hemingveja koji su voleli i popit', a i zagalamit', pa do veličina moderne poezije dvadesetprvog veka – gospode Žareta i Gocija. Kroz milenijume, tendencija ka dobroj kapljici i prkosnom hedonizmu se prepliće kroz životne priče velikana svog vremena...
Kad obrneš krug i skapiraš neke stvari, prateći neko nepisano pravilo, izmigolji se neki poriv koji pojačava želju za cugom i celivanjem ženske čeljadi, kvalitet u oba slučaja nije prioritet. Nije to autodestruktivna rabota nikad bila, i pored toga što su horde reumatičnih baba i bezmudih sivih ziceraša vazda tvrdile – to je samo inat, seljačka šamarčina po faci, ionako apsurdnog, života. Poslednji slobodan potez koji možeš da uradiš da bi skončao život dostojanstveno. Posle par čaša žestine dok zakopščavaš dugmad košulje i ljubazno se zahvaljuješ nepoznatoj devojci, lepog lica obasjanog crvenom lampom, shvataš – u sobi dva sa dva te radnom javne kuće, u random čaršiji gde su te bačene kockice života odvele, krije se maltene sva istina koju bi trebalo da ikad da spoznaš o životu. Madam sa ulaza, koja te odmerila od glave do pete kad si smušen dolazio da obaviš pos'o, zna verovatno više od životu od bilo kod živog, akademski uokvirenog mislioca.
Jebaji ga, na kraju i početku, svi se mi rodimo upišani i usrani, progmižemo crnicom sve vreme bojeći se neminovnosti koju niko nije izbegao: smrti. Jednom i nezbežno dođe, mandrknemo. Neretko upišani i usrani. Posmatrano sa neba, između groba doktora nauka i turskog kamiondžije nema neke razlike: mrlja jedan, mrlja drugi. Jedinu razliku čini samo jedna istina: da li si živeo i umro kao uplašeni glodar, ili si se nasmejao smrti u lice. Probuditi se mamuran u krevetu nepoznate punačke sredovečne konobarice – neuporedivo dostojanstvenija opcija nego štekati kintu sebi za spomenika na kome će pisati “Dr.dipl.ing. Isidor Hadži-Komazec”... Biti prevaren pićem i nije tako loše.
Kaže se za nekog ko nema dovoljno iskustva, a voli da se dokazuje.
- Komšo, daj trinesticu okasti, popravljam dajca.
- E bre budalo, treba ti viljuškasti ključ.
- Ma ćuti, ja s' takvima kao ti kitim muda, ja sam još sedamdes osme, dok sam radio u Rusiji popravljao kamaza, dok mi je poluraspala Moldavka sisala bobana, daj alat da vidiš šta je pravi majstor.
Još jedna nova i trendi reč u srpskom jeziku. Zloupotrebljena do maksimuma.
Studio bi trebalo biti radno mesto nekog umetnika.
To mu je bar osnovna forma, a to što smo eksperti da sve izdegeničimo dalo mu je sasvim drugu notu. Hoću reći, svi smo u svom poslu umetnici, nemamo konkurenciju, a i ako je imamo, to su levati i botine koji nam nisu ni do kolena.
Ja držim studiJo, eeej bre!
-Šta ima buraz? Kako je bilo na godišnici mature? Kaže mi snajka da si išao sinoć.
-Isto kao i pre deset godina. Samo su muški ćelaviji, a ribe deblje, he-he.
-Pa šta kažu? Šta rade?
-Brate, sve umetnici svog zanata. Debela Mira drži u Beču studio za šišanje kerova, Caca ima studio za depilaciju, eeej bre, studio za čupanje uraslih dlaka!
-HAHAHA! A muški?
-Štreber Ćosa je ponosni vlasnik studija za popravku računara, a ziljavi Pele ima studio za obradu svinskog mesa. Pa majku mu staru, reci ''klanica i mesara'' šta se stidiš!
-Jebiga buraz, možda su te poslove podigli na viši nivo?
-Kako da ne!
-A šta si im ti reko čime se baviš?
-Ja popizdim i ka'em ''Ja držim salon za igre na sreću i atelje za karanje moldavki'' Jebo vas studio da vas jebo studio!
-A oni?
-Tajac brate, a ja na vrata laganica, lajka bos!
