Reči kojima se udara temelj i podloga i pravi se četvorospratnica neizvesne budućnosti. Svako dete kome su uopšteno podareni prsti i koje je bilo u stanju da razlikuje onu visoku ''ting!'' od niske ''dng!'' note, sa iole malo smisla za okruženje, na muzičkom stalno crtajući violinski ključ pravilno, bilo je krunisano novim modernim umetnikom koji će naterati i Sajmona iz britanskog ''Idola'' da mu namigne i potapše ga po leđima i omađijati Ljutka iz ''Snežane i sedam patuljaka'' da skakuće bezbrižno uz njegove kompozicije. U kasnijim godinama možda i osmisli svoj sopstveni muzički pravac, dok bude bacao peglu sa tri drugara ispred Doma Društvenih.
Bilo da je u pitanju svetski prvak u simultanom sviranju iscepanih papirića takozvanim ''pffft'' stilom, koji uveče u svojoj sobi aktivno persira svojoj svesci sa notama i pije energetska pića sa usnom harmonikom, ili malo dete koje izbacuje pesak sa lopaticom i kanticom prisećajući se u glavi početka saundtreka Simpsonovih, ekstatičnost pri krunisanju ovakvih vunderkindova je na visokom nivou.
Kako od sredine, kako od porodice, ovakve četvorotaktne individue dobijaju dnevnu dozu najčešće naivne i bezopasne podrške koja ume da proteče krvotokom, i stimuliše ih na slobodno stvaranje pod dejstvom mašte. Ali, ako u jednačinu ubacimo preambiciozne roditelje sa neostvarenim mladalačim snovima o sviranju solaže na krovu solitera u dvanaest popodne na radni utorak, ili o otmenom pipkanju vrhovima jagodica crno-bele tipke klavira ispijajući brendi na dvoru princa Edvarda, pomešanu sa konstantnim zadirkivanjima vršnjaka i pitanjima: ''Jesi ti siguran da nisi gej?'', dobijeni rezultat može biti gori i neprijatniji od prdeža tokom jednominutnog odavanja počasti žrtvi koja je umrla od gušenja toksičnim gasovima.
Svaki pokušaj održavanja i napredovanja u učmaloj sredini je nemoguć. Zato se ovakve osobe sele, kao ptice kada odu u toplije predele. Tamo se osećaju sigurnije i lepše im je zato što po prvi put u životu mogu da kažu koji instrument sviraju i da pritom ne gledaju u cipele, očekivajući neko podjebavačko pitanje ili sarkastičan osmeh. Ali, samo oni retki uspeju da uopšte i progmize dotle. Ostali samoproklamovani Betoveni i Mocarti se utope u idilu života, ubeđujući sebe da se ne bi snašli u muzičkim vodama.

Datum u Zakonu određen kao poslednji dan za zamjenu guma na drumskim vozilima. Ako se potrefi subota, sve je idealno za obavljanje ove ozbiljne rabote kojoj se pristupa odgovorno i muški temeljno. Dogovoriti s vulkanizerom termin, ujutru natovariti zimske gume, odvesti auto, pričekati uz kafu da bude gotovo i vratiti se kući je krajnje gej. Neka pravila se moraju ispoštovati jer zimska zamjena guma se obavlja jednom godišnje kao krmokolj, prvomajski uranak i slične zajebancije.

Vrijeme roštilja, sača, ražnja, ljetnih turnira malog fudbala je odavno prošlo, slave se još nisu zahuktale, tako da ovaj datum pada u pravi čas da te izbavi od jesenje čamotinje. U toku radne sedmice, samo potvrdiš akciju sa svim drugarima koji imaju četverotočkaše, ništa posebno ne dogovarate jer ćete to u subotu ujutro na kafi. Na toj kafi se skupljate oko 9, nema potrebe ranije, što je još jedna blagodet ovog praznika. Naravno, to se samo formalno zove kafa, a uobičajeno je da se spiči po ljuta, može i vops, neko usput podere burek, a najhrabriji sprže i spravu. Tu se časkom dogovori kod kojeg vulkanizera se ide, malo se opriča o gumama, petnaeske, šesnaeske, Debika, Tigar, Mišelin, niskoprofilne, felga, balansiranje, pizda materina...uglavnom dosadne i nebitne stvari. Ostala priča je uobičajena prđevina o sportu, politici, ženama, kreditima i predstojećem krmokolju što i jeste poenta čitave akcije. Družba.

Nakon kafe se ode do vulkanizera (svi obavezno kod istog), civilizovano se stane u red, pa se guzice uredno presele u prigodan ugostiteljski objekat u sklopu Autoservisa "Žile". Tu više nema glumatanja, alkohol se otvoreno naručuje bez obzira što podne još nije ni blizu, a ovi koji su započeli na kafi već mjerkaju konobaricu. Ako već daje vječno zamazanom Žiletu, ko zna... Red je da se sačeka dok svi ne završe, nekog možda treba negdje odvesti, dovesti, usput skočiti do mesnice da uzmeš plećku koju će žena popodne da prituri u rernu s krompirom. Nakon svega, svi vozite ljetne gume u garaže, pa se odmah nakon toga žuri u kladionicu prije nego počnu Švabe u pola 4. U kladži, bar po jedno točeno. Posle toga-proizvoljno. Nećeš se ogriješiti o ekipu ako tad odeš kući, daš ženi plećku da sprema i zahrčeš u 15tom minutu Sanderlenda.

Validan izgovor za poznavanje svakakve treš materije, od boje patkice na gaćicama Maje Nikolić dok je pišala iza kombija ispred Trokadera, do imena koje je Marija Šerifović smislila za svoju djecu dok je još mislila da će ih imati. Pa šta, svi imamo pravo da se nadamo!

Upasti u vidokrug, biti primećen, opažen... Na neki način odskočiti, izbauljati iz taloga jednoobraznosti.

Vreme u koje se, ako je verovati našem narodu, ne treba ništa raditi ni počinjati.

Kada računaš kad ćeš imati odmor od tri dana na leto (vikend uračunat) pa da idemo da pravimo ludilo u vikendici na Gruži da nam se mršte žene što mora da seru u poljske vecee pa im se vidi dole govno slabašno, mau mau.

Zimski planovi neostvarenih leta

Fenomen koji se desava svake godine kada pocnu da greju. Cim neko opipa mlak radijator, javlja se domino efekat. Odmah se vodi stavkom da je zima pocela, od sada ce biti samo hladno, napolju se do juce izlazilo u dzemperu, sada se oblaci jakna. Ljudi koji se greju na plin, masovno pale peci, greju, mora da je zima, valjda ovi iz toplane znaju. Dva stepena snizenja temperature tumace se kao novo ledeno doba iako se cesto ponovo popne na iznad dvanaest.

Prica koju matorci vrte svako jutro, svako vece, svaki bozji dan kao opravdanje da izbegnu finansiranje potreba svojih potomaka.

Ne, nije reč o Draganu Stojkoviću, već ex muzikantu Knez Mihajlove ulice. Čovek koji je, ma kol'ko bio ćaknut, zasmejavao pripadnike raznih generacija svojim egzebicijiama, bez obzira da li su bili meta njegovih dobacivanja ili samo slučajni prolaznici. Sa nestankom njegove frule, završeno je još jedno poglavlje beogradskog života. Danas, u retkim prilikama u kojim ga možete videti, služi kao relativno pouzdan test (ako vas to baš zanima) da se otkrije ko je poreklom iz Beograda ili živi u Beogradu duži period vremena...

Kaže se za debelu osobu koja ima ogroman stomak. Stomak im izgleda kao da nose blizance u sedmom mesecu.Kao da su bambija pojeli. Obično u proleće i leto ne nose majice , jer ne žele da preopterećuju svoju stomačinu. Da mogu pojeli bi svu hranu ovog sveta.Izgledaju kao bure rakije.

Osoba u stanju da pojede kilo meze kao predjelo, dok ga zaliva dvolitrama piva, a u pauzama između jela ljušti salatu i pite, kako ne bi gubio na vremenu. Sve u svemu, izuzetno ješan momak.

Po narodnom verovanju Južne Srbije, izraz koji označava raspuštenu bandu, bagru, koja tamani sve što nađe pred sobom, ne hajući ni za šta. Izraz verovatno vodi poreklo od ljudi koji su vodili volove, što uz opis izraza više govori o njima nego izraz sam o sebi.

Ne znam kako da nazovem ovu omasovljenu pojavu među studentima masovnih fakulteta u nas koji nemaju instituciju potvrđivanja izlaska na ispit, a imaju opciju da svaka budala (na budžetu) sa hemijskom olovkom može da u redovnom ispitnom roku masovnih fakulteta zaokruži koliko hoće ispita, jer se ne plaća, a taj isti lik onda može da se mirne duše opredeli koju će polovinu od jednog ispita da sprema, a prijavio ih je osam. Izađe na jedan, a prijavi osam da ponovim. Pravi gužvu lik.
Uglavnom, jako odvratna i sebična stvar.

Poražavajuće "dostignuće". Stvar kojom se njegov nosilac ne može ponositi, pa je često zbog toga izložen ruglu i podsmehu.

Ona ima krupne sanjive oci i zarazan smeh. Ona je lepuškasta, mada joj to nije ni bitno. Ona lepo govori i poznaje osnovnu terminologiju psihologije kojom se bavi iz hobija. Ona je ekstrovertna i pomalo, ali jebozovno, opsesivno-kompulsivna. Ima super sladak nadimak i uvek simpatične malene cipele koje su igrale jednu od sporednih uloga u „Cipelicima“. Ona obožava fudbal i zna sta je levi vezni (bio joj je drug u osnovnoj). Ona je informisana i u istom trenutku čita Isidoru Bjelicu, Bukovskog, Kama Sutru, „Graciju“ i „ Kritiku čistog uma“. Pomalo je namerno nespretna, ali beskrajno šarmantna i često upada u neverovatno šašave situacije (saplete se i lokalnom konobaru prospe kafu u krilo i tek onda shvati da nije izvadila viklere iz kose i skinula donji deo pidžame). Ona voli Meg Rajan, ona obožava Ameliju Pulen, a čini joj se da je njen život je pravio scenarista „Ali Mekbil“. Ima mnogo ortaka i dve drugarice (zato sto su zene tako glupe Crvenkape koje su sve iste ), koji je zovu „liku-ortakinjo-carice brate“. Ona svako veče pravi zajeb večere u svom malom stanu i onda ih sve pozove pa im između zalogaja deli savete. Ona mrzi njihove devojke ne zato sto pati jer se Džoniju, Ćelu i Maretu diže na neku drugu, a ne na nju, već zato sto su njihove devojke tako plave, neuhranjene, razmažene i dosadne. Ona ima i posebnog druga homoseksualca sa kojim jede bombone i čokolade iz kutije kada ih ophrva tuga. Ona sluša ambijentalnu i filmsku muziku, a pokatkad, ludica, igra uz istu gola po stanu. Nikada ne pozira na fotografijama. Ne ona nema dečka, ali ima redovan sex jer je danas sex tako kežual. Tada se simpatični skituljko pretvara u super-slobodoumnu-kurvicu-virtouza-tigra-zmaja. Onda ona i slučajno izabrani dizajner nekonformista to rade dvadeset dva puta u toku noci (jer on to moze), ona glasno, ali ipak stidljivo, nazor svrsava dvadeset tri puta u toku noći (jer ona to može), naravno nikada u krevetu. Onda joj on jede kandirana avokada i papaje sa butine, pa se ona potom kostimira u sismisa i govori prljavo, a onda je on nosi i trpa po stanu i sve tako u krug. Ujuru doručkuju goli, a onda se vise nikada ne cuju. Popodne će sve (zato što je ona super lik bez predrasuda) prepričavati jednom od svojih najboljih drugara (sa kojim potajno želi budućnost, dva sina, Pežo i labradora) u nadi da će videti tračak ljubomore na njegovom licu. Ali uzalud. Nema veze, ona će nabaciti kez, ostati ortakinja i nastaviti da negira u sebi da je isprazni plićak i neostvareni pokušaj zanimljive žene...

To je natpis na izlogu prodavnice, na koji naiđemo uvek u momentu kada nam nešto najviše treba, tj. kada je žurba... Za njih je popis, za nas popizd...

Rečenica koja se izgovara u cilju utehe i podrške dragoj osobi koja je u paranoji zbog nečega, uglavnom opravdano, a ti pokušaš time makar da joj povratiš trenutno poljuljano samopouzdanje, svestan da ipak ne možeš uticati na činjenično stanje stvari.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Dopustiv rizik. Legalan! Nešto što sebi možete priuštiti. Kapsula zadovoljstva na odloženo plaćanje ponekad jako potrebna.

Štimac je veoma poželjan lik u društvu, nije nešto koristan, niti ume bilo šta da radi kako valja.
Ali sa njim je svaki posao lakši i uvek je tu za društvo, nije bitno u kolika govna treba da zapadne.