Porno-glumac karijerista.

Gotivite sport? Navijate k'o imbecili za omiljeni vam klub? Eventualno turite i neki dinar na isti protiv apsolutnog autsajdera? Ne i zbog batice iz naslova, tog svojevrsnog krkele i kiksare zbog kojeg kršite ruke i grickate nokte do poslednjeg sudijskog zvižduka, ne znajući da l' će i kad će nešto da usere...mamu li mu u pičku jebem ja.

Matori balegar beše već godinama unazad u stabilnoj vezi sa zunzarom, takođe dosta odrtavelom ali po letačkim kriterijumima i dalje držećom, sa tim nekim iskonskim šmekom za lov, te veštim manevrom eskivacije tepalice. Deliše isti plen, istu muku i radost, sve na ravne časti. Živeše ne baš u izobilju, ali krotko i domaćinski, bar uvek kol'ko se za valjano najesti i poslužiti gosta.

Međutim, jednog dana, zunzara ponešena pričama svojih vršnjakinja i nezadovoljna skromnim životom sa balegarom, reši da ode u beli svet, da potraži bolje mesto i sreću, lepše i obilnije obroke. U svet, gde postoje pravda, red i rad, gde se svaki preleteni krug broji, gde se proporcionalno radu dobija obrok. Gde se zarad napretka ne mora javno opštiti sa raznim bumbarima i stršljenima, gde postoji i mogućnost mutacija po želji, naravno ako voleš. Eto, jedino začkoljica ta prostorna ograničenost i nostalgija. Ali zar je to sad važno, pored svih blagodeti? Hmm?!

- Zar da me napustiš sada kada sam taman našao solidnu domaćinsku štalu sa dve simentalke? Pa znaš li ti koliko tu ima materije, kotrljaću godinama ubuduće, i decu ću čak tu uposliti, a i svi iz tvoje familije su dobrodošli. Uvek, na gozbu naravno, ništa ne moraju da rade.
- Neka hvala! Dosta je bilo! Odoh ja, sita sam tvoga doma!

I tako ode zunzara, a balegar osta skrhan, dade se u očaj i prestade da kotrlja, prestade i da jede i bilo šta da radi, povremeno bi samo popio kakav kvalitetan proliv i očajavao. Sve više je shvatao suštinu Džonijeve: Balegari ne veruju sreći! A onda čvrsto reši da sve zaboravi i krene iz početka.

Ali kao što to obično biva, eto nazad jednog dana prezasićene zunzare. Očajna sa suzama u očima i razočaranjem u veliki svet, složi priču da je pogrešila, da ipak tuđe govno ne miriše lepše. Zatraži milost i oprost od balegara pozivajući se na ondašnju slabost, gladne oči, te na kraju i na svoju čast, pa i na samu uzvišenost i zapise Svetog Fekalija. Balegar, nemaše kud, onako glup i musav, zagoreo pride... sve joj oprosti i jadno ali opet s prikrivenom radošću prihvati njen zagrljaj. Proguta govno još jednom. Jer tako je najbolje, tako je ljudski, tako je balegarski.

Najčešće osoba ženskog pola, toliko mršava da kad bi htela da se obesi ne bi mogla.

Smotan, nesposoban, sa dve leve noge, ništa ne može da uradi kako treba.

Are you ready to rock по нашки.

Najpoznatiji je kao bivsi pevac i lider britpop benda Blur. Covek je neosporno sjajan, talentovan, lep, pametan i sta sve ne. On se setio da svoje muzicke sposobnosti, afinitete i raspolozenja razgrana na tri dela:

1. Blur - najpoznatiji i sad vec pokojni pravac. Harao tokom devedesetih, u duetu sa onim karakondzulama Oejzis. Sa setom ga se secaju sad vec odrasli ljudi, kako su kao tinejdzeri skakali uz "Girls and Boys", "Parklife", a skenjavali se uz "Beetlebum" i "Tender". Vole ih i oni koji su odskoro poceli da ih otkrivaju, a bili su suvise mali da se secaju zlatnih dana britpopa.
*One sto znaju samo Song 2 (iliti pesmu zvanu Woo-Hoo) ne racunamo u ovu kategoriju.

2. The Good, The Bad And The Queen - najsveziji pravac. Grupa se sastoji od legendarnog bubnjara Tonija Alena, bivseg Kleshovog basiste Pola Simonona i gitariste Verv-a Sajmona Tonga. Ovaj pravac je za finu gospodu, koja je prevazisla Blur fazu i sada se nedeljom predvece kad im dodju prijatelji, opusta uz TGTBATQ.

3. Gorillaz- iako mu je mesto u sredini, stavljam ga na poslednje mesto. Ovo je kul, urbani projekat sa MTV hitovima. On sluzi da debilnim klincima i ziljavim pickama u svetu a i kod nas, pomogne da, ako vec slusaju nesto bezveze, neka im se u plejlisti nadje pesma koja lici na ono sto oni vole, ali je ipak mnogo bolje.

Preneti odgovornost i gorući problem na drugo lice. Ratosiljati se balasta. Uvaliti kosku i to onu oglodanu, funjarski, intenzitetom sisice.

Rečenica koja nam, iz plejade kolektivno podsvjesnih opšteprihvaćenih formi, iskače iz usta kad poslije prisnog pozdrava pri prvom susretu, blagog smješkanja uz prijateljsko dobacivanje pri drugom suretu, treći put naletimo na nekoga koga baš i nebismo da iskuliramo i da od njega upadljivo pobjegnemo prelazeći na drugu stranu ulice a nije baš i da nam se nešto naročito kafeniše, pa uz dobro osmišljenu doskočicu, dobijamo na vremenu da usvojimo drugu liniju kretanja sa minimalnom vjerovatnoćom susreta.

Čovek naleti na Jutjubu na uskopištenu pesmicu nekog benda koji svira samo u hašišarama Grinič Vilidža ili budžacima Bario Gotika i to malo zadovoljstvo ga pukne skroz pogrešno, tako da pomisli da je to nešto što samo njemu pripada zbog toga što i inače mnogo jede govna ne bi li nekako ispunio svoju ljušturu od postojanja.

Sledi zajebanija megalomanija začinjena samoobmanom koja se prodaje kao samosvest a samo je "samo". On ga je otkrio, on je lično iskliktao taj sled URL-ova, on je bio prvi bez obzira na to šta piše pod "pogledano puta" i to je zato njegovo i bolje mu ne prilazi jer navukao je šal do brade i gleda te odsutno ali ipak nekako nedefinisano hostilno kroz cvikere debelog plastičnog okvira, i da znaš, vidi te savršeno jer dukatlija u stvari ni nema dioptriju. Ovo se može izraziti i jednostavnom formulom:

d(ukatlija)-D(ioptrija)x1/i(ronija)=H(ipsterija), izražena 0-1

Ako je stepen opasno blizu 1, kao jedina terapija ostaje nulta tolerancija (vidi pod: roditeljska). Kao rehabilitacija se preporučuje izmeštanje grobalja po kolubarskom ugljenokopnom basenu to jest posao koji je najdalje moguće po horizontali od prodavca u Urban Outletu. U suprotnom, ostaje samo institucionalizovanje: znači, fluorescentno zelene kroksice na noge i pravo put NGO sektora.

Danas u 21 veku sloboda stampe je savrseno normalna pojava. Mac sa dve ostrice.
Ako postavite nekom pitanje ko je Nole, logicno je da pomislite na Novaka Djokovica.
Valjda iz poriva da uvedu reforme poceli su da prave skracenice koje treba da asociraju na neki pojam.
Ko od vas zna ko je Vica? Sta je MKS itd u nedogled. Da li sloboda stampe znaci da svako mora da zna sve gluposti koje nekom padnu na pamet? (Ako i dalje ne mozete da se setite Vica je Viktor Troicki a MKS medjunarodna kosmicka stanica (logicno zar ne?))
Zasto u nasim novinama unapred znate sve sto se nalazi na drugoj polovini (zabava saveti... Verovatno zato sto je copy/paste sa interneta, a mozda cak i iz prethodne sedmice, tu je i nezaboravni kupite srecku horoskop, sponzor horoskopa drzavna lutrija Srbije). Dokle cemo slusati price o licnostima preko bare? Valjda smo svi do sad ukapirali da je zakonom zabranjen sex sa mrtvim ribama.
Zakljucak novinarska kreativnost = 0.

Најбљутавији бућкуриш српског и енглеског језика, нешто чега би се и сам Тарзан постидео. Говорници сринглиша живе у убеђењу да ће тако испасти отменији и оставити утисак на оне којима се обраћају.

Сринглиш користе покондирене тикве, емиграција (више ова новија, економска, него она ранија, политичка) када се из Америке и осталих англофоних земаља јављају у завичај, и самопрокламована НВО и слична "елита". Што због тога што им је тај copy/paste метод лакши него да се муче да траже одговарајући српски израз, што због очигледне чињенице да не знају тај језик са кога преводе (а питање је и да ли су икада свој сопствени матерњи научили бар донекле како треба). А толико су бар свесни, мукице, да је незнање језика велики блам, па морају некако да се довијају. Е, тако је настао сринглиш.

(Напомена: има када је оправдано и неизбежно усвајати енглеске речи /као, уосталом, латинске или својевремено немачке/, али само ако тако налаже нечија струка: техника, медицина, или, ето, ИТ: даунлоудовати, анзиповати, конвертовати, абгрејдовати... За свакодневни говор, оправдања - нема.)

Standard snage i neuništivosti.

Cigla, blok, beton, armatura.

Nekada se većina kuća na selu (tzv. ''kovanice'') izgrađivala od kamena, drveta, blata i trske, a navedeni tvrdi materijali bejahu nedostižni, skupi, luksuz, odlika zdanja moćnih gradskih buržuja, seoskih zelenaša, eventualno po kog kmeta... Od onda ostaše markeri snage, moći, poimanja nedostižnog malom čoveku, te sinonim kuloće toga doba i što je najbitnje neprejebivosti.

Vremenski oblik u izražavanju Proevropskih političara, koji svaki put kada treba da predje u prezent, postaje opet futur...Kratak opis, daleko nedostižno vreme...

Neizbežna peckanja simpatizera Partizana i Crvene Zvezde posle derbija.
U 21. veku se ta provociranja uglavnom odvijaju na globalnoj mreži.

Voluminizirana spisateljica, pošto bih ja završio sa njom.

Potpuno izgubljeno vreme provedeno na jednom mestu.

Na youtube-u se može videti svašta - i korisne i lepe stvari se daju pogledati i poslušati, ali isto tako možeš da se sretneš sa finom gomilicom budala koje nemaju pametnija posla nego da, pored kačenja glupih klipova, ostavljaju suvišne komentare i daju palčeve gore na iste ili vrlo slične sopstvenima.

Ljudi koji su dosta toga propatili kroz život, bla bla bla... TRUĆ!

Ljudi... Čisto sumnjam da bi se mogli nazvati ljudima. To su studenti, i košto mi je jedan dobar autor jednom prilikom rekao, studenti su pičke. Ali eto, neke tamo konvencije kažu da i za njih važe ljudska prava pa bi se mogli uklopiti među ljude. Elem, ovi studenti nisu zadovoljni ponuđenim izborom hrane u menzi i često ne obraćaju pažnju na dužinu reda iza njih i broj ljudi koji gladno gledaju grašak koji je gore navedena vrsta "ljudi" obišla u širokom luku. "Neee, grašak je užasno spremljen" "O bože kakve pomije" "Ova mrkva je užasna" i ostale, konstrukcijski slične rečenice izlaze iz usta ovih nježnih, sirotih i napaćenih duša. MORE MARŠ! Zašto uopšte dolaziš u menzu, kad nosiš tuđu kožu na skoro svakom pedlju sopstvene i kitiš se skupim nakitom, a? Kad ti ćale i keva daju soma evra svaki mjesec da završiš Megatrend, zašto ne bi otvorila privatnu menzu i spremala specijalitete francuske i italijanske kuhinje? Čast izuzecima koji stvarno studiraju u teškim uslovima, ali oni obično jedu šta stignu. Žaliti se na hranu u menzi, na najjeftiniji i najveći obrok koji možeš da dobiješ, je besmisleno. Čak i radnici u rudnicima nemaju takve uslove. Dođem kod čovjeka na slavu, rudar 20 godina i pitam ga, onako bezveze, kakva je hrana. Suvi obroci. Ništa više. DVADESET GODINA. A oni zadržavaju gladne ljude koji hoće nešto da urade sa životom, pa su upisali faks. Čekaju hranu kao da čekaju bolja vremena. E pa, dragi moji, bolja vremena neće skoro, a što je u porciji, u porciji je, pa izvol'te.

Prijatno!

Vicevi koji opisuju rivalstvo dva prošlo-pored-velegrada mesta.