ja sam pola godine bio zaljubljen u billa(mislio da je zensko)

Zemlja vladavine žena. Reinkarnirano kraljevstvo Amazonki na hi tech nivou. Toliko su izmrčili zakone da muškarac može da uspe samo ako je peder ili je kastriran. Ali muškarci ponešto i rade u Švajcarskoj. Skupljaju suvo lišće u parkovima, igraju tenis, igraju se švajcarskim noževima, muzu ljubičaste krave, manekenišu satove i daju intervjue kako je njihov pretežno ženski parlament i ženska vlada najbolja na svetu. Ostatak vremena provode na gej paradama uz bezalkoholno pivo sa nula kalorija.

Uspešne Švajcarke se, baš kao i Amazonke, uopšte ne pare ili to rade jednom u deset godina. Mladunce jednostavno nabavljaju i uvoze sa skoro svih meridijana. Odsecaju jednu ili obe sise pod izgovorom da imaju neku "sumnjivu promenu", a u pantalone trpaju silikonske loptice kako bi prinudno razvile muški tip hodanja kao politički ubedljiviji.

E sada samo da sačakamo da ime se žene dočepaju para. Najebali su ga.

Zemlja u kojoj je svako dobrodošao osim njenog sopstvenog naroda.

Gradivna jedinica glasačkog tela.

Pičkastom samo u ličnim dokumentima piše da je muško. To je idealan sin za svaku porodicu jer on uvek sluša mamu i tatu!
Nikada nema hrabrosti da lupi šakom o sto, i najlakše mu je da izigrava žrtvu i da pušta da neko njime briše pod! Takav se u vezama nikada ne trudi i nikada se ne bori, već sve prepušta svojoj lepšoj polovini, koja je ujedno postaje i jača polovina ako uspe da je izmanipuliše. Ne daj bože da se oženi, taj će biti večiti papučar, slabić čije će sve probleme rešavati supruga pored njenih problema i još plus čišćenja, pranja, kuvanja i gajenja dece. Takvi nisu nikakav autoritet svojoj deci! Posle dosta godina braka supruge počinju da ih mrze, a deca da ih žale!
Njihov život je najčešće parazitski ili poluparazitski (ako kojim slučajem nađu posao).
To su emotivni, socijalni, moralni paraziti koji isisavaju svu pozitivnu energiju, vreme i emocije onima koji im se posvete!
Takvi su omraženi i među pederima!

Uglavnom musavo, prljavo i pocepano dete romske nacionalnosti, koje zamajava narod, i oko njega se uglavnom skupi veliki broj dokoličara koji pomno prate sve što će ciganče da kaže. Zbog toga što država ne želi da im pomogne, a ne žele ni oni sami sebi, ovako im očigledno odgovara, tako da mali cigančići žive u karton naseljima, ne kupaju se i ne idu u skolu. Kao što sam već napomenuo služe za podsmeh bele dece, i mogu se osetiti na 20 metara, jer razaraju nekim nedefinisanim mirisima. Često su na udaru starijih mangupa kako romske tako i drugih nacionalnosti, jer su eto mali, štrokavi i nikakvi, prosto pogodni za mučenje. Snalažljiviji primerci čopora će se snaći u muzičkim ili lopovskim vodama, ili eventualno se zaposliti negde (fizikalisanje). Ostali su se pomirili sa tim da je njihov život vredan koliko i život jednog psa, pa tako i žive...I to eto počinje od malih nogu.

Ljudi koji upornošću mogu da pariraju grčkim mitološkim junacima, objedinjeni ciljem : Dobiti biometrijska dokumenta! Okupljanja ove male zajednice počinju u cik zore. Već oko 5 ujutru možete nanjušiti nekog starkelju kako vuče stolicu i flašicu vode, ovenčan slavom seda ispred SUP-a. Neprocenljiv osećaj : stigao je prvi! Polako počinju da dolaze ostali članovi ove grupe. Kao rođaci najrođeniji se pozdravljaju i šale na svoj račun. Ponekad zaćute, kad shvate da ceo njihov jad i čemer je realan. Sede već 3 nedelje svako jutro ispred doma zla birokratskog režima čekajući dokumenta kao da su pozlaćena. Najzanimljivije je što svaki dan možete videti iste face, oni koji dolaze prvi put se snađu i završe to za dan. Oni koji ne uspeju iz prve nesvesno se priključuju starosedeocima kao regruti ili oprobaju svoju sreću i sutradan (što se ustvari svodi na isto).

Sediš u sobi, blejiš na kompu i pored svih mogućih upinjanja da ne čuješ zavijanje iz druge sobe, slušaš cimerku i njene drugarice kako ''pevaju'', ciče i vrište...
Vrhunac večeri je kad posle Seke puste neku staru rok baladu i ciče u fazonu ''jooj, kako je dobra stvar''...što je najgore, pesma stvarno jeste dobra...
Psuješ sebe i sve živo i mrtvo tim ljankama, psuješ svoj račun u banci na kom imaš jebenih 19 dinara, novčanik kroz koji proleće ono busenje iz kaubojskih filmova, poslednju cigaretu u kutiji...

Kraljevi beogradske undergraund hip-hop scene! Iako se gotovo nigde nisu eksponirali (mislim da im se nijedan spot nije vrteo na tv-u zbog eksplicitnih tekstova (ok mozda 1 na IBC-u ili tako negde)) svako ko ima bilo kakve veze sa rap-om (a i dosta ljudi van te grupe) je cuo za njih jer su zapljusnuli srpsku rap scenu kao jebeni cunami... Njihov neverovatni iskrivljeni humor i neverovatne rime su odusevile sve ljude koji su imali dovoljno paznje da odslusaju ove momke...
Treci (ili prvi) clan ove grupe MC Moskri preminuo je 2005 godine...
R.I.P. Moskri (77-05)!!!
Ali Frat i Mikri i dalje kidaju i izbacili su novi album "Tacno u pre podne"... Ko moze nek odslusa, vredi...
Zaboravih da napisem da prti ustvari znaci pali posto je to kao neki stari crnogorski sleng (tako je mikri objasnio u intervju-u za popboks), pa onda "prti bee gee" znaci "pali Beogradjanine"...

Jedan Mercedes ili BMW sa cetvoro vrata(ne sme da bude kabriolet jer onda nije fora) u kome se voze (posto ne znam turska imena improvizovacu) tata Turcin, mama Turcin, stariji sin Turcin, starija kcerka Turcinka, beba Turcin i baba Turcinka. Naravno, nije turski Mercedes/BMW ako ne pun. Pored putnika, svaki od njih je dobio po rucni frizider pun povrca, ribe, piletine i slicnih stvari, dok u gepeku obavezno mora da se nadje daska za peglanje ili zica za susenje vesa, pored standardnih 5 svercerskih torbi(one sarene zapremine 300 litara). Ali ubedljivo je najbolji njihov nacin voznje: 3000 kilometara predju za dan i po, dva, bez spavanja i promene vozaca(promena vozaca je i nemoguca zbog prepunjenosti automobila), cime se izazivaju saobracajne nesrece od Nemacke do Turske. I tako po nekoliko stotina kola u koloni. Naravno znaju samo Turski(jer se samo to i prica u Nemackoj).

Ne znam da li ste i vi primijetili, ali ova je fraza izuzetno česta na američkim forumima. To je njihov idiom koji koriste prije nego što iznesu neko potencijalno uvredljivo ili kontroverzno mišljenje, da bi se time ogradili ako ih neko napadne, procijenjujući vrijednost svog mišljenja na samo 2 centa. To je navodno znak skromnosti i služi za učtivo kresanje u brk nekome onoga što mislimo.
Ta me fraza međutim jako nervira, prije svega zato što pokazuje koliko je američko društvo ekstremno materijalističko tako da apsolutno sve gledaju kroz pare, drugo zato što mi se povraća od te lažne skromnosti i učtivosti i insistiranja na jebenoj pristojnosti i kurtoaziji, i treće zbog toga što po navici tu frazu koriste i gdje treba i gdje ne treba, na primer, čak i kad mišljenje nije ni uvredljivo ni kontroverzno oni ga vrlo često "začine" sa "just my two cents" ili "just my couple of cents".

To su oni likovi koje konstanto vidjate na istim mestima u gradu,cini vam se da oni ni nemaju kucu nego da im je prirodno staniste na visokoj stolici u kaficu gde provode dane i noci.Odlikuju se brzim trenerkama,jos brzim patikama i najbrzom frizurom(tarzanka,majmunka svaki vid sisanja na opasno).Najcesce srcu kraći s' mlekom a tacan broj popijenih nikada nije utvrdjen u toku jednog dana,osnovna literatura im je lista iz kladionice,ne kapiram kako uplacuju kada se ne mrdaju iz stolice, a njihovom istancanom sluhu najvise prijaju urlici grand dzungle i slicnih nuspojava grand kanalizacije.
Izrazavaju svoje potrebe samo najkuljim frazama tog momenta i ponekim neartikulisanim urlikom.
Najcesce se nalaze u coporu po 2 ili 3 primerka,a cesto se mogu videti i u vecem broju na nekom od splavova.
Cuvajte se,ako cuju da blatite njihov stil zivota odmah ce pozvati ostale gradske face da vam objasne da su u pravu,primenom nimalo civilizovanih sredstava.

Njihovo teoretsko postojanje opravdava zašto stariji ljudi koji naseljavaju prostore Bosne i Hercegovine nazivaju faraona Ramzesa - Ramis.
Činjenično stanje jest da, dede i babe tih starijih ljudi imaju daleke pretke, dve iljade godine starih iz Gornjih Jebomlataca koji su poznavali susedu čija je tetka bila strina obitelji Ramisović. Njihov najmlađi sin se u potrazi za boljim životom odselio na jug, točnije u pojas Gaze, odakle ga je kombi lokalnih trgovaca, žicaroša i mutikaša prevezo u Aleksandriju.
Tamo se kao poljoprivredni radnik i vođa sindikata udruženih motikara, uključio u vodeću partiju Egipta. Vremenom je napredovao i kandidirao se na mesto faraona Egipta. Pobedio je na izborima, uveo nužne reforme u državu i doveo kulturu iz svoje dedovine, vamo donjeo ćevape i kajmak, tamo izgradio pokoju piramidu. Živeo je do kraja života lepo, pošteno i vladao čvrstom rukom dok ga nisu svrgnuli Mongoloidi pod vođom Asan Hašima Jaserafata.

Stranački list u kome saznajemo da samo jedan čovek na svetu može imati titulu dr. Valjda da bi i najgluplji čitalac shvatio ko je tu zapravo pozitivac, a ko izrod ljudski koga ni sunce ne treba da ogreje.

Parola kurvi koja ukazuje na to da je jebanje za pare pošten posao. Tako i jeste, kurve su u pravu. Njihov posao je pošteniji nego posao korumpiranog pandura ili sudije, carinika koji propušta neocarinjene kurtone ili posao voštane figure koja sedi u poslaničkoj stolici i mrsi muda pred kamerom. Svaki jebeni prodavac magle, vidovnjak koji se sa TV ekrana popišava po glupom, zaularenom i napaćenom narodu pa minut tog pisinga naplaćuje njihovom satnicom je za "glavu" nepošteniji od devojke koja širi noge i realno stenje za 40 evra na pola sata. Nikad ni jednom moralisti nije palo na pamet da možda tako finansira studije medicine, jer joj je keva završila u ludari zbog ćaleta alkoholičara, a njoj draže da tarifira svoj izgled nego da se vucara sa sponzorčinama koji ga istresu u nju pa joj kupe milku od 300 grama.

Neću ni da slušam o moralnim vrednostima, jebe mi se za njih. Kome je do te rasprave neka se prošeta centrom grada da snimi prazne glave klinki od 15 godina na kojima čuči frizurčina od 40 evra. Neko se za tu frizuru morao jebati, na ovaj ili onaj način. Kurvama treba dati fiskalnu kasu, GPS i kondomat, pa prijatelju pošteni sve crno na belo, od zdravstvenog kartona da plaćenog poreza.

Kladionice van centra grada, u lokalima manje kvadrature, slabo uredjene, jedan TV sa katodnom cevkom, stolovi i stolice odrpane. Stalni posetioci su tri debela 50+godisnjaka koji sede za prvim stolom i ako zelite da sednete za neki sto iza, morate da prekoracite njihove ispruzene noge jer oni nece da ih povuku ako vas ne poznaju, a osim toga ce vas i namerno zakaciti nogom. Tada umesto vi njih, oni vas pogledaju mrko. Osim redovne trojice, tu je i jedan deda sistemas koji dolazi za vikend, sedi u cosku i po 2-3 sata sastavlja sistemcine da spizdi svu penziju na kladjenje (ako racunamo i loto). Radnica ga ne voli jer mora da kuca toliko tiketa, da deda posle ne zna kako da ih nosi kuci sem da namotava tu traku spojenih tiketa oko sebe. Radnica je devojka od 25-35 godina, komsinica debele trojice, njihova ljubimica (znaci daje im, makar i da je ustinu u prolazu) ili njihov glavni predmet sikaniranja (znaci ne daje im).

Lik koji uvek ostaje nedorečen. Uvek složi priču, objasni kako treba, ali zaboravi ključni detalj, i tako produži agoniju rasprave sa nekom osobom. Naravno, rasprava dobije novi epilog, pa rasplet, pa opet epilog, pa rasplet, i tako u krug. On se onog ključnog detalja koji bi stavio večni katanac na dotičnu raspravu seti kasno, i prezentuje ga, ali je taj detalj izgubio svoju ključnoću.

Veliki problem nastane kad se sretnu Nedorečenko i Nedorečenka. Tada njihov nedostatak talenta da objasne sagovorniku sve što im je na umu dolazi do potpunog izražaja. Tada njih dvoje upadaju u nedorečenu kolotečinu koju karakteriše gomila razgovora kojima kraja nema. Objašnjavaju jedno drugome šta im je u mislima i na srcu, ali nikako da se sve završi.

Kada jednog dana Nedorečenko reši da postane Dorečenko, dolazi u situaciju da shvati da je zapravo ceo život zakovan za Nedorečenke, i da biti Dorečenko i nije tako lako.

Veoma popularna radnja među zgubidanima i fensi baticama koja se manifestuje tako što se lik predstavlja kao jako zauzet, svi ga zovu na telefon, svi ga traže, ruča u Njujorku-sere u Bombaju trip. Njihov pshihomasturbatitivni megasvrš u glumljenju zauzetosti je naročito intenzivan kada imaju publiku, posebno im je poslastica u kafićima gde ima ženske čeljadije, pa se ti lokalni vlasnici kladionica/tezgi na pijaci/propali fudbaleri druge lige dovikuju sa kraja na kraj, razmenjujući biznis ponude i glasno spominju poslovne sastanke, za šta dolaze posebno spremni: crna Adidas torbica se uz debelu kajlu bori za mesto na vratu, naočare za pozlaćenim natpisom proćelavo teme krase, dok toplomerku drži desnom rukom, a levom priča na telefon, i ujedno se dovikuje sa "biznis" kolegom koji sedi na drugom delu bašte kafića... Njihovo glasno pozdravljanje sa neizostavnim grljenjem i ljubljenjem, naročito ako su u šuškavim jaknama, podseća na klinč borbu gej polarnih medveda sa neke od Diskaveri emisija.

Sve tolerišemo, dok se ne desi nama i ne postane naš problem.

Uspeo u nečemu što se vodi kao skoro pa nemoguće. Jer, Ameri imaju onaj njihov fudbal. Tako ga zovu iako se ne igra nogom. Pravila debelo uprošćena, do'vatiš ono jajasto čudo što zovu "lopta" (?!) pod mišku i tako treba da pretrčiš 10 jardi (približno toliko metara) iz 4 pokušaja. Ako možeš, jer suparnička ekipa skače na onoga sa tim jajcetom, bukvalno skaču. E, kad priđeš blizu protivničkom golu, moš' ili da šutiraš na taj gol što visi u vazduhu ili da probaš da je spustiš iza njihove linije. I oni to smatraju muškom igrom, dok onaj naš fudbal smatraju baletom sa pravilima komplikovanim k'o kriket. Dobro, sad, što u našem fudbalu ima daleko više povreda nego u američkom, to ne računaju. I kad navikli na takva pravila, 'aj sad ti njemu objasni zamišljenu liniju pod uglom 90 stepeni u odnosu na aut liniju, od poslednjeg igrača odbrane, utrčavanje, a ne daj Bože pasivni ofsajd!