Priča za smarače koji se bave berzanskim transakcijama, kako bi istripovali da njihov život ima više smisla od života zabavljača. Da nas ubedi da su zabavljači samo svirači kurcu, da detetu ubije svaku želju da bude glumac, muzičar, da zabavi ljude. Cvrčci u duši budu automatski banovani za spemovanje života zabavom, a mravi dosadnjakovići neće ni dinar da daju na muziku! E, jebo život bez muzike! Bolje da umreš ko cvrčak nego da živiš kao mrav! Nije ništa radio. Šta bre koj kurac nije ništa radio? Pa je l' taj bestidni mali mrav misli da je lako da sviraš za celo selo? Da im pogodiš ukus? Da se keziš ko idiot i kad ti nije do veselja! A onda te još puste da crkneš...daj Bože bar raćiju da dobiješ da se ugreješ...i posle...ludi i depresivni cvrčci... Jok i neće kad su im tako lepo zavukli! Pravda za cvrčka! Mrave, dreši kesu i priznaj da bi se i ti sjebao da u životu nisi imao bar malo muzike!

1. Naduvani tip

Priznajmo, kada god se neko naduva, bude gladniji nego ikad u zivotu, ali i nesposoban da uradi bilo sta. On upada i ispada iz realnosti, potpuno zbunjen cinjenicom da je uopste dospeo do pekare/hamburgerije.
"Dacete mi sedamnaest hiljada hamburgera. I onda dva hamburgera. Molim vas."

Kazna u paklu: Da budu stalno naduvani, i to van sebe. I primorati ih da resavaju zagonetke u tom stanju, i da svaki pogresan odgovor rezultira brzim udarcem u muda.

2."Sidro"

Ah, konacno si stigao do kraja dok beskonacnog reda. Sada bi trebalo da brzo zavrsis to sto imas, i obzira prema onima iza tebe. ALI NE! Postavi sidro! Pocni da postavljas glupa pitanja i da trosis vreme!
"Jel imate one cokoladne Deda Mrazove?"
"Ne, njih dobijamo samo za novogodisnje praznike."
"Sto posto?"
"Da"
"A bas mi se jede jedan cokoladni Deda Mraz."
Sledi i komentarisanje cena, kao i propadanje berze.

Kazna u paklu: Reinkarnacija u pravo sidro.

3. Mikromenadzer

Oni su tu da kazu radnicima u lokalu kako da rade svoj posao. Zasto je bolje seci krastavce dijagonalno, i njihov tacan broj u idealnom sendvicu. Oni su inace nezadovoljni svojim zivotom, pa idu okolo i ispravljaju druge, umesto sebe, ne shvatajuci da su radnici eventualno naucili kako da razmazu senf po hamburgeru posle mesec dana rada u lokalu.

Kazna u paklu: Zarobljen u sobi sa taštom/svekrvom, gde ce svaki njihov postupak biti kritikovan.

4. Tempirana bomba

U trenutku kada ova osoba udje u prostoriju, osecate poremecaj u Sili. Vetar pocne da duva na drugu stranu, i jednostavno osecate da ce neko da prospe kamion govana na vas i na sve u okolini. Ako je lepinja slucajno nezagrejana, a pljeska topla, pocinje uragan. Uvrede lete. Na listi uvreda su: svi zaposleni, ti, lokal, muzika, osvetljenje, atmosfera i onaj deda u cosku.

Kazna u paklu: Postoji poseban krug u paklu za njih, i svodi se na to da ovi ljudi moraju da zive jedno pored drugih.

5. Fosil

E sad, ima nekoliko penzionera koji su stvarno super. Medjutim, postoje stariji ljudi koji jednostavno ne shvataju da je inflacija promenljiva stvar, da se cene menjaju i to je to. Oni veruju da postoji jedna velika zavera iza svih tih podizanja cena, i da neko zeli da im otme svu tu tesko zaradjenu penziju. Oni ce se redovno pozaliti na odsustvo jeftinih stvari koje su pre kupovali, a sada su zamenjene stranom robom. Ono sto ne shvataju je da ne vredi da se zale prodavcima jer ne mogu oni nista da ucine povodom toga.

Kazna u paklu: Jebo pakao, samo nek zive u buducnosti. Ili u Zimbabveu. (inflacija 11200000%)

Vrza je nepriznati sin Adama i Eve. Od svojih roditelja je nasledio želju za komplikovanjem koju je tokom svog života tako usavršio da je ostao zapamćen od tih davnih vremena pa sve do sad.
Vrza je izrodio sa svojom ženom mnogo sinova i kćeri koji su se raširili svuda po svetu.
Jedini spas i lek protiv Vrzinih potomaka leži u iskrenosti i nesebičnoj ljubavi.
Njegovi naslednici su u amanet dobili očevo naređenje da svaku, pa i najjednostavniju stvar zakomplikuju iako je sasvim očigledno da je i tako jednostavna savršena.
Na primer, ljubav.
Muškarac voli ženu i žena voli muškarca. Žele iste stvari, sanjaju iste snove i sve je idilično dok se ne pojavi neki Vrzin potomak i unese pometnju u harmonične odnose supružnika. Dovoljno je da se u njihov život unese samo jedna malena trunčica sumnje pa da počne međusobno dokazivanje ispravnosti svog stava. Kada dođe do toga zatvara se krug i počinje igranka bez prestanka u narodu poznatija kao Vrzino kolo.

Izraz pogodan da opiše nečije zube, odnosno njihov izgled. Svako iole normalan se brine o svojoj oralnoj higijeni (bez grešnih misli molim vas), a mora se priznati da je i za oko lepo kada vidite nečiji osmeh koji, da se tako flafičasto izrazim, prosto sija jer se taj neko trudi da redovno posećuje stomatologa i pere zube.
Na žalost jedno su želje, a nešto sasvim drugo je stvarnost. Iako generalno trula taraba preovlađuje kod starije populacije, nije retkost videti i mlađe naraštaje čiji zubi izgledaju kao da su pušili petarde. Naravno, nije u tolikoj meri strašno ako ste dobili malo žute boje zbog kafe i cigara. To je riziki kojeg su svi svesni i očigledno spremni da preuzmu. Međutim, ukoliko je učestalost vaših poseta stomatologu na nivou učestalosti prolaska Halejeve komete nema nikakve sumnje da ćete ''imati čast'' da umesto kljova pristojnog izgleda, u ustima imate trulu tarabu. O ''cvetnom mirisu'' koji nastaje usled trule tarabe nema potrebe diskutovati.

Izuzetno idiotski bukvalno prevedeni engleski izraz "at the end of the day" koji bi kod nas ustvari trebalo da se zamjeni nekim od naših izraza, kao što su:

- kad sve sabereš
- obrni okreni
- summa summarum (dobro, ovo je latinski doduše, ali ima mnogo dužu tradiciju i koristi se u raznim jezicima)
- na kraju balade
- kad sve uzmeš u obzir...
- sve u svemu

Sam izraz po sebi ne bi bio toliko ružan da je nastao spontano u srpskom... ali kad znaš da postoji takav izraz u engleskom i da je bukvalno preveden... nekako baš ne sjeda... ne uklapa se. Nekako ispada kao da neko želi ispasti pametan time što koristi taj engleski tako prevedeni izraz, da mi svi vidimo kako je on slušao/gledao mnogo materijala na engleskom, pa eto već ušao u njihov mentalitet i frlja se njihovim izrazima... Takvima u njihovom stilu odgovaram, da takvo izražavanje uopšte nije "moja šoljica čaja"...

Jedna od psihičkih bolesti u najavi savremenog društva, koje bi radije svoja osećanja delilo sa junacima filmova, serija i crtaća, nego sa bližnjim svojima.
Sajtovi posvećeni obožavanju likova popularne kinematografije, puni pisama podrške i žalopojki ako neki od likova pogine, izliva besa i obožavanja, i tu i tamo se potkrade koja bračna ponuda, manijaci koji uhode glumce koji glume njihov predmet obožavanja i oslovljavaju ih imenom lika.
Debili koji javno polažu pravo na jadne glumce, tvrdeći da su njihovi i ničiji više.
Fanfic- ovi koji su zaposeli internet, i kojima ljudi javno sapoštavaju da su zreli za ludnicu, izmišljajući kojekakve (ljubavne) scene sa svojim idolom...
Kao ljubitelj dobrog filma i serija, zalažem se za umerenost u svemu.
Aman, bre, ljudi, zar nije lepše otići u grad i popiti piće sa nekim dečkom ili devojkom, nego kod kuće sanjariti o liku, ili nešto još radikalnije, koji ti nikada neće uzvratiti ljubav, JER NE POSTOJI?!
U svakom drugom slučaju bar imaš šansu...

Polako izmiče još jedna sedmica. Ispitni rok je u toku. Tek završena radna nedelja je protekla u jebavanju po fakultetu na relaciji ispit-studentska služba-tetkica-domar-studentska služba-ispit. Dolazi vikend. Red je da se proslavi najveći svetac među velikomučenicima studentima, neradna subota. Dan odmora i blagostanja. Izmučena i bleda marva se predveče polako okuplja i donosi raznorazne opijate, spremna da se relaksira. Film se tu prekida. Nedelja je. 3 popodne. Cimeri, čiji je stan, otvaraju oči i brišu krmelje i ustajale bale, dok im usta vape za vodom. Posle pola sata, kada se ugasio autopilot, postaju svesni činjenice da njihov stan izgleda kao svinjac u cigan mali. I gore. Po zidovima fleke u svim bojama. Staklo puca pod nogama. U kadi spava nepoznati lik u gaćama. Oseća se miris davno uginulog tvora. Kao da se septička jama prelila. Od televizora su ostali samo dugmići. A čini im se da su dan pre imali ulazna vrata. Kao da je omanja nuklearna bomba pala na mali stan u predgrađu i od njega stvorila bojno polje u kom se ni Mr. Proper ne bi snašao.

Ocajnicki pokusaj cige na pijaci da proda najgore moguce carape na svetu.Te carape poseduje sitne sicusne najsicujnije protoplazmaticne izrastaje sa svoje unutrasnje strane, koje aktiviraju senzore na nasim nogama koji su odgovorni za lucenje smrada. Kako cigani nabavljaju te carape to jos niko nije odgonetnuo. Postoje odredjene indikacije da se te carape proizvode u tajnim fabrikama na jugu Srbije,tacnije u Zaplanje. Sama svrha njihivog bivstvovanja na ovoj planeti je da zagorcaju zivot nama obicnim smrtnicima koji se zajebemo da ih kupimo,jer ko jednom ode na poso sa njima vise se ne izuva, jer taj opijat koji se siri sa njegovih nogu nakon izuvanja je stetniji od svih mogucih zajebanih hemijskih jedinjenja. Poput svetlosti( mislim tom brzinom) njihov smrad se siri sobom i ne ostavlja prezivele. Po cijem se nalogu prave te carape, isto se ne zna. Mada postoje osnovane sumnje da nam te carape podmecu dusebriznici naroda srpskog. Jerbo, kako kaze stara poslovica: "Bez cistih carapa nema mira u kuci"...

Biti svjestan koliko si šupalj je jedan od najgadnijih kompleksa koje neko sebi može nabiti.

Takvi ljudi su svjesni svoga neznanja, te zaviseći od osobe do osobe, obično spadaju u dvije kategorije; tihi šupci koji ganjaju svoju nafaku te generalno ne predstavljaju neku opasnost po druge, i agresivni šupci koji čovjeku ispod njih mogu napraviti pakao od života.

Prva manje opasna kategorija mogu biti recimo manji poduzetnici ili niži poslušnici raznih stranaka.

Ipak opasnija verzija istih su oni koji kroz malo rada, uvlačenja u guzicu i na kraju štele postanu direktori većih firmi, ministri ili profesori.

Kad postanu profesori, naročito, institucija im obično dadne da predaju neki relativno lagan predmet ali za isti postave tobože tako visoke uvjete da studenti njihov predmet znaju padati po nekoliko puta, a kao direktori često imaju nenormalno visoka očekivanja za preduzeće iako ni sami nisu sigurni šta trebaju da rade na svom poslu jer njihovi "podanici" su ti koji završe 99% posla.

Skoro svi smo susreli bar jednu ovakvu osobu u životu, negdje, nekad. Njihov glavni problem je što su gladni priznanja i poštovanja jer ga u ranijem periodu života nisu dobili i sada žele da isto nadoknade u neviđenoj mjeri. Kao što gladan čovjek u očaju počne da primjenjuje silu jer je gladan hljeba i počne da krade, ovi moralni jadnici gladni priznanja i poštovanja istim instiktom počnu primjenjivati silu i strahopoštovanje da bi ostvarili svoje ciljeve, te velika većina ljudi osim totalnih psihopata samo se potrude da završe svojni nužni zadatak kod njih i pobjegnu što brže da je moguće.

Najgora stvar što se može desiti sa njima (a ovakvih balvana ima i na zapadu) je ako neko ovakav pročita Makijavelijevo dijelo "Princ" te nakon istog se ufura da je on u stvari žrtva i nehsvaćeni "intelektualac" i da svi ostali zaslužuju takav tretman od njega jer svi ljudi su šupci i on je daleko superiorniji od njih.

Mada njihova vladavina može potrajati, vrijeme je pokazalo da skoro svi takvi kad-tad glavom udare od zid. Ovo se obično desi kad nalete na nekoga daleko opasnijeg i nerijetko poštenijeg od njih, jer što kažu u Hrvatskoj: "Ni Bog silu ne voli!"

Legendarni Mercedes 123.
Automobil koji bi, pored bubašvaba, takođe preživeo opšti nuklearni rat.
Zapremina gepeka je tolika da unutra može da se baci i fudbalica 1 na 1, pa je zato bio omiljeni auto svim švercerima koji su iz Juge išli ka Nemačkoj, Turskoj i Mađarskoj. Pored klasične robe koja se švercovala iz tih zemalja (Nemačka tehnika, Turska garderoba i zlato, Mađarski sirevi) nije mogao da prođe dnevnik 80-tih a da u njemu nije snimak Mece Švercerke i par Kurda kako veselo vire iz gepeka u reportaži provaljenog pokušaja ilegalnog prebacivanja u Evropu.
Taksisti su ga masovno koristili, ubacivali po 6,7 ljudi u njega i sav njihov prtljag pa čak iako su to žene, koje su poznate po tome da nose abnormalne količine prtljaga.
Udariti drugim automobilom u Švercerku je bilo isto kao i udariti u zid sa čeličnim armaturama.
Inače i dan danas ovaj auto je popularan kod Romske populacije i kada je svadba kod njih, često se može videti i po desetak Švercerki ispred šatora. Zbog njih je ovaj auto i zaradio drugi nadimak "Ciganska Sreća".

Obavezan sastavni i formalni deo svakog dužeg razgovora sa našim starijima. Naime, nema te teme, aktivnosti i dešavanja, koja su u naše današnje vreme ravna svim onim događajima koji su se odigrali u prethodnim vremenima. Nebitno da li su naši stariji bili direktni ili indirektni učesnici, sve ono što se pre dešavalo je mnogo teže, opasnije i za današnje generacije prilično nedostižno. Treba se složiti u nekim aspektima, tipa, nije život isti onda i sada, da je tehnika mnogo stvari odradila za nas, ali problem je konstantno omalovažavanje mlađih naraštaja i nepoverenje koje se odaje pri svakoj aktivnosti omladine a koje se tako redovno ispoljava kroz tu rečenicu "eeeee moja deco....". I šta god znali, koliko god u životu prošli, nikada nećemo biti dovoljno dobri, baš iz razloga što nismo živeli njihov život, mada trebali bi da se zapitaju nekada, da li su i oni naš život proživeli i da li možda treba malo više razumevanja da se pokaže, ne stalno, makar ponekad...

S.D. je kada kao student, dakle buduci akademski gradjanin, verovatno relativno normalno dete, krenes da trazis stan i brzo ukapiras da se 70% stanova izdaje studentkinjama, srednjoskolkama, samicama. To cesto otvoreno pise na oglasima. Kad pozoves nekad ti kazu iskreno da ne izdaju stan muskarcima, kad dodjes oci u oci, baba i deda se pogledaju, pa pogledaju tebe (jos ako imas dugu kosu najebo si ga), pa kazu da ce uskoro da im dodje rodjak pa se predomislili.
Ocigledno ljudi jos uvek imaju predstavu o devojkama kao slabasnim, nevinim bicima koja ne prde, i ne znaju da svakog oktobra njihov grad napune brucoskinje koje u svom mestu odavno bije los glas, pa tamo vise ne mogu da se opijaju i jebu s kim stugnu,a ovde imaju kakvu takvu anonimnost i bonus dok su jos mlade.

P.S. Da se razumemo... Apsolutni sam protivnik svakog patrijarhalnog sranja koje supruge i deca moraju da trpe. Gore navedeno je samo jedan aspekt seksualne diskriminacije koji moze da udje u definiciju tog pojma.

Kombinacije ili trikovi misteriozne prirode, koje vašem suparniku daju naizgled nefer prednost.

Tokom 90-ih vrlo popularna među seoskim fudbalskim timovima širom Srbije. Zasniva se na jednom igraču koji stoji iz odbrambene linije, tzv. libero (ili u narodu poznato kao presretač), zadnjeg veznog i četiri vezna igrača. Grafičkim prikazom neodoljivo podseća na dva parčeta baklave.

Naime, presretač služi da pokupi ono što "kokači" promaše. Presretač je obično niski brzi igrač koji retko maši potkolenicu ubojitog "špica". Kokači su dva centralna beka u timu koji služe tu da izbiju svaku loptu koja im dođe bez mnogo razmišljanja. O razmišljanu bekova nećemo trošiti reči.

E sada, uloga igrača između odbrambene i vezne linije nikada nije ustanovljena, mada ni igrači na toj poziciji nisu poznati po nežnosti. I sada se dolazi do veznog reda. Na bokovima se nalaze krila, najbrži igrači, koji bi da nema aut-linija trčali po okolnim njivama a u sredini su dve "polutke". To je pozicija o kojoj se prepričavaju mitovi. To su igrači koji se ne prljaju ne uklizavaju, nemaju odbrambenih zadataka, jedini njihov zadatak je da budu lepi i da se "igraju fudbala". Sve u svemu skladna celina sa jednim jedinim ciljem, a to je da se ne primi gol.

Nadati se da Vaš otac/brat/ujak/stric, ili bilo koji drugi muškarac Vama drag, nije ubio nekoga na ratištu.

Čim vidiš koji je tajkun zainteresovan za akcije neke firme, znaš kolika se lova tu vrti.

Sve češća pojava su ovakvi likovi, kojih se stidi većina muškaraca, a i devojaka. Oni svojim debilnim stavovima pokušavaju da nas ubede kako je njihov život sranje, kako ih ne vole mama, tata, baba, strina, vozac gsp-a, radnik na trafici. Devojku nemaju jer ih je ostavila, ili nesto slično pa se baš zbog nje osećaju tako jadno i bedno. Kurva. Kako je mogla. Traže sažaljenje okoline jer misle da ce im tako biti bolje i da privlače pažnju na sebe. Najčešće imaju par ful kul drugarica kojima sve pričaju i koje ih razumeju, a koje su mimimum 5 godina mladje, da bi bili približne zrelosti. Mada, i to je diskutabilno. I kada najzad uspeju da ti privuku pažnju, tj. popnu ti se na kurac svojim žalopojkama i kukanjem, ti im daš savet, sažališ se i pokušaš da im pomogneš, nailaziš na zid koji te ne sluša i nastavlja da živi u svom mračnom, tužnom svetu iz kog neće da izadju jer ne žele da se bore za bolje i da sve gledaju drugim, boljim očima.

Multidimenzionalni user, zajeb naroda i dokaz gradjanske poslusnosti/otupljenosti i negledanja dalje od svog nosa, ali pravo u televizor.

Dimenzija 1: RTS sam kaze da ima 2.000.000 domacinstava koji redovno placaju pretplatu. U ovom ternutku je pretplata po domacinstvu oko 5e za fizicka lica (ne znam koliko je za pravna) ali to otprilike znaci da oni dobijaju bar 10.000.000 (deset miliona) evra MESECNO, samo od pretplate. Tu su naravno i reklame, pa sigurno i benificije od drzave, te koji evro u dzep od vladajucih stranaka tako da njihov mesecni budzet iznosi cirka 15+ miliona evra.

E sad sta dobijamo za te novce:

Dimenzija 2:

1. Lea Kis
2. Beskonacni ciklus "bolji zivot", "srecni Ljudi", "zakopano blago"
3. prigodni muzicki program sa Djosom u pauzama
4. Gl.Odg. urednik koji pijan resava nesporazume po emisijama i obajsanjava "cinjenicno stanje"
5. Natasa Miljkovic (zena koja nikad nije cula odgovor ni na jedno svoje pitanje jer je prekinula sagovornika u medjuvremenu i naravno, cuveno: "jel ti zao sto ti je umro tata")

Žanr muzike koji se pušta kad društvo ne želi da ispadne primitivno.
Ovaj žanr je inače veoma širokogrudan i kako vreme i alkohol čine svoje, isti žanr na svoja nedra prima i drugačije izvođače, tako da se žuraja završi sa valjanjem po podu i citiranjem Brežnjeva, ali i dalje zadržava epitet kulturne.

Pod ovim podrazumevam silnu marketinsku famu oko fudbalske reprezentacije Srbije i njenog ucesca na Svetskom prvenstvu 2010.Njihov uspeh samog ucestvovanja u ovom takmicenju se koristi za reklamiranje pojedinih proizvoda i stvaranje atmosfere kao da reprezentacija ide tamo da sigurno osvoji zlatnu medalju(iako to cini mi se nismo nikad ucinili u nasoj istoriji)...Naravno,pisu se i razni hvalospevi po novinama koji lice na komunisticku propagandu "Najbolji smo u svemu" i tako se stvara jedan odredjen pritisak i na narod a i na same momke koji ce tamo igrati...Ista prica je bila 2006,kada smo zbog velikih i nerealnih ocekivanja stvorenih kampanjom kompanija koje su reklamirale svoje proizvode na racun sporta doziveli ogromno razocarenje,kada su najgori laici i amateri pokusavali da naprave bolju formaciju od Petkovica i primorali ga da menja svoj koncept zbog cega smo i pukli od Argentine kao saksija.Pustimo momke da igraju fudbal i selektora da vodi kako zna i ume,ne baksuzirajmo nista,navijajmo za njih kada budu igrali i nadajmo se dobrom.