Polni odnos između ljudskih ušiju i tonova s predvorja pakla, koji su servirani narodu kao neka muzika za veselje, mož' misliti.

Zvučni efekat nalik udaru groma, vrlo često prisutan u muzičkim numerama sa prostora bivše Jugoslavije.

Proizvodi jake zaglušujuće zvuke koje dopiru čak do susednog sela, izuzetno grlat čovek i kad spava, probija bubne opne, zvučni zid a komšija iz prve kuće s početka sela probija njegova vrata motornom testerom.

Jebem joj majku onu kurvanjsku. Što popuši kurac baš mom momku!?

E tako 'oće ovaj kurac od kosmičke pravde da učini baš tebi. Tebi, koja si drugaricu upoznala s prvim dečkom, tebi koja si joj bila prva pri ruci kad ju je isti ostavio, tebi koja si sedela pored nje u vrtiću i delila s njom onaj prašnjavi kreker....eeej!
Šta ćeš sele, dobra si pička, imaš sisu Dafne Rozen da ti pozavidi, pušiš k'o Đana Majkls, dupe mu šeruješ k'o Saša Grej...ali, ona uskočila umesto tebe. Kula od vrlina porno glumica se srušila k'o kula od pijačarskih karata, sve nestade u treptaj oka, treptaj koji trajaše onoliko koliko ti je trebalo da skontaš da ono što ulazi u njenu pozadinu nije stari mlin za kavu nego rumenko tvog mladića. Pogled ugasi sva ostala čula, dodir utrnu, uši ogluviše, ukus obljutavi. Suza poteče sinhronizovano sa prvim spermatozoidom iz njegovih mošnji. Srce se stegnu, jer te proganjaše jedna misao. Bile ste jebane - ona u dupe, ti u mozak. Ćao! Zdravo!

Moderna djelatnost.
Danas su svi ranoranioci.
Osjećaju se moćnije jer zijevaju po cijeli dan pošto im mozak nije navikao na jutarnji adrenalinski šok laički nazvan buđenje.

Prepoznatljiv stanar stambene zgrade kog je baba alapača uvatila da piša u liftu i svima to razglasila.

Uži izbor lokalnih udvarača radnice iz trafike na okretnici seljobusa.

Teta Caca, čuvena radnica iz trafike na okretnici seljobusa. Gospođa poznata celom mestu, a i šire. Nema osobe koja je ne bi želela pored sebe, ako ne kao životnog saputnika, makar za neku šemu.

Poznato je da od posmatrača nema jebača. Međutim mnogi se zadovoljavaju time, kao, "video sam danas onu tetu, uf al' bi je šeto", " ja sam je pomazio po ruci dok mi je davala žvake", " e a ja sam je lupio po guzi u autobusu". Bravo momci, svaka čast. Ali to nije za pohvalu. Od pipača nema jebača.

Sećate se Mileta, jednog od vozača naše teta Cace. Skroman, brkati gospodin, lik koji je sa teta Cacom komunicirao pogledom uz pomoć retrovizora koji je postavio tako da uvek može da vidi njen božanstven osmeh, mada umeo je i da virne, krajičkom oka u njezin dekolte, mada se trudio da ne bude primećen, što mu nije uvek polazilo za rukom, da ne kažem za okom.

Teta Caca nije previše obraćala pažnju na Mileta, ali je lukavost, snalažljivost i upornost njenog vozača, vremenom naterala teta Cacu da ovog udvarača preozbiljno shvati. Naime, lukavi Lemi, menjao je svoje smene kako bi uvek bio taj koji će teta Cacu dovesti na posao, ali i vratiti njenoj kući.

Naravno, to nije moglo da joj promakne, ubrzo je shvatila njegovu nameru. Počela je da uzvraća poglede, vremenom i da započne razgovor. Stajala je pored, mamila njegov pogled, ali iskusni Mile nije odmah naseo, čak ju je i vraćao na mesto.

To je bila kap koja je prelila čašu, sa teta Cacom još niko nikad nije tako postupio. Ali preiskusna Caca odmah je uzvratila, uz iznenađujući pogled, nežno je izgovorila "hm, baš vešto rukujete tim velikim menjačem".

Iskusnom Lemiju osmehnuo se brk, shvatio je da je uspeo u svojoj nameri, taktika i načini koje je koristio bili su oni pravi. Kroz glavu su mu padale svakakve stvari. Želeo je da veče što pre dođe, da svoj veliki menjač pokaže gospođi koja bi i bolje od njega samog rukovala njime.

Preplavljen idejama, zaustavio je seljobus, isterao sve napolje, čak i one koji su svoje karte poništili, otkucao "za garažu", prešao još stotinak metara, navukao zavesu oko kabine, okrenuo sedište ka teta Caci i očima pokazivao ka menjaču.

U većini slučajeva to je dama srednjih godina sa mrkim pogledom ispod oka. Ljudi se groze samog odlaska u neku ustanovu sa šalterima zbog mukotrpnog čekanja i popunjavanja bednih formulara koji se stalno gube. Nikad se i ne udaju, drže mačke, preziru muškarce a o mladim koleginicama da i ne govorimo. Uvek znaju najnovije tračeve kako na poslu tako i u Dzet-setu. Papiri i formulari od 500 strana su im glavne sprave za mucenje. Stalno piju kafu i prevrću očima ka satu, puše ko Turci. Oblače se staromodno i nikad se ne smeju. Prvo daju formulare koje je potrebno popuniti da bi se ispunili glavni formulari. U slučaju greške, novi formular je ne izbežan. Za razliku od svojih mlađih koleginica, šminkaju se kao daltonisti. Za decu su to samo tete iza stakla a za odrasle babaroge. Ali sve ima i svoju dobru stranu pa tako ima i dobrih žena tamo. Uglavnom su to ili preterano stare gospođe koje samo sto nisu otišle u penziju ali ne treba zaboraviti ni mlade devojke koje su svetlo u ovim mračnim i prašnjavim mestima gde uvek vlada pauza.

Na sanskritskom predstavlja večni kružni tok zbivanja, na kome počiva ideja o preporodu bića i nepostojanosti pojava.
Na srpskom predstavlja osobu koja ima osobine psa lutalice, odnosno radoznalo, nekada i dosadno, zavirivanje u tuđa dvorišta, nepostojanost, lajanje(olajavanje) bez ikakvog povoda, često može biti uzrok i prenosioc besnila( svađa i netrpeljivosti među bližnjima).
Izraz je karakterističan za područje Starog Rasa(tamo sam ga ja čuo,što ne isključuje mogućnost da se koristi i u drugim krajevima).

Zenska osoba kasnih 70-ih do ranih 80-ih godina, upadljivog izgleda, a neretko i upadljivog, teatralnog drzanja, skoro pa granicnog sa F dijagnozom. Ima izrazito bledu i izboranu kozu lica i nevesto iscrtane obrve braon krejonom, nezarezanim. Kosu najcesce farba u crveno, a nekad se moze sresti i primerak sa belim izrastkom. Tanke usne iscrtava crvenom olovkom i drecavo crvenim karminom obavezno prelazeci liniju usana, a na jagodicne kosti nanosi rumenilo identicne boje, tehnikom tempere. Oko vrata je neizbezan detalj esarpa sa animal printom, najcesce je to leopard, ali se moze sresti i neka druga egzoticna maca. U zimskim uslovima aksesoar dopunjuje turban kapom, a u letnjim heklanim rukavicama. Svesna je da privlaci paznju, ali nije svesna pravog razloga zbog kojeg je interesantna ljudima. Paznja joj prija i to je jedino vazno.

I dok tako stoji negde, drzanja na kojem bi joj pozavidela i engleska kraljica, i krajickom oka hvata radoznale poglede prolaznika, ona je zadovoljna, jer njen trud nije bio uzaludan.

Ranije je ovo bio relativno cest prizor na ulicama, a danas je to vrsta u izumiranju, tako da, tu i tamo, mozete sresti pokoji preziveli primerak.

Misao koja često zna da se stvori prilikom upoznavanja ili prepoznavanja. Greška u koracima, takođe često, kada se izgovori. Zdravo - zdravo, ja taj, ti onaj, poznat si mi! Znam ti facu odnekud. Mnogo faca sam sreo u životu. Većina su imale po dva oka i obrve, usne i nos komada jedan, baš tako kao ti, pa mi možda to poznato.
Verovatno mi uopšte i nisi poznat, izgledaš kao Aladin bez čarobne lampe, a ovde svi izgledaju kao Aladin bez čarobne lampe, pa si mi sav neinteresantan, jednostavno sam zaglavljen sa tobom, a tišina je teža od razgovora, pa mi treba početak.
Ma sigurno te znam odnekud, odakle si, jesi iz Novog Sada, nisi iz Novog Sada, iz Loznice si. A znaš li možda Gagija? ne znaš Gagija. Inače ja i Gagi smo igrali zajedno u podmlatku Sartida svojevremeno. Sad smo izgubili kontakt, mora da je zapalio vani...
I eto, jebiga, pričam ja sad o Gagiju. Ne kao sav normalan svet koji priča o vremenu i kako je zaledilo u pičku materinu, ja pričam o Gagiju. Jebo me Gagi. I ko je Gagi uopšte?

Imaginarna nuspojava na nečije realno proseravanje.

Jedan od mnostva,divnih casopisa,koji se bave parapsihologijom,okultnim i slicnim naukama.Pocetkom devedesetih je uocena ,jedna krajnje zanimljiva pojava,a to je da nas narod veruje u svakakve gluposti i sto je ta glupost neverovatnija,prosecni srbin ce vise biti uveren u njenu istinitost.Tako smo postali"nebeski narod".....Posto je ta pojava bila zgodna za eksploataciju,javili su se razni vidovnjaci i proroci,vestice i magovi.Oni su kao i svako ko drzi do sebe ,izabrali televiziju za medij ,preko koga ce se reklamirati,ali da bi stvorili iluziju o njihovom kredibilitetu,bilo im je potrebno da osvoje stampu.Zato su se stvorili razni casopisi koji su ih velicali i pomagali im u varanju naroda.E,tu dolazimo i do "Treceg oka"!
Od svih idiotskih casopisa koji su obradjivali slicne teme ,"Trece oko" je bilo najgore.Najgori su bili i ostali zato sto ,za razliku od drugih casopisa,oni su pokusali da sebi obezbede kredibilitet pisanjem tekstova koji imaju "naucnu" osnovu.Stil pisanja je ugladjeniji,manje bombastican,ali jednako sugestivan .Dovoljno govori to sto se autori ne potpisuju ,nego ostavljaju inicijale,kao da su zasticeni svedoci.

Prelepi ljudi. Pojma nemam što, tek nikad nisam video ružnog rudara. Nisam ih se nagledao dovoljno, moguće, ali oni su mi počesto začudo nasmejani radnici koji idu na posao, na licu im čitam "jebiga, radi se, mora da se radi, ajde da se radi", ili ozbiljni, sa mislima ka oknu. Izlazak, ponovo srećni, svež vazduh, nulta nadmorska visina, kuća, porodica, pivo, uh! Opet, često i premoreni, ozbiljni, nekako zadovoljni, uspešan dan, radilo se, sad na počinak... Najčešće ih gledam tek umivenih lica, pred kraj dana, sa ostacima čadji na odeći i izmedju bora. Svesan manjka vazduha i viška metana, mraka u tunelima, i tripa da svaki drhtaj možda znači odron, smrt, ne primećujem tikove ispod oka, unezverenost u pokretima, već samo spor korak, lepe oči, i snažne ruke koje odlažu šlem. Ne pričaju peviše, ne žale se, ne hvale se, ne boluju dugo. Dan za danom, u tišini, tako odlaze sa lica zemlje, u čvrstu dubinu. Možda je u tome finta, oni dole nalaze mir, tamo gde nema nas. Rudnik se nametnuo kao njihovo prirodno stanište, dok je površina nagrada. I sve su lepši, još kad se po hiljaditi put uspešno vrate gore. A njihovo gore je ono što je nama ravno. I ja bih bio lep da svakog dana idem na nebo...

Nasilje u porodici.

Uf, kad se samo setim. Nijedno klanje nije moglo da prođe bez mene. Ćale me zove sabajle da ustanem, a ja tu noć uopšte ni ne spavam. Dođu ljudi, nalije se svima po ljuta, iznese se meze što smo sušili prošle godine, mlad sir... Posle toga pravac svi u obor. Mi izvlačimo svinju iz obora, a braša je derne u glavu čekićem i zabode nož u gronik. Krvi šiklja na sve strane, jadna svinja zapomaže, a mojoj sreći nema kraja što sam deo takvog odabranog društva. Dok se creva vade, ja tu posebno obratim pažnju, ko zna, možda ću ja jedan dan naslediti to mesto, i biti počastvovan da svinju prvo rasparam, a onda joj povadim sve organe. Polutke se donose na sto, meni dodaju nož, naravno najtuplji. Znam šta mi sleduje, ono zbog čega prethodnu noć nisam oka sklopio, ono što se čeka jednom godišnje... Majstor odvaja meso, a meni daje tablu masne slanine da od nje napravim što sličnije čvarke. Dajem sve od sebe, ne trepćem. Iz pozadine se čuje: "Gledaj mali što je vredan, prava momčina!", a meni srce puno...

Poljoprivredna mašina koja se pri zajebavanju nekoga sa katastofom na glavi pominje kao glavni krivac.

znamo al ipak pitamo... onako bledunjavi
mada u podsvesti znamo da je zlopaćenje po nekom tamo kampu bez trunke tople vode u toku dana i dežuranje pred tuševima sa pokvarenim baterijama postalo pod podrazumevano...
naravno i cupkanje pred jedan od 3 ispravna rešoa na kojima možete da ispržite koju viršlu nakon što majke "gladne" dece skuvaju supicu od domaćih testenina i umiruju vrisku već razdražene dece...koja jurcaju kao muve bez glave sa telima oblepljenim hanzaplastima i naprskanim kojekakvim sredstvima za odbranu od insekata ..pogotovu komaraca na koje i odrasli nisu otporni pa jedni druge lupkaju i češkaju po ledjima koja su sva u "pečatima"..
i nakon 5 dana svi već neispavani i razdražljivi, jer oka nisu sklopili od kako su stigli ...jer je zaista teško prespavati u bungalovu ili šatoru koji nakon zaslaska sunca postaje "sauna" isijavanjem neverovatne "jare" iz limenog krova ili običnih "salonit tabli" poređanih preko krovnih letvi po kojima trljate već ulepljenom kosom iako se maksimalno saginjete kako ne bi zadobili još koju čvorugu ili posekotinu nakon ustajanja u tim niskim prostorijama...

Najučestaliji deo inventara američkog horor filma (osim naravno prangija, močuga, satara, motornih testera i drugih sprava za likvidaciju naivnih tinejdžera). Jezivi meda sa krstom 'mesto oka, prašnjav, izdrpan, najčešće u vlasništvu poremećenog deteta čudne naravi, koje odrasle gleda 'Saću ti jebem kevu' pogledom. Javlja se u više raličitih situacija:

1. Glavni junak ga pronalazi u novootkrivenoj, davno napuštenoj prostoriji, najčešće ubicinoj sobi dok je bio dete, i predstavlja ubicinu omiljenu igračku... iz detinjstva (jer, sada je prešao na oštrije igračke, jebi ga, tukli ga kad je bio mali).

2: Kada roditelji ili komšije zateknu dete oborene glave kako se šunja po mračnom hodniku vukući za sobom plišanog medu. Tada sledi podizanje glave deteta i gore napomenuti 'Saću ti jebem kevu' pogled.

3: Takođe se javlja i u horor igricama poput BioShock-a i F.E.A.R.-a. Fura ga devojčica koja u igri ima ulogu da prošparta pored igrača u deliću sekunde i pokida mu živce. Takođe zajedno sa devojčicom dominira na posterima za igre.

4: Nakon izlaska naših junaka iz prostorije, u kadru ostaje samo plišani meda u pozadini, čija se faca potom polako zumira. To je znak da će biti gutavo.

Da se Hamlet bio ozenio pre nego sto je postavio ovo pitanje, imalo bi sasvim drugu konotaciju...