Tako bi, u skraćenoj verziji, izgledao kraj sveta po mišljenju raznoraznih apokaliptičara, teoretičara zavere i svih onih koji traže da se u autobusu zatvori prozor, jer će ih promaja ubiti. Pročitali nešto na nekom sajtu koji je elektronski pandan "Trećem oku", zatefterili par nikad dokazanih, ali ipak "validnih" činjenica i sada truju sve oko sebe.
To je ta mudrost proistekla posle polučasovnog čitanja "Kurira" tokom sedenja na WC šolji. Objektivnost ekvivalentantna mešavini jednog "objektivnog" kolumniste u "Blicovoj" rubrici o poznatima i jednog namrgođenog i na svet besnog činovnika iz katastra. Sve znaju, čkole su izučili, potpisuju se trouglićem, nikako iksom - napredni su.
"Internet je đavolja rabota!" - napisaše oni kao status na svom fejsbuk profilu, dok im se u drugom tabu učitava neka pornjava. Ne vole Mek Donalds, jer to je otrov, ali im je predobra "Matijevićeva" posebna kobasica. Zrači ih HAARP i truje kemtrejls, ali im ne smetaju 2 mobilna (po jedan u svakom od prednjih džepova, tik pored mošnica), niti im je problem što za doručak imaju radžu, a za užinu brufen.
Bilo da se radi o popunjavanju upitnika za učlanjenje u neku organizaciju, ankete, nečijeg spomenara, pisanju CV-a za zaposlenje u nuklearnoj elektrani, pisanje o sebi na za-to-predviđenoj rubrici na profilu neke društvene mreže ili pak davanju intervjua (na bilo koju temu) za televiziju/radio/internet portal, ova fraza je sveprisutna, ako ste veseli zeleni tinejdžerčić koji se još nije u potpunosti identificirao, ali želi da ga svi smatraju za über kul lika i uzimaju za uzor u kulerstvu, mada se ni po čemu ne izdvaja od gomile. Čak štaviše, on misli da je originalan ako voli sve ono što vole drugi, čak i ako mu se neki konkretni elementi iz tog "svega" ne sviđaju i iako ih mora zavoljeti na silu. Ovaj botantski stav je posljedica nesigurnosti mlađahnog pojedinca, koja je proizašla iz zapadnjačke utrke za popularnošću (što je zapravo nešto bezazleniji pandan utrke za kapitalom, koju također, kao sastavni dio, nosi zapadnjačka kultura). Dakle, "sve što vole mladi" je zaštitni mehanizam jadnog djetešceta nesposobnog da odabere originalniji put, pa mijenja ime u Mujo i ide za svim turcima.
A: ...blablabla... volim sve što vole mladi...
B: Ček ček, šta to znači? Evo na primjer - muzika. Jel slušaš Bobana Rajovića?
A: Da, naravno, baš je fensi lik.
B: Znam, to vole mladi. A jel slušaš Sepulturu, i to vole neki mladi?
Iako se može koristiti za bilo koju situaciju kada želimo da kažemo da nam se nešto dopada, ovaj izraz se najčešće koristi pri opisu straobalno 'oćne ženke koja je baš po mjeri.
Oštra, britka u struku, sa čvrstom guzom i nogama otvrdlim od vježbanja u teretani ili pak kopanja ako je dotična sa sela, sa facom koja zrači nabrijanim jebozovnim pogledom sa jebačkom dekoracijom, ova seksualna boginja gdje god da se nađe ostavi iza sebe metež u vidu pogođenih muških srca koji odu u tiftike nakon njenog pogleda.
Ova zgodna i nadasve izazovna jedinka svojim zanosnim oblinama dere guzove na svim poljima erotike, počev od zavođenja do pandanskog arčenja do zore u zagrljaju Čarlija Šina. Ona je željna japije koji će je suvjereno ploditi i ostaviti duboki trag u njoj. Što bi se reklo: "mala on zanata".
Evo opet Bata Sale sa svojim ozbiljnim defkama, ima da mu lupim minus jer sam ja ovde doš'o da čitam vicovi, a ne nešto pametno. E briga me. Elem, ovo što sledi nije neki moj stav već zvanični stav istorije.
Džihad znači Sveti Rat u islamu i da, pominje se u Kor'anu i ne, izvorno nije ono što radi Bin Laden. Mnogi neupućeni misle da Kor'an poziva na rat protiv svega što nije islamsko. To nije tačno. Džihad je, izvorno po Kor'anu, rat sa samim sobom (pandan hrišćanskoj borbi protiv đavoljih iskušenja). Ovaj današnji, oružani rat je nastao kao odgovor na krstaške ratove koje su vodili hrišćani (tj. Rimokatolička Crkva) protiv muslimana u Svetoj Zemlji. (Da, da, mi hrišćani smo prvi počeli i to ratom koji je nazvan Svetim Ratom, a kog, kao takvog, nema u Bibliji kao što ni džihada, kao takvog, nema u Kor'anu). Danas, kao i u samom početku koristi se isključivo od određenih individua ili grupa koje zloupotrebljavaju veru u Boga kod običnih ljudi zarad sticanja ekonomske, političke i vojne moći (kao uostalom i krstaški ratovi). Da biste stekli bolju sliku o čemu se zapravo radi i kako je džihad nastao sledi malo istorije. (sa' će minus :D)
Godine 1096. g.n.e. papa Urban II je shvatio da može mnogo novca da se zaradi kontrolom Bliskog Istoka, tj. kontrolom krajnje stanice Puta Svile kojim su stizali skupa svila i začini iz Kine i Indije u Evropu. Pošto je primat držala Venecija (Mletačka Republika), a papa nije mogao da im objavi rat bez ikakvog povoda (bili su katolici, u savezu sa zemljama Svetog Rimskog Carstva i u to vreme nisu ugrožavali nikoga u Evropi vojno, a imali su veliku vojsku i flotu), skontao je da je najbolje da jednostavno osvoji zemlje sa kojima su Venecijanci trgovali i preuzme kontrolu nad lukama i bazarima gde je roba sa istoka stizala. Pošto ni za rat sa muslimanima nije bilo nikakvog povoda, trebalo ga je izmisliti, ali da pri tom razlog bude takav da Venecija nema opravdanja da se buni. Znači, idemo da oslobađamo Hristov grob od nevernika. Pokupili se svi redom iz Evrope da idu tamo da se bore, jer je papa obećao oprost grehova svima koji se priključe, a i rat je vazda bio dobar razlog za pljačku. E, uleteše krstaši i osvojiše Jerusalim (i to je jedini put da je krstaški rat bio uspešan, ni u jednom od onih posle cilj nije ostvaren). Arapi su tada bili podeljeni u mnogo malih kalifata i sultanata, a većina stanovništva su bili nomadska plemena koja su međusobno vekovima ratovala oko dve kamile ili zbog toga što je jedan šeik drugom p'jan rekao da je magarac tako da su krstaši imali relativno lak posao. Jedini pametan među svim vođama bio je egipatski i sirijski sultan kurdskog porekla Saladin koji je ratovao u kasnijim krstaškim ratovima i povratio Jerusalim 1187. On se dosetio jedne jako bitne stvari. Ako su hrišćani uspeli da se ujedine oko vere, zašto to ne bi mogli i muslimani? "Uhvatio" se za jedan navod u Kor'anu koji kaže da, za razliku od hrišćana koji "okreću drugi obraz", muslimani imaju pravo da se brane ako ih neko napadne bez razloga, što je ovde slučaj. Takođe, muslimani MORAJU da brane drugog muslimana ako ga napadne neki "nevernik", a on nije u stanju sam da se brani. I rekao je da je to džihad, rat protiv nevernika, koji, istina, ima podlogu u Svetoj Knjizi, za razliku od krstaškog. Ujedinio je muslimane, dojučerašnje neprijatelje, pod istom zastavom, zastavom vere. Tako je nastao taj prvi "oružani" džihad, koji je, kao i svi današnji imao neki drugi cilj, a ne veru.
Bele muške ćega sa 0% elastina. Zemlja porekla Srbija, brend Arilje. Ovlašćeni distributer - Novobeogradski buvljak, treći red, šesta tezga levo, odmah između brkatog matorca sa industrijskim šrafovima i bivšeg taksiste što valja univerzalne daljinske upravljače. Domaći takmac na uzavrelom tržištu magičnih krpa.
Za razliku od flafičastih šarenih gaća i bokserica, koje nikada nisu stoprocentno pamučne, ove naše su izrađene od najfinijeg, domaćeg, dva prsta debelog pamuka, sa prorezom za šoranje dovoljno velikim da, ako ne paziš kad ih oblačiš, kroz njega možeš provući nožurdu. Iako kultnog statusa, jasan su pokazatelj da tih dana eventualnog snošaja nema ni u najavi. Pandan ženskim bubrežarama.
Širokog upotrebnog spektra, od čuvanja prijatne temperature u mošnicama tokom zimskih dana, preko indikatora o trenutnom stanju lične higijene, pa sve do najefikasnije alatke za čišćenje, nakon što se valjano izakaju, ako ih je uopšte moguće oštetiti.
Često se prodaje u domaćinskom mačo kompletu zajedno sa belom siledži'kom istog materijala i poklon univerzalnim daljincem sa susedne tezge, premda ih ne moraš nikada kupovati, jer te njima redovno snadbevaju baba kad si klinac i keva kad se osamostališ.
- Pile babino, kaži dragička!
- E, znam baba, bila penzija, čuo sam na vestima.
- Pogodi šta sam ti kupila!
- Alchajmer kaže da su opet pamučare, kao i prošlog meseca, znam i to. Ništa, daj vamo, fale mi jedne da budu ekskluzivno za monitor.
-Izvor nepresušne mudrosti i iskustva.
-Svaki blok u kome se pika basket, svaka zgrada iza koje su postavljeni mali golovi, svako dvorište gde su klinci zategli gajtan izmedju dva direka i prebacuju tenisku lopticu ima jednog prekaljenog gurua. Naime, ova osoba se, po default-u, bavila dotičnim sportom, u davnoj prošlosti. Fakat, krajnje uspešno. Medjutim, mudro svestan da je zenit njegove karijere prošao odavno, sada se posvetio razvijanju lokalnih talenata i širenjem sportske filozofije po kraju. Taj razvoj se najčešće ostvaruje deljenjem trenersko- očinsko- starateljskih saveta lokalnim amaterima dok dotični delje zidarsko pivo. No naravno tu neretko dodje do generacijskih sukoba, usled različitih sportskih shvatanja lokalnih omladinaca i ovog prekaljenog asa( pandan sukobu Vermezovića i Ninkovića ).
Glavni razlozi zasto gurui nisu svoj talenat izeksploatisali do kraja, završivši u Čelziju, LA Lejkersima ili taj-brejku petog seta US Opena sa Mekinroom su ili teška hronična povreda ili najplemenitiji od svih: nije imao srca da napusti kraj, stare roditelje, ortake iz kraja, nije hteo da se proda za pare....
Jednog od ovih časnih starina je zanavek ovekovečio Zoran Cvijanovic svojom ulogom u kultnom filmu '' 1 na 1 ".
Lokalni basketaši sedaju pognutih glava na klupicu nakon sto su izredjani po 5 put zaredom.
Guru: Ne može to tako momci.Mora lopta brze da ide,nemojte da silujete trojke,muški ta odbrana da se igra...
Lokalni basketasi(hvatajuci dah,kroz bradu): Da,da...
Guru(cug piva,pogled se setno gubi u daljini): Ma dobro je,uigranost je sve,secam se ja Kića i Moka '72-e , ej bre, tako smo bili uvežbani, nismo morali ni da se gledamo, drali bi po 11-0 sve ekipe odavde do Bloka 45, a ni faul ne bismo tražili...
Lokalni basketaši:Mhm...
Guru(jos jedan cugić): Ma znate momci košarka vam je kao život,...
Lokalni basketaši(ojedjena pogleda): E, učitelj Mijagi, u redu je...
Pojam koji objašnjava isfrustriranu, nedojebanu pičokarinu, kao pandan partibrejkerima.
U pitanju je prilično ograničena ženska osoba, koja obožava da je u centru pažnje, ali kako to ne može da postigne šarmom i harizmom kao druge devojke, ona će početi da smara ljude oko sebe nekim klinačkim postupcima i glupim predlozima od kojih se drugima obično gadno prisere. Zbog svojih nepotrebnih, teatralnih ispada ostatak ekipe će je maksimalno ignorisati, veću pažnju pridajući flaši "Frutella" cole, koju na stolu niko ne pipa.
Onda, kada skapira da je smorila k'o urast'o nokat, pada u naglu depresiju zbog koje će ćutati narednih sat vremena, naravno sa ciljem da ponovo uleti u centar pažnje. Tada očekuje da će joj drugi prilaziti sa pitanjima: "šta je bilo", "što si se smorila", "ajde da igramo", da je moljakaju i obigravaju oko nje kao oko mladenačke torte. To joj obično i uspe, jer se uvek nađe neka bedevija da je "teši", i da joj objašnjava kako nju svi ustvari vole, i da samo treba da iskulira. Ona će prvih pola sata na gore postavljena pitanja, odgovarati sa "ma, ništa", "pusti me", "boli me glava" i "neka, dobro mi je ovako", kvareći time žurku onima koji su došli da je ubeđuju da iskulira, i trošeći njihovo dragoceno vreme.
Takvim razmaženim pizdurinama, najobičnijim partibrejkerkama, treba samo skresati na brutalan način koji sam čuo, a koji ću iscitirati. Ako će otići da skoči pod šleper zbog toga... pa, nek' ide, i nije neka šteta...
Posle pola sata titranja i moljakanja, kada je video da od toga nema 'leba, Žile joj je rekao:
- "Šta bre ti hoćeš koji kurac...? Neću ovo, neću ono... šta mi tu glumiš depresiju? Ako ti treba kurčina, reci sestro, šta se stidiš...? Pa i mi jedva čekamo da nas pitaš..."
Srpska verzija "Očajnih domaćica", ali ne kao igrana serija, već kao stil životarenja beogradske vonabi milfare, iako tu MILF frazu opravdava samo to što joj se jedan bubuljičavi klinac iz komšiluka zagledao u aljkavo odrađene silikonske dojkare za koje je po dolasku u BeGe digla kredit, ali klinjo se ne važi, jer bi jebao i gumi štucnu da mu je pri ruci.
I dan danas nezaposlene ljanšture, nekada opsednute udajom za skućene gradske likove srednjih godina kojima je bilo krajnje vreme da ožene bilo kakav objekat za reprodukciju samo radi ostavljanja potomstva. Život im je obskrbljen kineskim kopijama raznih odećnih komada, kao i poslednjom verzijom iPhone-a ili Šljamsunga sa Alija. Vozile su se taksijem dok muževi nisu počeli da preusmeravaju sredstva na neku mlađu. Okupljaju se međusobno na Ušću u Doncafe kafiću na drugom spratu gde prepričavaju jedna drugoj koliko svaku od njih muž voli i kako im dete ide u UMS školu za talente, ili u Leontininu školu pevanja, dok se bahate ispijanjem najskuplje kafe sa menija za koju su uštekale tako što su se isfenirale kod drugarice iako su prethodno iskukale keš od žmua jer moraju kod frizera.
Drkale su pičku na "Žene sa Dedinja" svojevremeno, igrani pandan "Očajnih domaćica", radnog naziva "Domaće očajnice" (provereno, rekao mi ortak što je razvlačio kablove na setu).
- Karte na pregled!
- Jao, znate, pa zaboravila sam je u drugoj torbi.
- Neka, gospođo, u redu je, nego odlepljuje vam se "V" sa te Luj Vitonove.
Muški pandan Slobodi Mićalović. Fizički, metafizički, moralni i svakakav drugi primer ponašanja i držanja. Veoma fin momak, ali toliko iritantan svojim egocentričnim stavom. Večito na strani slabih, skaradnih i društveno izopštenih. Dekriptonizovani Klark Kent modernog društva.
Sin roditelja snobovskog imena, poput Valerije i Konstantina, potomaka gardista kralja Petra I i svirača Bečke filharmonije. Nadasve simpatičan mladić. Dok su se druga deca igrala u pesku, njega su ćale i keva učili nekom izumrlom jeziku, jer osnovni stepen znanja glavnih svetskih jezika je već imao. U pubertetu je koristio uvozno hladno ceđeno kokosovo mleko protiv majonezara na licu, jer njegove kože "Pavlović" nije dostojan. Devojkama je prilazio citirajući Šekspira, dok su ostali prosipali treš fore ispunjene malograđanštinom.
Ali, suština njegovog delovanja je prema drugima. On je zaštitnik malih i ugnjetavanih, vodilja i uzor njihovim malim životima. Njega veoma boli nepravda i položaj Albanaca u Donjoj Nepizdini, jer i oni su ljudi, a one njihove kapice simbol ljubavi koju trebamo pokazati drugima. On veoma voli svoj narod i ne suzdržava se da tu ljubav pokaže. Voli ga, ali ga i kritikuje. Kritikuje ga jer su seljaci koji ne znaju pričati mandarinski i bar još dva izumrla jezika. Kad se odstupanje od savršenog ponašanja primeti, on je uvek prvi koji reaguje. Uvek ispoštuje, jer je on momak koga srce zaboli ako, bili svesno ili nesvesno, nekog ignoriše.
PERSONA#1: Tebra, ne možeš verovati, neki mali cigančić me ispljuvao, 'teo sam da mu jebem mater!
PERSONA#2: Ma, i treba! Ne mrzim ih, ali su takva jebena stoka!
ČAVIĆ: Morate li tako prostački i puni mržnje da se obraćate? Znate li vi da su oni pre par vekova došli iz Indije, a to je nekad bila stara i velika civilizacija? Znate li koliko vi grešite ne tumačeći istorijski kontekst ovoga što se desilo? Morate razumeti da možda neko u svetu danas i o nama tako priča...
PERSONA#1: Dobro je, Čaviću, batali nas!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Milorad Cavic @Milorad_Cavic
Ponasanje trenera Boškovića na rukometnoj utakmici protiv reprezentacije Norveške je nečuveno! Ovog čoveka treba odmah smeniti jer nam ruši ugled u svetu!Istok Pavlović @istok
@Milorad_Cavic Da, a mi smo u svetu poznati kao veoma civilizovani...Strahinja 12345 @strajakg
@Milorad_Cavic On je hteo nju povući za ruku, a ispostavilo se da ju je povukao za ono što on treba da ima, a u stvari nema...Istok Pavlović @istok
@strajakg Strajo, batali...Milorad Cavic @Milorad_Cavic
@strajakg HAHAHAHAHAHAHAHA!
Ja sam ozbiljan muškarac, jasnih stavova, politički, društveno i moralno ispravan, koji drži do sebe, nisam seksista ni šovinista, a pogotovu ne pilićar, uostalom, bila je dobra berba tako da sam ja obezbeđen.
Aha, ma šta kažeš?!
To je uglavnom toliko puta izgovorena rečenica, da su je vrabci na grani zapamtili.
Uglavnom, u sledećih nekoliko sekundi vašu pažnju privlači toliko puta spominjani generacijski jaz, toliko da vam kurac, nekim volšebnim putem počinje kucati na sočivo na rožnjači.
Upravo taj trenutak je onaj u kojem vas ja ili neko nalik meni sličan:
A - Tera u kurac
B - Pokušava da ga zavuče profesorski forama koje može da koristi samo Vilenjak!
Nešto tipa: Imam ja kola to godište,Godište mog kompjutera,Zvezdino godište
U zadatoj situaciji ste ovlašćeni da uzvratite odgovorom pod A, zato što preko puta vas sedi jebeni licemer.
Zašto?
Ispunjavanje želja, prema rečima samih maloletnica je seks sa starijim muškarcem, koji u trenutcima tršenja, falusno ispunjava( a i ne mora da znači ako je tehničar) određena mesta koja se smatraju velikim, ako ne i najvećim muškim željama, koliko god to mi pokušavali da poreknemo, sakrijemmo ili ismevamo, ili pak nemamo nekakav bolestan fetiš.
Što se tiče tih želja, ne da su nas pročitale braćo.
Kao i kod muškaraca označava partnera sa liste želja.
Takorečeno, ovaj izraz je ženski pandan izrazu Ubosti želju
Maloletnica A: Osećam se strašno, ovi momci našeg godišta stvarno nemaju pojma, uglavnom igraju WoW, sede u kladionici, igraju fudbal po ceo dan, ni za šta bre nisu.
Maloletnica B: Koliko dugo si već nevina?
Maloletnica A: Pa ne znam, nekih tri meseca.
Maloletnica B: Ideš u kurac, da si zvala Đoku Frizera, da zakažeš jedno Mršenje kose.
Maloletnica A: Da znaš, oduvek mi je bio simpatičan, bilo bi lepo kada bi mi on ispunio želju, ček da mu pustim pvt na facebook-u.
Literarni pandan kolektoru otpadnih voda u nekom manjem gradu, recimo Pekingu. Kolekcija njanjavo-usranih pričica o ljubavi, strasti, prevari, izdaji (pa tako u krug), koja će čak i kod najdebilnijeg čitaoca generisati epski osećaj transfera, najpribližniji onom koji jedan nesluteći primerak može doživeti čak i pri minimalnom slušanju srceparajućih žalopojki u onoj govnurdi od emisije “Sve za Ljubav”. Uglavnom, zbirka naslova koja će vas bez sumnje naterati ako ne da “pustite napolje” davno zaboravljena osećanja ili “oslobodite” skrivene emocije duboko potisnute u sebi, onda definitivno da jednu od pomenutih radnji dovedete u blisku vezu sa sadržajem vaših stomaka. Nekoliko puta.
Ko je ustvari ta misteriozna “Luna”? Ko su tajanstvena bića zaraznih pseudonima koja se zapravo nalaze iza tako uspešnih naslova kao što su “Ljubav&Strast”, “Kobni susret”, “Ljubav&Kobni susret” ili “Susret sa Kobnom Ljubavlju”? Ko su dugokosi manekeni i manekenke koji nam se smeše sa mekih korica nedeljnih izdanja i vabe nas da iste i otvorimo? I, pre svega – koje zakonodavno telo je donelo odluku da se ikada išta sme štampati na toaletnom papiru?! Bojim se, dragi čitaoci, da su ovo samo neka od pitanja na koja nikada nećemo dobiti odgovor...
Ipak, ne očajavajte previše. Za sâm kraj sam ostavio poprilično dojajan marketinški slogan, a koji se nadam da će vas barem malo oraspoložiti i, eventualno, možda dati i neku pretpostavku o tome zašto kurac iz naslova uopšte i postoji:
“Luna” romani - zato što nije posečeno dovoljno šuma.
“Luna” romani - zato što ozonska rupa nije dovoljno velika.
“Luna” romani – zato što je edicija “Laguna” za pičkice.
"...i potom uzela njegovu ruku u svoju. On to možda i nije primećivao, ali je ona veoma pažljivo proučavala krivudavu liniju života na njegovom dlanu, kao da se pitala da li je i sâma zabeležena u njoj..."
- Aman, ženo, izlaz' više odatle, dokle ćeš više da sereš, usr'o sam se živ u gaće!!!
Pandan ocilima. Samo ne standardna četiri slova s nego već pomenuta četiri m kao obeležje internet patriota koji danju i noću(češće ovo drugo) brane servere i virtuelne granice virtuelne zemlje.
Modem. Verni at u svaki boj. Skriva identitet bolje neg' nindža lice, a dodaje santime na spolovilo brže od VEP aparata. Osnovno i jedino fizičko oružje u arsenalu mladog WWW prvoborca.
Mama. Majka, mater, mamica. Ćale je jebo tvoju da bi se ti najebo svima. Čemu onoliki falus, ako nemaš na kome da ga upotrebiš. I to pre svega za penetriranje svih mogućih otvora keve mrskog ti neprijatelja. I ne samo njenih. Žene, ćerke, sestre, komšinice i sve žive i nežive rodbine, ali zna se ipak da jedna je majka.
Moto. Svaka iole organizovana rulja mora da poseduje bar jedan, pa i ona virtuelna. Naravno ne moraju da ga se pridržavaju, već samo da ga ponavljaju što češče i glasnije. Pod ovim "glasnije" mislim naravno na upotrebu CAPS LOCKA, i eventualno ako su mogućnosti i BOLDA. Iako opcija copy/paste dozvoljava cirkulisanje podužih tekstova i interesantnih ASCII artova, češće se koriste oni neduži od tri reči: "Srbija do Tokija", "Vratiće se Vojvoda" i naravno "Kosovo je Srbija"(jebeš Metohiju).
Multiplayer. Čemu ovolika ljubav prema otadžbini ako nema strendžera, ili barem izdajnika, da budu poniženi i po spisku opsovani. Forum i čet uvek mogu da posluže, ali prava draž internet patriotizma se može osetiti samo u online igrama. Obično se iskazava u pucačinama tipa Counter-Strike ili MMO-u kao eRepublik, ali pravim patrijotama je bojno polje nebitno. Kombinacija šovinizma, nerd rage-a i seksualne frustracije kompovonovaće simfoniju najsočnijih psovki na svim jezicima sveta. Verovatno se međusobno ne razumeju, al' ih to ne ometa u svađi.
I onda, kada objediniš magičnih četiri m, nebo je granica! Pod uslovom da su ti matorci platili net ili komšija nije zaključ'o. U suprotnom, jebiga.
CommieKillah69: ur mov n00b
1389Lazar1389 : šta kenjaš mamicu ti šiptarsku
CommieKillah69: u fuckin cocksucker
1389Lazar1389 : c4? e tu sam te čeko, laufer na e5 ŠAH-MAT
CommieKillah69: goddamn russian piece of shit
1389Lazar1389 : ALE ALE SRBIJA!!!!!!!!111
Verovatno najupečatljiviji lik svete bratske trojke Đogani, koju čine još Hamit, kao najstariji, i Gazmen, najmlađi. Bekrim je verovatno srednji sin (sudeći po domaćoj vikipediji) srednjeg sina a rekao bih i najružniji od sve dece, ali to nikako ne umanjuje njegov doprinos na domaćoj muzičkoj sceni kulturnih hibrida sredinom zlatnih devedesetih. Postoji i četvrti, nepriznati brat, Sandro Đogaj, znan još i kao Sani Đogani, osnivač skroz nebitnog dens dua s još jednom poluraspalom dronfuljom, koji pokušava da se na konto iskusnije braće ogrebe za parče muzičkog neba. E pa bravo Sani sine, samo udri! Napravićeš i ti valjda neki hit, nekad.
U narodu poznat još i kao Baki Bi Fri (Buckey B3), ređao je redom hitove koji se i dan danas, posle skoro dvadesetak godina smatraju kvltnim stvarima: Olovna Ruka, Blokada, Mrak, i moja omiljena, Pet Minuta, i još pregršt evergrin pesama uz koje se nekad ne samo ludovalo po kafićima već se i život gubio. Znate ono, uđete u kafić da obavite neki sitan dil s nekim kolegom iz voždovačkog klana, odradite to sve kako dolikuje, i po difoltu prilikom izlaska iz tog lokala na vas se namerači Golf kečuga kabrio iz kog trešti Bakijeva ''Da nema me'' i prike iz auta vam saspe pola tetke u abdomen. Doduše, verovatno će taj isti prijatelj da vam održi i posmrtni govor na sahrani al ono, jebeš ga, živeo si brzo i umro mlad, slušao Bakija iako nisi dočekao njegov treći album, al to ti je i bio cilj. A da ne pominjem sad one kilomtere pičetine koja će da ti oplakuje grob. Prelepa smrt.
Pored Bekrimovog milozvučnog glasa red je pomenuti i njegovo umeće u plesanju. Najbliže rečeno - Baki Bi Fri je domaći pandan Majkl Džeksonu s besnom vevericom u gaćama. Jezus Maria, ja mislim da taj stvor mlatara rukama i nogama i kad krene do trafike preko puta gajbe da kupi cigare...
Definicija napisana za Puritanical Euphoric Misanthropia 2 takmičenje
S vremena na vreme svraćajući iz SR Nemačke u svoju otadžbinu ili se potpuno vrativši u istu da bi u njoj proveli najzasluženiju i - u najvećem broju slučajeva - najkonačniju etapu u svojim životima, srpski gasterbajteri (i ne samo srpski; prim.prev.) su sa sobom doneli ne samo nemačke marke, automobile i nova arhitekturalna rešenja u vezi sa dvorišnom kapijom (vidi ovde) već i reči i izraze germanske provinijencije koji su im u svakodnevnom životu na „dalekom severu“ ubedljivo najviše ušli u uši, so zu sagen. Vremenom su, razume se, te reči i izrazi ušli u uši i življu trajno nastanjenom unutar granica zemlje iz koje su ovi prvi pobegli i na taj način postali stalnim i neobično popularnim delom žargonskog rečnika koji jedan prosečan primerak može koristiti u svakodnevnoj komunikaciji sa svedocima svog postojanja. Navedimo samo neke od njih: Aufiderzen, Ende, Zo-vi-zo...
Izraz koji danas imamo zadovoljstvo da vidimo u naslovu je još jedan od takvih, a moje zadovoljstvo je još i veće jer sam baš ja taj koji će vam objasniti njegovo značenje i upotrebnu vrednost.
Elem, na nemačkom jeziku se on zapisuje sa Bitte, zahlen Sie... („Molim(o), platite...“ ili „Molim(o) vas da (u)platite...“) i nikad ili veoma retko se sreće u pretumbanoj verziji kakva je ona nastala usled srbizacije istog. I dok se na teritorijama na kojima se „Dobar dan“ kaže Guten Tag a „Jebi se!“ Fick dich! pomenuti koristi u administrativno-kurtoaznom smislu, u domaćem slengu, pak, on poprima sve nijanse prezira svog imigrantskog korisnika prema novcu i postaje, zapravo, sinonim za isti. Šaznam. Verovatno se našim gastosima do jaja popelo na kurac to plaćanje svega i svačega u Švabiji + što to moraju da rade sa osmehom, pa kad već ne mogu da ne plaćaju - onda da seru. Elem2, u određenim situacijama može se koristiti/prevesti i kao pandan izrekama „Kol'ko para – tol'ko muzike“ i „Plati, pa klati“, ali je to Srbinu već daleko prijatnija i logičnija kategorija...Aj', tchüss.
- Milence, daj jedno 'ladno...
- C...
- Mile, daj jedno pivo, šta zajebavaš, koj' moj?!
- Prvo calenzi-bite, onda piće. Preš'o si dvaes' 'iljada na crti još pre nedelju dana a nameru da platiš si pokaz'o koliko i Holandija da nas primi u usranu EU...
- Platiću, burazeru, znaš me, trenutno nisam pri parama...
- E, u tom slučaju, trenutno pivo možeš da popiješ samo u Čibeniku, ščuo?!----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Mišo, da uzmemo jedan od ovih SBB promotivnih paketa? Nude puno pogodnosti i besplatnih sadržaja...
- Ma, kako da ne! Prvih mesec dana te navuku, šatro džabe, a posle - calenzi bite! Ni pretplatu za RTS ne plaćam, a ovo ću?! Šupičku materinu, bre, i ti i Tijanić!---------------------------------------------------------------------------------------------------
- Entschuldigung, Herr...Könnten Sie mir bitte sagen wo kann ich Terazije-Platz finden?
- Calenzi-bite, mamu ti švapsku u usta jebem!
1. Pre svega, dete se rodi preko veze jer su njegovi roditelji dali kintu za porođaj (ginekologu, naravno)
2. Pošlo je u jaslice/obdanište (opet preko veze) jer njegovi roditelji imaju zaposlenje i došao u pretrpanu grupu. Trebalo bi da vaspitačica baš o njemu malo više vodi računa, ali ona ima još 29-36 takvih u grupi. Kako ona da vodi računa o detetu kad, sirota, treba da ima kafe pauzu, puš pauzu...Znači, pronađe nekoliko devojčica i dečaka koji glume vaspitača : otkucavaju sva sranja koja im drugari prave. Dete shvati da je najbolje da bude neupadljivo.
3. Polazak u školu. Traumatično : priredba u njegovu čast - a ono sve sama ukočena deca, vezu napamet neke pesmice od po 326 stihova, mali dramski prikaz boja na Kosovu (samo par scena, ostalo im od Dana škole)i ulazak u učionicu...Užas... Učiteljica ima obiman program , zamašnu administraciju, zahtevne roditelje i nema kad da se bavi učenicima. Da bi bili mirni na času-ona diktira, da bi bila sigurna da znaju-ona traži od reči do reči, da bi bili mirni na odmoru-ona nađe malog koji sve otkucava....Sada se već uvodi sistem nagrađivanja Malog Tastera, pa počinje borba među decom....Ono dete, koje je već prilično neupadljivo, ima nekoliko izbora.
Tako dobijamo generacije koje ne umeju da razdvoje bitno od nebitnog; kojima znanje nije važno, već se meri"neće danas da pita" ili "nemoj to da učiš, to ne pita" .
4. U srednjoj školi se stvar ili definitivno pogorša, ili krene nabolje.
Kad porastu, značaj broj njih naginje fah idiotizmu jer su od samog početka "života u kolektivu" uočili da je to najbezbednije.
Tužno, jer ništa ne ide zdravijim putem.
Roditelj teško da može bude siguran u instituciju/pojedinca koji vodi računa o bezbednosti i obrazovanju njegovog deteta. Svako negativno iskustvo l, lično ili tuđe, bolno odjekne i naoštri svakog odgovornog roditelja da otvori sva čula i brine. Osim brige, malo šta mu preostaje pošto sistem sam sebe čuva. Primoran je da na sve pristane i da teško može da kontroliše.
Za sve postoji pandan "privatno", ali je papreno.
U hijerarhiji radnika seoske pilane najbliži pandan čoveku sa građom Legolasa i naravi Gimlija iz Družine prstena. Niti dovoljno jak da raznosi bukovu dasku debljine pešest cola, niti dovoljno pametan i čkolovan da računa kubikažu jasenove građe natovarenu na šleper Skaniju već spremljenu za Italiju, svoje mesto na pilani izborio poznavanjem taktike i tehnike preciznog slaganja letvica između dasaka i ostalih drvenih elemenata.
Sitne je konstitucije, srednje visine, tanak, ne mrcina od čoveka kao preldžija i mrčo, više kao lola i old skul seoski jebač. Prznica koja lako plane. Usled potisnutog besa jer ga svi zajebavaju zbog njegove slabije građe, i loših rezultata u takmičenju u udaranju kruške u interseoskim vašarskim turnirima, često izaziva tuče na prelima i u seoskoj birtiji kod konobarice Slađe. U makljaži koja nastaje, njegov adut nije snaga, nego brzina i munjeviti refleks. Usled lake mase, njegovi udovi imaju manji moment inercije, stoga se kao veoma žilav brzo kreće u tuči, rapidno izmeštajući centar mase trupa izbegavajući neprecizne, a krkanski snažne udarce šakurina od mrkonjićkih dvometraša, on u napadu zadaje slabe, ali brze, precizne udarce, usled čega je stekao titulu zajebanog lole u pet okolnih sela.
Glas zajebanog lika, nije jedina slava koja ga u njegovom kraju bije. Pred prela i izlaske u seoske folkoteke, zapere svoju nabudženu Opel Askonu, Nokiju 3310 zapojasa za kaiš, kosu začešlja na stranu, svoje zmijsko telo zaprano turskim sapunčićem od jorgovana namiriše zelenom Malicijom. Vitke građe, onako nestandardni Balkanac, predstavlja nešto nabliže Orlandu Blumu i Enrikeu Iglesijasu čemu jedna prosečna seljančica može prići za vreme pauza između okopavanja, berbe i krunjenja kukuruza. Zbog veoma agilnih prstiju, razrađenih slaganjem letvica, čuven među snašama po dobro uvežbanim manevrima džaranja kliće, na šta one proizvode vlage k'o oblaci kumulonimbusi kad ošinu ravničarku njivu iznenadnim prolomom oblaka, što se završava epilogom intenzivnog skvirtanja, merljivog količinom vode iz jednog topa za navodnjavanje semberske plantaže paprike i omanjeg islandskog gejzirčića.
Svi koji su iole upoznati sa tajnovitim putevima sajber lavirinata pamte i ovu dvojicu dečaka, internet anti-heroja, starmalih vunderkinda, malenih frikova koji su svojom čudnovatom, nesvakidašnjom pojavom sablažnjavali internet javnost pre nekih šest, sedam godina i oblikovali savremenu srpsku sajber istoriju.
Dečak Vasa, aktivni politički komentator Peščanika, starmala sveznalica i frik svoje vrste, i njegov pandan Rastko Pocesta, nezaboravni dvanaestogodišnji vunderkind u odelu, borac za ljudska prava i maleni političar, u večitom sukobu sa zlim nacionalistima i vršnjacima u školi koji su na njegova neuobičajena interesovanja surovo odgovarali čvorugama, klečkama i žvakama zalepljenim u uredno zalizanu frizuru. Otišlo je to toliko daleko da je u jednom trenutku Rastko zbog pretnji i maltretiranja bio prinudjen i da promeni školu. Izazivali su svakojake reakcije uže i šire javnosti, bili predmet bezbrojnih svadja, polemika i diskusija...
A onda su obojica naprasno nestali sa javne scene. I prolazile su godine, da bi se Rastko Pocesta odjednom ponovo pojavio, čudniji nego ikad, ali sada kao navodni radikal, komunista, nacionalista i monarhista (sve u jednom), odbacujući u kopernikanskom obrtu sve što je ranije radio i zastupao. Mnogi su to shvatili kao svojevrsnu izdaju dobrih starih vremena kojih se još uvek sa izvesnom setom sećaju, ali Pocestina sadašnja pojava pokazuje da, iako stavovima drugačiji, mentalno ipak nije daleko odmakao od tamošnjih vremena i prilika. Pa ga tako često možete videti kako još uvek u odelu, koje nosi u svim prilikama i odbija da skine i po cenu života, baza beogradskim ulicama, sablažnjujući normalnan, pristojan svet i plašeći kerove i mačke koji mu se slučajno nadju na putu.
Sudbina Dečaka Vase ostala je medjutim manje poznata i obavijena velom tajne. Oglašavao se u brojnim slavnim nastupima na Peščaniku, da bi onda naprasno nestao i ostavio brojne obožavaoce da se pitaju šta se u medjuvremenu desilo sa njim. Ali poučeni primerom njegovog mentalnog brata blizanca, Rastka Poceste, možemo zaključiti samo jedno: čak i da je promenio stavove, čak i da je odjurio na kraj sveta i nastanio se u pećini, suština ipak ostaje ista. A to znači da još uvek ima nade...
-Da li se sećaš onih vremena kad je fejsbuk u Srbiji još bio na začetku, i kad još uvek nije bilo Instagrama, Snapchata, Vibera, Whatsapp-a, Ask.fm-a...?
-Naravno. Bila su to vremena Dečaka Vase i Rastka Poceste...
Literarni pandan kolektoru otpadnih voda u jednom omanjem ali ipak dovoljno velikom gradu, na primer, Meksiko Sitiju. Zbirka književnih naslova čiji se kvalitet jedino može uporediti sa onim života u Keniji, vazduha u dalekom Pekingu, pljeskavica u jebenom veganskom restoranu ( oprosti im, Gospode, ne znaju šta čine). Kolekcija romana svih vrsta i podvrsta koje vam jedan školovan lekar ( pa, čak i onaj koji je studirao u Kragujevcu; prim.prev.) nikada ne bi preporučio posle jela...i ukoliko ste bilo šta sofisticiranije od jednog panja. Loš izgovor za trošenje kertridža, šteta za seču šuma, uvreda za toalet-papir. Svojevrsni dokaz da pismenost, iako poželjna, možda na kraju ipak nije za svakoga.
Doduše, da nije cenjenih urednika iz pomenute izdavačke kuće ( koje ovom prilikom srdačno pozdravljamo ), neki od najinteresantnijih - a vrlo moguće i najkancerogenijih - romana u istoriji interesantnih romana ne bi ugledali svetlost dana a kamoli postali omiljeno štivo međ’ pomahnitalom masom vernih čitatelja i čitateljki ( ovih drugih malo više; prim.prev.). Vi se, draga braćo i sestre sa Vukajlije, nikako ne morate složiti sa ovim što ću reći i stoga me slobodno možete gađati ciglom ukoliko me ikada budete sreli na ulici, ali...verovatno bi i planeta Zemlja bila mnooogo siromašnije mesto da su više puta odbijene ideje nekakvih skribomana i psihijatrijskih slučajeva to i ostale.
U “Laguni” se, Bogu hvala, svaka ideja štampa. I svaka ideja je bestseler. Čak i pre nego što izađe iz jebene štamparije. Drama, triler, letopis ili naučno-fantastična trilogija o epskoj borbi jednog frizera u postapokaliptičnom Somboru – sasvim je nebitno izdavačkom odboru Daunovaca koji su zaposleni u ovom očito ATEISTIČKOM preduzeću. Oni će, naime, svojoj žrtvi ponuditi ne samo knjigu za svaku priliku i nepriliku već će istoj predložiti i nešto iz širokog asortimana posthumne kategorije, a kako bi pomenuta bila u mogućnosti da čak i POSLE svoje smrti uživa u rečenicama istaknutih autora sa dva ili više prezimena. Tašti je rođendan a vi imate odgovoran zadatak da joj kupite poklon dostojan ćerke koju je dozvolila da oženite?
Nema problema. Na polici sa natpisom “Poklon-knjige” ( KUPI 3, PLATI 2!) imate čitavu gomilu trilera sa reči “draga tašta” u naslovu. Tvrdi povez se podrazumeva.
Uostalom – šta loše i može da izađe iz nečega što se zove “laguna”?
Zavalite se, opustite i uživajte u sledećih nekoliko rečenica-odlomaka iz bestselera koje nudi izdavačka kuća “Laguna”:
“...U tom trenutku, u glavi prečasnog Balzaretija nešto je eksplodiralo. Ispustio je krst koji je do tada držao u ruci i kleknuo pred Raspeće od ebanovine iz 18. Veka, koje je izradio čuveni majstor Lucio Sila, a po naredbi Grofa od Mantove, naslednika svog oca, takođe Grofa od Mantove...”
“ – Karen, dušo, jesi li spremna? – Da, da, evo odmah silazim. – slagala je gotovo istovremeno. Karen Adams je bila mlada i uspešna advokatica u firmi “Loh&Nes”, i...”
“ Probijao se kroz kišu metaka kao tigar kroz džunglu Amazonije. Čak i kada bi ga neko zrno i pogodilo, pridigao bi se i nastavio dalje sa takvom odlučnošću u očima da je to bilo zastrašujuće. Zastava je bila blizu...”
“Izlazim iz tvog privatnog aviona osvežena, namirisana, voluminizirana. Na sebi imam beli šorts, paučinastu belu tuniku...”
...i "ostatak od svršotine", možda?
Jedno od najzanimljivijih načina za spremanje hrane... Pandan pečenju rakije...
Jutro. Ne budi te nikakav alarm, već te žena viče iz dvorista, sada već dobro prepoznativom rečenicom,''voda vri!". Ustaješ, propisno se oblaciš, sa dva para čarapa, od kojih u jedne uvlačiš duge gaće, i preko njih vunene, koje idu direktno u ribarske čizme. Gore oblačiš duksericu, preko nje džemper, i vojnu jaknu koja ti je ostala još od kad si devedesetih bio u ratu.
Na glavu navlačiš kapu, koja je inače univerzalne veličine, i koju imaš već godinama, koja ti služi samo tokom posečenja. Izlaziš, zajedno sa sinom, ili prijateljom koji ti je od rane zore pritekao u pomoć, i upućujes se prema svinjcu... Ako imaš malog klinca, ostaviš ga duže da spava, pa taman da za doručak ima ražnjiće...
Svinja se već uznemirila kao da nešto sluti... Prisećas se svojih i tuđih doživljaja tokom dugogodišnjeg pravljenja najboljih duvan čvaraka u kraju... Sećaš se kako si kao klinac loše navukao džak prasetu, pa je prase nogama probilo džak, trčalo unaokolo, udaralo gde stigne, dok se samo nije ubilo... A i kako su se tvoji ortaci napili, i hteli da na human način ubiju svinju... Ugušili je butanom, sve sredili, i kako su stavili prase na vatru, čula se eksplozija u radijusu od 300 m... Ali dobro... Bar su se kučići lepo najeli tvojim nazimčetom... A i imaš zanimljive šare na zadnjoj strani kuće...
Sa prasetom već okačenim zadnjim nogama odozgo, kreće i prva tura... Domaćica nudi kafu, i naravno dosipa rakiju iz bureta, jer je flajka već pri dnu... Nema ništa za bacanje, čak je i utroba utrošena, u kojoj uživaju džukci 10 okolnih kuća... Kažeš ženi da pristavi kuvano vino, nešto ladno od jutros... Već se primiče i ručak... Sveže šnicle, i ražnjići kakve u životu nisi jeo...Pečenje čvaraka traje ceo dan...ali nije ti dosadno... Čak štaviše, voleo bi da svaki dan zakolješ po koju svinju...
Već si dobrano pripit. Ipak, trebalo je nazdraviti sa svakim ko je tog dana svratio u tvoju avliju... Red je. Čvarci već uveliko cvrče... Skidaš raniju sa vatre, cediš mast, i vidiš, biće jedno 4-5 kg čvaraka... Srećan si, ulaziš u kuću da večeraš, i da obeduješ u čvarcima koje si svojim rukama napravio... Nemaš neku veliku dobit, a i celu subotu si radio, ali si zadovoljan... Gledaš u sina, ponosan si što je držao noge kad je bilo najpotrebnije... Tvoja krv. Onako pijan, ležes i prespavaš ceo sutrašnji dan... Tvoja misija je uspela, pokazao si se kao pravi Srbin.
Sutradan otvaraš novine i vidiš da EU zabranjuje klanje svinja. Da je nehumano. Ljutito bacaš novine, uzimaš telefon i skupljaš ekipu. U subotu ponovo koljemo. Evropi u inat. Ovo je moja dedovina, ima da koljem kad ja hoću. Koga hoću!
Jagodinka Simonović. Da se ne lažemo, ne zbog glumačke veličine kakav je bio Danilo Bata Stojković, niti zbog uloge Slavka Štimca, nego zbog prsate tinejdžerke Jagodinke generacije ljudi iz bivše Jugoslavije prepričavaju i pamte izreke "mesi, mesi, neće ništa da ti škodi" i "samo da ti čujem glas", kao i samo scenu filma u pekari...
Svako od nas je nekad imao svoju Jagodinku Simonović, najverovatnije u srednjoškolskim godinama. Devojku koja predstavlja filmski pandan Črč pabinim avatarima: sa jedne strane, elementi čednosti, dok se sa druge strane nazire latentna erotika i prikrivena žestoka strast, sve u svemu kao zabranjeno voće koje je baš zbog toga slatko jer se ne može imati, a tako ukusno, jer negde u malom mozgu znamo da ga nikad nećemo ni probati. Svako je u periodu dok je imao svoju Jagodinku, bio napaljen kao mlad majmun dok gleda crvene guzove makaki cavulje kako se pendra po drvetu eukaliuptusa, dok se i pri samoj pomisli na seks sa dotičnom u hipotalamusu lučila količina adrenalina kao tečnost iz hladnjaka stodvajstosmice kad prokuva u svadbenoj koloni. Za nju bismo bili kadri učiniti ama baš sve, bez obzira na cenu, bez obzira na posledice: kao čiča Semberac iz anegdote, koji je negde pred kraj 1995. godine pare od sve stoke koju je isprodao sljuštio na ukrajinske kurave u baru kraj pijace Arizona; zbog nje bi ukrao od svog starog Opel Kadeta trula višnja kako bi otišao na sastanak u susedno selo sa svojom Jagodinkom, razbio auto jer je put poledio usled oštre decembarske zime u posavskim predelima Bosne, i dobio roditeljsku kaznu da sledećih tri meseca u školu nosiš samo pola konvertibilne marke, tada dovoljno za otprilike jednu praznu kiflu (lično iskustvo)...
I na kraju čuvena scena sa Jagodinkom Simonović predstavlja i kraj i početak lične karijere pornićara. Kad počneš da misliš o ženama, na praskozrju tinejdžerskih godina, pa ti počne nejebica izbijati na lice u vidu bobuljica, ta čuvena scena sa Jagodinkom Simonović ti je dovoljna da se na sledećih pola sata zaključaš u kupatilo, zbog "stomačnih problema", rizikujuš da budeš prebijen od ćaleta koji već zadnjih 10 minuta u maniru indijanskog vrača skakuće pred vratima, suzdržavajući se da se ne upiša. Posle kad postaneš iskusniji pornićar, već počineš da zakeraš, da biraš između umetnica iz Vivida ili Brazersa, da se žališ na loše osvetljenje u trisom sceni sa Lizom An..... a i rezolucija kamere ti nije bila nešto impresivna, scenario već dobro poznat od ranije.
E, tu se nađeš na raskrsnici, imaš dva izbora, dva puta u kom će tvoja pornićarska sudbina ići: jedan put je da kreneš da gledaš hentai porniće sa tajlandskim midžet emo šimejlovima, a druga je da se vratiš opet latentnoj, domaćoj erotici, pijadestalno oličenoj u vidu jedre, prelepe pekarke - Jagodinke Simonović.
Jagodinka...
Šta je?
Ništa, samo da ti čujem glas...
....
Mesi, mesi, neće ništa da ti škodi!
