Postoje dve vrste komsinica i to su :
1.Mlada komsinica,koja bez obzira na izgled,gotovo ,uvek budi mastu kod bubuljicavih pubertetlija
2.Matora komsinica,koja iz poznatih razloga dobija nadimak sismis,sovuljaga,akrep....
U centru grada,sve je manje omladine,tako i mladih komsinica ima sve manje,a lepe su retke kao grcke lepotice,tako da omladina je osudjena da skida drk materijal sa neta.
Matori sismisi imaju ,takodje ,svoju funkciju.Njihov zadatak je da vas proganjaju,da vrebaju ko vam dolazi od drustva,dok vam roditelji nisu tu,da vode evidenciju ,kojim ste danima pustali glasnu muziku ,za vreme popodnevnog odmora.... i jedini nacin da joj napakostite je da joj zavrnete vodu,ako imate srece da se njen glavni ventil,nalazi u vasem kupatilu(sto je cest slucaj u starim zgradama).
Ako imate srece da imate u blizini maldu i lepu komsinicu,tesko da cete moci da cete postici nesto vise od parenja ociju,posto se one po pravilu loze na starije tipove i jedina sansa da nesto pojebete u zgradi je da opalite kevu nekod vaseg drugara.......koja se lozi na klince!

Životariti

Sistem razvijen od strane proizvođača digitalnih uređaja navodno u cilju olakšavanja upravljanja velikim brojem funkcija. Iako su pravila "nepisana", logična su i slična kod većine uređaja - samo treba da čitaš šta piše i da pritisneš jebno dugme. Sistem je toliko jednostavan da retko koja osoba starija od 60 godina može da ga shvati. Pravi cilj ovog sistema je dakle zajebavanje penzionera. Penzioneru je lakše da ima knjigu upitstava na 1000 strana gde se objašnjava svaka funkcija korak po korak tipa: da se javiš na poziv pritisni "nazad, nazad + C" pa upiši koren od 144 na kvadrat, nego da pročita šta piše na ekranu (pri tome veličina slova nema nikakve veze sa tim!). Zahvaljujući ovom sistemu penzioner neće ni pokušati da koristi digitalni uređaj dok mu neko detaljno ne objasni kako se šta radi i to barem 10 puta... dnevno.

Proces u kojem se zivo bice kastrira, i tom prilikom vise ne moze da nastavlja vrstu. Izvaditi jaja zivom bicu, krace receno, ili matericu(ako je zenka u pitanju).

Posle basketa koji se igra na najblizem igralistu, grupica znojavih decaka (nadje se i jedna devojcica, jedina u kraju, pa mora da se druzi sa decacima) skuplja velike dinarce (velicine danasnjih dvodinarca) i ostalu sicu da bi otisla kod cika sodadzije da kupi klaker ili neko drugo gazirano pice toceno u dobro poznate staklene flase od litar. Onda se otimaju ko ce prvi da pije i niko ne stigne da navrsi ni drugi gutljaj da mu ovaj sledeci ne istrgne flasu iz ruku. Devojcica poslednja pije.

Radnja sa kojom će svaki državljanin Republike Srbije biti svojevremeno upoznat, sastoji se iz dve faze. Od ključne je važnosti imati razrađenu strategiju vezanu za pomenutu proceduru.
Prva faza:

Jedna od najvažnijih stvari koju biste trebali da uradite pre nego što se uputite u MUP je da dan određen za vađenje validnog dokumenta precrtate u kalendaru a potom navijete budilnik u 4, da biste na vreme stigli da "uzmete broj". Sama procedura počinje upisivanjem na spisak, za koji niko nije siguran za šta služi. Preporučljivo je započeti razgovor sa penzionerom koji se nalazi na početku reda, koji najverovatnije se tu ne nalazi zato što vadi pomenuta dokumente, već se zagreva za jutarnju vožnju GSP-om, međutim, s obzirom na to da pomenuti penzioner zna imena zaposlenih , ne bi valjalo imati loše odnose sa njim. Takođe je preporučljivo sa sobom povesti neko malo dete zato što ljudi sa malom decom imaju prednost (ukoliko nemate svoje, možete se ponuditi nekom rođaku ili komšiji da pričuvate njegovo), ukoliko niste uspeli da nađete dete odgovarajućeg uzrasta, možete da probate da simulirate kašalj ili možete glasno da pričate o nekoj super zaraznoj bolesti koju vam je doktor baš juče otkrio (ovo, međutim, ne uspeva baš uvek). Kada konačno stignete na red (ako stignete na red, odnosno ukoliko se nalazite u prvih 100), zakazuje vam se vreme u koje treba da dođete tog istog dana da predate dokumenta. Time se prva faza procedure završava.

Druga faza (samo predavanje dokumenata):

Optmisti dolaze 15 minuta ranije pre zakazanog termina (u slučaju da ih prozovu ranije) dok oni malo iskusniji dolaze 15 minuta posle zakazanog termina. U svakom slučaju celo društvo je tu + onaj isti penzioner koji pravi pauzu između jutarnje i poslepodnevne vožnje autobusom. Počinje prozivanje. Kada vas konačno prozovu, ukoliko sistem nije pao baš kod vas, samo predavanje dokumenata ne traje duže od 10 minuta. Najzabavniji deo predavanja dokumenata je slikanje. Ma koliko puta vas slikali, na najboljoj slici, koja će krasiti vaš dokument, izgledate kao da su vas upravo povratili iz kliničke smrti. Srećni i zadovoljni idete kući.

Posle 20 dana faza 1 i faza 2 se ponavljaju kako biste poništili stara i dobili nova dokumenta.

kada volis nekog toliko da ne moze da se opise jednostavnim volim te nego upotrebljavas komparaciju kao jedino logicko resenje

Penzioner, umorni čikica koji šeta ulicom noseći kesicu sa logom avona. Nije on metroseksualac, ne interesuje ga ni šta to znači, u toj kesici su mu lekovi za redovnu terapiju, poneki analgetik i par tableta ranisana ako se zatekne negde na ručku.

Bila mu je ćerka pre nekoliko dana. Redovno dolazi svakog meseca da mu podigne penziju, plati račune, kupi par voćki i donese te iste lekove iz apoteke. Usput joj je zgodno da, kad je već podigla novac, isplati i poručenu šminku pa lekove stavi u tu kesicu od distributera šminke.

A on šeta. Svrati malo do bandere na ćošku da se informiše kod koga više ne može da odlazi na kafu i razgovor, ode do kafane da malo odmori pa posle opet. Kod starih prijatelja na čašu vode uz lekove, možda se usudi i par rakijica da popije. Ko ga jebe, ionako mu lekovi ne znače previše, a žena je odavno otputovala u jednom pravcu, neće joj smetati.

I nosi tu AVON kesicu. To mu je ćerka donela, zlato tatino. Svratiće ona opet za koji dan, prekosutra je drugi deo penzije.

Svaki dan u godini nama neradnicima.

Recenica,koja upucena nekoj osobi u njoj povecava bes za 40%, i doticna osoba se obicno brani kako nije besna.Zapravo jeste,i to zahvaljujuci nebuloznosti samog pitanja i smaranja osobe koja ga je postavila.

Smetati,stati tamo gde vam nije mesto!

Muškarci i žene su podjednako skloni masturbaciji i to je relevantan i dokazan podatak. Muškarci su spremniji da pričaju o tom (u muškom društvu naravno) i da priznaju da im je vršnjak najstarija i omiljena igračka. U novijoj kompjuterskoj eri kao vizuelni stimulans pretežno se koristi pornografija, uglavnom sa kojekakvih ''tubova''. Kod muškaraca se uspešna masturbacija završava obilnim izlivom semene tečnosti pa je istu potrebno i obrisati.
Različite životne dobi tu proceduru brisanja različito shvataju i obavljaju

Duboki alt, prigušen, sa blagim peskastim prizvukom i duboke erotske kolorature, zvuči kao blaži oblik laringitisa,. Glas se zove i husky voice, starija beogradska manguparija nazivala ga je i ’glas sa prizvukom postelje’ ili naprosto ’kurvanjski’.
Gotovo svaka reč koju vlasnica izgovori liči na uzdah što naravno vodi u sladostrasni naboj visokog napona.
Vlasnice ovog glasa već pri prvoj izgovorenoj reči bezočno koriste startnu prednost lake zbunjenosti sagovornika. Svaku svoju reč proprate bi osmehom blage nadmoći i provokacije.
Najpoznatije vlasnice ovakvih glasova su Melina Merkuri, Marlen Ditrih...
Film Nikad nedeljom što zbog sadržaja ali uglavnom zbog glasa glumice Meline Merkuri beše glavni erotski doživljaj tadašnjih pubertetlija a ni matori nisu propuštali.
Marlen Ditrih osim što je bila ’baka sa najlepšim nogama na svetu’ i dan danas može da se ponegde čuje (sa istim efektom).
I dalje šta reći, osim da je i Beograd imao svoj ’onaj, znaš, onakav glas’ . Zabeleženi su slučajevi trenutnih masovnih erecija gde god je mogao da se čuje najstariji studio B i spikerke Dine Čolić. Kako se radilo o radiju, mnogi su obožavatelji sekli vene 'na neviđeno'
Toliko!
U stvari sve sam ovo mogao da reknem i kraće Jebozovni altovi su isto što i Gaćovlažeći baritoni samo drugog pola.

Grupa nepokretnih ili onih što su procenili da su nepokretni, često i nepismenih koji šalju zahtev da im se pošalje čovek sa izbornog mesta da mogu da glasaju. Uglavnom žive u najdaljem selu na Homolju, do kog se stiže helikopterom i koje se nalazi satelitom koji je Davinić iznajmio. Kada čovek sa izbornog mesta na kraju stigne do te kuće, nekada i olupine nemačke bombe koja nije eksplodirala tokom aprilskog rata modifikovane za život u njoj, penzioner obavezno kaže:"Jel bre mali? Za koga ja da glasam?"

Sećanje Vuka Draškovića na početak bombardovanja, na Deveti mart, na pad Krajine, na atentat na Đinđića, na bilo koji važan datum iz novije istorije, šta god da se obeležava, voila, izvlači se Vuk iz plakara staroga da da svoje sećanje, viđenje i sud, da bljucne po koju anegdotu u velikom intervjuu na sedamdeset strana, da nam kaže konačno istinu o svemu. Sigurica novinarska: pozvati Vuka, a Vuk dokon čovek, što da ne, penzioner, šćepan šćekić, žena radi umesto njega, a on kući sprema njoke, pa ima vremena, dok meša Vojislava Mihajlovića na tihoj vatri da drobi o raznim temama, iz prve ruke, kao učesnik svih tih važnih događaja.

Pričanje Vuka sastoji se uglavnom od toga da je on uvek bio mudriji, staloženiji i pametniji od tadašnjih vlastodržaca i savetovao je vrlo mudro i Miloševića i Đinđića i Tita i Dražu, ali oni su bili ludi i malo na svoju ruku pa ga nisu slušali i cap eto što mi najebasmo, a uz to Vuk je ipak nekakav književnik pa zna da složi priču, ubaci neki skeč i neku osrednju publicističku mudrost u rangu Vanje Bulića pa to njegovo trtljanje zaliči na nešto zaokruženo i kao taman jedna kuglica domaćeg rafaela da uz kafu klizne niz grlo prosečnog čitoca nedeljnika Nedeljnik, Vreme, Nin ili Duga, dobro ne Duga.

Životinja sa kojom Srbin nikad nije načisto.

Temperatura na koju su gradjani Beograda, pa i cele Srbije pretplaćeni. Bez obzira koje je doba dana ili noći, za vreme leta, ovu brojku ćete konstantno gledati na različitim televizijama.

Sredinom devedesetih odgovor penzionera na inflaciju,izolaciju,sankcije,glad,turbo folk,moralno i svako drugo posrnuće koje nam se dešavalo ...

Igra koju smo praktikovali kao klinci : vežeš novčanik tankim providnim silkom za pecanje, staviš u njega novčanicu da malo viri (obično su to bile one lažne novčanice od sto maraka koje su svi imali), sakriješ se na neko pogodno mesto i čekaš naivne prolaznike. Kada bi se neko sagao da ga uzme, brzo ga povučeš ka sebi, radostan jer si nekoga zajebao..

Ako ne najstarije, onda sigurno jedno od najstarijih oldskul sleng poređenja kada je u pitanju stepen nečije navalentnosti. Možda i jedini vid nasrtljivosti koji ispunjava većinu uslova za kliničko kategorizovanje. Naime: zec je gladan pa navaljuje na kelerabu; jedan penzioner mora nekako dispuni mučne pauze 'međ Dnevnicima pa razdragano juriša na šaltere k'o nekad na Švabe 45' ( da, da - goloruk; prim.prev. ); gospodin Kosač i baba imaju neke račune još od ranije, dok jebenog Goluma i njegovo insistiranje na mrtvom prstenu uopšte neću ni da spominjem! S druge strane, pak, BLESAVOM je - kao što vrlo dobro znamo - neobično teško objasniti i predstaviti da nešto ne može i NEĆE biti te on, siromah, uporno i uporno udara glavom o zid, navaljuje i nasrće protiv svih zakona fizike, hemije i verovatnoće i ni jednog jedinog trenutka ne zastaje da se priupita od čega mu to jebeno krvari lobanja, a u vezi sa gorepomenutim zidom. Otud i gorepomenuta klinika.

Eventualno razumevanje javnosti za ponašanje subjekta inicira isključivo akutni sindrom zagorelosti III-eg stepena kod istog ( drka na sestru ( od tetke ); prim.prev.), u čijem slučaju ima i važnijih problemčića od jedne pišljive razbijene glave. Laku noć.