Svakako nešto najgore što bi moglo da vam se dogodi. Bolje bi bilo i da vas proglase za vešca sleš vešticu, nego da budete gej. Onako bi vaše potpomstvo moglo da se nada da će da ga pozovu na Hogvarts. Zamislite način na koji Srbi danas gledaju na gejeve, samo arhaičniji i sa mnogo manje razumevanja.

Loši roditelji su socijalno zlo. To nisu roditelji koji svoju decu zlostavljaju, to su roditelji koji nisu sposobni da svoje dete vaspitaju. Uglavnom imaju jedno dete, kome je sve dozvoljeno, koje je previše razmaženo, koje od malena postaje gazda u kući.

Laž! I to ona najveća. To je poziv da lažeš, ali da to toliko dobro uradiš da deluje kao da stvarno misliš.

Može se slobodno reći serija koja je obeležila mračne devedesete. Sastavljena od vrhunske glumačke ekipa uz konstantnu dozu čistog humora bez vulgarnosti i nasilnog humora koji tera na smeh. Jedna vrsta konstruktivne anarhije koja se kezi čitavom društvu u lice i iznosi na videlo dana sve greške i kič tih godina.

Kroz Otvorena vrata svi prolaze i na taj način prikazuju jednu vrstu moralne distorzije.

Pre svega, ovaj Univerzum ( a ima ih jos) je Psiholoska trvorevina. Nasa cula su takodje psiholoska, pa nam, uz pomoc prilicno glupog mozga daju utisak da je sve oko nas materija.

- 11 dimenzija? Ne, ima ih 12. Pocev' od prve, koja osciluje na odredjenoj frekvenci, svaka sledeca je visi harmonik od predhodne.

- Dimenzija je plan realnosti. Nas plan realnosti (recimo treci po redu) ima bezbroj varijanti. Sta ih razdvaja? Pomak! Ne aksijalni nego radijalni fazni pomak. Naravno, i ovaj "pomak" je psiholoski pomak.

- Kako je nastao Univerzum? Glupo pitanje. Posto je Univerzum psiholoska tvorevina; on postojiiiiiiiiiii...... nema pocetak i kraj. U principu, u njemu vreme ne tece; postoji, recimo, u preseku vremena. Sta nama daje utisak da vreme postoji? Nase oci primaju svetlosne impulse, recimo, 24 puta u sekundi. Ti impulsi su promena stanja i na grafikonu bi se videli kao kvadratni ili trougaoni (ovo jos nisam resio). U principu, promene stanja su u skokovima a onda nas mozak svojom hemijom ih "ispegla" i mi imamo utisak toka vremena.

- Ako zamislimo pocetak stvaranja Univerzuma, mada pocetak ne postoji, "iznad" 12'te dimenzije postoji Abstraktni nivo. Zamislimo "Void" u kome nema nicega. Nema "materije", nema "energije", nicega ni vidljivog ni opipljivog. Ali, nesto ipak ima! IDEJE !!! Svaka ideja ima svoju suprotnost, zar ne!? Suprotnosti se privlace, zar ne!? Osim toga, ima bezbroj ideja slicnih medju sobom. Da bi ideja, na neki nacin, postala svesna da postoji, ona mora da se suoci sa svojom suprotnoscu. Isto vazi i za njenu suprotnost. Tu je pocetak svega! Na, nama potpuno neobjasnjiv nacin, te dve ideje su pocele da naizmenicno uocavaju jedna drugu i tako "shvate" da postoje! To je pocetak nastajanja svesti. A onda je doslo (dolazi) do kombinacija, pa rekombinacija ideja i ..... eto; sebe svesnog Univerzuma (jos uvek na abstraknom nivou)!

- Onda je ta kolosalna svest, na, opet, nama neshvatljiv nacin, "uvela" pojam oscilovanja ili frekvence, i tako nastaju dimenzije, u kojima Tvorac" moze da eksperimentise, prakticno sanja razlicita stanja. Za Tvorca (mislim, naravno, na sveukupnu svest, na abstraknom nivou), je ovo prelomni trenutak, jer, da bi bio svestan svojih "umotvorina" potrebna mu je povratna informacija, iz dimenzija, planova realnosti. Zato je Tvorac morao da osmisli ( i osmislio je) kako da svakom stanju "prikaci" "senzore" koji sagledavaju stanje, i koje, onda, Tvorac koristi da "vidi" sta je osmislio. Jednom osmisljeno stanje, svesno sebe, dobija mogucnost da se menja, kombinuje, rekombinuje, ali u granicama koje uslovljava frekvenca odredjenog plana realnosti. Ustvari, postoji neprekidna interakcija izmedju svakog stanja, svesnog sebe, sa Tvorcem. Cudo!

- Kako nastaje "materija"? Tvorac "salje" energetske signale, ili STRINGS, uvek u paru! Koji, osim sto osciluju, "nose", amplitudnom ili frekventnom modulacijom, informacije (blue print) o nekoj "materiji". Prvi stadijum nastanka neke "materije" je STOJECI TALAS (eh, Tesla, bio je blizu...) koji nastaje ukrstanjem dva, istovetno kodirana, stinga. To je "kalup", koji, na nama visem nivou, predstavlja kvazi-materiju. Na prvom, sledecem, nizem, (nasem) planu realnosti, mi, svojim senzorima uocavamo taj kalup kao materiju. Opet cudo!

- "Materija" ima svoje atribute; specificnu gustinu ( ne tezinu), "time frame" ili frekvenciju i trece, koordinate u prostoru, gde postoji. Svaka cestica "materije" pokusava da se "nadje" na koordinatama, na kojim, sve oko nje ima iste ili slicne atribute. Zasto kamen pritiska povrsinu na kojoj lezi? Gravitacija? Nevidjena glupost! Koordinate na kojima se nalazi nemaju atribute koje on ima, i on tezi da promeni svoje koordinate; da se nadje na koordinatama gde su atributi isti kao njegovi. Ako napravimo imaginarnu busotinu do centra Zemlje, i pustimo taj kamen da pada kroz busotinu, on ce se, u jednom trenutku, zaustaviti, na koordinatama gde atributi okoline odgovaraju njegovim atributima. Toliko o gravitaciji. Svasta.

- Ali, cemu sva ova prica? Tesla, naravno. Tesla je uspeo da uz pomoc dva ^&%#$%#& promeni atribute materije i natera je da menja koordinate, u Njegovom slucaju; da lete u vis. Cak postoji i dokaz o tom eksperimentu. Tesla, naravno, nije razumeo sta se desava, i mogu da zamislim u kakvom je frustriranom stanju bio. Njegov zadatak je bio da pronadje i implementira trofazni sistem, i nista drugo. Svaki naucnik ili pronalazac, u svom veku, UVEK pronadje jednu stvar, i to je to. Sta god pokusavao da napravi, osim te jedne stvari, nece mu poci za rukom. Svi smo "sklepani" (bar imamo mogucnost) da za zivota, osmislimo samo jednu vaznu stvar, misao, pesmu, pronalazak, sta bilo, sto predstavlja nas najveci doprinos ovoj civilizaciji. Ostatak vremena trosimo na glupost; "krademo Tvorcu dane", ali stvarno!

- E, sad, ono glavno. Bilioni uparenih Stringova formiraju "materiju", u sto je moduce manje stresnom okruzenju (koordinatama). Sta se desava ako mi, na vestacki nacin, pokusamo da promenimo atribute neke "materije"? SVI STRINGOVI U NEPOSREDNOJ OKOLINI CE UPLIVISANJEM DELA SVOJE ENERGIJE, POKUSATI DA VRATE STANJE PROMENE U PRVOBITNO STANJE. Odgovarajucim uredjajem mi mozemo da preuzmemo deo te energije, i eto nam "Over Unity Generator". S' obzirom da u Univerzumu ne postoji proslost i buducnost, vec je sve u "sada", ta masina vec radi u "buducnosti". Sve sto se desava u nasoj civilizaciji (vazi i za sve ostale civilizacije; nismo naravno jedini), nalaci se u "banci podataka koju nazivamo "Kolektivni Um Rase". Kada resavamo neki problem, telepatski se (interdimenzionalno) spajamo za "KUR", i, ako nemamo nekih psiholoskih problema i AKO JE VREME ZA TO, dobicemo resenje naseg problema. Sto se tice Over Unity, jos nije vreme. Ljudi sirom sveta na vise ili manje uspesan nacin vec prave OU, ali trenutno stanje nase ekonomije ne dozvoljava da ga primenimo. Tek kad potrosimo fosilna goriva, a to ce se desiti za par desetina godina, dobicemo pristup toj informaciji, i to ce biti izvor besplatne energije za sledecih par hiljada godina.

Da se razumemo; nisam ja toliko pametan da sve ovo sam osmislim (osim par stvari, na koje sam ponosan; radijalni fazni pomak izmedju planova realnost, koji osciluju na istoj frekvenci, i jos par stvari. Sve ove informacije se vec nalaze na Internetu, u obliku "Interdimenzionalnih Transkripta" (ako znate sta to znaci). Ali, sama njihova priroda ih krije od ociju naucnika. Doduse, Seth-ove knjige se od 1976 godine izucavaju na jednom od najvecih koledza na svetu. I ko zna na jos koliko. Mozda je neko vec napravio OU masinu, koja radi, ali u tom slucaju je ta masina "pod sapom" najbogatijih ljudi sveta. Ljudi su, cak, i ubijani zbog OU.

Ja sam prikupio dovoljno podataka o ovoj masini da bi ona mogla da se realizuje.
Pokusao sam da animiram nase naucnike, ali koja vajda; doktrina, doktrina, doktrina.......

Srednjevekovni oblik sačekuše zbog neke budalaštine, uglavnom nesmrtonosnog karaktera, a sa namerom ponižavanja žrtve ili promene njegovog ponašanja. Iako je mnogo godina kasnije u crtanim filmovima predstavljeno kao komična scena, mazanje katranom i posipanje perjem osim psihičkog bola (sem kod tvrdokornih bandoglavaca) često je izazivalo i fizički bol. Naime, korišćeni katran najčešće je bila borova smola, ona što se koristila za premazivanje brodova, koja se prvo topila kako bi njen fil mogao da se nanese na žrtvu (u većini slučajeva iznad struka, ređe na glavu) i ona je često znala da ostavi opekotine. Žrtva je zatim simbolično posipana perjem.

Katran i perje nikad nisu zvanično korišćeni kao oblik kažnjavanja, već kao oblik osvete besnih masa, ali često uz prećutnu dozvolu zvaničnih državnih struktura. Zato je sam čin često i praćen "paradiranjem" žrtve kroz glavnu ulicu kako bi njegovi sugrađani mogli da se naslađuju i zahvaljuju Bogu na ispunjenju kosmičke pravde. Ovaj način kažnjavanja korišćen je u Evropi i Severnoj Americi, a kažu da je poslednji put izveden 2007. godine u Severnoj Irskoj.

Angela Merkel nakon promene pola, imena i veroispovesti.

Gledajući crtane filmove svako još u detinjstvu nađe sebe u nekom crtanom liku. Nisu slučajno napravljeni baš takvi kakvi jesu. Individualno je samo da li smo već takvi ili je nam je potisnuta želja da budemo kao neki od njih.

Džoni Bravo: Jak, zgodan i napucan. Nakrkan steroidima i sa tonom gela u kosi. To što nema mozga i što ga neće ribe nije bitno. Bitno je da si širok u ramenima i da preskačeš treninge nogu. Ti si super, a ona je na gubitku što te neće.

Štrumfovi: Deca koja gledaju štrumfove imaju zanimljiv izbor. Da budu pekar, štreber, šminker ili da mrze ceo svet. Devojčice tu nemaju mnogo da biraju šta će da budu, osim sa kojim od ovih će da budu.

Nindža Kornjače: Najbolji test ličnosti. Mikelanđelo zajebant koji igra igrice, sluša muziku, neodgovoran, Donatelo štreber, genije, povučen i načitan. Leonardo odgovorni vođa sa čvrstim karakterom koji uvek dvaput misli i jednom seče, Rafaelo nadrkani brat kojem sve smeta. Tu ko se ne nađe onda taj ni nije živo biće.

Pingvini sa Madagaskara: Slično kao sa kornjačama, samo što su nova vremena pa su se i opcije promenile. Sad umesto nadrkanog brata Rafaela imamo Vojnika, malog pederčića koji voli jednoroge. Major kao Leonardo vođa samo što više asocira na Legiju po biografiji nego na crtani lik. Kovalski je možda veći štreber od Donija, ali Riko...ko bi normalan sebe pronašao u Riku? Jedino neki gutač predmeta iz cirkusa.

Sunđer Bob: Svi smo mi nekada Patrik. Svi imamo te njegove momente, ali kad poželiš da budeš Lignjoslav ili Kraba, znači da si odrastao i da ti više nije do zajebancije.

Ren i Stimpi: Kako god da okrneš ne valja. Ili ćeš da budeš mršavi, nadrkani, nervozni tip koji izgleda da nikad nije spavao ili debeli tupavko kome je sve ravno.

Simpsonovi: Širom sveta se citira Homer, ali ne onaj slepi već ovaj ćelavi. Muškarci bi verovatno voleli da imaju jednu Mardž u kući. Da pere, pegla, kuva, može se primetiti da su grudi čvrste i posle troje dece. Jedino da malo promeni frizuru. Mada ona služi ženama kao upozorenje da se čuvaju potencijalnih Homera. U liku Barta će se pronaći oni koji se pronađu i u liku Mikelanđela, a u liku Lise oni koji su se pronašli u Doniju i Kovalskom.

Petar Pan: Dokaz večite želje za igrom. Bežanje od stvarnosti i neprihvatanje odrastanja. U njegovom liku će se mnogi pronaći, ali neće mnogi to da priznaju.

Bananamen: On je za sve one koji se osećaju jačima kada jedu.

3 praseta: Još jedan test gde se može lako dokazati da li ste zajebant kao najlmađe i srednje prase ili ste odgovorno i pametno najstarije prase. Bitno je da shvatite da ste prase.

Barbi: Kalup fizičkog izgleda koji nikada neće proći. Nije bitno šta je u glavi, već šta je na njoj.

Betmen: Usamljen, povučen, jedino što će mnoge takve da odbije od njegovog lika je to što mnogi nisu milioneri kao on.

Supermen: Za sve one koji se osećaju kao da nisu sa ove planete.

Tom i Džeri: Tu će se pronaći svi koji imaju nekog koga ne vole, ali bi mu pomogli da je u nevolji.

Garfild: Idelan za lik u kojem će se pronaći svi koji ne vole da rade. Svi kojima je hrana prva, a i druga misao kad ustanu. Za sve koji su mrzovoljni, sarkastični i za koje svet misli da su seronje.

Hulk: Kao što svi imamo Patrikove bisere nekada u životu, tako bi nekada voleli da možemo biti i Hulk na nekoliko minuta. Sve da razbijemo i da iskalimo bes, a ne da nam se desi da budemo Besan k'o leptir.

Ne bi crtani filmovi postali toliko popularni da se ne pronalazimo u njima, ali popularnost istih je danas opala. Možda se klinci ne pronalaze u njima kao što su se starije generacije pronalazile. Moguće da ove nove generacije sebe zamišljaju kako su čupavi Japanci, da bacaju loptice dok iz njih iskaču zmajevi.

Višeznačna reč sa juga, nepravedno zapostavljen biser, ovde nije definisana (čudim?) a na netu samo jedna referenca. Skaposati je nešto kao: zakasati, uvečiti se, postati inertan, postati bezvoljan, smršati, propasti fizički ili duhovno. Primeri će bolje objasniti suštinu.

Veš mašina. Treća crna rupa, koja je samo u službi žena, kao i ostale dve - po mišljenju šovinista. Po mišljenju žena: muškarci ne znaju da je koriste,...- s čim se slažu šovinisti -... ko ni one druge dve" - s čim se ne slažu muškarci. I u ovu muškarac svoje stvari može da stavlja samo uz uputstvo žene. Unutrašnjost joj je mračna. Svetlost kupatilske sijalice nikada ne može dopreti do nje. Gravitacija je toliko jaka da privlači ženske osobe (šovinisti bi rekli - dvojne crne rupe) da u nju ubace već triput zaredom oprane stvari muških osoba (najmanjih crnih rupa - šovinisti ne bi rekli). Ovo je i jedina crna rupa koju žena insistira da muškarac promeni ako je već stara. Sastoji se od limenog diska sa kamencem na bubnju, po kome kruži veš; horizonta veša, tj. granične sfere vidljivog veša koji se okreće u centrifugi i krajnje tačke ispariteta, u kojoj iščezavaju stvari zaboravljene po džepovima pantalona: pare, privesci, ključevi, lične karte, vozačke dozvole, a od odeće najčešće nove čarape, ponekad i šorc i majica. U predpranju, dok veš sporije kruži oko limenog diska, ove stvari se mogu bez ikakvih deformacija povratiti, ali one koje su otišle iza horizonta veša u fazi centrifuge više se ne mogu izvaditi,... jer žena kaže da tad ne sme da se gasi mašina. Tokom centrifuge dolazi do distorzije prostora u blizini horizonta veša. Spoljnom muškom posmatraču koji se nalazi na nekom drugom telu, najčešće wc šolji, i posmatra veš iz dosade, jer ne zna da reši ukrštenicu iz 24. sata, se čini da se veš neobično izdužuje i skraćuje. U slučajevima gde je crna rupa već na izdisaju, čini mu se da se veš cepa, posle čega uviđa da mu se to nije učinilo. Sa porastom brzine kreatanja veša izgleda mu da je sav veš postao jednobojan, često roze ili ljubičast, posle čega shvata da mu se ni ovo nije učinilo. Mašina konačno ulazi u centrifugu i počinje da se drma i šeta po kupatilu, jer muška osoba nije zadržala mašinu rukama, uprkos ženinim upozorenjima. Na horizontu vidljivog veša uviđa se i dilatacija vremena koja postepeno raste do trenutka najvećeg obrtnog momenta. Posmatraču koji gleda veš kroz staklo u tim trenucima izgleda kao da je vreme stalo, a da je veš u stvari sve vreme stajao u jednoj tački, u isparitetu. Opet tripuje usled izloženosti mirisu sopstvenog govneta. Gleda veš i priseća se reči koje ga je televizor naučio: "To mi je bila nova majica a sada je roze-ljubičasta i iscepana. Veniš mu se osmehuje sa obližnje police i govori: "ali ništa ne brinite sve fleke su sačuvane, majica izgleda kao da je tvoja!". Pokušava da se pridigne sa šolje, razlupa veš mašinu i izgazi to roze govno, ali su mu noge ostaju prikovane za zemlju usled dugotrajne izloženosti gravitaciji. Konkretan primer vremenske dilatacije kasnije primećuje na ručnom satu koji se oprao u džepu pantalona. Gleda vreme, a kazaljke na njemu stale, k'o da se pokvario... ložili ga da je vodootporan.

I tako će se u univerzumu muškog korišćenja veš mašine majice, košulje i pantalone uvek neobjašnjivo smanjivati, učestalo će biti i pranje satova po receptu Salvadora Dalija, a uvek će biti i nestajanja jedne ili celog para čarapa i pojavljivanje istih u vidu nazuvica u gej spektrima svih nijansi roze i ljubičaste. Ali posle svega ovoga oko jedne stvari će se i dalje voditi žučne rasprave. Pare. Naročito ako su upravo pomenutih roze i ljubičaste sa 3 nule. Jedan deo populacije će smatrati da pare koje nisu njihove, kada dospeju u tačku ispariteta verovatno bivaju zauvek dezintegrisane u istoj "iks-ipsilon" dimenziji, jedino krivicom onih čije su pare, dok će ta druga strana čije pare nekad bile, opovrgavati ovu teoriju i fanatično ponavljati da mogu da se zakunu da su videli te iste novčanice kako se pojavljuju u "iks-iks" dimenziji paralelnog univerzuma ženskog novčanika.

Odlika govora naših političara, nabijenih emocijom i SF sadržajem.

Muzičko obrazovanje u Srbiji je slabo, a retko se viđa kod nekoga, sad, svako ima svoje ukuse, ali to ide nešto ovako...Rodimo se svi lepo, izađemo, okupamo se, i onda već prvih dana ćale pršti narodnjake na radiju da pokaže sreću svima u komšiluku, tu naravno, do neke 9. godine, u sebi pevušimo neku melodiju Brenine pesme koja se vrtela tog dana, možda i nekoga drugog, ali ko nas pita?Ne znamo ni ko peva, ni tekst ni ništa, samo zuji po glavi...Posle 9. sve se pobuta, dođu komšije i puste nam neke crnce, niti znamo ko, niti šta ni o čemu peva, kako bi rekli, "repuje", to je bio taj rep, nešto na engleskom što su svi slušali, morao je svaki telefon da ima barem po 15 pesama Eminema i 50-centa, to je pljuštalo samo tako, nismo ni za slušalice znali, naravno, pričamo o deci 1995 pa nadalje, ovi naši "matori" su sve po TV-u kupili, slušali, isto pevušali i zezali se...Onda tu naravno, postoje dva scenarija, šta sad?E pa, moš' da se desi ili da se ostane na toj monotonoj "mejnstrim" muzici, ili lepo od komšije ili ćala da se čuje ta legendarna "Čorba"...Tu sve počinje, rokenrol nas ispunjava nekim buntom, ko šiša one crnce, imali smo majice moćnoga Bore, kao svetac da nam je bio, tu onda kad smo stariji dođu i ostale stvari, dođu Divlje Jagode, Azra, Blockout i tako to, onda kreće naravno blještanje Pepersa, Flojda i Kvina, ROK je tu, naravno, osećamo se nedodirljivo dok vrvi u kući "Šajn on ju krejzi dajmend" i dok nas Kult obasjava "Hir kams de rejn", Ozi nam dade Ludi voz a Pepersi "Adersajd", sve to u fulu sa starkama dok se ponosno bečimo svim "ciglama"...Poslednje za šta se ikad može zalepiti u zemlji Srbiji jeste metal, po rečima malih homofoba:"To su one sekte što krešte i derAJU se dok vole Djavola i drmaju gitaru", eh, sve to počne jednog dana kada se slučajno upali "Ran tu d hils", to promeni život, ode u pamćenje, pa neka me "hevi" nosi dokle može, onda tu dođe starija Metalika i osvetli nas svojim "trešem", posle se priključi Araja sa Slejerom, Skot sa Antraxom, to je već neka "treša" od koje dobijemo težak slučaj "glavodrmalice", posle kreće Blek, Det i tako tome slično, onome kome poštovano "dokurće" i metal i rok, slušaće ili pank ili pop-pank, kako god, boleće ga sve i svašta za sve nas, bilo da pali Eksplojtede ili Tri Dejz grejs, on će samo da stoji u sobi i zamišlja:"NIŠTA", eh, tako je to, onda kod ženskog pola ima sve i svašta, njihov POP okreće svakog muzičara u grobu, ali, šta se može, ko odustane od svega ima svoje DJ-eve, pa neka se drogira do mile volje dok sluša neki "loop" od 15 sati DRM DRM DRM...Takođe da pomenemo katastrofu koja je uništila muziku zauvek, to je poznati Džastin Biber, u svakome društvu, samo je dovoljno reći da ga mrzite i svi se vole međusobno, šta god slušali, on je više odmogao muzici nego što je Mao Cedung doprineo bilo kom režimu...Naravno, sve je to deo odrastanja, neko će se možda baviti muzikom, neko će kupiti akustičnu gitaru za "Dž" i počeće da svira onako, akord po akord, dan po dan, da se muči kako ne izlazi napolje, nekad će da i da kaže da mu je "Babi 40 dana", da ne bude da je štreber, ako razumete...A neki će klinci da se naduvaju pa da smišljaju rime brže nego što ti se smrzne jezik u Sibiru, onda će da dođe neko ko će ga načiniti internom zvezdom, hit po hit, sve na istoj frekvenciji, na istom ritmu, iste tematike, dok se profesori muzičkog udaraju po glavi, "Gde pogrešiše"...

Emisija koja se bavi suštinskim problemima današnjeg drustva. Tako na primer možemo saznati sve, od toga koliku ogradu je podigao Milan kako bi vršio nedozvoljene radnje u dvorištu pa čak i šta danas rade unucima prijatelja ličnog krojača čiča Draže.

Poremećaj ponašanja koji se manifestuje tako što se obolela osoba kompulsivno poistovećuje sa nekim stvarnim ili mnogo češće izmišljenim likom, kopirajući mu do tančina izgled i ponašanje. Većina psihologa tu kao razlog pominje neke odbrambene mehanizme duboko ukorenje u svakom od nas, dok oni realniji skrušeno priznaju kako je uzrok najverovatnije ipak čovekova urođena glad za slavom i moći, jer, još nije zabeležen slučaj da je neko kopirao ličnost po bilo kojem osnovu u lošijem položaju od njih samih.

Kod nas je ova štetna pojava dugo marginalizovana iz prostog razloga što su naši superheroji iz legendi pretežno ljudi iz naroda tako da čovek koji je ubeđen kako je, recimo, Kraljević Marko na prosečnoj svadbi ili vašaru ponašanjem ne bi previše odudarao od norme. U cilju boljeg razumevanja, treba imati na umu i kako je na ovim prostorima odvajkada negovan i jak kult ličnosti po čijim normativima je čak preporučljivo kopirati svoju ikonu koliko god ti mogućnosti dozvoljavaju. Primera radi, svako ko je posedovao makar i trun neke vlasti iz petnih žila se upinjao da bude "Tito u malom", uvodeći rad, red, bratstvo i udarnički polet u svoje okruženje pod kojim se, srećom, najčešće podrazumevala samo bračna postelja s užom okolinom. Olakšavajuća okolnost čitave situacije bila je ta što je oboleli morao strogo da pazi kako u bilo čemu ne bi nadmašio svog idola jer bi se takav prestup često ispostavljao kao krajnje neukusan a time i vrlo škodljiv po zdravlje, pa je na kraju oprez bio taj koji je unosio preko potrebnu dozu realnosti u njegove bolesne fantazije.

Ipak, pojavom modernih heroja pop-kulture sa istoka i zapada ovaj poremećaj uzima drugi, manje nam poznat oblik i vrlo lako nailazi na osudu javnosti. Na kraju krajeva, onaj koji go do pasa na sred ulice urla "OOO TUUURCIII" ipak je daleko manje upadljiv od žgoljavog lika s naočarima koji vitla kakvim prutom i viče "Ekspeliarmus".
Sreća u nesreći je što kod nas još uvek postoje ustanove koje se vrlo uspešno nose i s ovim tipom devijacija.

Popili su oboje po ćušku dok su prelazili preko praga. Već je bio mrtav pijan ,nosio je treger majicu sa flekama od hrane koju je jeo poslednjih mesec dana.
Svaki put nakon ulaska u kuću dobijali su sledovanje batina,većinom bez ikakvog razloga. Vadio je stari kabl od pegle njime tukao Zorana.
Gocu je samo šamarao, ona je devojčica i prema njoj je zato blaži kako im je govorio.
Mi, deca , smo mogli da čujemo po koji vrisak koji je dopirao iz njihove kuće i uspevao da nadjača turkoidne melodije. Sutra dan u svlačionici bi videli posledice „tatine ljubavi“ na drugu iz razreda.Bili su to mrko plavi podlivi po celom telu u obliku kabla. Imali smo samo deset godina , ali svima nam je bilo jasno šta se događalo. Znali smo da ne treba postavljati nezgodno pitanje:
„Šta ti se desilo?“
On se zvao Zoran, a njegova godinu dana mladja sestra je nosila ime Gordana, al’ smo je svi zvali Goca. U naše dvorište su se doselili pre par godina iz nekog sela u blizini Beograda. Živeli su tu bespravno kao i mi i naše komšije. Oni su delili predratnu kuću ,a moja porodica je živela u pomoćnoj kućici koja je pre rata bila namenjena posluzi. Niko nam nije mogao ništa, jer su i posluga i vlasnici pomrli i nisu imali bližih rodjaka koji su mogli da polažu pravo na nju, a država nije ni najmanje marila za to.
Ceo plac sa kućama i dvorištem je užasno oronuo. U dvorištu nije bilo ni jedne jedine biljčice osim par suvih ostataka nekadašnjeg žbunja koji su tako stajali od kad znam za sebe. Zimi je nebetonirani deo postajao prava kaljuga. U svakom uglu se nalazio raznorazni otpad, stare stolice, raspala kolica za pijacu, zarađali bicikli,pokvarene rolšule,roštilj....
Sunce je dopiralo do dvorišta samo u podne, svuda oko su bile višespratne kuće, tako da je mamina rečenica- „Ovde živeti je mrak.“- imala bukvalno značenje. Na ovom mestu je raslo petoro dece, nikome se nije svidjalo što živi ovde, al’ niko od nas nije imao dovoljno novca čak i da pomisli na kupovinu stana. Stare komšije su odavno ostale bez posla,pa su prodavali farmerke na Bulevaru, moji su radili u državnim firmama za mizerne plate. Žena pijanog komšije je radila u školi kao tetkica za minimalac, dok je on radio u građevinskoj firmi. Oboje su imali završenu samo osnovnu školu.. Moji su ih često ogovarali sa drugim komšijama i stalno se provalčila ista priča-„Kako neko može da napusti svoje imanje i da dodje u grad i jedva uspeva da prehrani decu? Kako je to nekom bolje?“
Svaki put kad mi se Zoranov tata približavao podilazila me je jeza, jedva sam izgovorao -„Dobar dan ,čika Rašo!“- da ne zamucam.Samo bi prošao pored mene ,a zatim je sledio udar vonja sačinjenog od znoja i „Baltik“ votke. Sem na gradjevini komšija Raša je privatno radio i kao vodoinstalater i ako nije imao potreban zanat. Moja majka ga nije podnosila ,a ćale je uvek bio ’ladan. Mislim da je jedino mog oca voleo od svih nas u dvorištu, možda ga je više voleo i od rodjene dece. Tata ga je zvao uvek kad bi nam crk’o bojler ili veš mašina. Retko je uspevao da obavi posao kako treba.Posle zahvata na mašini ili bojleru ostajao je ceo dan u našoj trpezariji , ćale ga je nalivao pivom i rakijom , a za to vreme mama nije napuštala spavaću sobu. Čini mi se da je izbegavala čak i odlaske u toalet. Ja sam ponekad sedeo sa njima i slušao njegove baljezgarije, postajale su sve gore i gore kako se povećavala količina alkohola u njegovom organizmu. Posmatrao sam ga satima kako ispija pivo ili neki drugi alkohol, moja usta su bila otvorena samo što mi bale nisu curile , jer mi se činilo kao da sipa u kantu svu tu tekućinu a ne u sebe, kao da je imao crevo koje nema prepreka do njegovog stomaka. Jednjak, dušnik ništa.

Retko smo napuštali naše dvorište, tu smo se igrali sa svom decom iz okolnih kuća i zgrada, omiljena igra nam je bila gadjanje koša koji je ustavari bio krug nacrtan na zidu, nekad smo se igrali žmurke. Prestali smo sa žmurkama kad sam zgazio na zardjali ekser u šupi , pa su morali da me vode u bolnicu da primim Tetanus. Od tada smo prešli na jurcanje po dvorištu, tad smo imali 11 godina. Dečaci su jurili devojčice i obrnuto, koristili smo svaku priliku za pipkanje devojčica po tek niklim sisama. Negde u to vreme sam se i zaljubio u Gocu . Ona to nikad nije primetila, smatrala me je starijim bratom kao i Zorana.
U oklonim ulicama su živeli i stariji dečaci koji su uživali u mlatretiranju nas klinaca, najčešće se to dešavalo kad smo išli ili se vraćali iz škole. Medju njima je me je posebno živcirao jedan debeli ružni glavonja, na velikom odmoru u školi je redovno pljuvao u hranu nama klincima i onda smo mogli da biramo da je bacimo ili da mu je damo. Ako bi je neko od nas bacio onda smo popijali ćuške. Zoran je uvek bacao hranu sa pljuvačkom i popijao batine. Bilo mu je sve jedno dal’ dobio jedne batine više ili manje .
Narednih godina su se osmelili , pa su dolazili u naše dvorište i tu nas drndali. Moj ćale nije mario kad bi ga pozvao da nas brani.
Obično bi govorio: „Što se igrate sa njima ?“
„Ne igramo se mi sa njima .“ –govorio sam –„Oni nas samo maltretiraju“
„Ma, ne interesuje me .“ - Rekao bi i nastavio sa popodnevnom dremkom.

Kako je vladalo siromaštvo ne samo u dvorištu nego i u celoj državi , nasleđivali smo stvari i obuću od starije braće ili od one treće porodice. U jednom trenutku Zoran je počeo da zaostaje sa rastom u odnosu na mene, na kraju je mogao da nosi odeću koju sam ja prerastao i ako smo bili isto godište. Tokom jedne trač partije moje majke i treće komšinice čuo sam da je on zaostajao u rastu od silnih batina koje je dobijao , i valjda je iz istog razloga i Goca večito bila mršava. Koža joj je skroz bila providna, vene su joj iskakale po rukama i licu. Imala je jednu venu koja je meni bila simpatična, nemam pojma što. Nosila je stalno neke raspale haljine koje su delovale kao ukradene sa starinskih lutaka. Sa dugom plavom kosom i po nekom pegom na licu je stvarno ličila na lutku.
Nakon bombardovanja su počele sa radom i PC igraonice. Non-stop su bile krcate, zakazivali smo preko telefona. Prestali smo sa igranjem u dvorištu , stalno smo visili tamo, nije bilo bitno dal’ igramo ili ne. Sve se vrtelo oko igraonica. Počeli smo da bežimo sa časova. Jedan dan su nastavnici pozvali moje i Zoranove roditelje i rekli šta se dešava.
Zoran i ja smo sedeli za računarima kad je unutra uleteo čika Raša ,razjareni bik, uhvatio je Zorana za moj stari duks kao mačku i bukvalno ga bacio sa ulaza preko par stepenica na ulicu. Počelo je sa mlataranje pesnicama ,čuo sam njega kako zapomaže. Nisam smeo ni pogled da skrenem sa monitora, a kamoli da probam da nas opravdam i spasim njega od batina. Cela stvar sa bežanjem sa časova je bila moja ideja, ja sam ga nagovarao. Sad je trepeo batine zbog mene ,a ja sam se usrao i nisam ga spasio. Najgore od svega je što ja nisam dobio ni šljagu od moji roditelja. Zoran nije dolazio narednih nedelju dana u školu. Čika Raša je zvao razrednu i rekao da Zoran ima grip. Ja sam svratio do njega posle škole dok su njegovi i moji bili na poslu, imao je šljivu ispod oka i čvoruge veličine kamena po glavi.
Imali smo 14 godina, gledali staije dečake kako puše ispred igraonice ili dok igraju igrice. Zoran je predložio da skupimo pare i kupimo cigare. Pristao sam mislio sam možda nas neće više maltretirati starije drkadzije kad se pojavimo sa pljugama. Delovaćemo opasnije. Nakupili smo dovoljno para za Vikend i šibice, sakrili se u podrum jedne od zgrada kod naše škole. Uzeli smo po jednu pljugu , zapalili i pućkali . Mislili smo da smo naučili kako se puše cigare. Otišli smo u igraonicu i zapalili cigare pred debelim glavonjom.
Rekao je : „Majmuni mali ,šta se ložite?! Pućkate k’o pičkice.“
Izašli smo posramljeni napolje. Sutra dan smo po školi molili starije dečake da nam pokažu kako se puši. Jedan koji nas je branio ponekad od debelog glavonje nam je pokazao šta treba da se radi. U početku smo gutali dim. Konačno smo se obojica zakašljali. Uf,olakšanje ,skapirali smo. Popušili smo po pljugu ,vrtelo nam se u glavi , povraćali smo u kolzetsku šolju. Smejali smo se, postigli smo nešto ,sad će nas debeli glavonja ceniti. Ali ,ništa od toga, kad smo se opet pojavili pred njim , zavalio nam je packe uz reči : „Tako mali, a puše,ha ha!!“
Groktao je krmak ,bio je odvratan, stariji par godina od nas , virile su mu sline kao petogodišnjaku. Mrzeo sam ga više od bilo čega, a još gora mi je bila pomisao da sam nemoćan i da mu ne mogu ništa.
Jednom prilikom dok je Zoran zaista bio bolestan, došao sam sam u igraonicu. Igrao omiljenu igricu, imao sam sjebane slušalice i mogao sam čuti sve okolne razgovore.Odjedan put sam čuo ime Goca, načuljio sam uši, nisam se uopšte koncentrisao na igricu ,samo sam gledao u monitor. Razgovor je tekao izmedju debelog glavonje i još jednog lika. Debeli se hvalio kako su on i Rumeni (isto jedan od starijih drkadzija koji su nas maltretirali. Bio je izuzetno ružan i rumen u obrazima,zvali su ga i Čengele) odveli Gocu u jedan prolaz kod našeg dvorišta i terali je da im puši kitu. Krmak je kroz grktanje nastavio priču,kaže nije uspeo da svrši , jer ga je Rumeni gledao ,a Rumenom se nije ni digao.
Nisam verovao , kako bre!
Ona je tako lepa i deluje tako nevino. Zašto njima?! Zašto nije pobegla? Oni nisu ništa osećali prema njoj, ja sam bio zaljubljen u nju, nijednom mi nije prošlo kroz glavu kako mi puši kitu, maštao sam da se ljubimo i to je sve.
Onda mi prolete kroz glavu ,a Zoran? Kako da mu kažem?
Ne mogu mu reći. A, ako kažem čika Raši? On će ih ubiti od batina! Ha,ha!!! Ne ,ne onda će ona biti pokojna , ali bukvalno ne smem ni da zamišljam šta bi njoj uradio.
Neću nikom ni reći, tako sam odlučio.
Kasnije istog dana pozvao sam Zorana kod mene kući na fudbal na fuš Segi. Igrali smo do kasno uveče, ja sam skoro i zaboravio na celu priču oko pušenja i onda je došla Goca, Zvala je Zorana kući. Kad sam je ugledao kako stoji na okviru od vrata sledio sam se i ponašao nenormalno, i ovako nisam mogao da se opustim zbog osećanja koje sam imao prema njoj,ovo me je dokrajčilo ,podsećao sam sam sebe na retardiranog robota sa sve izveštačenim i ukrućenim pokretima.Ona je delovala smireno,kao da je niko nije maltretirao ili ponižavao. Nekoliko dana sam i dalje izbegavao Zoranov pogled.

Naredne godine je došlo vreme upisa u srednjne škole. Upisao sam gimnaziju,a Zoran
drvnu, trogodišnji smer. Iste godine širile su se glasine o Goci kao glavnoj „kurvi“ u kraju. Svaki dziber je izgubio nevinost sa njom. Bledela su moja romantičarska maštanja o njoj, lice joj nije više bilo onako lepo. Zoran je u medjuvremenu saznao sve gadosti vezane za sestru. Nije mogao ništa da preduzme, ostao je mali jedva metar i po. Ona je počela da se mota sa sitnim dilerima , često su je dovozili raspalim starim BMV-om, koji je vozio njen tadašnji dečko. Bio je Zoranovo i moje godište, nosio je uveliko pištolj. Jednom prilikom je dovezao krvave face. Šmrkala je kokain sa njim.
Jedno veče sedeo sam sa Gocom na ogradi i pričao i tada se pojavio taj lik sa sve Stafordom. Poludeo je kad je video da razgovara samnom, bio je patološki ljubomoran , mislim da je bio ljubomoran čak i na Zorana, što je van svake pameti. Poleteo je na mene, uneo mi se u facu i rekao „Budem li te još jednom video sa njom progutaćeš sve svoje zube!!“ Stresao sam se od straha.Prolazilo mi je kroz glavu „Samo ti je još trebalo da te unakazi razjareni niskočelac, i to bez razloga“
Izustio sam: „Takneš li me pozvaću policiju“
Odgovorio je maloumnički : „Ja sam jači od policije!
Jel ti jasno, govno malo?“
Goca je rekla : „Nemoj njega ! Nije ti ništa skrivio, poznajemo se od detinjstva, on mi je kao brat.“
Puknuo ju je u glavu i izdro se i na mene i nju : „Ti mala polazi samnom , a tebe da nisam video u njenoj blizini!!!“
Ona ga je zagrlila i pored udarca koji je popila u glavu.(redovno ju je tukao , čak više i od ćaleta. Mislim da je ćale i prestao da ih leši)
Ja sam se samo okrenuo i otiša u kuću. Neko vreme se nisam osećao bezbedno , u odlascima do škole sam se okretao, paranoisao ,mislio sam da me ovaj niskočelac prati.

Odaljio sam se od Zorana, Goci sam se javljao samo u prolazu . Išao sam u drugu školu,skroz drugi profil ljudi od onih sa kojima je Zoran išao u srednju. Moji su iskamčili preko gradskog konkursa stan sa povoljnijim kreditom. Preselio sam se u skroz drugi deo grada. Zorana sam retko vidjao. On je završio trogodišnju školu. Ja sam kasnije upisao fakultet, prolazio sam nekad starim krajem. Sretao sam Zorana pored tezge, prodavao je čarape i posteljinu. Tolko smo se odaljili jedan od drugog da nismo mogli da održimo konverzaciju ni pet minuta. Pitao bi ga za Gocu ,roditelje. Mučno mu je bilo da odgovara na pitanja o Goci. Rekao mi je da se i dalje mušlja sa krimosima.Izlazi kao sponzoruša , tretirali su je gore od kerova lutalica. Bolelo ga je što ništa nije mogao da promeni.
Prehranjivao je porodicu, čika Raša je umro od ciroze. Majka je dobijala mizernu penziju.

Prošle su godine. Jedno veče sam sedeo kući i vrteo kanale na TV-u. Čuo vest.
„ Maskirani napadač na motoru je ispalio više hitaca u vozilo koje je stajalo parkirano. Ranjeni mladić(M.H.) je prevezen u Urgentni centar. Po policijskom izveštaju on je od ranije poznat policiji. Drugo lice, mlađa ženska osoba (G.M), koja je bila sa njim u kolima, podlegla je povredama na putu do bolnice.
A, sad najnovije vesti iz kulture.....“

Dogodovštine i ispovedi koje možeš da čuješ kod Milomira Marića u “Ćirilici“ nisu ni približnog kvaliteta kao kamiondžijske sa ture po Evropi i cenkanja sa trandžom ili lovačke i gonjenja lisice, a susreta sa međedom oči u oči. Zašto? Pa dok priča ne sadrži masne detalje slušalac neće biti sit, isto kao i sa ručkom. Vegani stop.

Elem, nema zanatlije koji ne ume da premazuje, k’o što nema treznog banderaša. Uveliko sitni petu banku, žena daje slabo ali zato retko, pervezije negde moraju da se sprovedu kad već u kući ima embargo na iste. Dve domaće pre doručka za dobro jutro i bolju cirkulaciju, pa u radionicu. Bitno je da kompresor dobro radi. Da, kompresor, on donosi hleb. Svaki dan se nađe neko sa kime će da prozbori koju o onim stvarima kako bi se monotonija zanata malo razbila, pa će se najčešće korišćeni izrazi povezani sa vulkanizerstvom zapakovani u seksualne okvire plasirati mušteriji koja je došla po uslugu.

As. Otac i majka. Bog i batina. Nije bitno da li je u pitanju hor mesne zajednice ili Akademskog kulturno-umetničkog društva, on je taj koji je glavni, uspešan, zaslužan i u svakom pogledu iziskuje da bude u centru pažnje. Njegova ličnost kombinuje sposobnosti fudbalskog menadžera (za organizaciju turneja) i Lučana Pavarotija (ali ne za pevanje, već za izdiranje na članove ansambla).
I baš svaki horovođa je, po sopstvenim rečima, onaj najnaj, malo kome priznaje da mi je makar i nalik.
Kad stigne neke godine u kojima se podvlači crta, uglavnom počinje da sere o svojim dostignućima, i tada brblja bez kraja i konca.

Upotrebiti snagu uma i moć prošlosti.
Prolaziš pored butika, neobavezan pogled kroz izlog, nema šta da se vidi i prođeš dalje. Ili ipak ima? Vraćaš se tri koraka unazad, ponovo pogledaš kroz izglancano staklo a sa druge strane, između rafofa sa garderobom nazire se- boginja! Nešto žensko, koje prevazilazi okvire prirodne lepote. Nešto nemoguće, što se viđa samo na filmovima. Izvajana prodavačica sa sisama kao futoški kupus. Duge plave kose i krupnih zelenih očiju. Oženio bi je a da pre toga ni reč ne progovorite. I ako je butik sa ženskom garderobom, časa ne časiš, ulaziš unutra, jer nemaš šta da izgubiš. Prosipaš neku priču, zbunjen i preplašen, kako si morao da uđeš kada si je video ali i usput bi kupio neki donji veš za rođendan koleginici, mada si pre sekund rekao da ne radiš nigde ali nema veze... priča nekako prolazi. I rukama i nogama joj uguraš u glavu misao- da si komunikativan i simpatičan. Sasvim dovoljno da se izdejstvuje broj telefona a samim tim i izlazak na kafu.
Za kafu sa njom se spremaš kao za svadbu najboljeg ortaka. I ako je u gradu espreso najviše 150 dinara, ti si poneo svu živu ušteđevinu kao da si krenuo na auto-pijacu. Ovaj put je komunikacija mnogo lakša. Pretresaju se uobičajene teme uz kafu; o porodici, poslu i ljubavi... Dok ova žena tvog života i nešto najlepše u šta si ikada gledao dok si pio kafu, ne predloži da pređete na vino! E to je već samo po sebi dovoljno, da onaj mališan u tvojim za tu priliku najboljim gaćama koje imaš, kreće da se vrpolji. Iz pozicije "gledam u opanke", lagano se grbavi kao i one bakice u prvoj fazi reklame za kosmodisk. Vrebaš trenutak nepažnje tvoje gošće da bi ga rukom postavio u "jarbol" pozu. U wc ne krećeš dok se ne vrati u prvobitni položaj ali ti pogled u njeno poprsje ne daje ni promil šanse da će se stanje u tvojim modernim gaćama promeniti. Vino te lagano dovodi u stanje totalne vladavine nad situacijom. Biraš trenutak i pljus! Kao iz rukav prospeš pitanje - hoćemo li kod mene?! E sad', pre bi moderatori uvažili predlog za odabrane neke moje definicije, nego takva ribetina tvoju ideju da odete kod tebe na prvom sastanku. Ali bato moj, šokovima nikad' kraja : "zašto da ne!?" - odgovara tvoja dobra vila. Sve ide bolje nego što si zamislio ali jedino što ne valja, je to, što tvoj vršnjak stoji kao onaj stražar ispred Bakingamske palate u Londonu. Ne pomera se!!! Imaš utisak da bi ga samo jednim dodirom doveo pred svršen ali bukvalno svršen čin. Toliko je napet.
Obreli ste se u tvojoj dnevnoj sobi. Tabu teme više ne postoje, pitanja sve direktnija, odgovori sve detalnjiji i slikovitiji. Poljubac visi u vazduhu. Ali "mali glavonja" ne popušta. Kao i Balaševićev petao. Nema nameru da promeni položaj. Navala emocija i strasti te dovode do ozbiljne zamišljenosti, jer sve vodi ka tome da ćeš se obrukati. Previše je vremena on u čvrstom agregatnom stanju da bi duže od pola minuta moga da obitava u vagini ovog top modela. Svestan si da će te izdati, da će tvoj seksualni čin trajati kao i dobijanje dinarskog kredita u HYPO banci, po principu, uđeš-izađeš i gotovo. Odlazak u kupatilo i šamaranje majmuna na brzinu odpada, jer si situaciju i kod nje doveo do usijanja, pa ne želiš da propustiš ovaj zicer. Skinuli ste se munjevitom brzinom, malog si pripremio za rudarski posao i on je ušao. Ti ne znaš šta se unutra tačno dešava ali ti ne uživaš nijednog trenutka, samo zoveš misli u pomoć, ne bi li ti skrenule pažnju sa ovog tvog životnog uspeha i na taj način produžio ovu već za tebe agoniju.
Pokušavaš da se setiš pokojne babe i njenih čukljeva na nogama, setiš se i brkate baba Rajke koja vam je komšinica na selu i njenog muža koji se jednom pijan ukenjo u gaće. Ali džabe. Ova lepotica pod tobom se uvija i dahće, kao da si joj jedini do sada priredio ovo uživanje. Pomisao na cigane iz popravnog doma "Vasa Stajić" na Voždovcu kako duvaju lepak i na teško bolesnu kevu od nekog drugara, odložiće završnicu za desetak sekundi! I naravno- evo ga! Vreme je da malog indijanca vadiš iz bunara.
- "Jesi li mogao malo duže?"- pita te uz osmeh
- " Mogao sam, da sam jebao nekog hobita!"

Metafora nesagledivih mogućnosti za napredak i prosperitet u nasumičnom preduzetničkom poduhvatu ili ideji. Parabola "puta" očišćenog od "svih prepreka"...što NEBO zapravo i jeste.

Elem, tragajući po haj-sikret vatikanskom arhivu za poreklom samog izraza (imam neke kupone od prošle godine iz Plejboja), naiđoh na podatak da se isti prvi put pojavio u engleskom prevodu Servantesovog "Don Kihota" iz 18.veka, mada kapiram da je svoju današnju slavu ipak stekao neposredno po nastanku i daljem eksploatisanju izuma zvanog AVION. Stremljenja za kolonizovanjem kosmosa da i ne pominjem...

Kao manijakalni ljubitelj ove igre, trazio sam po internetu neke informacije o istoj. Put me je doveo bas ovde i od tada sam postao drug clan i deo Vase druzine. No, posto smatram da imam tu cast da igram najbolju verziju mau-maua na svetu, iznecu Vam pravila.

Osnovno je da svaki igrac na pocetku dobija 6 karata, a onaj koji izbacuje karte na talon ima pravo da zadrzi tri karte ako su neke od "jacih". Ako je i cetvrta karta "jaka", onda se moze ponoviti secenje, ili (ako vas mrzi da ih ponovo mesate), dodeljuju se onom ko ih deli. Na talon se izbacuje karte i poenta je da na isti izbacujete ili istu kartu, ili kartu u tom znaku. Pobednik je onaj koji ostane bez ijedne karte ( naravno ). U trenutku kada imate dve karte, izbacujete jednu i jedna vam ostaje, duzni ste da kazete "mau-mau" ( svaki put kada ostanete sa jednom kartom, makar 100 puta u istoj partiji) . Ukoliko to ne ucinite i neko vam sugerise da niste to rekli, po kazni uzimate jos tri karte. Kada nemate kartu kojom mozete poklopiti kartu na talonu, duzni ste da uzmete kartu iz spila. Ukoliko ni ta karta ne odgovara, samo kazete "dalje". Niste duzni uvek da izbacite kartu i ako imate znak ili kartu koja je na talonu, vec imate pravo da taktizirate.

Igra se sa dva spila.

Pravilo "uletanja" : Pravo da izbacite neku od "nejakih" karata, onih sto nemaju nikakvu funkciju. Dakle, i ako nije red na vas da igrate, a na talonu se pojavi karta identicna onoj koju i vi imate u rukama, imate pravo da je izbacite pod uslovom da igrac koji je na redu da igra ne spusti neku kartu pre vas. Ukoliko krenete da je izbacite, a taj koji je na redu izbaci kartu pre vas- nema kazne, samo ste osteceni za to sto su drugi videli vasu kartu.

"Jake" karte: Kecevi, mala dvojka, sedmice, osmice, devetke, pubovi, dame, dzoker.

KEC- Nikada ne sme ostati nepokriven. Ukoliko imate keca karo, preko te karte mora ici neka karta u karou, ili pub ( nebitan znak, jer njime odredjujete znak ). Mozete i da izbacite nekoliko keceva jednog preko drugog, i naravno, karta u znaku poslednjeg keca na vrhu ili pub, za kog nije bitan kec ispod.

Mala dvojka- Ukoliko je na talonu dvojka ili tref, a igrac koji igra posle vas izbaci tu kartu, uzimate 4 karte. Ako imate dzokera, imate pravo da ga momentalno iskoristite u sluzbi male dvojke i da taj koji vam je bacio uzme 8 karata, umesto vi 4. Naravno, to pravilo bumeranga vazi u nedogled, dokle god imate male dvojke ili dzokere u rukama. :) Igra se nastavlja u suprotnom smeru ukoliko je neparan broj dvojki izbacen.

Sedmica- Onaj kome je bacena, po kazni dobija tri karte. Naravno, ukoliko vam je bacena, imate pravo da i vi izbacite istu, tako da sledeci uzima 6, ako se nastavi niz, sledeci 9, itd... Desavalo se da neko dobije pola spila u rukama za vreme tog i takvog niza.

Osmica- Preskace igraca. Ukoliko je vi izbacite, ne igra onaj koji igra posle vas, vec onaj posle njega.

Devetka- okrece krug. Iskreno, mi je nismo praktikovali, ali kada sa nekim drugim drustvom igram, ona ima znacaj. Dozvoljeno je bacanje devetke na devetku.

Pub- Menja znak. Sme da se izbaci na bilo koju kartu osim na puba kojim je upravo promenjen znak. Dakle, npr. , na talonu je bila sedmica srce,a vi izbacujete puba list i kazete da menjate u tref ( mada, postoji stara mau-mau izreka da se u tref nikad ne menja,zbog male dvojke :) ). Nakon toga ste duzni da izbacite tref. Ukoliko neko izbaci bas puba tref preko te karte ( ima pravo da ga izbaci kao kartu u sluzbi tog znaka, ali ne moze da menja znak ), igrac koji igra nakon njega ima pravo da izbaci puba i da promeni znak, posto pub na vrhu nije menjao znak, vec je bio iskoriscen kao obicna karta. Ukoliko zavrsite pubom, pobeda vam se racuna duplo ( osim u navedenom primeru pub-na-puba ).

Dama- Kupis i cutis. Kada igrac pre vas izbaci tu kartu, uzimate kartu na spila i ne igrate.

Dzoker- menja svaku kartu.

Pobednik je onaj koji ima najmanji zbir u trenutku kada neko od igraca ima 505 i vise. Nakon partije, jake karte se broje po 10, pub i dzoker po 20, a obicne koliko i pise na njima. Kralj se broji 10. Zbir se zaokruzuje ( imate 67, pise vam se 65, a ako imate 68, onda 70 ).

E, sto se tice pisanja poena pobedniku, pripadnicima stare garde maumauista se ovo sto ce videti nece svideti. Naime, obicna pobeda se pise sa -40, a dupla pobeda -80. Obrazlozenje, opravdanje, razlog: Covek je na rubu propasti i ima 495 poena. Zavrsava pubom i pise mu se dupla pobeda. Doticni ce se tesko iscupati iz ambisa "pobedicom" od -20 ( cuo sam da se kod nekih pobede pisu -10 i -20 i najezio se ). Takvim pisanjem (-40, -80 ), unosi se dosta vise uzbudjenja i neizvesnoti u samu igru.

Dokaz nase manijakalnosti je taj sto imamo i jednu izmisljenu kartu koja je svemocna, ali sa kojom mozete da nadrljate ukoliko vam ostaneza brojanje. Ta informacija bicu dostupna svim zainteresovanim mau-mauistima. :)

Pokusajte da igrate ovako!