1. Priprema:
Sutra se probudi kao i obično. Izljubi sve ukućane, zagrli ih, i ako baš moraš poželi im i dobro jutro, jer nećeš ih videti neko vreme. Rutinski kreni na posao kao i svakog dana do sad, ali umesto tamo idi u banku i stavi kuću pod hipoteku, jer trebaće ti sredstva za život, opremu i u najgorem slučaju dobrog advokata. Kako bi zaštitio svoju porodicu više im se nećeš javljati niti ih posećivati - to je za opšte dobro.

2. Radna uniforma i rekviziti:
Svaki prekaljeni silovatelj iz parka zna da mora misliti i na žrtvu, te mora ostaviti dobar utisak (to ne podrazumeva da moraš imati milosti). Tvoj zaštitni znak biće crni, kožni mantil ispod kog ćeš nositi pantalone koje se lako i brzo otkopčavaju. Omamljivač je neophodan, kupi neki na struju, nismo u kamenom dobu pa da žene udaraš motkom u glavu - imaj stila. Kupi i neki egzotični vibrator ili neku drugu upečatljivu igračku, pravila to ne nalažu ali ti budi inventivan.

3. Alat:
Poželjno je da imaš pozamašnu močugu koja će delovati nemilosrdno, i na sam pogled uterivati strah u kosti. Želiš da budeš legenda čije će ime ostaviti dubok trag u istoriji. Ako te priroda nije obdarila, to ne treba da te spreči u izvršavanju svog cilja - kvantitet nadomesti kvalitetom i izdržljivošću.

4. Predostrožnost:
Obavezno obrati pažnju na to da ne pogrešiš lokaciju i odeš u gej park. Stavljaj dva kondoma jer bolesti ne biraju, napadaj u mraku i kada su manje gužve - nemoj nedeljom, tada su parkovi krcati a i nedeljom se ne radi. Nemoj silovati maloletnice, za to se ide u zatvor a i proizvode neobično mnogo decibela kada vrište (ne na travu, u novoj sam trenerci upomoć AAAAAAA!).

5. Taktika:
Iskusni vuk pažljivo bira zaklon iz kog će da napadne i deluje. Nauči da se stapaš sa žbunjem i korom drveća, izvežbaj manevar čučanj-klupa-skok-žena, budi u dobroj kondiciji kako te ne bi uhvatili ukoliko budeš prinudjen da bežiš, i posle bludnih radnji se sredi i mirno udalji sa mesta seksualnog opštenja kao da se ništa nije dogodilo. Napadaj sa ledja, na prstima, odlučno i brzo. Nemoj da siluješ na svetlu kako te ne bi videli.

6. Odstupnica:
Posle odredjenog vremena shvatiće kako se zoveš i ko si u stvari. Porodica će na tebe biti besna jer će ih banka izbaciti na ulicu, pa će sa policijom svesrdno saradjivati. Sklonište potraži kod neke starice za male pare, sa komšijama budi uljudan i prijatan, i odaj utisak najobičnijeg radnog čoveka. Ako te pitaju, radiš treće smene u jednoj fabrici, ništa upadljivo i zanimljivo. Promeni ime, ako može Ratko da jebe pola sveta, možeš i ti našu zatucanu i nesposobnu policiju.

7 .Ostali saveti koji će ti dobro doći:
Babe sporije reaguju i teže se brane, lakše ih je savladati, ali ti želiš da budeš profesionalac, faca, i zato zajebi babe i skači samo na mlado i zgodno. Što duže istraješ, mit o tebi biće veći. Menjaj metode i lokacije, i nemoj žrtvama oduzimati novac i nakit - nisi klošar, ti si klasa - prva liga trsitelja. Ako te uhvate, uzmi dobrog advokata, a u zatvoru napiši knjigu kako bi po njoj bio snimljen dokumentarni porno film sa Rokom Sifredijem, koji će ti doneti potreban novac za nastavak karijere po izlasku iz zatvora.

Srećno.

Scena 1.
Deca su na ulici. Podelili su se u dve ekipe po troje i igraju mali fudbal.
Medju njima, u ekipi jedan nalazi se i jedno razmazeno dete , koje su roditelji ubedili da je najlepse, najpametnije, da ce biti najbolji teniser, fudbaler i doktor.
Naravno ovo dete "zna" da je superirorno u odnosu na ostalu decu.
Partija fudbala je u toku , a ovo dete biva predriblano milion puta, lopta mu je oduzeta milion puta, a saigraci su ga zamolili da prestane da solira.
On se naravno pobuni.

Razmazenko: "Ja sam najbolji igrac, samo meni dajte loptu i cutite. Sta vi meni pricate kako cu da igram?!!"

Klinac iz suparnicke ekipe: "Marko, nisi u pravu , nemas veze sa fudbalom.

Razmazenko trazi podrsku od svojih saigraca, zatim od ostatka dece.

Ne nalazi je. Zatim besno uzima LOPTU KOJU JE ON DONEO,pa kaze:

"JEBITE SE! IDEM KUCI!" - ocekuje da ga ostali zamole da se vrati.

Ipak, ostala deca slegnu ramenima bez mnogo uzrujanosti i pustaju ga da ode.

SCENA 2.

Na slavi. Svi su za stolom i uzivaju u hrani i picu. Onda jedan "JA PA JA" lik krece da bocka nekolicinu ljudi. Daje neumesne komentare i provocira.
U raspravu sa njim se ukljuci nesto inteligentnija osoba , argumentima mu stavljajuci do znanja da je iskompleksirani kreten i da bi za sve bilo najbolje da prestane da se tako ponasa.

On iznerviran lepo zamoli domacina da umiri coveka koji ga je "spustio na zemlju".

Domacin : "Miroslave, nisi u pravu, sam si poceo da podbadas neke ljude ovde, pa se sad zalis sto su ti u lice rekli sta misle. Iskuliraj i promeni temu, necemo sad da dizemo prasinu oko toga!"

Miroslav: "E , znas sta, ocekivao sam da ces da me ispostujes. TI I JA SE ZNAMO GODINAMA , a ovde neke znas mnogo manje. Ne znaju oni kako je nama nekad bilo dok oni nisu dosli u drustvo. A i ti si kreten kad ih podrzavas!
JEBITE SE, IDEM KUCI!!"

Demonstrativno ustaje od stola.
Ljudi ga zabezeknuto gledaju. Ipak niko ne progovara.
Domacin kaze svojoj zeni:
"Marta , isprati Miroslava i daj mu jaknu."
Zatim se okrece ka jednom od ljudi za stolom i pita zainteresovano:

"Dragane, kako ti je na poslu, jel ti je uspeo onaj projekat? Pricaj"

- Ćao Dejv.
- Ćao Majkl.
- Ovde smo da vam predstavimo najnoviji izum koji je već postao hit u Americi, a sada može da se kupi i u čitavom svetu. To je portabl ciganka.
- Šta ti je to Majkl?
- Strpi se Dejv, objasniću. Vidite, u pitanju je žena romulanske nacionalnosti, ali složena tako da ne zauzima mnogo prostora i staje u ranac.
- Čemu to služi Majkl?
- Odlično pitanje Dejv. Da li imaš puno sreće?
- Ne. Žena me je nedavno ostavila, slupao sam oba automobila, bankrotirao sam, sin mi je peder, ćerka sklona samoubistvu, a komšijski pas mi je odgrizao levo jaje.
- Znači kanal.
- Kanal Majkl.
- A šta ako bi ti rekao da tvoja sreća ubrzo može da se promeni?
- Nema šanse Majkl. Zakucan sam za dno. Živim na ulici.
- Uzmi portabl ciganku u ruke.
- Malo se oseća.
- To je prirodno ne brini. Skini gaće Dejv.
- Ali Majkl...
- Uradi to.
- OK Majkl, ti znaš najbolje.
- Navuci je na kurac.
- Dobro, evo, opaaaaaa.....dobro je ovo. Nije loše nikako.
- I šta se to čuje Dejv?
- Zvoni mi telefon.
- Pa javi se slobodno. Portabl ciganku možeš i da pustiš, stajaće nataknuta i ako je ne držiš ruakama.
- Halo, Dejv ovde. Da. Da. Odlično. Ma ne mogu da verujem. Hvala, hvala.
- Šta se desilo Dejv?
- Prošao sam petsto 'iljada na kladži. Igrao sam Fulam iz dva u dva sa Mančesterom i još neke tekme.
- Bravo Dejv, a reci mi kada si poslednji put prošao na kladži ili kada ti se nešto lepo desilo?
- Pa pre nekoliko godina smo žena i ja....
- Čekaj. Pre nekoliko godina ti se desila poslednja lepa stvar?
- Da.
- Znači prva sledeća ti se dogodila kada si natakao portabl ciganku na kurac?
- Da Majkl. Ladno se tada desilo.
- Evo ljudi. Čist dokaz da deluje. Ako ste tužni, nemate sreće, loše vam ide u životu, portabl ciganka će vam pomoći. Samo je izvadite, nataknete i sreća dolazi i traje narednih sedam dana. Laka je i za održavanje. Evo pogledajte. Kora hleba i ona je sita narednih deset do dvanaest sati. Lako se i pere. Evo probaj Dejv.
- Kako Majkl?
- Uzmi je u ruke. Donesi je ovde do korita. Potopi u vodu, trljaj, potopi opet i trljaj još malo. Gotovo. Čista je.
- Vau Majkl, ne mogu da verujem da pre još nisam pazario ovo. Savršeno je.
- Naravno da jeste. Portabl ciganka ide u nekoliko modela, plave kose, crne kose, šatirana, a uz malu doplatu može i da govori. Evo vidi Dejv, samo je ovde stisneš.
- Kume, daj neki dinar Bog će da te blagoslovi.
- Neverovatno Majkle, šta je to rekla.
- Nešto na srpskom. Tamo ih uzgajaju i kultivišu za naše tržište.
- Odlično.
- Dakle, portabl ciganka može biti vaša za samo tri hiljade devetsto devedeset devet zarez devedeset devet dinara. Ukoliko pozovete u narednih sat vremena, na poklon dobijate i kartonsku kutiju za čuvanje preko noći i to džabe. Portabl ciganka. Sreće će da zakuca i na vaša vrata. Hvala Dejv, vidimo.
- Pozdrav Majkl, odoh da podignem pare i kupim portabl ciganku.

- Kreteni, kreteni, idioti ! Pa sad ste našli da bušite, moj Fransi da doživi nervni slom ! Evo sad laje, laje i ne može da se smiri. Ovaj narod, to ne ne, jeb'o vas Putin razni zločinac i cela Rusija. Vas stvarno treba izolovati od celog sveta, samo sankcije, sankcije i bombardovanje ...

- Ko je ova lujka ?

- Ma pusti je, psihijatrijski slučaj. Skroz odlepila,do podne mrzi sebe a od podneva ceo svet i priziva bombardovanje. Nego probuši ti zid na još ova dva mesta, pa da provlačimo kablove.

Trokiranje sa rucnom
... je kad neverujes sta si cuo (TROKIRAS), ali te trgne nova luda vest (RUCNA)

Trokiranje je kada ukljucis televizor posle 3 dana (izuzev precizno tempiranog gledanja South Parka) i TV Avala te doceka sa vescu da je decko ubio majku (trokir’o si zar ne). Sve to oni lepo opisuju, kako je ona bila ponosna na sina i da ne znaju sta mu bi, uz utiske kolega sa posla koji su sokirani. Gledas, ne verujes, spominju kako je policija pored pistolja nasla i drogu (mozes misliti). Sve izvestavaju, njena slika, zgrada gde su ziveli... ti gledas, ne verujes, uhvatis sebe sa telecim pogledom... jednostavno TROKIRAS.

Tako polu ziv, grogi od soka, sa daljinskim upravljacem u ruci, vesti idu dalje, kroz maglu ih cujes, te nesto Novak Djokovic ovo ono, jos neke sportske vesti, u jednom momentu resis da probas da se osvestis od soka, gotovo nesvesno pomeris prst i prebacis na drugi program.

Zatreperi ekran, promeni se kanal, uletis u sred „Headlines-a“ B92 i cujes „Kako B92 saznaje Ratko Mladic je u psihicki labilnom stanju i neuracunljiv“. To se zove RUCNA. To te katapultira iz najdulje telece sok kome i baci te u „light“ smeh opet naravno uz nevericu sta si cuo.

Cela prica kasnije, u reportazi, ostavlja sasvim drugaciji utisak, mnogo realniji - ipak je to B92 saznao preko operativaca (valjda DB-a)... ali bombasticna vest „Kako B92 saznaje Ratko Mladic je u psihicki labilnom stanju i neuracunljiv“ je kocenje u mestu dok si testirao najnoviji prototip porsea zvani "koma":

Ratko Mladic, inace do danas poznat po najzdravijim delima u Srbiji a i sire, je sad odjednom nesto kao lose... a da stvar bude jos ludja to saznaje B92, verovatno iz prve ruke, verovatno je sam Veran Matic pio radzu s njim dok su guslali pa mu se ovaj izjadao.

- Švedska: Modeli kod kojih preovladava svetla boja spoljašnjosti. Vizuelno vrlo prihvatljivi i kvalitetno građeni, dugo rade svoj posao i po najtežim uslovima. Bezbednost ogromna, izdržavaju puno onih koji ih drndaju čak i istovremeno i time se diče toliko da to često završi na filmu. Solidno će te iskoštati, ali standard, jebiga.

- Nemačka: Dosta nalik švedskim modelima. Nešto malo „grublje i mišićavije“ linije, uglavnom skupog održavanja ali retke intervencije. Visok kvalitet, dobro očuvano, pa i ako promeni vozača, opet je u odličnom stanju. Manje se javno reklamira.

- Italija: Jako lepa spoljašnjost, ekstravagantnih boja i stila, brzo, živahno. Ali ne baš vrhunski kvalitetno. Ubrzo pošto se njihov model preuzme, spoljašnjost propada, a primeti se i da ne troši tako malo, a zaobljava se i linija. Održavanje mora biti konstantno i na to odlazi solidna količina para. Ali služi.

- Francuska: Slično Talijanima, ali nešto izdržljivije spoljašnjosti. Dugo ostaje lepo i udobno, zahteva jako nežno rukovanje, ali troškovi održavanja su nebeski!

- Rusija: Traže konstantna ulaganja u njih, ali sitnija. Spoljašnjost tu i tamo, vidi se neki trud na tome kod modela novijeg dauma. Funkcioniše i u najgorim i najsurovijim uslovima tako da pali i na najgoroj hladnoći. Šta god sipao, tera.

- Engleska: Nepopularno i nepoznato kod nas

- SAD: Masivni i teški modeli, navikli da troše prekomerno. Velikih gabarita i teški za rukovanje pri glavnoj nameni. A opet, samozadovoljni i nadmeno se njih drže dok na TV-u reklamiraju elegantnije linije.

- Srbija: Neobična mešavina stilova i karakteristika. Fina potrošnja obzirom na veličinu modela, traži stalna ulaganja različite visine. Često su radovi na njima improvizovani. Vrlo ćudljivog načina rada i često kao da namerno zajebava. Ispušta čudne zvuke koji iritiraju, lupa sa svih strana, ali uvek može još da tera. Korisnici često tvrde da svaki problem imaju tendenciju da rešavaju udarcima. Tvrdi se da se na taj način vrlo efikasno zatvaraju pojedini delovi koji zevaju kada ne bi trebalo, ali ta se moda polako napušta. Jednom kada to preuzmete, pomirite se sa činjenicom da ste na poduži period sa tim zaglavili i da jedino preostaje da ćutiš i trpiš.

Godinama se žitelji lozničke nahije žališe na ovaj loš drum po kojem behu krateri ko da je Seka Aleksić skakala u dalj na njemu. Bio je to čuven put jer su rajetini koji biše osudjeni hoditi po njemu gledajući ga došli do zaključka da je baš na tom drumu Kraljević Marko kurcovao Turke orući ga njima ispred nosa. I ne žališe se mnogo na njega valjda ponosni na legendu o čuvenom Marku. Tek tu i tamo bi poneko uzdahnuo gledajući za otpalim točkom koji je odlazio ispred njihovih kola negde u pravcu runjanskog atara. Poneko bi čak i jauknuo ako su mu gibnjevi na kočiji bili nedovoljno našprengovani pa mu upadanje u omanji krater pomerio crnu džigericu i bubce.

A onda se sve promeni!

Elem, pronese se medj' narodom aber da se neki od uglednih srpskih knezova tu skoro nešto podžakao sa kneginjom i od tad post'o bećar, ponovo dostupan uglednim srpskim gospodjicama koje žarko želehu jednog takvog djidu uz koga bi se i one štrpnule za parče slave. Ali neznadjahu u naivnosti svojoj da taj ne beše knez nad knezovima nego Prvi Podknez u hijerarhiji srpskoga vladajućeg staleža. I izbor je pao na gospodjicu iz okoline lozničke varoši. Ali, kako tada vladahu takve prilike u državi niko ne smede izvestiti o milom dogadjaju jer sam PP tako naredi osta samo na nagadjanjima da li je PP zaista ušao u novu mirnu luku ili ne. I dan danas je to za svekoliku raju srpsku nepoznanica. Za sve osim za varošane lozničke koji dobiše nesumnjivu potvrdu ovoga u vidu novog asfalta na drumu iz priče.I znali su, osećali celim bićem svojim i svakim damarom da ga PP napravi nešto iz ljubavi koja ga obasjaše a više da svoju lepu kočiju ne bi razbijao dolazeći u novu tazbinu. Iz zahvalnosti za ovo nazvaše ga po zadužbinaru njegovom, Vuč....ovaj, Zetova džada!

W.A.Mozart ( 27. januar 1756 – 5. decembar 1791 )

Mit o Mocartovoj smrti jedna je od najlepših, najromantiziranijih i najnetačnijih priča koje su ikada postojale o genijalnim umetnicima! Svakako da je nenadmašna austrijska pijandura bila poslata čovečanstvu od strane Svevišnjeg u nadi da će moći nešto da promeni nabolje u grešnom svetu ovozemaljskom, ali i pored svoje jednostavne ali i neopisivo uzvišene muzike Mocart prosto-naprosto nije bio uzvišen, i tačka! Voleo je da psuje k'o manijak, jede kobasicu sa krompirom, pije šta stigne, šmrče fuš burmut i spava zaražene bečke kurave, zbog kojih, baj d vej, i rik'no. O da – ništa tako spektakularno kao što je dirigovanje jebene «Lakrimoze» iz kreveta! Kombinacija sifilisa, prehlade, hroničnog umora i ko zna još čega, učinila je da najveći kompozitor svih vremena skonča otečen k'o pčelarski pripravnik i sa ogromnim čirevima po celom telu koji su pucali kako je koji stig'o. Soba je, po zapisima svedoka, tako opojno rezila da se sveštenik dobra 3 sata nije usudio da uđe i «okadi» telo...

L. van Beethoven ( 17. decembar 1770 – 26. mart 1827 )

«Svetlost...! Vidim svetlost!» - bila je, navodno poslednja rečenica Betovenova. I niko nije ni sumnjao da jeste. Gluvi kompozitor - revolucionar po religiji i teški drkadžija privatno – izrekao je svetu svoji poslednju viziju. Istina je, pak, neobično svakidašnja. Po izjavi sluškinje koja je bila prisutna Betovenovom poslednjem uzimanju vazduha, cenjeni Ludvig se, da prostite, uneredio u sopstvenom krevetu te je zatražio da se otvore prozori ne bi li se soba malo provetrila. Dakle, opet ništa spektakularno.

Gaj Julije Cezar ( 100 p.n.e – 44 p.n.e )

Brut je, naime, bio Cezarov polubrat a ne usvojeni sin kako su nas učili u školama. U trenutku Cezarove smrti u Senatu, prilikom kada su nesrećnog Gaja Julija na smrt izboli ostali nezadovoljni senatori, nema ko ne zna da je pošto je u grupi svojih ubica na svoje veliko iznenađenje video i Brutusa, dotadašnji doživotni tribun Rima izjavio «Zar i ti, sine Brute?!». Citat se kao floskula koja simboliše «svaku neočekivanu izdaju» čak i dan-danas koristi u svakodnevnom govoru mnogih naroda ali tih Martovskih Ida 44', značila je nešto potpuno drugo. Cezar je, ustvari, svoju poslednju rečenicu namenio Brutu kao upozorenje da će - obzirom da se pomamio za vlašću te izdao i svog polubrataće - i sâm tako završiti, a ne kao izraz sopstvenog razočarenja. I zaista – nedugo posle atentata, galske poglavice verne Marku Antoniju, uhvatile su izdajničko kopile i ubile ga te je tako pomenuto bilo prvo od zaverenika protiv Cezara koje je i sâmo likvidirano. Jebiga. Ko drugome jamu kopa...

Josip Broz Tito ( 7. maj 1892 - 4. maj 1980 )

Obzirom da je drug Tito bio teška facetina a i mi Srbi smo bili a i dalje smo teške budaletine, nisam baš siguran koliko mogu da osporim njegove, navodno, poslednje reči. "Ja sam poslednji Jugosloven" i "Čuvajte mi Jugoslaviju - dobar je to hotel...", zaista zvuče vrlo verovatno. Smrt fašizmu!

MOGUĆE ISTORIJSKO POREKLO IZRAZA:

Po istoričarima i lingvistima postoje dve verzije za ovaj neverovatan paradoks. Po prvoj ovaj izraz za (svetlo)žutu kosu nastao je zajedno sa potrebom da se razdvoji prirodno svetla kosa od one koja takvom postaje sa godinama. Onaj ko je bio u poziciji da presudi u toj polemici bio je na svoju nesreću daltonista (nekoliko vekova pre nego što je uopšte taj fenomen naučno opisan i objašnjen) ali je ipak lucidno izabrao izraz "seda kosa" (u ta davna vremena nisu postojale kancelarije, učionice... ali ni televizija, internet, playstation, automobili... itd... pa su verovali vi ili ne stariji ljudi mnogo više SEDEli od mladjih!!!). Medjutim, za prirodno svetlu kosu morao je da se izjasni i on je to krstio baš onako kako je i video - PLAVA boja. Srbi su i tada mnogo više verovali raznim autoritetima nego sopstvenim očima, pa su oba predloga prihvaćena (uključujući i ovaj "sa greškom"). Govorni jezik je jedna izuzetno dinamična kategorija, tako da vreme ispravlja manje više sve nelogične, nepraktične, neprecizne... stvari. Medjutim kada je greška mnogo velika i previše očigledna, nema šanse da se bilo šta promeni (bar kod nas je tako) ni za 1000 godina (u ovom slučaju oko 1100) jer se takve stvari ovde doživljavaju kao "amanet", tako da se izraz PLAVA KOSA za kosu žute boje održao do dana današnjeg.

Po drugoj verziji radilo se o prvom značajnijem samoorganizovanju žena u Srba. Naime Srpkinje sa svetlom bojom kose (danas poznate kao "PLAVUŠE"), iako najlojalniji deo tadašnjeg izrazito patrijahalnog društva, sve su mogle da trpe - ali nikako da se pomire sa nazivom "ŽUTICA" koji se osim za njih i tada koristio za jednu opasnu zaraznu bolest. Nije tu bilo nekog pravog organizovanja u današnjem smislu reči, već više onako spontano, svaka za sebe, ali su svi tadašnji muškarci koji su imali neku žuticu (tj. plavušu) u kući u medjusobnim razgovorima shvatili da imaju isti problem koji im takoreći jedini remeti porodičnu idilu. I tako veoma napredno za to vreme, mimo svih tadašnjih srednjevekovnih propisa i običaja odluče da tadašnjim ženama (preciznije "Srboplavušama", kojih se to i ticalo) prepuste da same odluče kako da nazovu boju svoje kose i da se taj problem reši vo vjeki vjekov. Ali ispostavilo se da ni rešenje nije tako jednostavno, jer kao što je žuta boja imala nezgodno izvedenu imenicu ženskog roda za takvu boju kose (žutica), ni sa ostalim svetlim bojama nije bilo sreće! ZLATICA je bila čuvena štetočina, BELKA drugo najpopularnije ime za drugu najpopularniju domaću životinju, NARANDŽA je bila naziv za jednu ukusnu voćku i bilo bi to ustvari OK da nema snažne asocijacije na celulit... itd... itd... i prva boja koja nije pravila nikakve probleme bila je plava (tj od nje izveden naziv za ženu plave boje kose - PLAVUŠA), pa ko onda još da mari što nema ama baš nikakve veze ni sličnosti sa žutom od koje se krenulo. I bi tako (sve do dana današnjeg).

Malog Miću život nikada nije mazio. Još kada je imao dve godine majka i otac su ga zlostavljali. Jednom prilikom su ga toliko nagrdili i potom misleći da je mrtav otišli za Nemačku. Mića, iako mali, zapamtio je neopisiv bol koji su mu svakodnevno nanosili roditelji, a naročito njegov otac svojim falusom. Dalji život ovog deteta činio se nemogućim. Međutim, priča ne bi bila priča da tu ja kao autor nisam umešao prste. Njega je sledećeg dana poluonesvešćenog pronašla suseda Marta koja je došla da od ove porodice zatraži malo šećera da ne silazi u prodavnicu. Rešila je da ga prisvoji i odnela ga je sa sobom u svoj stan na poslednjem spratu. Tokom par godina, Marta ga je negovala, pa mu je čak nadenula i novo ime. Nazvala ga je Dorijan. Njegov život se polako vraćao u normalu. Imao je nekoga ko bi mu svako veče pred spavanje čitao priče, ušuškavao u krevet i oblačio ga u haljine.
Jednoga dana, neka to bude recimo 14. Decembar, Marta je umrla. Sahranjena je pored svoga muža. Dorijan je tada imao 8 godina i Martina porodica nije htela da preuzme brigu o njemu. Smestili su ga u internat. Kako nije imao šta drugo da oblači osim haljina, to su pojedini profesori shvatili kao znak da krenu u akciju. Njegova bolna iskustva iz detinjstva su se ponavljala iz noći u noć na stolu zbornice. Tokom 3 godine boravka u internatu, Dorijan je usvojen od strane bogatog para koji nije štedeo ne bi li imao što više dece. Dorijan je mislio da su to dobri ljudi i da će mu pružiti dom. Ovi razvratnici su ustvari usvajali mnogo dece da bi mogli da orgijaju svakodnevno. Muž je bio lekar, a žena učiteljica. Dorijan je živeo sa njima i stoički trpeo razne stvari u svojoj guzici. Par koji ga je usvojio smatraoje da nije više seksualno zanimljiv jer je omatorio. Napunio je čak 18 godina. Dorijanu su dali karticu bez limita u znak zahvalnosti za sve što je pristao da uradi.
Rešio je da iskoristi neograničen priliv novca i da se okrene putovanjima po Evropi. Putovao je po mnogim zemljama. Došavši u Francusku naučio je da treba pažnju posvetiti modnim trendovima. Često je išao u Luvr obučen u haljine po najnovijoj modi. Bio je veoma srećan pošto su te haljine bile markirane i lepo su mu pristajale. Jedne večeri je imao zakazan sastanak sa kustosom Luvra. Zvala se Emili. Pošto je hteo da izgleda lepo, otišao je kod frizera i ofarbao se u plavo. Popevši se na vrh Ajfelove kule gde je sastanak trebao da se održi, video je Emili kako stoji uz ogradu i zove ga da priđe. Odmah ga je savatala. Primetivši da Dorijan reaguje na njene poljupce nečim između nogu, shvatila je da on nije žensko kao što je mogla pomisliti zbog haljina koje je oblačio. Ona je bila lezbijka i to joj se nimalo nije svidelo. Pobegla je kući. Zbog ovog incidenta, Dorijan je odlučio da se preseli u Milano i promeni svoj život iz korena.
U Milanu je primio katoličku veru. Primio je u svakom smislu te reči, ali o tom po tom. Kupio ogroman stan i počeo da se oblači kao muško. Išao je na razne događaje, tako da je i poziv mladog druga Đanija na fešn vik oberučke prihvatio. Gledali su nove kreacije za proleće-leto i to je Dorijana oborio s nogu. Posle revije je otišao kući i očistio prašinu sa kutije u kojoj su se nalazili karmini, tange, haljine i umetci za kosu. Ponovo je krenuo po starom. Jednom prilikom dok je bio u Vatikanu da vidi papu, puklo mu je slepo crevo. Morali su hitno da ga prevezu u bolnicu i operišu. Kada se probudio, shvatio je da je u katoličkoj bolnici gde su lečili sveštenike, pa i samog papu. Tu su ga smestili jer sa rasprsnutim slepim crevom ne bi stigao do neke dalje bolnice. Kada je se malo oporavio i došao k sebi primetio je da ga kardinali i sveštenstvo koje se tu lečilo gledaju sa oduševljenjem. Znao je da oni žele nešto što njemu nije strano. Iz tog razloga, ustao je sa kreveta i natrtio se. Pala je neviđena katolička redaljka. Na kraju je stigao papa i dok ga je odrađivao urlao je na Dorijana da se moli dok ga on guzi jer je to jedini put, put pročišćenja. Posle dva meseca Dorijan je pušten iz bolnice. Poučen ovim iskustvom i herpesom koji je dobio od sveštenstva rešio je da promeni veru. Postao je ponovo hrišćanin.
Otišao je u Makedoniju da živi. Tamo je krenuo na časove pevanja, ali je ubrzo izbačen jer nije znao da peva. Pošto je već prilično nabacio kilažu tokom boravka u bolnici, haljine mu nisu više pristajale tako dobro kao pre. Rešio je da se oproba u šou biznisu kao pevaljka. Dobio je svoj tv šou koji ga je proslavio. Ova nacija ga je prihvatila takvog kakav jeste i pružila mu šansu da postane njihov zaštitni znak. Dorijan je nastavio da se oblači kao žena i da peva izazovne pesme koje su masovno privlačile mušku, seksualno neopredeljenu publiku. Dorijan je sve to prihvatio sa uživanjem. Njegov život se konačno sredio i on je sada bio potpuno ispunjen i srećan.
Pošto je sad bio član pompezne makedonske estrade, znao je da mu pored imidža treba i umetničko ime. Sinulo mu je! Želeo je da se seća Marte koja je umrla 14-og decembra i morao je to da ubaci u svoju ličnost da je ne bi zaboravio. Ime koje mu je ona dala trebalo je da zvuči izazovnije, tj. pederskije. Posle sumiranja ovih faktora bitnih za estradnu identifikaciju, Dorijan je sebi nadenuo ime Doki 14. Sve ostalo je istorija.

>>Špica, i početak emisije:
(Karanović nas već dočekuje u standardnoj pozi, baca ljutit pogled ravno u objektiv kamere, tako da energija nastala od impulsa njegovog zurenja izaziva kratak spoj na električnom kolu i kamerman završava na VMA)

-"Dan je lep, napolju je sunčano, upravo ste završili svoj prekrasni ručak spremljen veštom majčinskom rukom, sad razmišljate da malo prilegnete u svom toplom, porodičnom idilom okupanom, domu, zar ne ?"
(Šmekerski se naginje na stranu, levo oko polako počinje da spušta, kao da će da namigne)
-" Nije svima tako savršen život ! Nekome nema majčinskog osmeha da ga ozari, kad dodje iz škole sa dobrim vestima. Neko je taj ručak pojeo na slamčicu jer su mu udovi odnešeni u stravičnoj nesreći u kojoj su mu takođe i nepovratno oduzeti najmiliji. Neko neće moći da se zavali u fotelju i razmisli o današnjem danu, jer će odmah morati da krene sa radnim obavezama kako bi prehranio oca koji ima Parkinsonovu bolest !"
(Završava Karanović u Njegoševom stilu)

>> (Gledalac guta knedlu, razmišlja dva puta o prelepim jagodama u šlagu, koje je nameravao da proguta kao Lisa An semenu tečnost. Nesigurno, polako gura dezert od sebe, i na licu stvara grimasu sličnu onoj koju Dejan Cukić složi kad vidi oba svoja fana na njegovom koncertu)

>>Početak priloga:
(Prikazuju se predeli napustene visoravni na jugo-istoku Srbije, a Jovanovićka se gadja nekim "činjenicama" o depopulaciji i prelasku ljudi sa sela u gradove. Prikazuju neku šupu, bez vrata, prozori su zamenjeni poderanom ceradom sveže skinute sa nečijeg Juga. Kroz nešto što bi trebalo da predstavlja vrata, polako se nazire galava nekog klinca, sekund kasnije i čitava forma ovoga sisara se može videti. Mali polako kreće ka kameri, kako sve više prilazi, beda i nemaština ga upotpunjuju. Tu sad kreće govor koji objašnjava njihovo zapadanje pod krilo siromaštva, naravno da isti traje koliko i naš put ka Evropi. Nakon proveravanja porodičnog stabla i objašnjenja kako nemaju nigde nikog, kreće intervju sa klincem)

-"A je li tebi ovde teško ?"
(Ispucava Jasna prvo glupo pitanje)
-"Pa nije baš lako, ali šta mogu, tu mi je sve, navik'o sam !"
(Reče mali skromno, ostavljajući ralo od 40 kila i pripinjajući vola od 400 istih)

-"A da li bi voleo da imaš lakši život ?"
(Ispuca ona i drugo isto glupo pitanje)
-" Jok kučko voleo bih da čitav život prevrćem kravlja govna po njivi na kojoj jebeno nikad ništa da nikne !"
(Pomisli mali u sebi, ali na pitanje odgovori samo klimanjem glave)

-"A koju bi stvar najviše hteo da imas u ovom trenutku ?"
(Pa jebem mu majku ne može jedna stvar da mu promeni život, glupačo !)
-"Kompjuter !
(Odgovori mali naivno, praveći facu kao Stevo Žigon pred gomilom ljutih komunista, na koju bi i Milka Canić emitivno odreagovala)

(Glupa pitanja se nižu kao primljeni golovi naše fudbalske reprezentacije, a mali na njih odgovara isto, uglavnom gestikulacijom a ne rečima kojih i nema viška s'obzirom da ima prvi osnovne i knjige za drugi)

>>Žrtva koja se nalazi sa druge strane ekrana, polako počinje da pada u depresiju, otuđuje se od ljudi, prestaje da jede, pije, ozbiljno počinje da ugrožava svoje zdravlje neprekidnim razmišljanjem o sirotanu i nepravednosti života. Naravno da se i određena doza agresivnosti i besa javlja kao nusefekat na intelekulano vođenje emisije, ali potisnuta grižom savesti, agresivnost se potiskuje.

Ostali prilozi se mnogo ne razlikuju od ovoga, samo se mesto siromašnog klinca umetnu bolesna deca (patnje roditelja), samohrane majke, beskućnici itd...

Kasnije gledalac shvata da nema zbog čega da ga grize savest, da nije on kriv što mu je Bog podario zdravog brata/sestru, više-manje dobar život, shvata i da bi ljudi za viši rejting iskoristili i nečiju nemaštinu, bolest, tugu.

*Cilj definicije nije omaložavanje nikog, nije autor imao za cilj da se neko sa nekim hendikepom nadje uvređenim, ili da neko ko živi ispod proseka pomisli da je prozvan. Isključivo je definicaija usmeran ka emisiji Exploziv i prikrivenim ciljevima iste.

1. Parnica sa RTS-om
Prilično srodno parnicom sa državom, ali je poprilično novog datuma- otkada je pre nekoliko godina uveden harač na javno laganje. Naravno, prema RTS-u, dotični plaća 90% graždana, što deluje naročito čudno, jer (gotovo) niko u vašem komšiluku dotični ne plaća (i tako po celoj Srbiji). Jer, da 90% graždanstva zaista plaća pretplatu, valjda bi RTS imao novac za sudske takse da podnese tužbe protiv onih 10% što ne plaća (da, dobro ste čuli, RTS nema novac ni za sudske takse, i upravo je to razlog što nema masovnih "utuženja"). Ukratko rečeno, RTS nije pod kontrolom graždana, jer da je tako, ne bi našiiroko omraženi Tijanić bio direktor 10 godina, tako da narod ne vidi zašto bi dotičnu kuću "častio" sa gotovo 10 evra mesečno. I tužbe su krenule- RTS je poput neke pičke prvo utužio stanovništvo nekih sela po zapadnoj Srbiji, gde sve žive neke babe i dede. Za primer! No, ispostavilo se da javni servis nema signal po ovim selima, pa se ovaj "istorijski" proces završio krajnje neslavno po RTS- sudskim porazom. Stoga su nova utuženja na "stend baju", jer za razliku od parnice sa državom, čini se da novu vlast zabole nešto dupe za Tijanića i njegov upravni odbor, pa neće da im čuvaju leđa u nečemu što može da se pretvori u opštu bruku i rasipanje državnog novca.

2. Parnica pred Evropskim sudom pravde
Razmišljao sam da ovo poglavlje nazovem i "Parnica sa državom višeg reda". O čemu se radi? Otkada je Srbija pre desetak godina pristupila Savetu Evrope, graždanima je omogućeno da traže reviziju svojih parnica; te pretres svojih pravnih problema pred Evropskim sudom pravde, gde će najeminentnije kontinentalne sudije hladne glave razmotriti ono što ih mori. Naravno, broj parnica koje nisu protiv države se (iz razloga navedenih u prošloj definiciji, odnosno, zbog činjenice da ih je na domaćem sudu gotovo nemoguće dobiti) sveo na nivo statističke greške. Tome je naročito doprineo podatak da u jednoj susednoj državi koju nećemo imenovati, mali građanin dobio većinu parnica pred ovim sudom. I tako, počeše Srbi da idu od osnovnog do višeg suda, a kada bi i dotični presudio da je država u pravu, preskočili bi vrhovni, i zaputili bi ljubavno pisamce pravac u Strazbur. Ako bi Strazbur presudio u korist malog građanina, teorijski, to bi trebalo da bude obavezujuća presuda. No, razlika između teorije i prakse se još jednom pokazuje kao surova...
Državni tužilac: "Pa šta ako je tamo neki Francuz rekao da si ti u pravu!? Neće valjda neki stranci nas učiti našem pravnom sistemu! To što ti tražiš nazad je državna šuma i nema Boga da se to promeni!".

3. Parnica sa NATO paktom
Ova vrsta zajebavanja otpočela je u drugoj polovini sada već istorijske 1999. godine, kada su pred beogradskim okružnim sudom pravosnažno osuđeni strani državljani Solana, Havijer; Klinton, Vilijam; Bler, Entoni i Širak, Žak, na osnovu optužnice da su počinili ratne zločine. Mada će se i najrazumnija osoba složiti sa time da dotični jesu zločinci, naravno da je bila reč o mlaćenju prazne slame. Ne samo da u trenutku presude ni jedan od uhapšenih nije bio dostupan srpskim organima gonjenja, već nismo mogli ni Interpolovu poternicu da raspišemo za njima, jer, avaj, bejasmo izbačeni iz Interpola. I ne samo to- ni jednom od silnih policajaca koji su se 2 godine kasnije našli iz bezbednosnih razloga na ulicama povodom dolaska Havijera Solane na razgovor sa novim vlastima nije palo na pamet da mu stavi lisice i odvede ga na izdržavanje kazne u CZ, Zabelu, ili pak da vadi krompir u Padinskoj Skeli (iako mu presuda još nije bila ukinuta). No, ova presuda je bila samo uvod za još veće mlaćenje prazne slame, kada su razni pojedinci, porodice žrtava i organizacije počeli masovno da tuže NATO pakt, zemlje članice i njihove vojske zbog ratnih zločina, materijalne štete i duševnog bola. Ukratko, posle same "Republike Srbije"; "NATO pakt" je postao drugi omiljeni sudski protivnik. Ovi procesi su se uglavnom vodili pred sudovima u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Naravno- neuspešno. Ni jedan od 20ak poznatih procesa (nepoznate ne možemo da komentarišemo) nije se završio u korist građana Srbije. Čak, velikom igrom sudbine, NATO- koji je povukao okidač- ispao je nevin za pogibiju 16 radnika RTS-a, dok je istovremeno tadašnji direktor televizije dobio od našeg suda 10 godina ćorke za "nepreduzimanje mera zaštite u slučaju napada". A ko je izveo napad? Upravo onaj ko nije kriv: NATO!