Pojava otprilike proporcionalna ženi koja je prvi put sela za volan. I dok je ova u kola sela svojevoljno i u nameri da se nauči vožnji, i vremenom će nakon nekoliko iščupanih znakova, oštećenih automobila i zgaženih pešaka ipak koliko - toliko savladati ovu nezahvalnu veštinu, dotle će se SVAKI muškarac uhvatiti u koštac sa veš mašinom samo onda kada to bude zaista neophodno (nema više čistih ni gaća ni čarapa, a ni baba ni majka ni devojka ni žena ni komšinica..Nisu tu da priskoče u pomoć). Tada nastupa dvosatna borba sa tvrdoglavom skalamerijom, jednako mističnom za studenta, oca porodice ili mehaničara na proizvodnji spejs šatla.
- Halo? E u problemu sam.
- Kaži?
- Evo jebem se sa mašinom pola sata, neće da pere, preselio sam se pre dve nedelje, nisam je još uključivao. Govno bre, možda i ne radi. Sve sam živo stiskao, prilazio sam joj sa svih strana - ne jebe me dva posto.
- Vidi je l uštekana u zid.
- Nije..(jebanje majke, bliže i dalje familije). Evo sad sija neko narandžasto dugme, je l to tako treba?
- Valda. E sad - sipaj prašak, omekšivač, uključi program pranja i to ti je to
- Šta? Čekaj bre polako. Prašak? Nemam prašak, je l može šampon?
- Hahaha valda može, nemoj puno.
- Pa gde da ga sipam, u bubanj?
- Kakav bre bubanj imaš tu pregradu.
- Aha (pola minuta traženja pregrade, za svaki slučaj sipa u obe. I u bubanj) našao, šta sad?
- Jesi odvojio beli veš od..
- Da da što ne radi?
- Sad okreni točak i pusti je da radi.
- Ima dva točka jebemu.
- Taj što ima temperature. Koja je mašina?
- Neko gorenje.
- Taj sa temperaturama, drugi ne diraj.
- Dobro (okreće na devedeset stepeni, za svaki slučaj. Drugi za četvrtinu kruga na crtež sa listom, deluje miroljubivo). Jebote ne radi!
- Pa pritisni dugme konjino!
- Koje bre, ima četiri!
- Nisi normalan. Ne znam, probaj drugo.
- Drugo..A! Radi!
- E sad imaš i iskuvavanje..
- Ma kakvo iskuvavanje, radi, ćuti dobro je. Aj vidimo se.Posle 40 minuta:
- Halo? E bre ovo pomahnitalo, skače po kupatilu! Pokvarila si mi mašinu!
- Smiri se bre kretenu to je centrifuga! Mora tako, stara mašina!
- Aha dobro, uf al sam se usrao! Aj zdravo!Posle 10 minuta:
- Halo! E ja opet, puno mi kupatilo vode, šta je ovo?
- ...Garant nisi dobro zatvorio bubanj.
- E da me jebeš, tebe ne vredi ništa pitati.
TUTUTUEpilog: poplava, gaće pustile boju na majice, džemper se isteglio za tri broja. Zoveš gazdu i žališ se na mašinu.
Viktorijina umobolna "pesma".Ova pema je najbolji dokaz da je nekada bila na nekim,tezim ili laksim drogama,ciji se efekti danas mogu videti ,posto je ucesnik na "Farmi"!
Inace,Miskovicku nikada nisam preterano cenio ,ni kao pevacicu,ni kao rokerku(posto se jedno vreme lozila na rok),ali je imala tih par hitica koji su bili slusljivi i koje sam cak i voleo da cujem
Ja znam da je tebi krivo, da je tebi krivo, da je tebi krivo.
Ja znam da je tebi krivo, da je tebi krivo, Strasno krivo!
Mi dugo smo bili zajedno, pa tako moralo ja da se desi.
A sada ti bezi iz mog stana i stvari, stvari, svoje stvari ponesi.Ja znam da je tebi krivo, jer on ima sve sto sada meni treba.
Ja znam da je tebi krivo, jer on je pao ko s neba.
On brani kako prolaze mu dani, ne sedi u kafani i voli me!
Golove prima samo kad ima stomacne tegobe.
I pare i kola, strane cigare, sve ja to imam od njega.
Mi zimi smo tamo gde sija sunce, a leti tamo gde ima snega.Ja znam da je tebi krivo, da je tebi krivo, da je tebi krivo.
Ja znam da je tebi krivo, da je tebi krivo, veoma krivo!Ti volis pevace, on navijace, malde, srednje, stare.
Ti volis motive, on voli stative i pare i pare i pare i pare.
On je golman, moj novi decko je golman.Ja znam, sada znam, za mene samo on bice onaj pravi,
a ti ako zelis da samnom si , navuci dres i kapicu stavi.
Jer golman je dasa svetskoga glasa, znate ono kad se kaze , prva klasa.
On je vitkog stasa, po njemu valja se masa, bicu s njim
sve do poslednjeg casa!Ja znam da je tebi krivo, da je tebi krivo, da je tebi krivo.
Ja znam da je tebi krivo, da je tebi krivo i zato popi pivo.Mi volimo ovaj zvuk, ova pesma o golmanu nam prija,
a devojka koja peva o njemu, Viktorija!Ti nemas love, joj samo snove, o tome da ces biti bogat.
On vozi mecke i lomi precke.I nosi novi rolexov sat.
I dobre volje, mislim da ne mogu da izaberem.
Ti kao da necujes da golman je moj novi tip,
pa zar moram da se derem!On je golman.Moj novi decko je golman!
Pali se sestra, mnogo je ljuta.U prazno bez veze vice,
laze, lupeta, kao strumfeta i prica prazne price.
Golman bi da je zbrza, pa trza, a ona i ne mari.
Laze kucka da voli fudbal, lozi se na druge stvari!On je golman.......
Upeklo Sunce. Nemogućnost adaptacije ljudskog organizma na vanredno visoke temperature koje su, kao takve, uz direktni nišan sunčevih zraka tzv. ždraka na moždane receptore, činodejstvovale postanak svih svetskih religija.
Kad zvezda upekne svojih četeres stepeni u pasivnim predelima jedino što se aktivira je rad mozga i to dela zaduženog za halucinaciju.
A šta bi se drugo i moglo izroditi u podnebljima gde nema pristojnog drveta koji bi napravio debela hlada, gde je pesak habitat a voda privelegija debelih.
Ni frižidera nije bilo, pivo da ohladiš čoveče!
Ekipa iz kraja; Mojsije, Brama, Višnu, Šiva, Đizus, Zaratustra, Muhamed i Buda odlučili igrati fuce na male goliće, bio lep julski dan. Sunčan, veoma sunčan. Bilo bi izmereno rekordnih stepeni al još nije bio rođen ni Kelvin ni Celzijus. Ni Nives- da se ima makar kakve kokare usput. Bila doduše neka Marija Magdalena ali ta je odlučila biti poštena baš pred utakmicu.
Hoćeš majci fudbala, zvizdan puk'o, nije njima dobro. Seli oni tako i svaki se o svom jadu zabavio pokušavajući naći sebi hlada i puta u spasenje.Mojsije- Ljudi, hajmo se brčnut' negde, ne da se izdržati.
Zaratustra- Mojne sereš Mojsije, je l' ti vidiš negde more možda?
Đizus- Da, da, aaa bilo bi lepo. Nacrtaću ribu tim povodom.
Buda- Nema mora, kravu vidim. Napiću joj se mleka.
Brama, Višnu, Šiva uglas- Ne diraj kravu, debeli! Znaš šta je bilo prošli put!
Muhamed- Najbolje da se sklonimo u pećinu, tamo ima hlada.
Zaratustra- Kakva pećina, kakvo more, najbolje je po ovoj vrućini ići u planine.
Mojsije- Ja odoh do mora, ako ima ko da 'oće sa mnom nek' ide.
Muhamed- Povedi Židove hahahah kakva budala čoveče, čuj more...
Đizus- Heheh ajd nemoj Muhamede tako, nije hrišćanski smejati se drugom.
Muhamed- Priznaj pičko da je smešno. Odoh ja u pećinu.
Đizus- Hajd ti. Ja moram ostati ovde, Rimljani me nešto cimali pa da vidim šta hoće.
Budo bre ostavi tu kravu, pa vidi šta radiš od nje. I to i nije krava čoveče, to je
vo. Kako misliš tako neverovati u jednog boga.
Brama, Višna, Šiva- Jednog boga? Đizuse opet te puca Imedžineri frend, stvarno si asocijalan, moraš imati više drugova.
Buda- Meni svejedno.
Šiva- Debeli , tebi je uvek svejedno, samo da se ima šta pojesti, to ti je bitno.
Buda- Šivo, nabij sebi sve ruke tamo gde sunce ne sija, ščula? Mogu i debeli imati bogovsko telo, ja sam dokaz!
Đizus- Aj ne svađajte se. Pođimo s mirom i svetlosti božijom, pogledajte, svetlost...Eno Muhameda. Muha, daj nam po pivo čoveče.
Muhamed- Nema više alkohola! Sve ste popili, dojavila mi ptičica.
Buda- Opet je prič'o s gavranom...
Svi u glas- A JEST PUK'O ZVIZDAN, ŠTA JE OVO, BOŽE MILI! SPASI NAS!
Bog- Poslaću vam avatara, njega slušajte šta vam je činiti.I čekaše ljudi hiljadama godina da nađu puta pravoga i avatara da im poruku prenese. I stiže Avatar u 3D produkciji hiljadama godinama posle a ljudi ne nađoše puta božijega a najgore prođaše oni koji su izgubili daljinski od klima-uređaja pa ga sad gledaše tužno očima izgubljenim svojim, oznojenim.
Popularna mišljenja, predrasude i istorijske zablude koje jedan prosečan građanin Srbije gaji prema stanovnicima drugih zemalja i drugim nacionalnostima. Godinama, decenijama pa i vekovima izgrađivana i negovana seksualno-šovinističko-nacionalistička predubeđenja o NESRPSKIM narodima i narodnostima, koja su na kraju i od nas napravila seksualno-šovinističko-nacionalistička govna. Možda bismo mogli da i za to okrivimo sirote Turke i pet jebenih vekova zuluma ili da kažemo da nismo imali sreće na Bečkom Kongresu 1814-te godine, ali ovu specifičnu ''igru asocijacija'' smo sami izmislili, odigrali i na kraju u njoj pobedili. Doduše, ne treba previše da nam bude krivo zbog toga. I bez nje smo poprilično zajebani...
Spontani i ne-abecedni niz stereotipa po nacijama :
- RUSIJA
Dozvolite da započnem sa našom dragom, plavom, slovenskom i ortodoksnom braćom, Rusima. Oni su, naravno, NAŠI PRIJATELJI. Uvek su bili, uvek će biti. Večna ljubav prema njima otklanja svaku sumnju u njihovu eventualnu koristoljubivost. Komunizam, kupovina NIS-a, kvas i vodka, samo su neke od mnogobrojnih dobrih stvari koje smo od njih dobili. Vodka je, normalno, nacionalno piće koje piju svi, od deteta do starca.
- ČINJENICE : Kao ogromna država sa gomilom spoljno-unutrašnjih problema, Rusija nikada ni prema kome nije bila prijateljski nastrojena, sem ako je od toga mogla da ima neke koristi. Takva je sudbina i sirote Srbije a ugovor o izgradnji gasovoda je samo jedan od novijih dokaza da im je zapravo oduvek pucao njihov slavenski kurac za nas. Jebiga, ali tako je. Virus komunizma ne bih komentarisao ali je zato kvas izuzetno zdrav. Što se vodke tiče, ruski naučnici su u poslednje vreme, a sa napretkom forenzike, došli do zapanjujućih ali i očekivanih saznanja da izaziva SMRT pa je došlo do ozbiljnog pada u broju konzumenata iste. Đus-vodku, pak, i dalje ne piju.- ŠVEDSKA
Sve Šveđanke su lepe, plave i seksualno slobodoumne prema oba pola. Nije retkost videti ih kako se na ulicama Štokholma, Geteborga, Malmea ili nekog drugog većeg grada, jebu sa potpuno nepoznatim ljudima ili se pri'vatavaju sa jebozovnim istomišljenicama. Tako je i nastao izraz ''švedski akcioni'', jasno aludirajući na tip filmova za odrasle.
- ČINJENICE: Iako je većina pripadnica ženske populacije u Švedskoj zaista plavokosa, poslednjih godina se, dolaskom Turaka i ostalih zaprežnih naroda u ovu kraljevinu, taj broj značajno smanjio. Nećete ih, nažalost, videti ni kako u javnosti blajve nekom liku ili sisaju bradavice koleginici s posla. Za to, naime, imaju posebne prostorije.- ALBANIJA
Jebeni Šiptari. Muslimanštine koje treba ubiti minimum dva puta, a onda izmasakrirano telo pregaziti još triput. Što je sigurno – sigurno. Potom treba uleteti u Tiranu, koja nije ništa veća i lepša od jedne Čibutkovice, i srušiti sve nezavršene kuće od cigle u centru. To će ih naučiti pameti da se ne kote na tuđoj teritoriji.
- ČINJENICE: Verovali ili ne, Albanija se deklariše kao država katoličke veroispovesti. Prema podacima jedne nezavisne organizacije, odnos Muslima i Hrišćana u Albaniji je 38%-36%. To, međutim, nikako ne umanjuje njihovu ''zločinačku prirodu'' i našu, čini se, genetski usađenu mržnju prema njima. Tirana nije baš najsrećnije urbanizovan grad al' teško da ćete u centru iste zateći ''domaće'' kuće - ako i jedu iz iste zemljane činije, nisu baš toliko zaostali...- BRAZIL
Svi muškarci odlično igraju fudbal a žene su sve odreda sisate lepojke. Znate onaj karneval u Rio de Žaneiru? E, to vam je jedan lepi, veliki GRUPNJAK. Svi se jebu i uživaju.
- ČINJENICE: Valjda smo se do sada svi, a pogotovo naši slavni fudbalski klubovi, uverili u istinitost narodne izreke ''Nije zlato sve što sija'' . Posle dugačkog niza izuzetno neuspešnih akvizicija fudbalera iz Brazila, ( a i cele Južne Amerike ) koji su omirisavši ljuti balkanski vazduh potpuni zaboravili ČIME se šutira prokleta lopta, konačno nam je došlo iz dupeta u glavu da nije svaki fuzbos iz ''zemlje kafe'' Pele, Romario ili jebeni Ronaldo. Sisate lepojke ostaju i dalje nedosanjani san a ta zabluda verovatno ima veze sa životnom željom svakog od nas da, bar jednom u životu, natakne melezkinju. Uššš...- HRVATSKA
Kratko i jasno: sve Ustaša do Ustaše. Kod nas vlada uvreženo mišljenje da svaki Hrvat od trenutka kad se rodi pa sve do svoje smrti, ima u planu da zakolje bar jednog Srbina. Zato ceo život u šteku i drži potencijalni nož za srpsko grlo. Hrvatice, međutim, nisu tako ubilački nastrojene ali su zato teške drolje i kurave.
- ČINJENICA: Iako je Hrvatska sa Hrvatima dugo vremena zauzimala prvo mesto na listi najomraženijih naroda među Srbima, njihova pozicija je danas umnogome povoljnija. Ameri, Albanci i Šiptari sa Kosova, konačno su uspeli da ih stignu i prestignu a to svakako nije mala stvar. Stare rane se, želeli mi to ili ne, ipak zaceljuju ali ne bih se usudio da prognoziram neki prisniji odnos sa njima u budućnosti. Sem onog kurtoaznog, naravno.U sledećem delu saznajte nešto više o stereotipima prema Italijanima, Nemcima, Faranima i ostalim ne-nebeskim narodima.
Nasuprot tome što su kod nas pogrebne priče obično tabuirane ostacima paganskih verovanja stoji jedan u najmanju ruku čudan princip pogrebnog materijalizma, da ga tako nazovemo. Ova vrsta shvatanja kod nas nije prihvaćena, nego uvrežena. Ona nije samo primetna, već je konstanta i kriterijum po kome se meri stvarnost. A sve potiče od toga što bi mrtav Srbin da se za njega čuje. Mrtav Srbin hoće da se ZNA da je on lično bio tu. Da se nasmeje masno i pokaže srednjak svim gostima na sahrani. I to nije sve.
Mrtav Srbin bi da piša po živima.
1) Mauzolej gasterbajtera - Predstavlja krajnje konvencionalan vid izražavanja rodoljublja. Pola bečkih putara, komunalaca i građevinaca dobilo je svoju bistu širom zemljišnih poseda JKP "Groblje". Batali tradicionalni obrazac po kom moraš da se dokažeš čovečanstvu da bi dobio spomenik u prirodnoj veličini. Rokaj ti jedan sam sebi, šta će ti ko.
Ko jebe hrišćansku skromnost. Rokni deset iljada evra samo na sanduk. Nek sija, mamicu mu. Nek vide.2) Sanduk od zlata - Predstavlja nešto skromniju konvenciju od gore navedene. Naime, ustaljena praksa je da prodavnice pogrebne opreme nude sanduke raznih dezena i kvaliteta, pa tako možeš da biraš boju, ukrase, materijal i sve ostalo što će doprineti da sahrana tvoje porodice protekne u što većem veselju i berićetu. Možeš i trubače da poteraš as well.
Kao što vidimo, nije samo pokojnik taj koji pristaje na obrasce ponašanja koji pišaju po hrišćanstvu i ljudskosti. U tome je, gospodo, cela pogrebna industrija.3) Svaki pravi Srbin ima lični interes da ode u raj. Generacijsko-kosovsku predodređenost. A, normalno, gde je interes, tu je i ekonomski faktor. Pa se, jelte, kao nastavljači tradicije trgovine indulgencijama danas javljaju popovi sa svojim cenovnicima . Koliko se plaća vera, pope? Kažeš bog je milosrdan? Ne znam za to, al ti sigurno ne deliš tu osobinu. Pogino. Religiju je više žalosno i optuživati, popovi prazne po njoj bešike brže nego što je Holandija ispala sa evropskog. Osam iljada sarana, pa ti beči očima. A ceo tonalitet je promašio.
4) Skaradni epitafi - Naime, kroz posao sa pogrebnom opremom posebno se razvila i grana epitafnog kamenorezačkog pesništva. Kako koji spomenik uradi, posebno ako je neko umro mlad i iznenada, kamenorezac iznenada biva stavljen pred nesvakidašni zadatak - Da na spomeniku skarabudži sramotu ovog vremena i roda oličenu kroz apsolutno odsustvo gramatike i bilo kakvih naznaka stila u delu njegovih dlakavih neškolovanih ruku. Pa to će nekom nad glavom stajati, sunce mu!
5) Opscene slike na spomenicima - Sve što matora govnurda gasterbajterština ciganska nije mogla da bude tokom života ili njegova poslednja želja da šukne čitavoj populaciji. Batali pišanje po religiji, prešao je na nambr tu. Prostom šetnjom možemo videti slike ubijanja naroda, apsolutno neskrivenog orgijanj, hladnog i vatrenog oružja lakog i teškog naoružanja, vulgarne prizore protkane krajnje agresivnim spemom prostački seksualnim temama i mnogo toga drugog. Kad malo bolje razmislim, ove posmrtne delatnosti su toliko zabavne da je čudno otkud svi nismo počeli da jedva čekamo smrt.
Najčešća uzrečica ljudi porijeklom sa sela i poljoprivredom kao osnovnim zanimanjem, prouzrokovana njegovim teškim socialno -ekonomskim položajem.
Vele:„Lako ti je poznati seljaka crnih leđa , a bijeloga stomka“. Jeb’o mu ja mater i ko je smisli, jest mi bijel stomak a’l bijela mi je i pogača, čista, radnička.
Eto, gledamo juče ja i Mileva na televiziji neku muzičku emisiju, gosti nekvi pjevači, neki čupo sav u crnini, a ovaj drugi se ušarenio ko da je na zbor krenuo. Nikad zapjevati, sve se nešto prepiru, malo- malo čupo njemu poviče da je seljak, ma đe seljak, nije sposoban kašike držati, a ne motiku, da mu stisnem ruku, otrg’o bi je ko špinjetak. Zapjevaše. Skiči onaj garonja k’o krmak pred klanje, ne mogu ja to slušati , došlo mi da zaigram „Čajevca s ramena“, a ono spadalo lijepo pjeva, samo, previše mi čekićanja u pjesmi, harmonika se i ne čuje, a niko mu i ne basira, nikako mi nije jasno što mu ovaj viče da je seljak.
Mene samo političari izjednače sa ostalim narodom pred izbore. Eto lani poslali nam neku brašnu, nema dvae’s godina, veli:“Samo vi glasajte i dovešćemo vam struju i asfalt đe god oćete“. Ja ’nako kontam :“Ćeri draga, znaš ti na kakvoj je urvini Čedina kuća, pa tu švabo nemere banderu postaviti“, poslije nje dođe i Živko Šešelj, nosi prase pečeno, svrati nas pred prodavnicu ,kaže: „Daj ljudima dvije kištre pive i reci im da se ne zajebavaju u nedlju na izborima“. Jeb’o ti seljaka kad je tako naivan.
Došo mi prije par dana i sin sa unukom Blagojem. Najurila ga žena, pije k’o brodski pod, popio i otakaz na pilani,budala , pa meni na glavu. Najavila se i ćerka iz Italije sa onim njenim Đankarlom i unučicom, fino, neka je porodica na okupu. Ostala taman jedna livada za pokupiti. Ama ljudi, da mi nije zet zakuno bi se da je Italijan peder, natracko onog zejtina na glavu sija se u livadi k’o patak, bacio dvoje vila a presamitio se k’o da je kroz badžu prop’o. Pokupili mi to nekako. Najaviše mi se i rođaci iz Austrije, u pičku materinu, valjalo bi nešto i priklati, sve mi se čini da će kozica Julka vrisniti. Ili ću ja, Julka ima plave oči. Dođoše i oni.
A glupe ove djece u Evropi, svetu ti nedlju! Odveo ja unučicu Anastasiju u štalu, nikad krave nije vidila. Ja se okreno da nahranim Perovu, kad mala zakusila živo tele, vidila na crtanom. Dali joj to stranjsko ime, jadna Mileva je sto puta prekrstila dok je naučila.
Sjedim ja tako, okrećem Julku, morad’o je priklati, samo ih gledam. Ovi stariji se nešto zajebavaju, a djeca povatala neke njihove naprave pa se igraju, jadni Blagojica za njima k’o kerče hoda, ne zna on tome ništa a i djeca se nešto izdvojila od njega, sav se snuždio, ko da je sva muka sa ovog mog vrnte prešla na njega. Pitam se jesu li oni tako srećni i u toj Evropskoj uniji il’ samo kad meni padnu na glavu pa se kurče? Odvedem ja Blagojicu malo kobiva da mi pomogne, obradovalo se dijete, samo nek’ nije samo. Vratili se mi da jedemo. Samo što smo počeli kad ona moja lujka meni:“Ćaća, ti mljackaš i kad vodu piješ.“ Znam ja da bi oni mene u svinjac pa da raznesu po bijelom svijetu imanje, za koje ja krv pišam četrdeset godina, al ćete još pričekati. Odjednom se djeca pokoškaše, veli ona mala Blagojici:“ Ne možeš se ti igrati sa nama, ti si seljak i smrdiš!“ Briznu Blagojica u plač, meni nešto zatitra pod bradom, došlo mi da najurim i ovu moju beštiju i ovog Nauljenog i malu prcu, u tri pičke materine, isto i oni misle meni, nego stariji pa omudrili. Izvedem Blagojicu napolje, izvadim iz džepa 100 maraka :“Na, i ne daj nikom ,ove su samo tvoje“. Sjednem ga na klupicu ,brišem mu suze, a on zgužvo one pare kaže: „Jebem ti seljaka, šta sam im ja kriv uvijek?“
Beznačajni ples komadića prašine u zraci sunca.
Pored otvorenih balkonskih vrata, na malom stočiću obasjanom jesenjim suncem, u potpunom miru i čarobnoj atmosferi koju su pravile grane poluogoljenog velikog divljeg kestena, nalazila se stara ukrštenica umazana polukružnim tragom osušene kafe.
Na toj stranici bila je slika Sereme Vilijams. Primjetih veliko naguženo dupe koje čeka servis i odlučih: ako je ispunim do kraja i bez greške - jebaću Serenicu. Zavalih se na trosjed odlučan da je spapunjam i umočim u mlađu od sestara Vilijams. Pred sam kraj, na zadnjih par riječi se zamislih i počeh da se dvoumim: pa i ne znam baš, nije da je ne bi ali i nije mi nešto, možda je bolje da ostavim neispunjeno koje slovo... Na momenat mi pažnju odvuče pogled kroz prozor. -Kakvo iznenađenje! Dobar dan gosn. Kadinjski, moram vam priznati da mi je mnogo žao što ne sviram violinu, da vas ugostim kako dolikuje. Ali nije ni bitno, ako mi ostavite malo narandžaste, zelene i crvene slobodni ste, rado ću vas se sjetiti. Mogu da navučem roletnu ili da...
Kišobran! Znao sam da ću zaboraviti! Jebeš hipopotamuskinju i ukrštenicu, moram da vratim kišobran. Ali sija sunce! HAH! Odlično! Zar mogu nešto bolje sada da uradim nego da hodam po sunčanom i vedrom vremenu sa kišobranom?
Izašao sam napolje. Smrknut i napućenih usana. Noge su mi stajale uspravno, povijen u kuku prema napred pod uglom od četeresipet stepeni, prosijeda brada mi se vukla po podu a šešir je išao u špic šezdes centima i imao je hrčka sa išaranim gipsom na nozi koji je svirao trubu, umjesto kopče kao kod Okultisa. OH! Pa kako to izgledam, začudih se ja, mada mi je bilo svejedno a srećom nikome također to nije bilo čudno iako su svi ostali izgledali, ono štatja znam, normalno.
Dok sam šetao marševskim korakom vrteći kišobran, neka žena u klimaksu me je pogledala ljutito. Pomislih koji joj je moj, kad ugledah da trči prema meni. Ja zino, kontam vidi budale. Naskoči mi na leđa, obujmi me nogama oko struka i gurnu ruke u prednje džepove od mojih pantalona. Ritao sam se, da je zbacim. Ne da, drži se ko pijavica. Zaletim se u rikverc i otresem je od zid - ništa! Pokušam je prebaciti preko glave, kakav, nema šanse. Kad me ugrizla za vrat, ritnem nogu iza leđa i nabodem je mamuzom u pičku! Ona cijuknu, ispusti lokvicu krvi i pobježe.
Stigao sam. Izvolite kišobran dobri gospodine kome ne znam ni ime. Ispričao sam mu šta mi se dogodilo. Ponudio mi je kašičicu sode bikarbone ali ja sam tražio da mi da papagaja, odbio je, i na kraju smo se našli na čaši vode. Popio sam vodu i krenuo u carstvo divljeg kestena.
Bilo mi je dosadno da se vraćam kući ali srećom to je primjetilo jato gavranova. Smijući se, spustili su se do mene i počeli da me vuku za ruke kljunovima i nogama, kao da poletim a ja sam se kao batrgao i smijali smo se baš puno, a joj da vidiš šta smo sve radili. Ali bar su mi bile slobodne ruke, nisam vise nosio kišobran, tako da sam sa njima došao do kuće za čas.
Sunce je bilo pod drugim uglom, prozor je bio običan. Onaj lik mi nije ostavio boje. Ali ja imam lampu! Op, op kakva sreća. Pa sa lampom može mnogo toga da se uradi!
Čovek koji, pored znanja, iskustva i preporuka, mora da poseduje i druge ljudske kvalitete.
Majstor - Guten tag hadžija, poslali su me iz firme da vam pogledam nešto u kupatilu.
Celt - Da da dobar dan, selamaleikum i tako to, otišla mi slavina od tople vode na lavabou, kaplje, ima račun za vodu da mi skoči 15e ovaj mesec.
- O pa nije to ništa strašno, gumica, saćemo to čas posla...
- Čekaj bre, di si pošo (vadi upitnik i penkalo) prvo da nas dva raščistimo neke stvari. Jesi vakcinisan protiv korone, prvo to da te pitam
- Jesam gazda kako nisam, moro bio...
- Dobro dobro, nemam vremena - koja i koliko komada?
- Fajzer gazda, sve tri doze, izgleda ću morati...
- Da zovem firmu da proveravam?
- Nema potrebe čoveče, evo tu sam ja blizu mogu kolima da skoknem kući po sertifikat...
- Dobro da verujem ti, nema potrebe. I gledaj da primiš četvrtu što pre. Ovo je Švajcarska, ne tamo neki Pakistan. Nego nešto si mi tamnoput, a i akcenat ti je malo nekako čudan...Nemaš kandžije u očima, nisi od naših...A odakle si ti prijatelju?
- Iz Irana hadži džan.
- Iran kažeš (vadi knjižicu i gleda da li mu je na crnoj listi) - a reci ti meni, šija ili suni?
- Nisam musliman gazda, ja sam zoroastrijanac.
- Aha, odlično (stavlja mu bonus zvezdicu u gornji desni ćošak) vakcinisan, zoroastrijanac...Papiri uredni?
- Sve čisto šefe. Da udjem ja to da pogledam, iscurilo ti dosad pola kubika...
- Čekaj bre de srljaš, ovo je poštena kuća, ne se ulazi tek tako. Je li - dece kolko imaš?
- Šta će ti bre deca...
- Kolko dece reko imaš, ajde gukni nemam vremena.
- Troje gazda.
- Troje...(stoji zamišljeno) To je na granici izmedju žute i narandžaste zone...
- Kakve zone?
- Ostavi sad to. Vidi ovako, će te pustim u kuću. Ovde ti je kupatilo (pokazuje), zaključaću te unutra dok ne obaviš poso, da mi nešto slučajno ne pokradeš iz hodnika, imao sam već posla sa kojekakvima. Lupaj kad završiš da te pustim, i gledaj da požuriš. I da ne iskaljaš. I nemoj mnogo po zidu da prskaš...
- Dobro gazda......
- Šefe, završio.
- Aha, odlično (gleda slavinu) da da to je to, radi sad dobro. Čekaj da te platim.
- Šta je ovo hadžija?
- Ove plave, to su ti markice za hranu, možeš da ih unovčiš gde hoćeš u ovom kantonu, a ovo su žetoni za vešeraj, imaš dole niz ulicu možeš koristiš svaki dan, taman tu blizu živiš. E čekaj i da te častim (odlazi negde i vraća se sa tri jabuke) - ovo ti je za decu, da budu jaka i zdrava, petrovače, srpske neprskane jabuke, doneo mi tast iz kraja prošle nedelje.
- Hvala gazda, baš ste zlatni...
- A i ti si neki dobar čovek znaš, u početku si mi bio malo sumnjiv. Ajd čekaj da popijemo po jednu.
- Ne pijem gazda, brani mi vera.
- E bre kakvi ste vi Arapi, nikad bre od vas ljudi...I nemoj dece više da štancaš, tri su dosta, nije ovo Pakistan.
Dan kada ništa ne ide od noge, a kamoli od ruke.
Budim se. Lagano otvaram oci. Jutro predivno, ptice cvrkuću, sunce sija. Lagano se protegnem, stanem na noge, a onda osjetim tup bol u predjelu desne pete i čitavog lijevog stopala. Pogled na dole, kad ono lego kockice koje su moji maloljetni rodjaci iskopali iz nekog sandučeta u kući. Sa blagim šepanjem dolazim do kupatila, i okliznem se na vodu koju je veš mašina pustila u toku noći. Dobro ugruvam tintaru, ustanem i prilazim lavabou. Obavim većinu jutarnjih radnji. Vratim se u sobu, nađem neke krpe, uvučem se u njih. Sat pokazuje 6.15. Koji ću moj tako rano, upitam se. Ulazim u kujnu, vidim, tamo sat pokazuje 10.30. Mašala, okasni se na predavanja. Na brzaka krenem, odem do stanice, i čekam bus. Prolaze autobusi, a nijedan koji meni treba. Stade jedan, iz njega izlazi lik i kači papir da bus koji meni treba danas ne saobraća. Elem, sačekam nekakav bus koji staje na 20 min od faxa, i to je najbliže moguće. Na satu 13.30. Stižem na fax, čujem bio nekakav testić, lak ko papir na kom je napisan. Bonus od 10 poena. Aj jeiga, kažem, život ide dalje. Još samo 2 sata predavanja. Profa nešto ljut, ja rek'o, aj se smirim, da me ne izbaci. Međutim, zivka me kolega iz drugog reda iza mene, kao, nešto bi da me pita. Okrenem glavu, prozborim nešto, profa me vidi, i naravno, sa slašću izbaci. 'Bem ti usran dan, velim u sebi. Izađem ispred amfiteatra. Telefon zvoni, mala zove, kaže ne može večeras, dolaze joj gosti. Aj nema veze, kažem joj, vidjećemo se valjda nekad. Pogledam napolje, a ono se naoblačilo, i kiša prokapava. Taman da izađem, a ono udari pljusak. Lijepo, od ovog ne može gore, pomislih. Na satu 16.00. Pod pljuskom krećem prema onoj stanici od 20 minuta. Stižem tamo, naravno sve puno pod onim limom iznad klupe. Skontam da sam trebao da uplatim obroke. Naravno da je sad kasno, kojmoj, kad oni rade do 2. Nema veze. Bus konačno stiže, ja ulazim, i krećem. Vozim se tako, kad na trećoj stanici, vozač kaže, ajmo napolje, motor se pregrijao itd. Opet kisnem. Na satu 17.00. Da idem u menzu na večeru, ne ide mi se.Sačekaću drugi bus. Vraćam se u zgradu, vidim poštu, stigli računi. Krenem u lift, pritisnem 7, i ide lift, prvi, drugi, treci sprat, kad stade između četvrtog i petog. Super. U to na satu 18.34. Ja skinem sat i lupim ga o pod lifta što sam jače mogao. Isti se raspadne. Pritisnem ALARM, kad za oko po' sata stiže ekipa, izlazim iz lifta. Taman da uđem u stan, kad me sretoše stranački odvratadovrataši, te i s njima kao da prozborim. Odjebem ih, uđem u stan, pogledam u frižider. Prazan, niti piva, niti hrane. Pogledam na sat, vrijeme za večeru, 19.30. A zajebi, odo gledam TV. Upalim TV, on radi dobro nekih pola sata, odjednom počne da zuji, zuji, zuji i eksplodira. Pukla katoda, mamu joj njenu. Sati 20.30. Zovem nekog pajtosa, velim, ajmo u grad, a on se ko pikica nećka. Ja mu kažem, buraz, 'oćeš nećeš, nećeš, goni se. Odem u obližnji kafić, naručim Staropramen, kad poče i konobar. Te ne mogu da ti dam pivo, te daj isprave, te ovo, te ono, i odjebem ga, sa dodatkom da u tu kafanu više ne svraćam. Nazad u stan, koji moj, odo' da spavam. Legnem u krevet, opet se blago protegnem i udarim o zid. Sa tupom glavoboljom, zaspem, u nadi da od ovog gore ne može.
Nezaboravno iskustvo kakvo samo retki mogu da priušte sebi.
Toliko nezaboravno da samo sećanje na taj osećaj posle brijanja tupim brijačem nas tera da stavimo novi brijač u korpu kada vidimo izložene u trgovini iako znamo da smo došli da kupimo origano za picu.
Radnja prouzrokovana zaboravnošću a ponekad i stipsarenjem koja može da vam usere ceo dan a ponekad i dva.
Matori se dere: AJDE MAJMUNE POŽURI! ZAKASNIĆEMO NA SVADBU! Keva ti već čeka u autu.
Odgovaraš: Ajde dobro! Šta se dereš koji kurac. Sad ću, samo da se obrijem.
U kupatilu si. Nervira te jebena pomisao da ideš na praznik malog mrava i igranja u voziću pred fajront uz moji su drugovi sintisajzer verziju.
Jebi ga, moraš se brijati. Tako nalaže taj neki upicanjeni kodeks skockanosti na svadbi.
Bradi ima par dana i već je počela da ti se sviđa al nemož tako međ narod.
Seljaci zalizani - pomisliš
Šta sad? Ne možeš se opirati, brijanje ti ne gine. Mislim, možeš ti ostaviti al će te onda međedi gledati kao međeda. Mrtva trka!
Predaješ se.
Uzimaš pikslu sa penom i mućkaš. Joj divote, prazna je!
Ajmo sada oldskul, sapun i trljaj.
Nemaš ni jebenog tvrdog sapuna.
Traljaj tečni, ko ga jebe!
Uzimaš brijač kojem si već zapamtio izgled koliko dugo ga koristiš.
Povlačiš.
Osećaš kao da se grabljama dereš po bradi.
Govno je tupo!
Šta sad? Moraš biti obrijan a drugog brijača nemaš a nemaš ni vremena da odeš da kupiš novi. Udri! Delji se marvo kad nisi mislila na vreme.
Povlačiš još jednom. Osećaš se kao one ribe u američkim filmovima kad ih izopačeni baja grebe nožem po faci nekoliko minuta pre silovanja.
Opa! - pomisliš
Počeo je najzad da skida dlake ali metodom "ovu neću, ovu hoću".
Grebe al bar iz jednog pokreta od 10 skida 3.
Od gore je gotovo mučenje. Sad ide onaj najzajebaniji deo.
Povlačiš sad od dole pa da finiširaš.
PEČE MAJKU TI! -vičeš u sebi
Ajde delji se brže, onaj majmun te čeka. Nema sada lizanja rana.
Ćutiš i nastavljaš. Svaki pokret brijačem ponavljaš više puta.
To! -pomisliš
Gotovo!
Prži al ko ga jebe. Bar si se obrijao nekako.
Osećaš kako ti brada pulsira i osećaš se kao da ti je neko navukao vrelu krpu preko nje.
Otvaraš ormarić.
Nema one tvoje fensi špecije protiv brijanja, samo ostao onaj smrdljivi Denim što ti neka zgadija donela fino upakovanog za rođendan.
Ajde, istrpeću i taj smrad. - misliš se
Otvaraš i točiš u ruku i mažeš po crvenom zgarištu od brade.
PU MAMU TI! - vičeš naglas dok osećaš bol koji ti grči facu.
I to je gotovo.
Oblačiš se i obuvaš brzinski.
Uzimaš pljuge i telefon. Najvažniji alat.
Istrčavaš napolje i ulećeš u auto.
Čuješ nešto ti kenjaju kako uvek kasnite na te iventove al ne obaćaš neku pažnju.
Zatvaraš vrate i pališ auto. Kvačilo-prva-gas.
Glavna stvar koje te okupira je smrad koji se širi sa tvoje brade.
Krećeš.
Dok si stigao do treće brzine, utihnulo je prigovaranje. Samo se čuje sestrina melodija za poruku sa telefona. Dopisivačica...
Šaltaš u četvrtu.
Stižete.
Svi izlaze iz auta. Ti ostaješ i na sekundu se ogledaš u retrovizoru.
Jee crven sam ko pavijanova prdara. -pomisliš.
Izvlačiš se lenjo iz auta.
Polako onako familijarno koračate u masu.
- Zdravo. -javlja ti se neki rođak.
- Pa gde si ti! - javlja ti se i takozvani poznanik što ti se samo javlja kada se zadesi da sunce sija i kiša pada.
Dobre ribe vidiš. Suknjice, tangice, ovo-ono.
Već imaš nagoveštaj da će biti nečeg dobrog osim erlave pevaljke i yamaha i korg sintisajzera.
Jedini muka koja ti pada na pamet je to što svi gledaju kao da na bradi imaš istetoviranog Hitlera a ne užarenu kožu.
- Gledajte, mamu vam jebem žvalavu. - vičeš u sebi
Polako ulaziš u gustu masu gde samo odzvanjaju tropoljubci u obraze i maloumno kikotanje.
Mali mrav-danas majko ženiš svoga sina - zvezda tera meseca trilogija ti uveliko odzvanja u ušima.
E sad sam ga najebo. - pomisliš
Šou mast go on. Počinješ da se stapaš i nadaš se da ćeš bar nešto izvući dobro iz današnjeg dana. Ako ništa, bar ćeš se umrtviti za dž.
Prepuštaš se.
Brada ti je i dalje užarena.
Do kurca!
Ajmo sada prebacivanje u svadba-tropoljubci-rodbina-kako si porastao-ličiš i na kevu i na ćaleta-predjelo-pivo- aj da nazdravimo iz čuture-supa-opet iz čuture-sarma-pivo-pečenje-još jedared iz čuture-kolači-torta-rakija-pišanje-vinjak-pelin-votka-vino-povraćanje-ispala-vatanje mladine rođake mod.
Izraz kojim se ukratko opisuje "gradski" momak, koji poreklom i mestom boravka nema nikakve veze sa nekim gradom, a voleo bi da ima.
Fenomen koji se javlja uglavnom na jugu Srbije. Čovek koji je rodjen,odrastao i koji i dalje živi na selu, zanesen svetlima nekog obližnjeg grada, počinje da odbija svoje poreklo i usadjene vrednosti i pokušava da preuzme i u sebe usadi neke nove, gradske manire. Svoje vreme uglavnom provodi po elitnim gradskim kafićima i kao kameleon se vremenom utapa u urbanu gradsku sredinu. Kao sundjer upija i uči sve gradske fore i forice. Vremenom se toliko izdeformiše, da se ne može razlikovati od bilo kog rasnog gradskog mangupa. Tu je sve što treba, gradski naglasak, šatro, gistro, ovo, ono. Treša, tike, kombinacije i spike. Okom prostog posmatrača, izgleda kao i svaki drugi nafurani mali... Ali kada se zagrebe ispod površine i kada iz kožne Pradine torbice uz paklu Malbora ispadne i mesečna karta overena kod lokalnog autoprevoznika, koji poslednji polazak ka njegovom selu ima u 21 i 15, sve njegove spike padaju u vodu, a realnost mu opali takav šamar, poput Šešeljeve kore od Banane posle kojeg bridi i obraz i ponos...
DAN PRVI:
Niš negde oko 19h. Divan letnji dan. Bašte gradskih lokala su prepune. Prava revija gradskih momaka i devojaka. Sve šljašt,i sve blješti. Za centralnim stolom jedne bašte sedi momak, niko ne zna kako se zove, ali se odaziva na Ćomi, reklo bi se rasni gradski mangup, koji u svom tom blještavilu prosto sija. Dok mu u piksli gori skupocena cigareta, on sa dva prsta desne ruke elegantno ispija svoj, danas već četrnaesti espreso, dok sa levom rukom na uvetu pridržava mobilni telefon marke Android i očigledno završava neke kombinacije. Čini se kao da sve oko sebe poznaje, a pogotovo mladjani ženski svet koji odpozdravlja namigivanjem i mangupskim smeškom, dok se sa muškim pozdravlja srdačno uz neizostavno grljenje i udaranje po ledjima. Ali vreme, o to prokleto vreme, leti tako brzo. U pauzama izmedju razgovora mobilnim, on sve nervoznije i nervoznije gleda u ekran tog istog telefona. već je 20h, postaje mu sve neprijatnije, grad se sve više i više puni, a on još malo mora da ide. Ostao bi on ali prokleti NIŠ Expres je je u svom redu vožnje mislio samo o znojavim radnicima i umornim djacima koji se nakon napornog dana trebaju dovesti do svojih kuća. Nije mu lako, ali vešto prikriva očaj koji ga sve više obuzima. Oho, evo je i mala Sandrica, ribica kojoj je siguran da se svidja. Ima je čak i na facu za prijatelja. Mala prilazi stolu pozdravlja se sa njim, i nakon poljubca u obraz, pristaje čak i da sedne. Ali vreme, to prokleto vreme... A i ona pička joj materina ne može da izadje u grad u 3 popodne ko sav normalan svet, ali nebito, slatka je Sandrica. I dok je Sandrica sve rasppoloženija, nad njegovom glavom kao da se naoblačilo. Još mu nije ispričala ni kako je bilo danas u školi a već je 20 i 45. U glavi nastaje konfuzija, dok Sandrica razdragano priča, on je odsutan mislima, i kreće da se preračunava...
-Uf jebem ti NIŠ Expres, dal imam vremena za još jedan, makar kratki bez mleka??? hmmmm 15 do 9, treba mi desetak minuta bržeg hoda do stanice, što znači par minuta dok se spremi kafica, i na tenane da ispijem taman stižem na vreme. KURAC STIŽEM! Pogledaj ovu kljakavu, ko njoj dade da bude konobarica. Jbt pa ona se sapliće po lokalu. Majko moja! Ma jebeš kljakavu, Ijao vidi Sandricu što ima batak a mala se raspištoljila nekako kao da izaziva. Možda bi mogao kod nje na gajbu pa ujutru ćiku.... Da , da mogao bi, da mala nema 17 godina i ćaleta i kevu sa sve tetkom iz Žitoradje na gajbi... E moj Milisave, tako ti i treba kad se s decu kačiš. U JBT! 5 do 9. Auuuu pogledaj što se napuni lokal! Šta li bre ova mala trabunja vec deset minuta. C C C C C jbt kad pomislim sad, sat i po vožnje u raspalom busu sa kompletnom znojavom medjusmenom gradskog komunalnog preduzeća. JBT Milisave od tolike svetske metropole ti baš u Koprivnici da se rodiš! A grad puni li se puni, jeba ga Milisave dal ćeš i ti jednom da vidiš kako izgleda život posle 9 u Nišu!? AU! 9 i 5, trči majke ti ga nabijem spavaćeš na tvrdjavi Milisave!- E Sandrice, dodji da te ljubi Ćomi, moram da pičim imam neku kombu hitno da završavam, vidimo se sutra, i ajde dodji malo ranije keve ti...
DAN DRUGI, KOPRIVNICA, 13H NEGDE ISPRED SEOSKE PRODAVNICE...
-Oprem dobro majke ti ga nabijem! Milisave, ispisnik si bijo sinoć u grad?
- Bio sam tebra što?
- E ne frljaj mi se sti gracki izrazi, nego je si čuo što specialci uapsili nekog Eskobara iz Durlan u onaj kafić Pueblo ?
-Ne seri tebra, pa ja sam bio u Pueblo, i znam Eskobara do jaja lik završavao mi neke stvari, kad to bilo?
-Reko sam ti da se ne frljaš! De znam kad bilo valjda oko jedanaes, tako javili na TV Nišavu, zato te i pitam si vido možda.
-Nisam tebra ja sam došo s onaj u 9 i 15 do kod kuće. Jebem ti Niš expres! Al sad ću da pozovem ortaka da proverim...
____________________________________________________________________
- Halo! E Šomi, tebra , Ćomi ovde. E si mi dobar? Šta to čujem skembali Eskobara?
- Ma da tebra, ludilo, kad su upali, ja sam mislio da će krv da padne. To murija na sve strane i ne samo Eskobara pohapsili pola Puebla. Ludilo...
- AUUUU! Bolje što sam otišao sad bi mi donosio pljuge u mardelj he he he he.
- Bolje buraz. Nego reci mi jel se vidimo danas da gledamo Tekmu u Sky Betu?
- Ma jok tebra mrzi me da se cimam, noćas se bus raspao izmedju Trupale i Vrtište, tri sata smo čekali da ga oprave, u 2 sam stigao kući...
- Jbg buraz vidimo se onda drugi put!
- Vidimo se tebra! Pozdravi mi Dukija i ekipu i ljubi mi malu Sandricu he he he he
- Neka tebra ljubi je ti, sinoć kad upali specijalci, u WC-u navatali Dzonija kako Sandricu kljuka hormonskom terapijom, oralnim putem...
- JEBEM TI NIŠ EXPRES!
