Muška ekipa koja kenja sve u šesn'est o svojim ljubavnim podvizima a da verovatno nikad pošteno ribu nisu dohvatili.

Fraza koja nam je svima poznata, što sa televizije, što iz našeg okruženja. Velikom broju ljudi je jako iritantna. Koristi se najčešće da bi se dokazalo da si ti kul, jelte. Ok je da ti spavaš ceo dan, ali ništa nisi postigao dok to ne objaviš pred što većim brojem ljudi.
Jako često se koristi i kao opravdanje za stvari koje ne želite da radite, ili, opet, da bi drugi shvatili da ste vi noćna ptica.

Fraklić žestine,sabajle što se pije,kupuje se sa cigarama na kiosku,pije se preventive radi,da sinoćno piće ne izlapi.
Takozvani ajnšpric,direktno ubrizgavanje u suvu gušu,iskusnog cugatora.

Opis čovjeka koji nije baš žestok kad se nešto radi! Šta kurac žestok, hladan k'o januar, vik'o njemu, a kamenu da nešto uradi isto ti je! Kad radi sebi, k'o da radi za državu, pa mu je isto, stig'o ili ne stig'o uraditi to što treba!

Prešao je preko trnja I stigao do zvezda. Rodio se na Kosovu u mnogobrojnoj porodici ilirskog porekla. Veoma rano je ostao bez oca, pa je bio primoran da sam izdržava porodicu. Suočen sa bedom I nemaštinom lako se odlučio da krene putem kriminala I okuša sreću. Ceo život na kocku, pa ili si hadžija ili bos. Zbog sukoba sa organima reda je preplivao Jadran I u toploj Italiji izgradio finu karijeru. Počeo je od dna. Prvo je džepario, pa je bio babojebac, malo se bavio šanom, šverc... Brzo je napredovao ali nije mogao da razvije svoj potencijal na zasićenom italijanskom tržištu. Napustio je Apenine I preselio se u odabranu zemlju, Holandiju. Upravo je Šefket Ramadani u Holandiji izgradio svoje ime I postao šef podzemlja. Droga I trgovina belim robljem su od siročeta sa Kosova stvorile milijardera I cenjenog građanina EU. Kupio je nekoliko kafića, dva-tri restorana, desatak butika I jednu fabriku kako bi imao gde da pere svoj krvavi novac. Marke su se gomilale dok je droga pristajala u roterdamsku luku I dok su se devojke iz istočne Evrope sedele u amsterdamskim izlozima. Ramadani je dosegao zenit za vreme rata na Kosovu, a kao svaki patriota nije ostao imun na patnje svoga naroda. Podržavao je OVK I uz pomoć svojih evropskih prijatelja radio je na stvaranju Republjik Kosova. Posle rata se trudio da oživi kosovsku privredu, a najviše je ulagao u trgovinu. Kosovo zahvaljujući njemu u samom vrhu svetske trgovine ljudima, drogom I organima. Gubi mu se svaki trag posle kraće političke karijere na Kosovu. Prvi kažu da je preminuo od rane koju je dobio u mafijaškom sukobu u Palermu, drugi kažu da se penzionisao I da krcka svoju ušteđevinu na Maldivima, dok treći tvrde da se još nije smirio već da je samo promenio ime i pokrenuo novi posao kao fudbalski menadžer. A ja? Ja ne verujem nikome.

Predratno stanje. Primenjuje se u situaciji kada si nenaoružan i/ili nemaš sigurno sklonište.
Izraz se može primeniti i u slučajevima navale horde gostiju koji su davno pogubili satove i osećaj za vreme.

Raano jutro, zvoni prokleti mobilni koji te zove da krećeš na faks iako si u potpunom autu jer si lego pre samo par sati. U sobi jos mrak jer je napolju vreme užasno i pada neka odvratna, hladna kiša. JEDVA nekako ustaneš, tražiš neku svesku koja kao da je u zemlju propala, shvataš da ti je sve što možeš da obučeš izgužvano, nema više paste za zube, a o toploj vodi za umivanje i da ne pričamo. Vreme već radi protiv tebe i već kasniš. Ne znaš gde su ti pare, pa tražiš neke kusure po svim pantalonama i jaknama. Onda tražiš kišobran, a kad ga najzad i nađeš pokaješ se jer je to uvek onaj kineski u stanju raspadanja, opasan po okolinu, pa kreneš bez njega. Pritom obavezno nešto zaboraviš a setiš se tek usput.
Prolaznici, uglavnom stariji ljudi, sa kišobranima, koji obožavaju da se bude rano, gledaju te sa čuđenjem jer si neobrijan, čupav, u izgužvanoj odeći i izgledaš kao alkos. Put do faksa je posebna priča. Bara ima toliko da se ne mogu promašiti i obavezno te neki bus ili auto poprska dok stojiš na semaforu. Već na pola puta proklinjes i vreme i faks i prolaznike i sebe što si uopšte krenuo! plus te boli glava jer si verovatno sinoć pio s nekim društvom koje sada spava jer nije ludo ko ti ili je na nekom faksu gde ne traže glupe potpise.
Vidiš da već kasniš i da će profesor da pravi od tebe budalu pred svima kad uđeš posle njega, pa zato kreneš i da trčiš, već potpuno mokar i blatnjav...Stižeš pred faks gde vidiš neke "kolege" tatine sinove koji pristižu u novom Pežou ili Audiju iz koga trešti neka opuštena muzika, i što je još gore, vide oni tebe...
U tom trenutku izlazi iz zgrade faksa neki poznanik kolega i saopšti ti da danas nemate predavanja..
E TO NIJE SKRIVENA KAMERA, iako je ti tada pogledom željno tražiš!

Američki cigani. Nepresušna radna snaga za prljave i ostale poslove koje nijedan Amerikanac koji drži do sebe ne želi da radi. Poput naših, domaćih cigana, i ove američke karakteriše visoka stopa kriminala i loši uslovi za život, kao i stalna diskriminacija dok pokušavaju da ostvare svoj "američki san".

Matorci koji u nedostatku bolje zanimacije (cekanja u redovima za penziju, hleb, mleko), vreme provode cuvajuci svoje oglase stanova za studente. Ne mrzi ih da satima drezde u blizini neke oglasne table, u nadi da ce uhvatiti pripadnika konkurentske bande "cepaci oglasa", a sve u nadi da ce imati sa kim da se kvalitetno posvadjaju...

Fraza koju ljudi uglavnom koriste da bi potvrdili teoriju relativiteta u domenu reakcije pojedinaca na određenu situaciju.

Priloška odredba za vreme.
Predstavlja nedefinisani vremenski interval za koji se ne može sa sigurnošću odrediti satnica dešavanja. Jedino se zna da se odigrava ujutru.

Još jedan od niza izraza kojim se opisuje hitrost osobe koja obavlja poslove efikasnоšću ranjenog puža. Kako je zlih godina koje se jedva preguravaju kod nas bilo mnogo, izraz je potekao davno, iz bogatog narodnog iskustva po tom pitanju.

a) Stasali omladinac koji je sasvim zadovoljan svojim statusom kućnog ljubimca za koji se izborio i nema nameru da to promeni, prepuštajući roditeljima da vode brigu o finansijskom (a i svakom drugom) aspektu života. Ali povremeno mora da ih ućutka, te kao počne nešto da radi jako brzo to bataljujući, ili se pretvara da ga „socijalno, zdravstveno i redovna plata“ zanimaju dok u realnosti ni prstom da makne.

b) Bivstvovanje sada već omatorele okorele švalerčine kome je od potrebne opreme ostao i šarm i žvaka, a bogami i želja. Vršnjak, sa druge strane, nije baš u mogućnosti da to sve isprati.

Jutarnju tišinu prekida rif pesme koju ste stavili da vas budi zato što je opuštajuća i voleli ste je. Mislili ste: "Prava jutarnja pesma za novi dan".

Sada mrzite tu pesmu iz dubine duše. To je zato što su milioni godina evolucije u vaš mozak ugradili osećanje koje ti najrazumnije kaže: “Ne! nemoj sad! napolju je mračno, hladno, strašno i ima predatora, a ti si još uvek umoran da bežiš od njih”. Tog primalnog osećanja niste svesni, ali upravo taj Pavlovljev refleks čini da pesma zvuči kao rik tiranosaurusa koji čeprka ispred pećine u kojoj spavate.

Ova definicija nije o tim normalnim ljudima. Verujte, postoje ljudi koji su rešili da pokrenu neku svoju granu evolucije, homo homo-kretenus, i ubedili sebe da vole ovaj osećaj. To su oni ljudi koji ne balave dok kljucaju ujutru u autobusu, već nasmejano gledaju kroz prozor. To su oni ljudi koji su smislili milion izreka o uranjavanju. To su oni ljudi koji su smislili “dvoboj u zoru”, majke im ga američke nabijem:

-Hahaha! Bili, ovo je tvoj kraj! Jutros sam ustao još u 5, obilno doručkovao, odradio gimnastiku i spreman sam da ti raznesem mozak.
-Grmpf… Čekaj bre bar da popijem kafu.

Naravno, ovaj peder neće to sačekati.

To su oni ljudi koji žive život punim plućima dok ne crknu od srčke u 42. pošto im organizam najzad kaže: “Zajebi. Odustajem. Ne mogu više da trpim ovog debila.”

Razumem ja stare ljude. Razumem osećaj gde je bolje probuditi se rano nego uopšte se ne probuditi. Razumem i malu decu. Imaju čemu da se bude. Ova definicija nije ni o njima. Ova definicija je o ljudima koji su zdravi, pravi i nenormalni, koji su svesno izabrali da budu Jutarnje Osobe.

Jutarnja osoba ima potrebu da vam svoj životni izbor nabija na nos. Ujutru, naravno. Jutarnja osoba ima potrebu da se smeši i raduje se ničemu, majke joj ga nabijem lude. Neke jutarnje osobe odu korak dalje, pa imaju potrebu da istrče ujutru jedno 4-5km ili vežbaju. To su najgore mitske osobe koje nikad nisam video, ali očigledno postoje, kad vidim radno vreme nekih teretana. O njima ne vredi ni pričati, to su totalni imbecili.

I sve je to ok, živi i pusti budale da žive, ali problem nastaje kada jutarnje osobe počnu agresivno da promovišu svoj način života, ili se nedajbože popnu na poslovnoj lestvici (a penju se steram im ga zato što to rade ujutru dok normalni ljudi spavaju). Tada dolazi do situacija:

Izraz kojim nesrećnik odlično opiše svaku svoju beznadežnu situaciju, jer je on osoba kojoj ništa ne ide od ruke, koja je večito na gubitku. Maler. Baksuz. Uvek u govnima do guše. Čovek koji odigra najsigurniju kladionicu i pukne jednu utakmicu, čovek koji svaki put čeka sedmicu na lotou i nikad je ne dobije, čovek koji smuva savršeno dobru ribu a već sutra shvati da je ona bila sa polovinom njegovog društva, čovek kome uvek puca kondom, kome su već par puta krali mobilni telefon u gradu, kome se automat za kafu nikada ne vraća kusur.

Nestaće baš veče pred zajeban ispit kada treba da uzmete knjigu od milion strana prvi put u šake.

Ovo je priča koje se jedva sećam. Gotovo zaboravljena. Bio sam poprilično pijan to veče. Potpuno odvaljen tabanjao sam pločnikom tada ne tako tihog grada. Prošlo je dosta vremena od kad sam je poslednji put video. A opet stajala je nikad više lepša, nikad manje moja, sa nebitnim tipom. Zaboravio sam je, al' je podvesno uvek bila tu. Nastavio sam dalje, i opet sam sve zaboravio. Međutim. Probudio sam se rano ujutru u maloj zamračenoj sobi, u isparenju alkohola koji sam sinoć pio. Probudio me je mamurluk, i neka iritantna buka koja je dopirala spolja. Uz mamurluk i tešku glavobolju uspeo sam da se opet setim nje. Plave kose, očiju plavih i dubokih kao okean, kože bele kao kokain, ili neki spid, uglavnom bila je žućkasto-bela, ili sam to istripovao zbog spida, ne znam. Setio sam se prvog susreta s njom. Njenih reči kako ne zna da se ljubi, i pijanog odgovora, da ne znam ni ja, al' da ćemo naučiti zajedno. Svaka misao o njoj me je terala na povraćanje. Hteo sam sve te misli tad da zapišem, ali kako krenem u meni se stvori još veća mučnina. Svakim potezom olovke stvarao se sve veći bol. Nema ništa lepše kad patiš. Razmišljao sam u sebi o sebi, i pokušavao sam da se nateram da plačem. Al' nije išlo. Setio sam se prvog vođenja ljubavi (da ne kažem jebanja). Bio sam klinac, klinac u tripu: "hehe vidi me ja jebem, a moj drug, vršnjak, ne jebe." Onda sam je zamislio u krevetu, kako se osmehuje, dodiruje mi dlanom lice, grli me, i govori da će sve biti u redu. To je stvorilo toliku mučninu, da sam otrčao do toaleta da se ispovraćam. Umio sam se. Nisam mogao da se pogledam u ogledalo. Vratio sam se u sobu. Gledam u bele patike, prljave od blata, bačene, u izlizane đonove, i poredim ih sa sobom i svojim životom. Trebao bih da uzmem neke druge, zamenim ove stare. Da uzmem neke udobnije i s njima krenem nekim drugim putem, u nekom drugom pravcu.

Kvizovi i inače postoje samo zbog ovakvih likova, indijanaca koji vole da pričaju odgovore pre nego li ih vide i da tako ispadnu veći u očima okoline. Tako se oni deru za vreme trajanja kviza, daju odgovore na najjednostavnija pitanja derući se i misleći da ćemo ih ljubiti u rč zbog toga. Naravno, oni pravi, oni koji stvarno nešto znaju se javljaju samo onda kad je zajebano pitanje, ne smaraju okolinu svojim odgovorima, onaj ko hoće da bude šmeker se lepo prijavi, pa bude šmeker u studiju, a ne za foteljom, uz flašu piva. Nezaobilazni su komentari tipa ’’pizda ti materina, kako to ne znaš?’’, ’’koje si škole ti zavšio?’’, ’’ko tebe zva u kviz?’’, kao i oni ’’jebem vam majku, to nije tačan odgovor’’, onda kad se izblamiraju rekavši netačan odgovor, pa ga ostali gledaju podsmevajući mu se. Naravno, uvek misle da su se izvukli onda kad kažu neki biser, tako što nama objasne da glavni grad Nemačke može da bude i Berlin i Beč. Nezaobilazno je i dranje onda kad su sami u sobi, tako što očekuju da će ih neko posmatrati sa strane, ili možda TV prijemnik ima mikrofon pa takmičar može da ih čuje.

Otresti u automobilu žensku sa izuzetno neurednim nožnim noktima.

Ishrana sujete nikada nije bila tako nutritivna. Kenjam. Pitajte Gocu Tržan.

Uglavnom, iza ovog pomalo i zbunjujućeg naslova, krije se retoričko sredstvo koje pretežno koriste oni ljudski i najčešće muški primerci koji su, iako zašavši u izvesne godine, zadržali mlad duh i opšte prisustvo kuloće te iste i potenciraju. U razgovoru su dopadljivi sagovornici, prekaljeni šmekeri sa uvek novom pričom ili savetom u vezi rendom stvari u rukavu, vazda raspoloženi za šalu i zajebavanciju a neretke su i pojave koje uključuju ruku na ramenu, frazu “Da tebi (titula+kul nadimak) nešto kaže...” i onaj osećaj nekakvog uzajamnog poštovanja zajebanosti trenutka.

Sve je ovo, razume se, ono što jedan nesluteći sagovornik može da pomisli iz iskustva razgovora sa gore opisanom personom. I verovatno je iz tih ali i drugih razloga i poštuje. Tu, međutim, i dolazimo do glavne svrhe fenomena iz naslova. Jer, kao i sve ostalo što naš iskusni keršme servira svojim sagovornicima i ovde je u pitanju još samo jedan bedan pokušaj da se kroz lažnu prisnost sa istima dalje produbi ono poštovanje prema njemu, a koje je možda i jedina stvar koja telu daje elektricitet života. Kenjam. Pitajte Ivana Ivanovića...