Srpska narodna bajka. Govori o dečaku koji se zvao Ivica i o njegovoj devojci Marici. Međutim, Ivica je dosta kasno zavoleo Maricu. Zato, počnimo priču od početka...

Ivica se rodio u jednoj maloj, ali prelepoj zemlji, u jednom malom, ali prelepom selu. To selo je bilo nadaleko čuveno po tome što u njemu dobro rađa žito i rastu devojke sa anđeoskim glasom i zanosnim stasom. Ivica je, još kao mali dečak, sanjao velike snove. Neki bi rekli da je to bilo zato što je bio mali rastom, međutim bilo je u toj njegovoj zemlji i ljudi koji su bili dosta visoki, a ponašali su se isto kao on. Bilo kako bilo, da bi ostvario svoje snove, Ivica je morao da ode u veliki grad - najveći grad u toj divnoj maloj zemlji. Veliki, Beli grad.

Tim gradom, kao i čitavom zemljom, vladala je zla veštica. Ta Veštica je inače bila jako neobična. Pre svega, bila je muškog pola. Imala je i ženu, za koju su mnogi tvrdili da je opasnija i veća veštica od nje same. Osim toga, narod ju je u početku jako voleo, ali se to vremenom promenilo. Živela je na jednom šumovitom brdu u tom velikom, Belom gradu, u velikoj kući. U toj kući je pre nje živela još jedna veštica, mada o tome da li je ona bila veštica ili nije danas postoje oprečna mišljenja. Kuća je bila skroz bela, što jeste malo neobično za kuću u kojoj žive veštice, ali mnogo štošta je u toj maloj zemlji bilo neobično, tako da neka vas ni to ne čudi. Bila je to jako lepa i velika bela kuća, skoro kao nekakav beli dvor.

Nakon što je završio školu u belom gradu, Ivica je upoznao zlu Vešticu, koja ga je ubrzo uzela za svog pomoćnika. Kako je, kao i svako dete sa sela, bio veoma bistar, vredan i pre svega poslušan, Ivica je brzo naučio zanat od Veštice i vremenom postao njen omiljeni učenik i najvažniji pomoćnik. Nakon toga, mnogi lovci su pokušavali da isteraju Vešticu iz njene velike bele kuće i da se u nju usele. Dugo im to nije polazilo za rukom. Ivica se borio protiv njih hrabro i odlučno.

Ipak, jedne jeseni, godinu dana nakon velikog, slavnog rata u kom je ta mala zemlja pobedila čitav svet, Veštici je došao kraj. Lovci su se udružili i, uz pomoć naroda, ali vrlo verovatno i veštica iz drugih, velikih zemalja, konačno isterali Vešticu i uselili se u njen beli dvor. Vešticu su poslali u jednu daleku, malu zemlju na severu, gde je umrla par godina kasnije, zatočena u tamnici. Ivica je međutim, kao pametan dečak, u stvari tada već momak, shvatio da je za njega najbolje da se odmetne u Šumu - istu onu šumu u kojoj su svoje vreme provodili Lovci, boreći se godinama protiv Veštice. Znao je da samo treba da bude strpljiv i da čeka u Šumi dok Lovci ne zapadnu u probleme i ne zatraže od njega pomoć. To se i dogodilo.

Inače, narod u toj zemlji, iako veoma hrabrog srca, imao je jako kratko pamćenje, tako da je zaboravio na vreme kada je Ivica predano služio Veštici. Tako se on vratio na Dvor. Veštice iz velikih zemalja, koje su se, do pre samo nekoliko godina, borile protiv njega, proglasiše ga za naj-vešticu. Ivica je bio veseliji nego ikad. A onda, jednog lepog dana, Ivica je osvojio srce lepe plave Marice. Mnogi su u toj zemlji želeli Maricu, jer se pričalo da onaj koji se njom oženi dobija ogromne moći. Ipak, ona je pripala njemu. I dan danas, oni žive u sreći i ljubavi.

Kraj.

Vapaj osobe koja je dežurni krivac, na koju se ama baš sve svali. Nebitno da li je u pitanju nešto u karakteru te osobe, poslu kojim se bavi ili prosto - karma.
Kako god bilo, ako je došlo dotle da ovo zavapi, odaje zadnji stadijum očaja gde duša trpi krajnje muke nezamislive.
To, ili je u pitanju oženjeni muškarac u očima svoje lepše polovine.

Najveća drolja medju vozilima - prima svakakvu ološ.

Definisana kao visoko optimističan etnitet, endemski nastanjen na srpskom govornom području, pojava iz naslova zbunjuje svojim postojanjem čak i sâme svoje praktikovaoce, profilom generalno spadajuće rusofile-nacionaliste i tradicionaliste-pravoslavce a anfasom obavezno mentalno izazvane i bigote. Jer, jebiga - Rusi naša braća, nas i niih dvesta miliona, iste smo vere i etničkog porekla, ginuli ruku pod ruku u svim zvaničnim ratovima...isti smo narod, maltene (pri čemu je "malte" muklo, jelte), te shodno tome i istim jezikom govorimo, zar ne?

E, tuki, zemljače moj zatucani. Jer iako i srpski i ruski potiču iz iste grupe jezika i imaju solidan broj sličnih reči i izraza, potrebno je ipak malo više izučavanja potonjeg da bi komunikacija na istom bila nešto složenija od pukih "privjet", "davaj", "maskva", "putin", "vodka" i "kak zavut tvaja familija". Jer, po definiciji iz prakse "...ne znači da si jebeni ekspert za ruski/švedski/japanski ako znaš da ubodeš pešes prostih rečenica na njemu..." (gde je najmanje jedna rendom psovka, jer šta je strani jezik ako numeš da opsuješ na njemu?), dok nas definicija iz iskustva uči da "...alkoholisanje sa nekim Rusima na Exitu i koitus sa ubogom Ukrajinkom u WC-u železničke stanice u Stalaću (falilo joj za kartu, karta) NE MORA obavezno uključivati i PRIČANJE RUSKOG...", koliko god se ta eventualnost tebi tada (u)činila mogućnom.

Elem, kada se sve sabere i oduzme verovatnoća da će te jedan baćuška skapirati pošto istrošiš brendove votki i imena fudbalera za koja misliš da su ruska - Kaladze, na primer - i počneš da baljezgaš na srpskom (pritom žešće transferišući akcentuacijom i izmišljenim "rusnicama"), ravna je verovatnoći da ti razumeš nju ili njega kad počnu da parlaju svojim maternjim jezikom misleći da ih kačiš k'o da si odmah po rođenju 'mesto majčinim mlekom podojen kompletnim opusom Aleksandra Sergejeviča Puškina, pa jebemu majku da mu jebem stvarno!

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Upozorenje osobi koja se sprema da počini neku katastrofalnu glupost za koju će snositi užasne posledice, a neće imati nikoga za to da okrivi.

Greška koju je napravio sin za koju veći deo odgovornosti snosi otac koji ga nije primereno vaspitao.

Prikriveno ludilo ili genijalnost.

Prekid memorije posle žestoke pijanke.
Slikao si celo veče ribice po separeu, đuskao, provodio se. I tamo negde posle petnaestog rubinštajna otvorio ti se poklopac u glavi I sve što si slikao osvetlilo se bespovratno kao stari Kodakov film u Lajka fotoaparatu.
Nema reklamacije, sam si kriv.

Химна емо популације.

Mnogo jaka fora da odjebete nekog.

Jako pogodan izraz za opisivanje osobe pijane do te mere da stoji nakrivo (u dva preloma) pritom pokušavajući da deluje bezobrazno kul kao da je u stanju da nastupi na televiziji i dotakne se gorućih političkih tema, a ustvari mu nije ni do cega osim da kunja dobrih 14 h.

To kažeš kad te mrzi da nekome objašnjavaš nešto što si već objasnio (a on nije skapirao).

Plavi miliciski kombi, sa belim zastitama za svetla, preglasnom sirenom. Sa maricom milicija službeno prevozi ljude vezane lisicama na na ledjima ili onešvešćene žrtve pendrečenja na stomaku. Postoji i jedna pesmica koja peva o marici:"
Ulazi u maricu,
Jebem li ti mamicu!
Ulazi u maricu,
Da ne vadim palicu!"

Tamo gde završiš ako živiš na ivici.

Nas ministar policije i policijski kombi...

Izraz kojim, na osnovu nečije fotografije, izražavaš uverenje da je ta osoba kriva za ono za šta je optužuju.

Spuštalica za gospođu koja se žali na visoke cene.

Момак ког свака рибиџона жели за мужа. Пажљив, учтив, васпитан, џентлмен у сваком смислу. Ту је да придржи ташну, придржи капут, прокоментарише нови лак за нокте, посаветује око фризуре; укратко, најбољи пријатељ једне жене, али колико год се трудио, неће јебати.

Особа конфузног начина излагања, слична особи "која понекад и самог себе не разуме", само много гора.