Jedan od slengovski najstarijih i u svetu najrasprostranjenijih izraza kada je pozdravljanje vašeg vaskrslog ortaka - prethodno nestalog na, fazon, sto godina - u pitanju. Kako pomenutog Robinzona niste videli već eonima pri čemu ste verovatno zaboravili i kako nesrećni papučar izgleda a kamoli kako se zove, logično je poređenje sa pticom koja predstavlja arhetip izumrle životinjske vrste, tačnije od kraja 17. veka i trijumfalnog dolaska homo-sapiensa na jebeni Mauricijus gde je do tada bezbrižno kljucala semenke na plaži. One iste plaže na kojoj je, naime, vaš drugar/dužnik/advokat verovatno i boravio u međuvremenu...

Moraš biti napaćen da ne voliš nešto što je prirodno, što je ugodno za oko, uho, jezik (seoski specijaliteti - ponašanje i običaji, i jela, naravno)... Sve dok on, urbani gende, uživa da liže štapiće u nekim KUW restorančićima i jede fornete, umjesto da oliže ruke u kajmaku, nema od njega čo'jka. Po ovim principima se japija nahodi, prost čo'ek, što bi se reklo.

Operisan je od bilo kojeg oblika profinjenog ponašanja po bontonu, ali je zato jedan od onih koji će ti uvijek uskočiti kada ti je najpotrebnije, staviće ruku u vatru ako treba i neće se ni sekunde omišljati, za razliku od evropejca sa počupanim obrvama i hlačama spuštenim ispod tura koji samo prati kada će izaći najnovija verzija Ajfona kako bi mogao da se hvali svojim bledunjavim ortacima koji rade pod DOS-om.

Japija je inače rezani drveni materijal, tj. građa, dok preneseno na ljudski karakter predstavlja sirovinu, od brda odvaljenog čovjeka koji voli dobro pojesti i popiti, suknuti koju kap bašice, te se sa svojom nabudženom mašinom provozati kroz kasabu, sa sve spuštenim lijevim laktom do poda i glasno pojačanim kasetašem sa duplom glavom na kojem odzvanjaju zvijezde Renome produkcije.

Jebavanje tuđe ribe.

Primitivna, mala i jadna bića, puna zavisti i pustoće. Za razliku od zapadnih trolova, koji su pametni a samo glume budale da bi druge nervirali, Vukajlijaški trolovi su glupi kao noć. Najdraže im je da unište nešto neiskvareno kao i da upropaste i ono malo dobrih stvari koje su u ovoj zemlji ostale.

Njihov život (ako to možemo nazvati životom) se svodi na maloumno jebanje, sadističke provode i uživanje u čarima droge i alkohola.

Oni mrze žene više nego prosečan silovatelj jer oni nežnost i milosrđe jednostavno ne kapiraju. Oni nisu čak ni na nivou životinja (jer i životinje imaju neke emocije) već na nivou jednostavnog zombija koji samo jebe pije i bije. Drago mi je što sam fin, kulturan i nevin i što sam sačuvao humanost i osnovnu ljudskost jer kad pogledam njih dođe mi da povratim.

I dok pametni ljudi zamišljaju nove svetove ovim jadnicima treba droga da bi videli nekog ofucanog zmaja. I moj prijatelj fizikalac je manja sirovina od njih jer čak i on ima neku dobrotu i čovečnost.

Njihova najveće radost je kad nekog ko se malo izdigao iz mase ponize i vrate nazad u jezero govana. Njihov smisao za humor je toliko bedan da je i prosečan alkoholičar koji se dere na ćošku smešniji od njih.

Njihov problem nije to što su zli (jer čak i zli ljudi mogu da imaju stila) a ni to što su glupi (jer i glupi ljudi mogu da budu produktivni), već to što su mali, pakosni i bedni.

Najtužnije je što su ovi umišljeni punoglavci sebi uvrteli da su jako pametni i posebni. Ali ipak to su ljudi koji još nemaju pojma da je Fight Club satira... samo toliko.

A šta ti ja znam, valjda im trebaju i prosti mehaničari tamo u planetama zone Zlatokose. Haha nisam čak ni neki zajeban mehaničar koji se bavi solarnim generatorima, kapsulama za preživljavanje, landerima, ne. Bukvalno samo popravljam frižidere, fenove, miksere. Ali, kada su rekli da će off-world kolonije biti pristupačne svima, a ne samo visokokvalifikovanima, stvarno su tako mislili.

I tako, par dana pre nego danas zamrznu (msm ne zamrzavaju nas stvarno, samo usporavaju metabolizam ali prepederski mi je to da izgovorim), na medicinskoj kontroli, vidim ti ja nju. A ona dobra, dobra, prava džekpot mačkica, sisići stameni, na dodir, siguran sam čvrsti, dovoljne mobilnosti da možeš da tvrdiš da su pravi. Dupence posno, maleno, daleko od otromboljenog, ne volim ogromna twerk dupeta, to mi je neukus. Riđa. S naočarama. Odradiše nam klistir i ja onako hehe, mogli su barem večeru da nam kupe, ja sam Srđan, glavni inženjer, ona kao distancirano, jer ja vidim da me provalila da lažem, Megan, svemirski biolog, žurim. A drska... drska, drčna, uh. I ja tu već vizualizujem jedan seks pun mržnje, izbiću joj celi Berkli fakultet, pa ti si mala bila jebana samo od strane smešnih kurčića iz bratstva, ne znaš ti šta je muško.

Појава трочлане Ромуланске породице у оделима боје говна са кожним торбицама на рамену и агитпроп материјалом у њима. Одмах после висибаба, а пре грађевинске сезоне - док још немаш опасан алат у рукама.

Prikladan nadimak za ekipu u malom fudbalu čija se veza sa fudbalom svodi na PES, gledanje Lige Šampiona itd. Ta ekipa obično služi kao neki lakši trening onoj drugoj ekipi, u kojoj su obično DIF-ovci i likovi koji su se verovatno i rodili sa loptom.

Djevojka koja dijeli korpe.

Lik u društvu koji je stalno na mestu nosioca loših vesti. Uvek ima najnovije informacije o tome ko je umro, kad je umro, ko od čega boluje i koliko mu je ostalo do kraja, ko se s kim fajta, koja banda ima najbolju podršku. Nosi sa sobom kratku anamnezu svačijeg lekarskog kartona u kombinaciji sa uličnim dosijeom.
Vesnik nevolje ili bliskog sukoba među ljudima. Pojavi se samo onda kada oseti potrebu da naciji podari svoje mudre komentare o tekućim kritičnim dešavanjima.

1.Stil Karton city-ija
Uglavnom vrlo jeftini i jednostavni objekti napravljeni od sekundarnih sirovina i samim tim opisuju delatnost kojom se njeni ukućani bave.Romski neimari su vremenom usavršili patent i ovaj tip objekata je široko rasprostranjen.Uglavnom su objekti manji,ali vam za njih ne treba nikakva dozvola i građevinski materijal je besplatan,a ako vam kuća dojadi možete isti besplatni građevinski materijal da prodate.

2.Kaluđerički stil
Iako je najveća koncentracija objekata ovog tipa u najvećem divljem naselju u ovom delu Evrope,ovakve kuće su prilično rasprostranjene u Srbiji.Da bi ste napravili kuću u ovom stilu,obavezno je da objekat gradite na divlje,odnosno bez dozvole.Uglavnom su sa prizemljem i jednim spratom iznad,kao i sa obaveznom neozidanošću.Ovi objekti se prepoznaju po narandžasto-braon cigli i neuseljenom spratu koji služi kao ostava.Gradnja ovakvih kuća je jeftina,ali postoji rizik od inspekcije,osim ako živite u prestonici ovog graditeljskog stila,Kaluđerici.

3.Privatnički
Stil nastao nakon petoktobarskih promena i nosi karakteristike države,odnosno ne zna se ko pije,a ko plaća.Uglavnom se zidaju zgrade,onakve kakve se svide neimaru.Stanovi mogu da imaju manju površinu nego što je navedeno,mogu da se prodaju po više puta i da imaju očigledne nedostatke.Nije retkost da slavina u kuhinji uključuje svetlo u kupatilu ili da ima termite u parketu i osinjak na terasi.Iako im je spoljašnjost obojena prelepim kičastim bojama,uglavnom su lošijeg kvaliteta od onog koji očekujete,a cena kvadrata je viša od one koje ste očekivali.

4.Gastarbajterski
Stil odlikuje gradnja ogromnih palata,sa skulpturama lavova i orlova,olimpijskim bazenom,gigantskom garažom,petometarskom ogradom od kovanog gvožđa i heliodromom.Novac pomoću kojeg su ove kuće sagrađene je stranog porekla(Austrija,Nemačka,Švedska...).Ono što ove kuće još karakteriše je to što u njima skoro niko ne živi i ima sličnu funkciju kao rimski votivni ari,odnosno da pokaže moć i bogatstvo vlasnika i da napravi lokalne paore ljubomornim.

Sudeći po uvreženom mišljenju izvučenom uglavnom iz koktela američkih filmova i serija koji sâmi sebi serviramo, nedvosmislen znak da je beživotno telo locirano u aproksimativnoj blizini dokumenta iz naslova stradalo od sopstvene ruke. Nepobitan dokaz samoubistva; da se tako CSI-ovski izrazim. Poslednji izraz učtivosti i uljudnosti pre nego što se potpisani obesio, otrovao, prerezao sebi vene ili, pak, hladnokrvno upuc'o u vuglu. Eventualno može sadržati i određene minimalne instrukcije glede rukovođenja potenijalnim nasledstvom, ali to ipak potpada u one ređe statističke slučajeve. Mis'im - što se onda, koji kurac, i ubijao?!

Mnogi fotosintezu uzimaju zdravo za gotovo. Sjećaju se tamo neke lekcije u osnovnoj školi koja je jednom ponovljena i u srednjoj i u kojoj se kaže da u procesu fotosinteze biljke stvaraju glukozu i kiseonik od vode i ugljen dioksida, a uz pomoć hlorofila i sunčeve svjetlosti. Tako se biljke same hrane, jer su one autotrofni organizmi. U ovom štreberskom objašnjenju ima mnogo pojmova i mnogo stručne terminologije, a suština cijele ove reakcije se izgubi iz vida. A evo suštine:

Zamislite jednu ogromnu saksiju, u koju je stavljeno sjeme jednog drveta. Sjeme drveta je teško 20 grama. Padaju kiše i drvo nikne. Nakon 50 godina, u saksiji se nalazi ista količina zemlje, ali je sada drvo visoko 40 metara i teško 10 tona. Mnogi iako su učili o fotosintezi u svakodnevnom životu laički tvrde da biljke rastu od zemlje i vode. Jok. Od 10 tona koliko je drvo teško, bar 5 tona otpada na suvu organsku materiju. Svih tih 5 tona, čvrste suve organske materije je čist produkt fotosinteze i došlo je tu iz vazduha, nema veze ni sa zemljom ni sa vodom, osim sa onim djelom vode koji učestvuje u reakciji. Dakle osnovna sirovina za tih 5 tona, celuloze i ostalih organskih jedinjenja jeste ugljen dioksid iz atmosfere i voda. Sav ugljenik u tih 5 tona potiče iz ugljen dioksida, a to je ogromna količina. A koncentracija ugljen dioksida u atmosferi je svega 0,582 promila. E sad vidite koliko je efikasna reakcija fotosinteze kad pri tako maloj koncentraciji ugljen dioksida uspije da dovede do tako velike razmjene materija. Dakle, da nije tog drveta, ogromna količina (u tonama) ugljen dioksida bi ostala u atmosferi. Kad bismo drvo zapalili, oslobodila bi se ista količina ugljen dioksida, kao ona što je uzeta iz atmosfere, da bi drvo uopšte toliko poraslo.

Evo ovo samo pokazuje koliko je sav taj proces fascinantan, jer bukvalno sva organska masa biljaka dolazi iz vazduha. Takođe, ovo pokazuje zašto je toliko bitno štititi šume. Jer svako drvo je ogroman rezervoar ugljenika koji bi inače bio u obliku ugljen dioksida u atmosferi. I na kraju, ne samo da se ogromna količina ugljen dioksida iz atmosfere utroši pri rastu biljke, već se takođe, jednako ogromna količina kiseonika oslobodi, a bez toga ne bismo mogli disati.

Iznenadno uvlačenje tukija u svoju ljušturu prilikom čina vodjenja ljubavi. Uzrokuje ga retardirana misao u sred vršenja plemenite radnje, ili izjava ženke koja biva plođena.

Kod mužjaka izaziva razočaranost sobom i potištenost. Na oko pet minuta. A onda na spavanje. Ali uzrokuje i drkanje narednih mesec dana, dok se ženka ne smiluje da se poda ponovo i nezaobilazno cveće.

Kod ženki pak može da izazove različite efekte. Ako joj nije bio dan ili je bila umorna, onda se zahvali Bogu i nastavi da sanja započeti san. A ako je famozna G tačka ubodena onda jebiga, najebao si. Uzrokuje vazu ili lampu sa stočića levo od kreveta u glavu. Ponekad i jednostavno pesnicu. Takodje uzrokuje i raskid veze\veridbe, ili razvod braka.

Faza Prva - Ja sam rođen u cveću livada. Pokraj reke Gruže, ili neke okolokućne kanalizacije. Jer porodilšte je popio lokalni biznismen. Uzgajan kao šef, budući direktor obližnjeg državnog preduzeća sa fantastičnim rezultatima. Pare kaplju, a niko ništa ne radi. Vrlo uspešan srpski privredni model. Ambiciozni otac poljoprivrednik sa šakama veličine srednjih vrata autobusa i brižna majka, bujne sise, odgajili su dete, koje je jurilo za šarenim seoskim suknjicama i rumenim obrazima. Sad je vreme da ga upute da prepiša pripreme za direktora u velikome gradu.

Faza Druga - S namerom dođoh u veliki grad. Posle ispraćaja kao da je drug Tito bio u Africi, o kom će selo pričati dok ne padne sledeći grad, mladi heroj stiže u asfaltnu kolotečinu, obraslu u zavist, pokvarenost i poroke. Naravno, čuo je on za žurke, izlaske, lumpovanja do jutra i slične stvari koje se ne mogu naći u skriptarnici.

Faza Treća - Naviko sam ja na noćni život. Predavanja smaraju, profesori su latentni fegeti, a kolege sektalika bobanorajovići. Tu i tamo, knjiga i i student se susretnu u prolazu. Pogledaju se, i svako nastavi svojim putem. Nema više rumenih obraza i nevinih osmeha u kukuruzu. Ovde je sve drugačije. Diskoteke, klubovi, kafane. Od danas do sutra, od sutra do jutra, od jutra do ko zna kad. Cimer i prijatelj iz istog malog mesta se više druže sa papirima. I to ne onim u koje se mota čudotvorna trava Caneta Ćomana. Pred mladim biznismenom je raskrsnica. Da li nastaviti pravo, skrenuti na svetlucavi put sa kog se čuje muzika ili upisati Fifasegamegadunum. Dobra pesma se čuje sa sporednog puta.

Faza četvrta - Ostao sam sam. Cimer i prijatelj su napustili paorskog sina. Otkrili su čari gej parade. Otac i majka više ne mogu da jedu vunu i gumu da bi prehranili svog jedinca, ponos sela, još malo pa direktora firme u stečaju. Jedinu utehu je pronašao u turskim serijama i grand šou. Nije ga izdao Cane, mada, i on je malo nervozan zbog kašnjenja isplate. Priča sa posterima Mitra Mirića i Bore Drljače u ekstazi, i Vere Matović u erotskom izdanju, jedini su razgovori u životu, sada već propalog studenta.

Faza peta - Dotako sam dno života. Para više nema. Nema ni stana. Otac mu je rekao da se ne vraća ili će proći kao komšija Milan. Priča se da se komšija ubio vilom u trbuh dok se udarao sekirom u leđa i potkolenice. Prijatelja više nema. Ni Romulanci ga neće za skupljanje sekundardnih sirovina. Jedina rečenica koju sada izgovara je, Živa ti deca, daj neki dinar!

Opšte je poznato da u životu svakog Romulanca postoje samo 3 stvari: krađa sekundarnih sirovina, tuča i fudbal. Ovo treće nekako posebno vole.

Pošto od ponedeljka do nedelje u faveli nema škole, mladi fergani, a i oni stariji, uvek nađu vremena za fucu. Ali to nije bilo to. Falilo je nešto da taj osećaj zadovoljstva bude još bolji. Falio je stadion. Ne gradski, neg' favelski.

I tako je posle mnogo godina, na intervenciju Coe Čićvua i ostalih političara, sagrađen prvi istorijski stadion u faveli. Glavni matorci u faveli, predsednik Enver i potpredsednik Demir odlučuju da daju ime stadionu. Tako nastaje naziv "Sveti Ramiz II", kao sećanje na starog pretka fergana koji je živeo pre nove ere i koji je predvodio "Seobu Romulanaca" iz Indije davne 69. godine, kao što rekoh, pre nove ere.

A stadion. Normalno lep, čim su ga investirali političari. Nigde trave, nigde zemlje, samo beton po kom ne moš stajati leti kad upekne Sunce. Plava ograda ima dvostruku ulogu. Em što je granica stadiona em što štiti ostatak favele od rušenja. Ranije, dok nije bilo stadiona česti su bili slučaji da neki Romulanac šutem Roberta Karlosa sjebe drugom pola kuće. Nego da se vratim na teren. Nema šta još puno, nisu se baš potrudili političari. Samo golovi i tribine. Golovi, onako kvalitetni, rukometni, crveno-beli s' nekim polu pocepanim mrežicama, a tribine ništa manje kvalitetne. Ima ih 2 komada, sa istočne i zapadne strane terena. Navijanje na njima je k'o na kupu nacija. Ali fergani nebi bili fergani da......

Dođe nedelja i počeše oni na stadionu da prave pijacu. Klasična ciganska posla. Ne običnu pijacu neg' buvljak. Glavna face-prodavci piratskih igrica i Đani Buvljani. I tako svake nedelje.

Stadion je počeo da gubi svoj nekadašnji sjaj (da ne kažem "smrad"). Sve je više bilo ostataka sa pijace, praznih limenki koka-kole, papirića, cd-ova "Američko rvanje 2008" i ostataka cigareta. A u pozadini, iza tog smeća, još uvek neki momci, na čelu sa Enverom i Demirom, cepaju fudbal, u čast velikog romulanskog sveca Svetog Ramiza II.

Bio je decembar. Vraćao sam se sa treninga. Napolju je bilo i previše hladno za jednog desetogodišnjeg dečaka, pogoto ako nije sirovina u njegovoj generaciji, što ja naravno nisam bio. Sneg je vejao, a ja sam se kretao brzinom puža. Kolena su mi klecala, što od hladnoće, što od raznošenja na kondicionalnom treningu. Obukao sam dva para običnih i jedne vunene čarape preko njih, al' nije vredelo, noge su mi bile zaleđene, sve do trenutka za koji nisam ni slutio da će se ikad u mom bednom životu dogoditi.

Na jednom mračnom ćošku ukazao mi se gadan prizor. Tri starija momka mučila su dečaka mojih godina. Srce je počelo sve jače i jače da mi lupa. Približavao sam im se. Šta uraditi? Pomoći vršnjaku ili samo ignorisati situaciju? Kada sam došao do njih, kao da se nešto probudilo u meni. To nisam bio ja!
''Ostavite ga na miru!''- promumlao sam. Pogledali su me gorko, a glas iz mojih usta bio je sve jači i jači. ''Pustite ga il' ću vas obesiti za muda!'' bila je sledeća rečenica, koju sam inače pokupio od ćaleta. Počeli su da se smeju i da mi se približavaju, onako ko u filmovima. Tada sam shvatio da zapravo imam muda! Nije me bilo strah od ta tri drkoša! Poljubio sam krst koji mi je visio oko vrata i zaleteo se.
Prvom sam pocepao arkadu, počeo je da beži vikajući ''Mamaaa!''
Drugi me je dosta zadržao. Rvali smo se. Ispala mi je patika. Valjda zato što su mi se noge oznojale zbog silnih čarapa. Uzeo sam patiku i pogodio ga po sred nosa. Pao je.
Treći je očigledno bio najveći mudonja. Izvadio je onu gvožđuriju, valjda su ga zvali neki bokser, nebitno. Setio sam se da mi je ćale poklonio kopačke iz njegove mladosti, imale su gvozdene krampone. Izvadio sam ih iz torbe i rekao frajeru ''Sad smo kvit, pucaj!'' Krenuo je na mene brzinom svetlosti. Dobio sam udarac u glavu, pao sam. Ležeći u snegu, primetio sam na prozoru obližnje zgrade tri devojčice iz četvrtog tri kako posmatraju ovaj nemili događaj. Kao da su mi dale snagu. Ustao sam i nabio sam drkošu kopačku u usta. Kad sam je izvadio, ispalo je i nešto belo sa njom. Valjda zubi, ne znam.
Sva trojica su plakala, a tri lepotice su se smeškale kraj prozora. Bio sam njihov heroj!

Onaj mučeni vršnjak mi se kroz suze zahvalio. Namignuo sam mu, iako nisam znao, i uputio se ka kući. U glavi mi je samo bila ta scena, bio sam premoćan! Ali to nije sve.
Šetajući, čuo sam kako me neko doziva: ''Pero!'' Okrenuo sam se. bile su to one tri devojke sa prozora. Pozvale su me gore i tu su ubijene još tri muve.

Telefon mi je zvonio bar dvadeset puta. Znao sam da je otac, al' sam takođe znao da će biti veoma ponosan kad mu kažem da sam premlatio tri nasilnika i da sam pojebao tri najlepše devojčice iz škole.

Не, није у питању наставак Селенићевог бестселера "Очеви и оци".
У питању је основна категоризација мушкараца од стране нежнијег пола.

Мушкарци су, подразумева се, све оно лепо, згодно, шармантно, културно и пожељно за везу и брак док су мужјаци онај одвратнији део мушког света, који је добар само за потапање купуса и за избегавање.

Колико жена толико ћуди тако да свака врши класификацију по неким својим параметрима.

Obilaženje kafana u kojima rade isključivo konobarice, na nivou jedne manje opštine. Nema smisla ako se obilaze kafići u velikom gradu, što zbog njihovog velikog broja pa se ne može obići za veče, a I mora se potrefiti neki gdje je jedna dobra konobarica, pa se izgubi draž za traganjem. Ovako između dva zla biraš manje, I nadaš se boljem u idućoj kafani. I tako to krene , negdje pred veče, otisne se odabrana ekipa na putešestvije. Vođeni glasinama, uđeš u prvu kafanu koja liči na gubavca, što visi to I otpada, fali komad zida, okrajak šanka, I nogar od stola.Gazda ne da ture da mu je posljednaj.Ali zato kod konobarice preliva ko da su je pravili NS seme I pančevačka azotara. Drmneš tu dvije tri, nisi ni ti zagrizo da je muvaš a I njoj je tek počela smjena pa logično, nećeš jebati. Nećeš jebati ni ovako ni onako, nigdje, zato svi idu na turneje ali je konkurencija jaka pa samo rijetki uspiju piti do kraja smjene I biti u stanju da mogu jebati. Ideš u drugu kafanu, bolje su konobarice, čuo si tako. Samo nisi kontao da je tu sjedište drvne industrije. Ali za konobarice su bili u pravu, dobre. Ostajete tu. Kafana pored puta, a ona dobre volje. Odlazi sa nekim šumarom u carske odaje, nakon nekoliko minuta izlaze, on ne može više stajati na nogama, a ona se ponaša kao da joj je trn up’o u oko pa ga izvadila I nonšalantno sjeda drugom u krilo, a trećem već šalje poljubac. Ljubomorni jebač započinje kavgu. To je rat klanova u drvnoj industriji, između sjekača I brentaša. Skontašmo da mi stojimo između dvije vatre ko radikali na b92. Sporazumjevamo se pogledom, a moj kum cijedi kroz zube ne pomjerajući usne, ko logoraš kad ga juri oberšturmfirer:”Ajmo , izginćemo”. Pokupimo se kod prvog razbijanja čaša, da nas ne pomješaju sa suprotnim taborom, I razgulimo. Idemo u iduću kafanu, sa vrata nas dočeka pičvajz, konobarica odvalila sisu ko bromzu ovna predvodnika pa krivi nekog baju što joj dobacuje, jebe mete ništa ne ostavlja kaže kako je bila na demonstracijama u Beogradu I murija je jurila da ce mu se krvi napiti,naruzi ga ko baba Sarova. Nema ni tu ništa, idemo dalje. U sledećoj se popičkale konobarice pa smo se ponadali da ćemo gledati tuču ženskinja ko u američkim filmovima, ali ništa ni od toga, bilo trijeznih, pa rastavili. Vakat kući. Sretne se tu svakojakih likova, seoskih pijanaca, normalnih likova, propalih I uspješnih studenata, sirovina I mekušaca, svi okupljeni oko nje, jedne, jedine, konobarice. Hvala im što postoje, ako ikad budem imao kafanu biće I konobarica.

Istorija je počela da se piše u industrijskom Mančesteru još davnog 12.novembra 1881. godine kada se igrala utakmica koja je preteča današnjeg derbija,igrala se izmedju Svetog Marksa(Gradjanski-Machester City) i Zdravlja(Jedinstvo-Machester United).Utakmica je završena u korist Zdravlja 3-0.Kasnije su ovi timovi promenili imena u Gradjanski i Jednistvo i velika priča je počela.
Prvi derbiji su se igrali na beskrajnim livadam kraj industirjske zone Mančestera uz gust dim koji dospeva iz obližnje fabrike za prepadu sirovina.Derbi koji se igrao pre 110 godina ličio je na derbi srpske beton lige Niškog okruga Mezgraja-Donje Medjurovo koji se igrao 2010.godine.Utakmica je bila prekidana na svakih 10 minuta da bi se omogućilo medicinskim radnicima da nameštaju iščašene zglobove i redarima da sakupljaju izgubljene kramponke posle ultimejt fajt simulacije.Sponzor tog derbija je bila lokalna piljara koja je snabdevala gledaoce paradajzima i jajcima Jorkširske kokoške.
Do sada je ukupno odigran 161 derbi.Jedinstvo je slavilo 68 puta,a Gradjanski 43,dok je 50 puta bilo izjednačeno.U svaki derbi se ulazilo sa puno želje za pobedom i želje da se čitav vratiš kući kako bi mogo da topkaš čajne kolačiće u čaj.
Najveće legende Jedinstva iz Mančestera su sir Bobi Čalton,Žorž Best,nekada najveći maneken medju fudbalerima,verovatno je bio idol kasnijim generacijama iz koje je i Kiki RoLando.Žorž je snimao reklame za automobile,modne kuće,pičke su ga saletale čim kroči na ulicu,a kojoj je prišao sam ni jedna mu nije rekla ''nemogu dobila sam,neću''.Medju legendama se mogu svrstati verovatno svima poznati fudbaleri Kantona Erik,velemajstor šutiranja publike u prvom redu,Peter Šmajhel,gvozdena cevanica Roj Kin i živi primerak fudbalskog boga,Rajan Gigs.Sa druge strane grada u taboru ljutih rivala Jedinstva,u Gradjanskom se nemogu pohvaliti fudbalskim legendama osim Glina Pardoja koji je postao legneda tadašnjeg ''Istlenda'' zbog toga što je sa 16 godina nastupio u Premijeru.Jedinstvo je bilo večiti broj jedan u Mančesteru,ali situacija je počela da se menja 2007 na 2008 kada su u Gradjanski došli arapski ''petrodolari''.Vlasnici Gradjanskog vode se ideologijom ''sve se može kupiti zelenom novčanicom,a istoriju ko jebe''.U gradjanski su uložili enormne sume novca,doveli ražne zvezde i zvezdice,ali oni će moći da preuzmu tron Mančestera tek kada fudbalski mag ser Aleks Ferguson skonča svoj život,ali mnogi ne veruju u to,jer tvrde ja će živeti poput kornjače sa Galapagosa još jedno 225 godina i harati sa svojim pulenima.

Rugoba raspomamljenosti probuđenog instikta za samoodržanjem. Sve za svoju guzicu. Nekad se to ogledalo u ozbiljnijim stvarima, jebiga, nekad se umiralo od gladi, sada čovek pada na sitnice, kao zadnji bednik, za džaba burek i jogurt kome isteko rok. Za kilo sirća koje će da prospe posle, dreči ko da ga kolju. Otvara se Tempo, daju držač za tegle-neki-kurac upola cene, juri! Nešto je džabe, navali, gazi sve pred sobom. Daj meni, daj meni! A meni, meni? I to bre, ovi što najviše imaju, njima najviše zinulo dupe. Mizantropija skače na level 250.