Izraz koji moži da se primeni se primeni na više vidova spoljašljeg izgleda neke devojke.
Kad je prvi u pitanju, aludira se na ružnoću iste, facijalne deformacije. Njena ružnoća je toliko velika, uočljiva i nesvakidašnja, da nije uopšte čudno da se trljala plutonijom pod mišku što je rezultiralo nečim što možemo nazvati "Božji smisao za humor".
Drugi je stanje odeće koju nosi, u smislu odrpanost, umazanost iste. Ponekad može biti toliko ekstremna, da čo'ek pomisli da je dotična cavulja ispuzala iz ruševina nastalih od eksplozije. Kad je prosjaci vide takvu na ulici, krenu da joj nude kintu i ustupaju mesto 'de žickaju kintu.
Ponekad, u ekstremnim slučajevima, može da se desi da se ova dva vida obogaljenosti poklope. E, to je onda već nešto, malo ređa pojava. Ne preporučuje se gledanje u takve ribe, postoji ogromna šansa da dobiješ neku očnu bolest ili čak da oslepiš. Havarija na kub.

Standardna postava četvoročlanog klupskog rok benda

1. Pevač. Najnatripovaniji i najneodgovorniji lik u bendu. Najmanje od svih se cima. Kasni na probe, zaboravlja opremu (mikrofon i kabl) i šteka se, nikad ne nauči tekstove i falšira k'o blesav. Smatra da je veličina i da svi mogu da mu pljunu pod prozor. Činjenica je da je devojkama u bendu pevač najbitnija figura pa ako ovaj iole zna šta radi i ima i mrvicu harizme, ne može da omane. Solidni pevači bez izuzetka važe za najveće frajere u bendu i glavne osvajače ženskih srdaca.

2. Gitarista. Najveći ego-manijak u bendu. Doživljava sebe kao neshvaćenog umetnika. Vežba 4 do 6 sati dnevno minimum, večito je u cool i "ma boli me za sve" fazonu. Između njega i pevača vlada tiha netrpeljivost. Frik je za opremu. Ima bogatog ćaleta ili je par godina mešao malter za Maršala i neki besni Ibanez, Fender ili polovni Gibson. San mu je da započne solo karijeru i snimi instrumentalni album kao Satrijani ili bude novi Vlatko. Gitarista je miljenik muškog dela publike, pogotovu wannabe muzičara. Od devojaka, nekima je smarač a nekima cool.

3. Basista. Bez izuzetka neostvareni gitarista koji se preorjentisao na bas samo da bi svirao u bendu. Priučen do granice beskorisnosti. Najviše se švercuje ali nema toliko zahtevnu ulogu pa se i ne primećuje. Inače je opušten i komunikativan lik koji ič ne pati od ego tripa. Najpromiskuitetniji član benda. Za razliku od pevača koji bira samo najbolje komade, basisti je bitno samo da privede, pa makar bio i skrndelj. Jedno vreme su kod devojaka basisti važili za najveće face, bila je stvar prestiža smuvati se sa jednim. Otuda valjda i svi ti silni vicevi o basistima.

4. Bubnjar. Osobenjak. Totalni frik, budala i raspad. Leši se od alkohola posle svake svirke, duva i konzumira druge lake droge. Prirodno je opičen, ima sumanute ideje i uvrnuti smisao za humor koji ni on sam ne kapira baš najbolje. Povučen je ali i nepredvidljiv, pravi ekstrovertni introvert. U slučaju svađe, ume da plane i pređe u fizičko razračunavanje sa ostatkom benda pa se trude da ga ne provociraju.
Bubnjar je najmanje promiskuitetan u bendu. Obično ima stalnu devojku koja kao prilepak ide svuda sa bendom, ili je singl ali se posle svake svirke toliko prekine da ga je baš briga za ribe.

Izraz za osobu ženskog pola (mada ne bih proveravao), koja je, u nedostatku prave reči, ružna k'o grob. Poznato je da se samo na groblje nosi paran broj cvetova, pa se ovoj suptilnoj frazi pribegava, jer nikako nije džentlmenski da za žensko kažeš da je gargojl, ili da je malo lepša, bila bi odvratna, da liči na Rušku Jakić i slične uvredljive privitimizme.

Lik koji zna sve kategorije pornića koje postoje na internetu. Ne libi se da svoje umeće primeni u bilo kojoj situaciji.

Nerealna upornost ili doslednost u nečemu se može adekvatno uporediti sa naslanjanjem pijanog čoveka na ogradu. On jednostavno mora to da uradi ili će pasti. Može biti vrlo naporno po okolinu. Ili tarabu...

Krajnje nedžentlmenski način da se kaže da neku žensku osobu ni pod razno ne bi videli na drugom kraju gorepomenutog (telesnog) organa. Fizički izgled dotične, naravno, nije presudan, već neki drugi faktori na to utiču daleko više.

Prilagoditi prohteve u skladu sa svojim mogućnostima. Jednostavno se moraš pokriti kolika ti je ponjava i biti svestan da ti je to maksimum.

1.Ne mucaj.
2.Pitaj ima li brata i koliko je jak.
3.Pitaj je za dečka i koliko je jak.
4.Ne upoznavaj je ako pored nje stoji momak od 120 kg,bez imalo sala.
5.Ne lupaj gluposti u njenom prisustvu.
6.Ne pričaj o kompjuteru i o igricama koje imaš na njemu.
7.Ponesi dovoljno para da počastiš.
8.Pitaj je odakle je i od kojeg je roda.
9.Proveri jeli muško.
10.Ne prati je kući ako joj je tata policajac.

Momenat kad u istoj prostoriji većeg kapaciteta (mlečni restoran, velika redakcija, čekaonica ortopedske bolnice), uz sve podrazumevajuće zvukove mirise i ukuse, zazvoni u isto vreme nekoliko mobilnih telefona sa signalima različitog muzičkog profila.

Ono u šta se pretvaraju vaši dugogodišnji najbliži prijatelji kada ih upoznajete sa novom djevojkom koja nije po njihovim mačoističkim aršinima.

Aksiom ljudskog postojanja u kojem je promjena jedina konstantna, što se u konkretnom slučaju odnosi na ljudsku prirodu, a manje na postulat fizike. Baš poput medvjeda i čovjeku dosadi dugoročno obavljanje radnji na isti ili previše sličan način. Zbog toga se trudi pronaći bijeg od rutine, mijenjajući subjekte i objekte unutar svijeta u kojem egzistira, tražeći iluziju sreće ili makar privid zabave i uzbuđenja; te čari koje se vremenom provedenim u čauri monotonije istroše.

Iako žeđ za promjenom ima svoj korijen u evoluciji i nagonom čovjeka za poboljšanjem, zbog čega se civilizacija uzdigla do nivoa moćnog društva primata u odjelima, na ličnom planu je stvorila brojne probleme pojedincu koji vapi za drugačijim. Upravo zbog svoje pohlepne prirode i traženja "leba preko pogače", čovjek se dovede u situaciju da zbog nagona za mijenjanjem dobre prilike ispusti, samo kako bi jurio fatamorganu koja se često, baš poput oaze u pustinji, pokaže kao iluzija. Takvo ponašanje čovjeka može da odvede na prosjački štap jer repetitivan, ali solidno plaćen posao, iz puke dosade zamijeni karijerom DJ-a koja propadne brže od demokratskih reformi u Kini.

Još ćešće se dešava da prosječni ljudski specimen, vođen nagonima koje ne može kontrolisati, usljed nedovoljno izgrađenog sistema filozofskih vrijednosti ili religijskog straha od boga, svoje dobro, ali dosadno ženče sa kojom ima misionarski seks bez pušenja dva puta mjesečno, proba zamijeniti rasnom, jedva punoljetnom klinkom sa odličnim sisama. Kada se potreba za ubijanjem dosade ugasi usljed privremenog zadovoljenja hormona, neurotransmiteri se vraćaju u balans, ali tada često bude kasno, jer su ponašanja koja su dovela do tog zadovoljenja učinila tektonske poremećaje u redovnoj stvarnosti, što se manifestuje kroz nepovratni gubitak statusa kvo. Tada se kreće ispočetka, sve dok medvjed ne pronađe pećinu, prezimi u njoj nekoliko kalendarskih sezona i onda se, pod provalom hormona, opet počne vrtjeti na ringišpilu emocija, zaboravljajući prljavštinu jaruge u koju ga je luda glava već jednom bacila. Jer dokon um đavolja je rabota.

Fin i ležeran način da nekom kažete da vas je udavio, smorio, ozračio, dojadio... Vrat vam je poplaveo slušajući njegove - njene nebuloze preko telefona.

Metafora iskonskog straha, kada je intenzitet friz (freeze) efekta takav da i krv menja svoje agregatno stanje. Najviši nivo uplašenosti.

Goruća dilema skoro svakog pomalo zagorelog nesrećnika koji je odlučio da konačno obraduje svoj ponos. Dakle, ili će se olešiti od alkohola i privesti neki grob ili će se, pak, istaliti za par koktelčića i odvojiti buduću majku svoje dece. Za šta god da se odluči, bitno je da ima pun novčanik. Pozdrav.

"Ha-ha" stihić koji možda i na najobjektivniji način opisuje tu čudnu sortu homo sapiensa koji bi, pak, da to nisu. Jer oni su VEGANI - zavetni terači inata Darvinovoj evoluciji i protivnici integralnog eksploatisanja životinja iz plemenitih pobuda, kojih su se čak i vegetarijanci odrekli...iako, zapravo, svi pripadaju istoj sekti. Ipak, vegani su daleko radikalniji i pešes puta više ziljaviji pobornici zdravog "vratimo-se-prirodi-pasimo-travu-stajl" života, tako da šizma između njihove i vegetarijanske sekte i ne čudi previše nezavisnog posmatrača-mesoždera. Ono što, međutim, čudi jeste kako narečeni ziljavci uopšte uspevaju da žive, da biološki funkcionišu, idu na pos' o ili čak da pređu ulicu u jednom komadu.

Na ta pitanja umalo da mi odgovori jedna Nemica, a s kojom sam se tokom studija povremeno kresao i koja je, eto, bila vegan, jebem ti budalu zagorelu da ti jebem. Antje se zvala. I nije bila skrndelj, koliko se sećam, ili barem ne u poređenju sa ostalim Nemicama iz čkole. Ali, braaate, kad bi se skinula...ono jes' da je meni tada bilo 20 i da i nisam bio neki naročiti izbirač što se trsa tiče (mala stipendija, jbg), ali je svejedno bila građena k'o mladi luk, struk celera u najboljem slučaju. Bila je tada ponosni vegan već pola decenije (sa 16 videla neki dokumentarac o mesnoj industriji i to je bilo to) i njeno telo je već ozbiljno počelo da otelotvoruje efekat "zelene bašte" i to na način veoma sličan jednoj: ruke su joj bile žgoljave poput kakvih baštenskih grabulja "sa stažom", noge su neodoljivo podsećale na dva ozbiljna praziluka (al', jebiga, opet dva praziluka), grudi bejahu zapremina oveće limete (mada to nikako nije uticalo na njeno samopouzdanje kao ženske jedinke), rebra si mog'o da joj izbrojiš vizuelno, dok su joj zglobovi svud po telu rodbinski ličili na kakvo korenje - suvonjavi, grguravi, blago jezoviti i pogodni za iščupati.

Najbolesnijim od svega, pak, činilo se njeno lice koje je onako ikakvog rumenila i sjaja bez umorno visilo na tanušnoj lobanji, k'o da će svaki čas s nje da sklizne i utopi se u pejzaž ostatka leša. Nije mi nikad nažao učinila, msm, ne'am razloga da je mrzim i to, samo realno pričam. U lokalnoj piceriji su joj spremali picu sa brokolijem i tofuom. Prala je kosu šamponom od riblje kosti...ili tako nečim. Volela je krastavac.

Rajkovački čelik. Zver ogromnih razmera, sa nogom ko dve tvoje, i šakom koja se po čvrstini i krutosti meri sa karoserijom peglice. On konju iz udarca lomi dva rebra i obara ga u nesvest, a volu kad povuče rep sa njim izleti ceo kičmeni stub. Život je proveo kao fizikalac i poljoprivrednik, a Holcimove džakove cementa baca kako mu duša iska. Nije kršten, što direktno znači da, u slučaju da ti se on ispreči na putu, odmah pristupiš stilu bežanja bež'te noge, posra vas guzica. Nema ženu, jer ju je sahranio iza kuće prvi put kad je zucnula, pa je zato prešao na radodaljke koje posle odnosa sa njim, tri dana hodaju kao da su jahale bure. Prepoznatljiv je po zadrigloj bradi i ogromnom torzou.
Da, on postoji, ali nikako ne želiš da ga vidiš jer ako uđeš na njegovu teritoriju tu ćeš da ostaneš kao mrlja Cecine trule višnje.

Šaljiva konstatacija na govnjavu pojavu, koja toliko očigledno zaobilazi postulate estetski prihvatljivog, da nema potrebe ni za kakvim dodatnim fizičkim nadražajem kako bi po istoj i povratio.

Rodjo, moram da priznam da ovo od tebe nisam očekivao. Ni na kraj pameti mi nije bio ovakav razvoj situacije. Ovo ti neću zaboraviti, i sigurno ću naći način da ti se odužim. Jednog dana.

Uzvik neverovanja. Ne upotrebljava se uvek u negativnlm smislu.

Ili drugacije receno, "ne jebe lep nego ujdoman"

Naime radi se o dva različita koncepta postojanja. Jedno je postojati u egzistencijalnom smislu, a sasvim drugo u ontološkom.
Egzistencijalizam se na istoku poistovećuje sa obmanom svesti ili takozvanom "Maja" prevarom. Ono što mi nazivamo stvarnošću, je egzistencijalno. Ili nepostojeće. Projekcija koja nema svoje mesto u eshatologiji, u punoći i realizaciji bica.

To ti je kad imaš metu koju gadjas sa 500 metara daljine. Pucas jednom, ništa, drugi put, opet kurac, treći, deseti, hiljadu puta, ništa. Al tamo negde oko tri hiljade osamsto šezdeset i petog pokušaja, pogodiš metu, i to u centar. E sad egzistencijalno ti si neki luzer i nemač pojma. Neka jadna slika čoveka kome ništa ne polazi iz ruke, i koji ne može pogoditi metu. Poraz bi bio manji kad bi probao jednom, ne ide, pa odustao ko ćovek ali ne, ti bas moraš da se usereš do dna.

E vidiš, to ti je sve egzistencijalno. Intelektualna gimnastika i emocionalni naboj koji u krajnjoj meri ne postoje. Ono sto jedino važi tu, jeste ontologija. A ontologija je binarna. Jesi pogodio ili nisi. Jesi. Onda je to to.

Poznavao sam jednog programera koji je davno radio kod nas, zvao se Biser. Ličio je na žabu, baš ono bukvalno, sto posto je imao neki endokrinološki poremećaj ili nešto sa genetikom, kao što recimo hipofizni patuljci koliko i da izgledaju normalno imaju taj neki neprirodni izgled i uvek podsvesno deluju kao nakaze. E, ovaj je i bio nakaza. Nisam nikad u životu video ružnijeg čoveka, i kad god se setim njega vizuelno, uvek me prođe neka jeza od tog žabljeg pogleda. Da skratim, bio je ružan ko kurac. Visine nešto ispod 170 cm, noge u obliku slova O kao da je celog života jahao bačvu. Kad se svemu ovome doda deformitet prstiju na rukama, onda je slika potpuna. Imao je srčane mane, pa je pio neke lekove svaki dan. Vozio Hondu i nešto se ložio na bajkerski lajfstajl. Intelektom se nije isticao nikako, tako da je bio potpuna suprotnost jebača.
E taj lik ti se bacao na sve što je žensko bez izuzetka. Godine, lepota, pamet, sve je to bilo za njega nebitno. Nije ga bilo briga jeli prepička ili skrndelj, ima li šanse ili ne, sve su to bile nebitne pojedinosti. On je bio dužan da proba kod svake, bukvalno svake žene koju je susretao tokom svakodnevnog života. I sad dolazi ono najinteresantnije. Jebo je. I to uveliko. Uvek je sa sobom vodio neku curu koja možda i nije bila prepička, ali daleko od toga da su sve bile ružne. Taslačio je sasvim solidne devojke, I što je zapanjujuće, menjao ih redovno. Imao je dve-tri stalne samo za tršenje, a u isto vreme pružao ljubavne usluge starijim damama u firmi. Toga nismo bili svesni jer su one to krile, kao da ih Biser jebe ma daaaj, Bože sačuvaj, kako je to ispod nivoa, pre bi umrle nego što bi tako nisko pale i takav neki attitude, i kad smo to saznali sasvim slučajno, ispostavilo se da ta nakaza pruža redovni "maintenance" ne jednoj a dveju gospođa u malo poodmaklim godinama.
Bacao je udicu na sve sto se kreće, a procenat realizacije verovatno mu nije bio veći od 0.1%. Da, bas tako. Od hiljadu potencijalnih, jebo bi jednu. Bilo je tu u firmi nekoliko lepih dečaka koji ni su ni sanjali da jebu nešto te kategorije sto je Biser šetao svaki dan i kurčio se.

E sad, u suštini, tu su ta dva koncepta postojanja. Jedno je egzistencijalna realnost, nakaza od čoveka, mogao bi slobodno raditi u cirkusu. Pogledi puni prezira, odbijanja, dobacivanja, otvoreno ponižavanje, ismejavanje kolega i sav negativni bullshit koji je taj čovek trpeo na sebi. I lepo su to istočni opisali, to ne postoji. Nema svoje samostalno postojanje u vidu objektivne realnosti.. Nema ni kao subjektivizam, jer onog koga se tiče boli patka. Obmana svesti, prevara.

Ontološka realnost: taj je bio jebač, trsitelj, krešimir.