Kako je krenulo, pesma koja će se pevati širom stadiona za dvadesetak godina.
Ne bih da vršim pritisak na tebe, ali ako mi ne daš uskoro odoh ja da tražim zeleniju ispašu, a ti čekaj sledećeg.
Jedan od omiljenih poklona za kupca,kojoj bilo osobi da poklanja.Dje god da se okrenete,vidite ga,zakačeno u autu,na trafikama,u svim sobama,na poslu...Sa tako bezveznim porukama...
Najboljoj osobi,najboljem učitelju,tvoja zver,volim te puno,volim te do neba,najboljoj strini,čekam poljubac,najboljem drugu,najboljoj sestri od tetke,najboljem godišnjem dobu...
Veoma lep izraz u našem jeziku, nalazi se i u drugim, 'ali naš je lepši'. Koristim ga da iskažem trenutke tihe velike radosti. U mom jeziku naznačava puno emotivno ispunjenje. Obično se vezuje za decu i druge više duhovne ciljeve.
Na Vuku, kad vidim klince koji postave produhovljeniju defku od mene, pa mi dođe da im poklonim sve svoje.
Ili kad postavim dobru defku, koja baš 'dobro prođe' a kasnije slučajno primetim da uz moju osnovnu ima još nekoliko još boljih.
Retkost. Ljudi koje nije iskvario zub vremena, koji se još uvek svojski odupiru svakoj nepravdi i koje jače zaboli kakva tuđa nesreća od sopstvene. Nije dovoljno reći da ih je malo. Valjda u svakom mestu ima tek po jedan, možda dva takva čoveka, ali se o njima ćuti, novine više ne štampaju krupne naslove u kojima se spominje ljubav, pa tako i o njima gotovo da nema slova, a i Jesenjin je već poodavno umro.
Oni samuju drugačije od svih. Današnjem čoveku je to strano, ne može se podvesti pod ludost, nije moguće opravdati ni razumom, možda bi najtačnije bilo reći, da je neki umešni vajar uzeo gomilu tuge, pa kao što se od gline oblikuje ćup, tako i on oblikuje čoveka.
O njima se ne pišu knjige. Šta bi se uostalom moglo reći za dobrog čoveka, sem da je dobar. Da počneš nabrajati neka njegova dobročinstva, on ti se namah ni kriv ni dužan čini manje dobrim, kao da se iskvario baš u tom trenutku dok čitaš o njemu. Tim ljudima se ne dižu spomenici. Ja eto, ni na jednom spomeniku nisam pročitao kakav je neko bio čovek, piše rok trajanja, ko je podigao, ko je ožalošćen, ali da li je taj što tu počiva, bio dobar ili neki namćor, e o tome se ćuti. Čini mi se boje se ljudi, započeće tu modu, ali i njima će neko već možda sutra sastavljati slovo.
Eto sad i mene uhvati muka, šta reći o nekome ko je dobar? Valjda taj ni sam o sebi ne bi rekao više, pa mi valjda i nije uzeti za zlo.
Meni uvek nekako najbolji primer jedan moj komšija...
Bio mašinovođa u ono sretno vreme. Nedugo potom mu se razboli žena, imali malu ćerkicu, pet, šest godina. Žena umre, zarati se, on izbjegne, ćerka ostane kod rodbine. Došao ovde, ne zna nikog pošteno, pentrao se po krovovima, naplaćivali mu vodu, jebali ga oni koji mu nisu ni za crno ispod nokta, a on ćuti. Ko god ga zovne da mu radi, a pretežno ga zvali džabe, takav smo narod, on ode. Kaže valja pomoći ljudima, ne zovu od miline. I da vidiš to, plače se meni kada sam uz njega, kad gledam tu igru života, a on muk pa muk. Ne vidi se na njemu nit da ga šta boli, niti da ga jede iznutra, a jelo ga ljudski.
Ne prođe koja godina, morao na zamenu kukova, a kad te krene, onda to i ne staje. Odma mu dijagnostikovali i rak prostate. I odjednom nema prijatelja, nema nikog da njemu džabe učini. Ako mu treba paklica cigara, skupo im da mu kupe, a kod svakog je šleper zaradio. Tek tad mi reče jednom, nije njemu što će umreti. Samo tu svoju ćerku zove svaki dan, a ona ili je u gradu, ili sa dečkom, pa makar da mu ona to kaže, nego sve neke tetke i rođaci. Tad malo zaćuta, pa krete da priča o njoj, a vidiš on zna da je prevalila dvadesete, samo još je gleda kao ono dete koje je ostalo iza njega. Ispriča se onda me pogleda, pa me pita muči li mene šta? A mene sramota za sve one godine što sam mu o nekim svojim brigama pričao.
Moja,tvoja,njegova devojka ili zena jednom u mesecu.
Reklamni slogan firme za proizvodnju pejsmejkera.
Psihosomatski poremećaj prosečnog sportiste.
Tri organa koja muškarci dobijaju rođenjem, ali isplivavaju iz gomile ako znaju da ih koriste.
Olakšanje posle rešavanja neke situacije koja nam je zadavala mnogo muka, odnosno kojoj je prethodilo veliko iščekivanje.
Mačva, Drenova Greda, hajdučko konačište.
- Stanko, jesi li ubio Lazara?
- Jesam, Zeko. Sad kad sam mu vratio milo za drago, sad mi je srce na meri.
_______________________________________________________________- Jesi li?
- Jesam. Konačno.
- Fala Bogu! Koliko si je jurio, koliko te je puta pravila budalom pred drugim momcima, verujem da si navalio na nju kao svinja na masan džak.
- Nego kako. Uzimao sam repete 4 puta.
- E?
- Jašta!
- Sad ti je valjda srce na meri?
- I srce na meri, a i njoj sam odmerio dobru porciju, da ne mož' na noge dva dana.
- E, to vredi da se zalije, a red bi bilo da častiš.
- Ajde. A i onako bi mi sad dobro leg'o jedan dupli rubinštajn.
Olovka piše srcem, a penkalo mlekom od hobotnice.
Situacija koja se redovno dešava na utakmicama beton lige kada navijači suprotnog tima bace zastave i pištaljke, a uzmu vile i motike.
-Milorade drž šesticu, psovo ti je majku krezubu!
-Kuj bre psovo?! O steram mu ga majke, ima sad da kusa Panaiju!
-Rajko davaj onija pritke za paradajz ene ga jedan na šljivu da ga sobalimo!
Luzerske izjave, luzerskog mentaliteta, karakterističnog za Balkan i balkanske sportiste, trenere i selektore, nakon što izgube neku utakmicu. Mlaćenje prazne slame, priča koja se vrti iznova i iznova, bez konkretne poente ili , ne daj Bože, razumijevanja i rješenja, kako da se popravi stanje.
Komentator: I prije odjave sa gradskog stadiona, kolega Perović je na terenu, a sa njim i kapiten našeg tima.
Perović: Evo sa nama je i kapiten našeg tima. Slabo izdanje i poraz od 0:6 na kraju. Vaši utisci?
Kapiten: Pa dobro, sigurno da su oni jak tim. Mi smo se hrabro borili do kraja, dali smo sve od sebe, ostavili smo srce na terenu, ali nije bilo dovoljno za pozitivan rezultat.
Perović: Na kraju bez šuta za 90 minuta, protiv tima, koji, objektivno, nije mnogo jači od nas.
Kapiten: Pa jeste, ali pokušali smo, dali smo sve od sebe tokom cijelog meča.
Omiljena parola patriotski nastrojenih ljudi. Nažalost velika većina njih nikada nije ni bila na Kosovu, ne znaju koji se manastiri tamo nalaze i ko ih je izgradio, a i boli ih kurac za ljude koji tamo žive. Kao i političare..
Kosovo je Srbija..A Metohija nije Srbija!?
Glavni moto internog odeljenja.
Začepljenje krvnih sudova, infarkt.
Reći nešto krajnje iskreno i dobronamerno,iz duše (jer je duša smeštena u srcu).
Ogrebati nekoga šnjirem od dukserice prilikom zagrljaja.
Poslednji pozdrav svom nikad prežaljenom infarktu.
