Glumica-voditeljka (pa na kraju ni jedno ni drugo),sa izrazito niskim nivoom kulture u komunikaciji sa svojim gostima kao i u komunikaciji sa pacenicima zavisnim od kontakt-programa.
Vodi jednu politicko-zabavnu emisiju na jednoj "evropskoj" televiziji.
Za razliku od emisija slicnog karaktera u kojima se voditelji trude da saslusaju gosta,u ovoj emisiji je najbitniji stav same voditeljke,te se gost konstantno prekida raznim upadicama,a ako se isti jos usudi da ima misljenje drugachije od njenog,dobija karakteristicno-sarkastichno "ahaa".
Kako se "slichno slichnom raduje",voditeljka u svakoj emisiji privlaci i veci broj izrazito "urbanih" tipova od kojih bi jedan deo da joj "skreshe u brk" dok bi drugi da je "kuje u zvezde".I jedni i drugi kao prikriveni mazohisti zapravo samo chekaju momenat u kome ce im ona spustiti slusalicu.

Kritika upućena ženi koja drži do sebe i lijepo se sređuje, što automatski opravdava činjenicu iživljavanja, maltretiranja ili čak silovanja od strane muškarca, ili čak muškaraca. Žalosno je što ovakav stav zauzimaju i žene, naravno one slabijeg izgleda ili one koje su završile kao kućanice, a nadale su se nečem boljem u životu. Štoviše, i sami mediji iskonstruiraju ovakve narative što dovoljno govori u kakvom poneriziranom društvu živimo. Inertnost je ogrezla bilo kakvu smislenu promjenu, već vodimo samo isprazne dijaloge o tome kako se nešto mora poduzeti, to jest, uzeti sredstva iz fondova kao udruga, vanjski suradnik ili nešto treće. Ne postavlja se pitanje kada, a to je sada.

Ken Parker ili tzv. Duga Puška je jedan od najpoznatijih strip junaka iz Bonelijeve porodice (Zagor, Dilan Dog). Prepoznatljiv je po svojoj beloj košulji koju nosi u skoro svakom broju i po dugoj pušci zbog čega je od strane Indijanaca dobio to ime. Tematike njegovih avantura su neuobičajene za žanr vesterna, kao što su: ekologija, zatvaranje u geto, homoseksualnosti i čovekov odnos prema bogu i životu. On nije klasičan junak koji ostaje večito mlad kao Zagor ili Teks Viler. Kroz serijal stari u odnosu na prvu epizodu, pokazuje vrline i mane savremenog čoveka, ali zadržava stav: "Ne volim da ubijam, čak iako je to neizbežno."

Kultne patike. One predstavljaju bunt, razlicitost, individualizam. Za samo 6999 dinara možete da budete jedinstveni, originalni i posve različiti od bezlične gomile onih drugih, običnih smrtnika, koji nemaju Converse starke i nisu tako neponovljivo kul. I to nije sve! Posle samo dve nedelje, postaćete ponosni vlasnici vazdušnog đona, i to bez ikakve doplate. Naravno, da biste bili dovoljno originalni, vaše starke moraju biti original Converse. One pijačarske ne dolaze u obzir. Kupujući original starke, vi kupujete i više od običnih patika. Kupujete stav! Izražavate bunt protiv nemorala i mulja kojim smo zatrpani sa svih strana. Po prvom obuvanju po difoltu vam biva ugrađen bunt protiv sistema. Ne treba da vas iznenadi ukoliko odjednom počnete da brinete o pravima životinja, da propagirate mir u svetu, da se bunite protiv američkog potrošačkog društva u cilju stvaranja novog društva zasnovanog na miru i ljubavi. Takođe,ukoliko se desi da kreativnost počne da vam isijava iz bulje, ili da vam kosa naprasno pocrveni, ne brinite, to je samo znak da je sve u redu. Počele su da deluju, i vi ste sve više originalni.

Izuzetno gadna jedinka, muškog ili ženskog roda, koja izgleda kao da je na brzinu sklepana od od više različitih, najružnijih delova drugih osoba.

Nos od Đurička, glava od Palme, Kvazimodov stav, razvijen k'o stalak za infuziju, oči k'o Golum kad pošizi, kosa a la Pantela. Ma jednostavno k'o da su ga iz zajebancije pravili.

Fali joj samo onaj šav preko čela što ide oko cele glave, da bi bila identična liku Frankenštajna iz filmova, serija i stripova.
Specijalna podvrsta groba.

Činjenica je da ne postoji zakon koji garantuje da će tvoje mišljenje deliti svi ljudi na svetu, ali je isto tako činjenica da će većina ljudi učiniti sve moguće i nemoguće kako bi neistomišljenika ubedili da je u zabludi, i da je njegovo viđenje stvari jedino ispravno i tačno, nebitno da li se radi o nekim sitnim, svakodnevnim banalnim stvarima, ili događajima koji su menjali istoriju velikog broja ljudi. Ova floskula kaže da svaka osoba ima svoj pogled na neke događaje, istoriju i svet uopšte, ali i da će svako naglo promeniti svoje mišljenje ili stav o nečemu, ukoliko shvati da joj istina i činjenice koje proizilaze iz nje ne odgovaraju.

Stav i ponašanje određene individue koja je upravo ušla u kafanu.
Prvo što uradi je da zastane, nekoliko trenutaka posmatra celu prostoriju i onda odlučnim glasom kaže ortacima "tamo ćemo". Odvažnošću jednog Atile ili Julija Cezara, povede skupinu pravo za sto koji se nalazi tik uz sto prepun pičetine.
Odmah po zauzimanju teritorije bahatim pokretom se zove konobar i naručuje tura za celo društvo, a nakon toga i tura za pičke. Nekoliko puta u toku večeri nazdravlja ribama, cima muziku kurčevito vadeći svežanj črvenih a u kasnijim stadijumima kreće i priča i nagovaranje riba da naruče neku pesmu po njihovoj želji.
Obično odlazi s onima s kojima je i došao, suva kurca. I prazna novčanika.

Postoji još i stil "gde ste pičke, usralo me na kladionici". Sve je isto, samo je dotični nezaposlen.

Ide ta Novogodišnja euforija. To kolektivno ludilo koje uhvati ovaj narod kao da stiže apokalipsa. Nisam joj baš sklon, ne volim ta opštenarodna " ludila". Nikad nisam pripadao takvom čoporu. Valjda to ide sa godinama. Sve se broji i računa i tačno znaš šta voliš, a šta ne. To se kanda zove zrelost, mada ni tu reč ne volim. Ali, tačno znaš kakav ti provod prija, kakva muzika, kakvi ljudi.Isto je postalo moderno sveopšte kukanje na vladu, besparicu, nemaštinu. Moram da priznam da je sve tačno i da sam počinjem da spadam u takve. Valjda od te ogromne količine negativne energije počneš da ličiš na svoje okruženje. Bes, nemaština, ogorčenost....stav nemamo čemu da se radujemo. Kad i sam postanem takav, onda se upali alarm da nešto nije u redu...to nisam ja!!! Ma šta nemamo? Kažu da u Novoj godini treba uneti promene. Promeni ono što možeš, a to je stav. Radujte se ljudi!!!!! Dočekajte je sa prijateljima, decom ili sami uz čašu kuvanog vina....pa šta?Izaberite sebi muziku koju volite, čitajte knjigu, gledajte film i ako nemate kome da je čestitate, čestitajte je sebi!!!! U to ime ja ću kao nekad sa drugarima u provod, bez ikakvog opterećenja toaletom...muzika i djuska do zore. Sutradan ću izljubiti svoju decu i poželeti da ostanu zdrava i prava. Treba li više za sreću? A na trpezi...šta se nadje...
Zaboravite na loše stvari, kredite koji su tu pa tu i ko ih šiša, besparicu i ostalo. Udjite u Novu veseli što ste dočekali još jednu i očišćeni od svakog zla! Dobra vam naredna godina prijatelji i budite veseli, zdravi i čekali ih još mnogo!!!
U to ime živeli!

Ono što pripadnicima oba pola često prouzrokuje iluziju da je dotična osoba ekstra riba/frajer.Uz umilno žensko crvkutanje,sa malom dozom prenemaganja,pravilnim pauzama koje same od sebe govore-šta čekaš,malo koji muškarac će ostati ravnodušan.Bilo da je u pitanju nečija sekretarica,voditeljka sa radija,sestra od nekog novijeg ortaka koju još nisu upoznali,nova cimerka u stanu kod devojke itd...
Ni ženski deo nije imun na seksi muški telefonski glas.Teško je samo pustiti svoj auditivni receptor da bude pomilovan takvim glasom a ne zamisliti kakve dotični ima ruke,usne,kakav mu je stav...
Sve u svemu,takav glas se teško zaboravlja.Kakogod,kopkaće vas to da saznate ko je vlasnik takvog seksi glasa.A onda obično nastaju razočarenja.

Tri dana mira i muzike, bio je slogan ovog najvećeg dogadjaja u novijoj muzičkoj istoriji. Tog dalekog 15. avgusta 1969. godine, jedan od glavnh organizatora festivala izašao je na binu, i u očekivanju da ugleda nekoliko desetina hiljada ljudi, uspeo da izgovori samo jednu reč: "Jebote". Pred njim je stajalo i sedelo ni manje ni više nego 400 000 ljudi, šarenih dugokosih hipika, okupljenih u nameri da se druže i čuju neke od najvećih rok zvezda toga vremena - Hendrixa, Jefferson airplane, Janis Joplin i mnoge druge. A uživanje nije uspela da pokvari ni nemilosrdna kiša. Ljudi su ostali okupljeni u radosti, i u nameri da sa White lake-a svetu pošalju jasnu poruku, stav i emociju, da će deca cveća ostati ujedinjeni u ljubavi, protiv rata, nepravde, društvenih razlika i zabrana, i da će borba za slobodu i prava trajati zauvek. A zauvek će trajati i sećanje na ovaj jedinstveni dogadjaj.

Stav nepopravljivih pozitivista na sve ružne i pogane stvari koje krase ljudski rod. U svetu cvetića i leptirića jednostavno nema mesta za stvari poput greha, laži, zavisti ili lopovluka. U stvari ima, al sve to čovek radi jer ga je muka naterala a ne zbog toga što je čovek, jelte, stoka. Oni prosto odbijaju da prihvate da ima onih koji kradu jer vole da kradu a ne da bi nahranili dete, da ima prosjaka koje mrzi dupe da pomere sem kad treba da trknu do kafane na vruću ljutu i da podebljaju "Ja sam invalid", jer se sprao od kiše. Osuđeni na roze stvarnost, traže svetlo kojeg nema u mračnim i hladnim šupljinama ljudske duše.

Rečenica-sigurica kada priučeni novinar-beskičmenjak ne zna kako da završi tekst. Umesto da iznese svoj stav, zaključak ili ne daj bože stručnu opservaciju i predviđanje, on nam lakonski poručuje - videćemo - jer time se ne stavlja ni na čiju stranu, a to je, složićete se, najsigurnije za sopstveno dupe. U stvari, to nije ništa čudno u zemlji u kojoj je istraživačko novinarstvo davno izumrlo i u kojoj se ne ceni umetnost pisane reči već umešnost dodvoravanja.
Inače, rečenicu iz naslova patentirali su pioniri našeg tabloidnog novinarstva, naročito u tekstovima u kojima su glavne akterke bile Ceca i Karleuša. Nažalost, "ostaje da se vidi" se u međuvremenu toliko proširilo da danas ta fraza deluje kao često citirani epitaf na spomeniku srpskom novinarstvu.

Ispravljanje u sedeći stav, jedna noga dole, druga noga dole, razgibavanje vilice nilskim zevom velike usisne moći, razmrdavanje obrva i očnih kapaka, i masaža istih blagim trljanjem da ne bi došlo do upale mišića, češkanje dva-tri mesta na telu po izboru, lagano ustajanje, protezanje ekstremiteta, lagan hod do kuhinje, pružanje jedne ruke prilikom sipanja vode u džezvu i stavljanje iste na šporet dok se drugom rukom simultano uključuje ringla, odlazak u kupatilo, između lavaboa i WC šolje vežbe po izboru, zatim kuvanje kafe nešto bržim tempom i razmrdavanje nozdrva mirisom koji se širi, nakon čega sledi povratak u sedeći položaj da se organizam ne bi preforsirao. Jedan-srk-tri-čet’ri, dva-srk-tri-čet’ri...

Vremenski period potreban da okrenemo mišljenje i da postanemo licemeri.

Dok je "običan" ateista u fazonu "ja u boga ili nešto slično ne verujem, a ako nešto svevišnje i postoji mene to ne zanima" i nastavlja dalje sa svojim poslom i nikoga ne smara sa svojim stavovima i pogledima na hijerarhiju u unuiverzumu, ateista-karijerista je ono što Amerikanci i Britanci nazivaju "Pain in the ass", tj "bol u dupetu" (odnosno smor nad smorovima).

Elem, priča kaže sledeće: ateista-karijerista ima neodoljivu potrebu da do zla boga smara o nepostojanju bilo kkakve svevišnje duhovne sile. On (ili ona) to kategorički odbija i to je sasvim OK, jer ipak, svi mi imamo svoje poglede, verovanja, stavove i tako dalje. Međutim, ateista-karijerista mora non-stop da ponavlja kako ništa božansko ne postoji (čak i kada ga niko ne pita). Smara o pričama o sveštenstvu koje "zamljaćuje" narod sa "dosadnim besedama" o veri, bogu i ostalim religijskim temama, a njegova izlaganja zasenjuju svojom samouverenošću čak i špansku inkviziciju. Do kraja će se boriti da pobije svaki religijski stav, svaku, pa i najmanju naznaku nečega "uzvišenog" u bilo kojoj osobi na koju naiđe. Prosto čovek da pomisli da mu je to zanimanje, nešto kao anti-pop (ili anti-popadija).

Sve to jeste smešno, ali i žalosno na neki način. Tolikom svojom pričom o neverovanju samo pokazuje svoju slabost i svoju nesigurnost. I dok već pomenuti "običan" ateista jednostavno ne veruje i neće čovek da se opterećuje time (a nije mu zapelo ni da objašnjava zašto ne veruje), ateista-karijerista prezentuje svoj religijski stav, odnosno svoje neverovanje. Ceo koncept, cela teza kojom se on vodi nije ništa drugo do mlaćenje prazne slame, tj poziranje. Ateista-karijerista je ateista iz fazona, jer mu je nešto došlo da bude kul ili šta već - drugačiji.

----------------------------------------------------------------------

razjašnjenje: nije loše ako je neko ateista. Svaki vernik bi trebao da veruje za sebe i da ne smara druge sa tim. Isto tako, svaki pravi ateista bi trebao da ne veruje u ono što pravi vernik veruje. Oni koji se trude da na silu i bez ikakvog povoda na silu "objasne, razjasne, dokažu, pokažu i utvrde", e oni su samo najobičnije pozerčine, istripovane ljudske jedinke koje teraju kontru iz nekog hira ili najobičnijeg tripa.

Keri Bredšo američkih zdravstvenih ustanova. U jednoj osobi su uspeli da objedine zajeban porodični život (nadređeni joj se petljao sa kevom koja umire od alchajmera) i podjednako zajeban ljubavni (kreše se sa oženjenim kolegom u svakoj neparnoj sezoni, u parnima se svađaju), labilnu psihu, frojdovske teorije (ona je svoja mama koja se uvek ponašala kao muško), filozovski stav (šta je sreća, šta je ljubav, prijateljstvo, etc...), psihotične drugarice (mene ona Kristina plaši) i stažistu od 35 godina (ponekad kad deluje ucveljeno kao da ima barem 40). S obzirom na njene privatne probleme čudim se što lekari u Srbiji ne ubijaju više ljudi. Ipak ona ima kuću od 250 kvm, a (nekorumpirani) lekari ovde žive kao podstanari.

Jedna, dugačka, čupava obrva, duž celog čela koja je nastala spajanjem leve i desne obrve, dobila ime po dečijem načinu crtanja laste. Ova obrva daje licu izgled sličan Čubakinom. U 99% slučajeva, ova karakteristika koju neki ljudi poseduju je odbojna i u najmanju ruku odvratna. Jedna od najvažnijih odlika baba-sere, školskog domara, security-guardova(bilmeza od dva i po metra, pa im lasta dodatno naglašava stav *ja sam opasan, ne kači se sa mnom, polomiću ti ruke, a možda i noge*) i često radnika/ca brze hrane i tome slično. Neki ljudi pokušavaju da naglase svoj autoritet ili muževnost ovom obrvom, ali kao što već rekoh, to u 99% ako ne i 100% slučajeva ne uspeva.

Još jedan u nizu načina komunikacije posle šatrovačkog, utrovačkog, šotrovačkog i ćalovačkog.
Način komunikacije koji nastaje kod čoveka u stanju ekstremne zaljubljenosti, posle koje se vratiš na nivo osnovne škole i samim tim tvoje ponašanje više nije isto kao što je nekada bilo, u stvari, kao što treba da bude.
Postaješ vidno drugačijih od svih ostalih. Iako ti to sam neprimećuješ, kao ni tvoja lepša polovina, svi ostali oko tebe primećuju drastičnu promenu o tvom načinu komunikacije i ponašanja.

Druga razmišljanja i saveti te ne zanimaju, jer se ti lepo osećaš i ne želiš bilo kakvu promenu u tvom životu. Imaš čvrst i nepromenjiv stav o tome, makar i da su ostali saveti pozitivniji, ne jebeš ih ni dva posto.

Poslanička verzija kolektivnog seksa.

Dnevne novine koje bi se lako mogle zvati i "Glas malograđanina". U neku ruku, prošireno štampano izdanje Drugog dnevnika RTS, Drugi dnevnik.
Svoj srazmerno veliki tiraž duguju svom konzervativnom, populističkom i srednjostrujaškom stilu, lako probavljivom za najveći deo srpskog pučanstva. Isto kao i Dnevnik, VN su moćno sredstvo za kreiranje javnog mnjenja, samo što je ovde proces uzajaman: VN se uređuju po ukusu malograđanina običnog domaćeg, pa se taj štampani produkt opet distribuira malograđaninu običnom domaćem koji na osnovu njega formira svoj stav (!?) i sve tako reeedooom, Tarmi Ricmi...
Vlasnik VN je i dalje država Srbija, a glodur, glavni i odgovorni urednik je Manojlo - Manjo Vukotić, oštro novinarsko pero od kojeg naročito strepi Vojislav Koštunica, Koštunica.