Foliranje nabeđene javne ličnosti koja jedva čeka da je novinar priupita o njenoj „svetinji“.

Strašljivko, bojažljiva osoba. Nema muda da uradi bilo kakav zijan.

Lepota može biti stvarno veliki problem, evo na mom primeru će te videti i zašto.
Naime radi se o proklestvu, ja sam toliko prokleto lep, da mi to prosto uništava život, evo upravo su mi ukinuli profil na facebooku, jer su se toliko devojaka u minutu prijavljivalo da mi budu prijateljice da server nije mogao da izdrži opterećenje, ali to je najmanji problem jer u RLu je još gore! Svaki dan ista priča, sedim u smornoj policijskoj stanici da bi svedočio o tuči žena na ulici zbog mene!
Jednom je ženska mafija kidnapovala moju mačku, da bi me ucenjvali da oženim šeficu mafije, oženih je ja, naravno morao sam, ubili bi mi macu!
Jednog dana ševica bi ubijena a ja kidnapovan od strane ženskih masona i tako sam ja dospeo na brod sa kojim sam trebao da budem prebačen u tajno sex skrovište, na tom brodu su me tako seksualno napdale naročito oralno (ono što najviše mrzim) da sam morao da skočim u vodu i plivam što dalje od tih bolesno perveznih žena.
I tako ja dopliva do jednog pustog ostrva koje nije baš ni bilo pusto, taman sam pomislio da cu se malo odmoriti od dosadnog divljeg razuzdanog seksa, kad upoznajem pleme zvano Buntu, odmah su me počele napadati ženske pripadnice tog divljeg plemena, muškarci iz tog plemena su bili mnogo ljubomorni na mene i planirali su da me ubiju, ali njihove žene su ih na spavanju ubile i neke otrovale, a mene zarobile i tako sam dane provodio u divljem seksu sa 400 žena na tom ostrvu, morao sam, jer bi me pojeli bile su ljudožderke.
Jednog dana sam ugledao veliki putnički brod i nekako dopliva do njega i sakri se na kraju broda, sve bi bilo ok da me jedna žena nije ugledala počeo sam da bežim i stime izazvao lančanu reakciju, naime sve žene na brodu su me jurile, dok me nisu dovele do jarbola toliko je bilo žena na toj strani da se brod iskrivo i potonuo.
Udavio bih se (bolje da jesam!) da u tom momentu nije došao hilihopter jedne trorističke organizacije, rekli su mi da moram da saradjujem ili će me ubiti, njihov plan je bio jasan, planirali su da me slikaju i te slike da stave na internet i stime ubiju sve starije žene sa slabim srcem, ja nisam mogao to da dozvolim i nekako sam pobegao iz zatvora terorista i spalio sve moje slike.
Sada se krijem, maskiran u starijeg čoveka nalik na Velja Ilića.
Samo samo kad bi mogao da živim kao svi normalni ljudi, moj san je da sedim pored kamina ispijam topli čaj dok čitam Šekspira i slušam smirujuće sonete Mocerta a ne pervezni razuzdani grupnjak, ma mrzim prokleti sex!

Drug Tito, partizani, jugoslovenski antifašisti: po definiciji, ljudi koji su se borili u komunističkoj vojsci Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. Postoji ih više vrsta.

Jedni su jednostavno ustali da tuku Švabu kao i njihovi očevi i dedovi, u dobroj tradiciji Prvog svetskog rata. Koliko su uspeli, govori prisustvo nemačkog faktora i kapitala u našoj unutrašnjoj i spoljnoj politici i ekonomiji.

Drugi su bili prosti radnici i seljaci koji su svojim instinktom pobunjenih robova osetili da je gazdama i popovima odzvonilo. Ti su tek zakukurikali pre vremena, kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“. Uživali su jedno vreme u iluziji samoupravljanja, vladavine vulgusa, pa kad shvatiše da su ipak životinje, poludeše i rasturiše sve što je imalo da se rasturi, i preživeli se danas još čude i pitaju „a gde se dedoše dobra stara vremena“.

Treći su se nasisali Marksa i kompanije, pa su verovali da učestvuju u dijalektičkom istorijskom procesu. Da nisu odbacivali Ničea kao dekadenta, shvatili bi šta znači „povratak istog“ – uostalom mogli su, da su se više trudi oko svog obrazovanja, da čitaju Pitagoru, Egipćane ili Indijce.

Četvrti su bili rusofili, pa su verovali u matušku Rusiju i njen bratski zagrljaj. I danas nas matuška materinski steže, za šta revolucija nije ni bila potrebna.

Peti su bili avangardisti, nadrealisti, zenitisti i štatijaznamštaisti, koji su verovali da je tepanje Nemaca i kapitalista umetničko delo. To je najtragičniji sloj. Takve je Staljin u Rusiji jednostavno zatro, ali neki od naših su napravili karijeru – Vučo, Popović... Državni nadrealisti. (Postoji još jedna gadna podvrsta tih, seljački oportunisti, čiji je predstavnik Dobrica Ćosić, o kome ne bih ovde baš...).

Zatim tu su bili desperadosi, strani agenti, ludaci, kriminalci, ubice i još svakakvi. Spisak je dugačak...

Nije mi jasno samo jedno: Zbog nekoliko osnovnih civilizacijskih dostignuća, kao što je leba da se jede, kao što je besplatno zdravstvo i školstvo (što uostalom danas imaju i zemlje koje i ne znaju šta to znači petokraka zvezda), kod nas su hiljade nevinih streljane, sloboda surovo ućutkivana, duh bahato gažen, ama šta sve nije činjeno – a naši ljudi još imaju potrebu da odaju „dužno priznanje socijalističkim tekovinama“!? I što se tiče „bratstva i jedinstva“, videsmo i to... Pitam se zašto se svi sećaju punih trbuha, a pune grobove i prazne mozgove zaboravljaju? (Doduše, možda ovo poslednje pitanje daje samo na sebe odgovor).

Svaka neiskorištena šansa vraća se u vidu protivničkog gola.

U životu svakog inžinjera dođe dan kada će po prvi put da jebe.
Ova defka ne govori o tome.
Ova defka govori o nečemu sličnom, bar što se tiče završnog proizvoda. Ako ga ne izvadi na vrijeme, naravno.
Kada po prvi put dobije projekat u ruke, inžinjer se osjeća kao da je dobio bebu, te se prema projektu tako i ponaša. Prvo počne da mu smišlja ime, pa onda zamišlja šta će sve da postane od tog projekta, kako ga vodi u školu, kako ide projektu na diplomiranje, kako njegov projekat upoznaje drugi projekat, kako oni imaju male projekčiće (jebemliga, valjda je ovo deminutiv), i tako dalje i tako dalje... Srećne misli, avaj, odjednom prekida prva stranica istog. Postavlja se pitanje:"Šta, koji kurac, sad treba da radim?" kao i svaki neiskusan roditelj.
Tražeći savjete od iskusnijih inžinjera, naš "roditelj" dobija suviše suprotstavljajućih informacija. Jedni kažu da sadržaj bude na drugoj strani, drugi kažu na zadnjoj. Jedni kažu može jedan program, drugi forsiraju drugi. Od previše informacija, ostavlja se projekat "baki i deki" tj. nekom iskusnijem, makar da ga započne. Uz odgovarajuću nadoknadu, naravno. Niko nije lud da očekuje da će čuva djecu za dž, makar bio i rod najbliži. Takav smo narod, zar ne?
Onda, krenu pravi problemi. Projektu trebaju "cipele i odjeća" tj. oprema. Onda mu treba materijal. Onda mu treba dobra cijena svega toga. Naš inžinjer moli svog poslodavca da mu dopusti još jedno zaduženje. Aj može, reče poslodavac, "ali oduzimam ti ga ako mi opet to budeš tražio", baš kao radnik socijalne službe.
Od silnog nespavanja dok projekat plače za parama, inžinjer se predaje drogama. Od lakih ka teškim. Većinu obore lake, pa ne idu dalje. Sem građevinaca, to mož' popit' ko beton na vrelom ljetnjem suncu. Inžinjer upada u probleme oko sklapanja raznih ugovora, kuraca i palaca.
Na kraju, kad se premaši budžet, poslodavac oduzima "dijete", a inžinjer ostaje slomljen i skrhkan činjenicom da je to moglo biti nešto veliko.

Definisana kao visoko optimističan etnitet, endemski nastanjen na srpskom govornom području, pojava iz naslova zbunjuje svojim postojanjem čak i sâme svoje praktikovaoce, profilom generalno spadajuće rusofile-nacionaliste i tradicionaliste-pravoslavce a anfasom obavezno mentalno izazvane i bigote. Jer, jebiga - Rusi naša braća, nas i niih dvesta miliona, iste smo vere i etničkog porekla, ginuli ruku pod ruku u svim zvaničnim ratovima...isti smo narod, maltene (pri čemu je "malte" muklo, jelte), te shodno tome i istim jezikom govorimo, zar ne?

E, tuki, zemljače moj zatucani. Jer iako i srpski i ruski potiču iz iste grupe jezika i imaju solidan broj sličnih reči i izraza, potrebno je ipak malo više izučavanja potonjeg da bi komunikacija na istom bila nešto složenija od pukih "privjet", "davaj", "maskva", "putin", "vodka" i "kak zavut tvaja familija". Jer, po definiciji iz prakse "...ne znači da si jebeni ekspert za ruski/švedski/japanski ako znaš da ubodeš pešes prostih rečenica na njemu..." (gde je najmanje jedna rendom psovka, jer šta je strani jezik ako numeš da opsuješ na njemu?), dok nas definicija iz iskustva uči da "...alkoholisanje sa nekim Rusima na Exitu i koitus sa ubogom Ukrajinkom u WC-u železničke stanice u Stalaću (falilo joj za kartu, karta) NE MORA obavezno uključivati i PRIČANJE RUSKOG...", koliko god se ta eventualnost tebi tada (u)činila mogućnom.

Elem, kada se sve sabere i oduzme verovatnoća da će te jedan baćuška skapirati pošto istrošiš brendove votki i imena fudbalera za koja misliš da su ruska - Kaladze, na primer - i počneš da baljezgaš na srpskom (pritom žešće transferišući akcentuacijom i izmišljenim "rusnicama"), ravna je verovatnoći da ti razumeš nju ili njega kad počnu da parlaju svojim maternjim jezikom misleći da ih kačiš k'o da si odmah po rođenju 'mesto majčinim mlekom podojen kompletnim opusom Aleksandra Sergejeviča Puškina, pa jebemu majku da mu jebem stvarno!

Najstrože čuvana tajna svakog tinejdžera, na osnovu ovoga možemo zaključiti privrženost ortacima iz vrtića, jasno je, njih moramo trpiti da ne bi svima rekli ime keve. U trenutnom stadijumu moje adolescencije primetio sam naklonost ljudi ka prozivanju, pogotovo tuđih majki. Jedno od retkih primera gde je država mislila na nas, te u krštenici piše ime oca, što nas je poštedilo čuvanja takvih dokumenata ispod tepiha.

Češkanje kose je zanimljiva pojava obavlja se nesvesno ali sa uživanjem i pretvara se vremenom u mehanizam – naviku bez koje se, čini vam se, ne može. Dokaz je nezrele, sanjalačke osobe, koje je negde u svom svetu čačkanja, vrtenja, uvijanja (u zavisnosti od dužine ili oblika kose) i češkanja prstiju. Svaka osoba će po pravilu to raditi dok se ne pojavi druga osoba u njenom životu i postaviti mu jasan ultimatum: “ili ja ili čačkanje kose – BIRAJ?!”. Tehnika češkanja prstiju je ona koju ja koristim još od malih prstiju pa sve do danas. Pramen kose obuhvatim kažiprstom koji je malo potpomognut palcem, onda pomeram srednji prst gore dole i tarim ga o vrh pramena kose domalim prstom koji praktično radi na smenu sa srednjim, stvarajući prijatno trenje. Pogodite koji prst je neupotrebljen sto će reći van ove igre?
Stajao je tako Mali Prst po strani, kao večita rezerva na klupi i kojeg trener ni ne primećuje. Srednji i Domali su se konstantno češkali a ostala dva su bar učestvovala u akciji a on je štrčao prazan i neupotrebljiv. Osećao se suvišnim polako postajao lenj i nezainteresovan za bilo šta a sve vreme ga je mučila zavist koja se polako pretvarala u patnju. Ali vremenom su ostali prsti prestali da uživaju u ovom tretmanu, drugovi Srednji i Domali se više nisu osećali prijatno zbog češkanja, to više nije bilo zadovoljstvo nego nešto na šta prosto treba da se naviknu, dok su se na drugoj strani drugovi Palac i Kažiprst žalili na bol i kočenja usled nezgodnog položaja koji su trpeli. Povremene pauze kada je vlasnik morao da urinira, bile su tako male da nisu bile dovoljne za bilo kakvo razmrdavanje ili raščeškavanje. Mali Prst je shvatio da je pošteđen muka, osetio se uzvišenim i posebnim. No, sve je to trajalo kratko. U njemu se ubrzo javio bunt. Govorio je drugovima da tome neće biti kraja I da ih gazda koristi i izrabljuje. Oni su bili suviše gordi da to priznaju i govorili su mu da iz njega izbija ljubomora i zavist : "Krivo ti je što ne učestvuješ u ovoj zabavi” govorili su ali skoro plačnim glasom koji je odražavao patnju i nezadovoljstvo. Mali Prst nije mogao ništa da učini. Drugovi su služili sistemu, održavali su nezrelu mašineriju bežanja od stvarnog sveta, radeći mukotrpan posao koji nije donosio nikakvu dobit niti zadovoljstvo a proizvod njihovog rada je bio užasan. Moć podsvesne želje njihovog vlasnika terala ih je na dalju proizvodnju češkanja, koja je sve više rasla, sa još boljim rezultatima, i još više podsticala vlasnika da nastavi sa proizvodnjom,sve većom silinom. Znali su da uništavaju svog gazdu i time rade i na svom uništavanju. Uzalud je Mali Prst podsticao na štrajk. Otvorio je sindikat i pokušao da stupi u vezu sa Palcem čija svest jos uvek nije bila skroz pomućena. Ali, avaj, do njega se nije moglo doći jer su sve veze bile prekinute. Između njih su uvek stajali slepi subjekti proizvodnje češkanja spremni da skoče na novu zapovest i za nove radne zadatke. Sada mu ih je bilo žao. A onda je odjednom sve stalo, točkovi njihove mašinerije su se prestali okretati i kao da je neko povukao polugu mehanizam je stao. Našli su se u nekoj drugoj kosi, dugačkoj loknastoj i u početku stidljivo a kasnije sve odlučnije, složno i sa ogromnim entuzijazmom počeli da rade na svim oblicima uvijanja, vrtenja, českanja, gladjenja…
Pređašnji posao obavljali su još u nekoliko navrata, ali vrlo kratko, neorganizovano i bezvoljno otaljavali posao i to sve sa nekom čudnom tenzijom i potpuno svesni apsurda takvog načina proizvodnje. . Onda je sve sasvim prestalo a novi posao koji je bio tako raznovrstan i inspirativan i čiji je proizvod donosio opštu dobit, kako vlasniku tako i njegovim radnicima, uzeo je maha.
Mali Prst je jednog takvog dana u novom sistemu, sa novim doživljajem sloboda i prava i novom načinu proizvodnje (lokničarskom globalizmu), zasluženo sjajno obavljenog posla, disao punim plućima, kad odjednom neka ga neočekivana sila zabi u nekakav otvor, u nekakvu voštanu tvar koja je curela i on se sledećeg trenutka haotično tresao gore-dole levo-desno pa u krug, boreći se za vazduh i pokušavajući da pokupi voštanu materiju i izađe sa sve njom na vazduh. Njegova sreća i sloboda trajala je kratko i on postade svestan da je upravo izašao iz Uha i da će neko sledeće vreme biti glavna i jedina poluga u novoj vrsti proizvodnje tzv. "čačkanja". “Ovo je rudarski posao!”, zaključi s nevericom.

Fraza koja se obicno koristi kada zelimo da utesimo nekog zbog trenutnog neuspeha ili da ga ohrabrimo na nove pobede a moze posluziti i kao opravdanje za demonstraciju ''zakona jaceg''...

Ekipa od 3 - 4 ortaka iz unutrašnjosti koji putem za boljim životom završe u Beogradu, radeći posao bez ikakve veze sa strukom, preciznije, oni uopšte i ne znaju da rade oko građevine osim onoga što su videli kada lokalni majstori rade kod njih kući, ali jedno su upamtili, uzeli su im dobre pare.
Početak je uglavnom težak, posla nema, Beograđani nerado prihvataju novajlije i radije zovu stare fušerčine negoli rizikuju sa novim majstorima, stoga, prva stanarina se plaća od šteka, dobijenog tiketa ili pozajmice. Oglasi se kače svuda po gradu, nakon čega svaki nepoznat broj budi nadu i podiže nivo adrenalina.
Prvi posao je uzbudljiv kao i prvi seks. Mučenje, znoj, alatke odjednom neće da slušaju, polomi se koji čekić, špakne postaju potrošna roba, ipak, na kraju, ljudi nekako budu zadovoljni, isplate keš i tada sve kreće.
Ubrzo stižu pozivi, ime super četvorke postalo je dobra preporuka, posao se uči, učenje se utvrđuje, najstariji zanat ( muški) biva savladan i pretočen u znanje.
Par godina nakon onog prvog posla sve je postalo rutina, više nema novih problema, ekipa je uhodana, neko je i faks upisao te se pojavljuje ekonomija, produktivnost, poslovni menadžment i ostali termini iz prve godine studija. Delatnost ekipe se spontano pretočila iz molerisanja sa farbanjem, keramičkim radovima, pomalo gipsanim, parketom malterisanjem i zidanjem, u kompletnu adaptaciju stanova i poslovnih prostora.
Posla je i previše. Prvi odbijen posao zbog nemogućnosti postizanja rokova. Pravi majstorski luksuz ali i odraz dugogodišnje korektnosti u radu i dobrih preporuka.
Drugari iz rodnog grada su tu u okolini, mašu sa diplomama, neki rade u ministarstvu, neki u jakim privatnim firmama, neki su čak i direktori. I svi do jednog žive za godišnji odmor i slobodan dan.
Naša ekipa ima težak posao, nezavidan, ismevan od strane gorepomenutih akademaca. Ljubomora, ili šta već?
Oni rade kada hoće i gde hoće, oni zarađuju i više od direktora, oni imaju slobodne dane kada im se ne radi ili kada ih umor savlada, oni imaju godišnji kada sami odluče da putuju negde, njima niko ne izdaje komande, šef je za njih strani pojam, oni su Slobodni Zidari.

Generički Francuz, ostatak slavne ekipe koju su pored njega činili i Italijan Djano Pici, Englez Džon Kurton i razni internacionalci čija su imena nažalost zaboravljena iz prostog razloga jer su izgubila na aktuelnosti.
Samo njemu kako vreme odmiče ime sve bolje i bolje pristaje

On je krenuo na Ruse pa se smrzo, kapitulirao kad je hitler ušao u Poljsku, izmislio Legiju Stranaca da ne bi morao sam da ratuje, odbio da udje u NATO pa molio da ga prime, prvi podržavao muslimane u Bosni, oni mu razneli čarlija Igman municijom, sproveo najkilaviju antiterorističku operaciju u istoriji, pa je u znak odmazde poslao svoj nosač aviona koji je posle duge plovidbe koju su obeležili kvar na mašini za kroasane, i štrajk zaposlenih u stolarnici i navigatora, došao do Sirije, lansirao TRI aviona, koji su bacili DVADESET bombi, zbog čega se jedan od vodja ISILA promeškoljio u snu i uplašeno prdnuo.

On je konstruisao Pežo, Reno i Sitroen, i njihove kilave osovine, plastične usisne grane, ventilator kabine koji tera motor na drugoj strani auta, preko kaiša dugačkog tri metra i sedam rolera, ručnu koja koči prednje točkove, najgori mitraljez u istoriji, tenk koji se može koristiti kao sportski auto, sa vrhunskom udobnošću, ali bez oklopa i topa razorne moći kao kita od kineza. Odlika njegove inžinjerske škole je komplikovana konstrukcija, loše napravljena i to od loših materjala.

Slavna sportska nacija koju u grupnim sportovima nažalost često pomešamo sa reprizentacijom Nigera ili slične Mandingo zemlje. Dugogodišnjim analizama i posle više povredjenih žbičnih kostiju i žiljenja ruke, odlučili su da je to jednostavno preopasno. Ćak su uspeli da nadju i crnca koji zna da igra tenis, dok se Cheick Kongo lema, a LeBanner gleda i jede kokice.

Slavni ljubavnici, doveli su na čelo zemlje Madjara da bi imao ko da oženi manekenku, sponzorisali su arapina koji jebe bivsu englesku pricezu, Srbi su im jebali celokupni džet set, a to i danas rade gastosi iz Brzana, Prnjavora, Miloševa i Bagrdana koji se svi zovu aCa...

Od Čoveka do majmuna-od Šarla De Gola do Žana Pizdolizija.

Kada detetu u osnovnoj skoli date tesku temu ono moze ili da ne napise nista ili da lupa nesto na nju ili da se potrudi i napise svoj sastav o nekoj drugoj temi.

Predmet vredniji od Svetog Grala i Kristalne lobanje zajedno, dracogen zbog toga što lokalni fudbalski klub nema veliki broj lopti, pa mora da ih čuva od stranih neprijatelja i prirodnih faktora.

Dečko koji ima IQ 120+ ali zato ima problem s autoritetima. Brzo čita i kapira šta je napisano a ko za inat i razmišlja svojom glavom. Ne voli da mu se naređuje a hteo bi da bude aktivni član neke nacionalističke organizacije. Prisustvovao osnivanju Obraza za svoj grad ali vrlo brzo izbačen zbog suprotstavljanju njihovim stavovima i predlozima vrhu organizacije, proglašen za provokatora.

Na kraju osnovao ćeliju SNP ZBOR za svoj grad kao ultra giga mega nacionalističke organizacije jer oni imaju samo 3000 članova u celoj Srbiji a zalažu se za :
" Православни фундаметализам, aпсолутистичко-сталешкy монархијy, патријахално-органско друштво, позитивни расизам, традиционализам, задругарство, елитизам"

Jedno od najzanimljivijih načina za spremanje hrane... Pandan pečenju rakije...
Jutro. Ne budi te nikakav alarm, već te žena viče iz dvorista, sada već dobro prepoznativom rečenicom,''voda vri!". Ustaješ, propisno se oblaciš, sa dva para čarapa, od kojih u jedne uvlačiš duge gaće, i preko njih vunene, koje idu direktno u ribarske čizme. Gore oblačiš duksericu, preko nje džemper, i vojnu jaknu koja ti je ostala još od kad si devedesetih bio u ratu.

Na glavu navlačiš kapu, koja je inače univerzalne veličine, i koju imaš već godinama, koja ti služi samo tokom posečenja. Izlaziš, zajedno sa sinom, ili prijateljom koji ti je od rane zore pritekao u pomoć, i upućujes se prema svinjcu... Ako imaš malog klinca, ostaviš ga duže da spava, pa taman da za doručak ima ražnjiće...

Svinja se već uznemirila kao da nešto sluti... Prisećas se svojih i tuđih doživljaja tokom dugogodišnjeg pravljenja najboljih duvan čvaraka u kraju... Sećaš se kako si kao klinac loše navukao džak prasetu, pa je prase nogama probilo džak, trčalo unaokolo, udaralo gde stigne, dok se samo nije ubilo... A i kako su se tvoji ortaci napili, i hteli da na human način ubiju svinju... Ugušili je butanom, sve sredili, i kako su stavili prase na vatru, čula se eksplozija u radijusu od 300 m... Ali dobro... Bar su se kučići lepo najeli tvojim nazimčetom... A i imaš zanimljive šare na zadnjoj strani kuće...

Sa prasetom već okačenim zadnjim nogama odozgo, kreće i prva tura... Domaćica nudi kafu, i naravno dosipa rakiju iz bureta, jer je flajka već pri dnu... Nema ništa za bacanje, čak je i utroba utrošena, u kojoj uživaju džukci 10 okolnih kuća... Kažeš ženi da pristavi kuvano vino, nešto ladno od jutros... Već se primiče i ručak... Sveže šnicle, i ražnjići kakve u životu nisi jeo...Pečenje čvaraka traje ceo dan...ali nije ti dosadno... Čak štaviše, voleo bi da svaki dan zakolješ po koju svinju...

Već si dobrano pripit. Ipak, trebalo je nazdraviti sa svakim ko je tog dana svratio u tvoju avliju... Red je. Čvarci već uveliko cvrče... Skidaš raniju sa vatre, cediš mast, i vidiš, biće jedno 4-5 kg čvaraka... Srećan si, ulaziš u kuću da večeraš, i da obeduješ u čvarcima koje si svojim rukama napravio... Nemaš neku veliku dobit, a i celu subotu si radio, ali si zadovoljan... Gledaš u sina, ponosan si što je držao noge kad je bilo najpotrebnije... Tvoja krv. Onako pijan, ležes i prespavaš ceo sutrašnji dan... Tvoja misija je uspela, pokazao si se kao pravi Srbin.

Univerzalni krivac za sve, kao i radodajući objekat za seksualno opštenje.

Ono onda kada sve teče - tvoj dan, tvoj dah, otkucaji sata na zidu i srca u još jednom zidu. Ta mirna voda po kojoj sada brodiš velikom barkom pod punom posadom kada napokon dobiješ koji trenutak slobode da se okreneš i setiš se brzaka i bura, i onog prvog malog čamca kojim si isplovio.
Čekao si taj trenutak dugo, zaista dugo. Zamišljao si kako ćeš zavaljen u ležaljku u polu - ležećem položaju napokon prebirati po prošlosti i probrati je. Setiti se dragih lica koja će ispilvati ravno pred tebe, ista onakava kakva ih znaš, mlada, prijateljska, ljubavna... Setićeš se dodira, mirisa kože, boje očiju, ukusa poljupca, slatkog bola ugriza... Stiska ruke, tapšanja po ramenu, prvih ideja, svađa i pomirenja... Prvih akcija, prvih kukavičluka i početaka učenja hrabrosti koja te je upravila ka mestu gde si sada... Zajedničkih idola, učitelja života, bora na čelima staraca koji su te učili dobroti i njihovih štapova kojima su te učili poštovanju. Setićeš se sopstvenog mišlja, koje je bilo šire od broda i mora kojim si plovio, a koje se, kako je brod rastao i jačao, sve više smanjivalo, sužavalao, prezajući pred pučinom. Te prve mudrosti iskustva, da što više imaš, to više čuvaš, više misliš i vagaš, a manje kidišeš na talase i virove, ponovo će ti kroz nit žmaraca proći telom, i vratiti te u taj trenutak kada se tvoja misao ograničila na ogradu broda koja tada obuhvatila sav tvoj svet... Onda će te misli odvesti natrag u ovaj čas, kada ćeš videti sebe svojim mladim očima, kako sada ležiš spokojan u svojoj ležaljci, sa batom sitnih koraka, ženskim glasom, kratkim lavežom u pozadini i mirnim, otvorenim morem spreda.

Dragi moji, doskoro najobičniji autorčići, a sada poštovane kolege, novopečeni moderatori,

U vreme kada smo proslavljali vašu prvu štiklu, Kaizen je uveo nove promene na sajt, ponovo ih ostavivši do pola nedovršenim. Ovaj događaj samo je jedna od brojnih manifestacija urušenosti našeg onlajn života, kao i društvenog sistema u svim oblastima.

Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljao sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada budete umodovani i kada se suočite s nepostojanjem plata, nedovoljnim uvažavanjem moderatorske profesije, prilično nezainteresovanim i po pravilu lošim autorima, neduhovitim četerima koji su uvek na strani svojih članova sekte (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem.

Mnogo toga oko vas ubijaće vam motivaciju. Ipak, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: moderator, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, moderator. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način.

Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima, članovima SNS-a.

Iza zvučnih naziva zanimanja najčešće se kriju foliranti koji misle da se ugled može steći preko noći, kriju se oni koji nisu imali izdržaj da završe fakultet koji su započeli, oni koji menjaju zanimanja i profesije kao prljave čarape. Nemojte zaboraviti da se moderatorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati.

Ponosite se svojim zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem, blejanjem na defkama, reakcijama, posterima, forumu i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Ne dozvolite da vam bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu, jer VI STE MODERATORI, a oni su samo vlasnici kvadratnih metara!

Pokušavaju da omalovaže moderatorsko zanimanje. Imajte na umu to da ste vi čuvari dostojanstva svoje profesije. Zvanje moderatora stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tu važnu titulu. Vodite računa o načinu na koji se ponašate i kada niste na sajtu, razmišljajte o svom pisanju, stavu, odnosu prema kolegama, prema autorima i njihovim lošim sadržajima.

Ako sebe srozate u sopstvenim očima, onda će vas i okolina gledati sa omalovažavanjem. Budite ponosni, samouvereni, budite spremni da pišete i brišete definicije i da doživotno banujete, jer VI STE MODERATORI!

Oblik pokvarene ženske smicalice ''uhvati frajera na bebu'' i to onaj najgori, kada se DNK materijali bebe i dotičnog (ne)srećnika i ne poklapaju baš. U savremenom (polu)svetu, pak samo ''slučajna'' greška u porudžbini ili neki zajeb u samom tehnološkom procesu produženja vrste.