Rečenica koja sagovorniku ostavlja prostor da, u što kraćem roku, shvati da je jedini krivac za datu situaciju. Koja nije dobra, podrazumeva se. Sa melodramatičnim izgovaranjem iste stavljamo do znanja da mu mi ništa ne zameramo već da to on mora uraditi sam. Drugim rečima sinonim za pronađi svoju krivicu u tome.

Postoje dva tipa ove vrste:
1. Debela sa brkovima koja smrdi na znoj i zapršku, odgajila je čitavo stado dece (bilo zaovine, snajine, sestrine), nikada nije čula za manikira i pedikira; za frizera jeste, i uvek izlazi sa posla 2 sata ranije (može i JOŠ ranije) kako bi otišla da se ofarba u zift crno ili neku šućmurastu nijansu plave boje i napravi mini val i uvek to ponosno naglašava. Dere se dok priča, neretko i pljuje. Fali joj nekoiko zuba (obično gornja leva dvojka i donja desna trojka i četvorka, svejedno, uvek je vidljivo), a i ono malo zuba što ima je požutelo ili (još češće) pocrnelo od neodržavanja higijene istih, kafe i cigareta. Došla je sa sela (Ašanja, Žitorađe) kako bi radila u državnoj službi. Kod nje se sve može završiti uz 200 g kafe, bombonjeru ili ratluk i par pohvali na račun njenog izgleda.
2. Visoka, ali mršava kao saraga, sa očima namazanim krejonom (neravnomerno) ili plavom maskarom. Ima crnu ili crvenu, čupavu, neodržavanu kosu koju pokušava da smiri sa tonom gela, ali joj ne uspeva. Ima muža džabalebaroša koji je obično automehaničar i jedno zapušteno dete. Uvek je nadrndana. Obično za sobom ostavlja kilometraski trag mirisa đurđevka ili bugarske ruže, tako da bi je psi tragači našli posle par dana. Često nosi mini suknje u stilu nesrećnih devedesetih tako da joj se vide sir-bele noge, čvornovata kolena. Uvek je na telefonu pričajući maldoj komšinici kako da zavije sarme ili povie dete ili rođaki kako je nervira muž/dete/šef/civilna lica/onaj deda što joj duva u staklo na šalteru/ceo njen život. Kod nje se sve može završiti samo ako poznajete nju lično ili nekog njenog prijatelja/rođaka, drugačije nikako (jer je, gore pomenuto) uvek nadrndana.

Sportista. Po zanimanju. Ne u pravom smislu te reči.

Kada je bio klinac u nekom selu, na lokalnom vašaru ga je zapazio skaut. Zadrigli kvazifudbaler iz sela. Ispičutura. Video je kako neki klinci nabadaju loptu u pijane matorce, pa im je ponudio 20 evrica, ko mu prvi donese pivo. I tako, naš heroj je prvi dotrčao, na šta je skaut, već uveliko ispod pevaljkine suknje i stola, rekao: "Sine, ti ćeš biti fudbaler!" I tako klinac počinje da trenira u obližnjem klubu, koji je u vlasništvu lokalnog vrednog radnika, koji se posle štofova po Austriji i Nemačkoj, penzionisao, i vratio u zavičaj da pomogne klubu.

Klinac izrasta u tinejdžera, daje i poneki gol u nameštenim utakmicama i zapada za oko malo većim klubovima koji nameštaju utakmice. Već tu su lokalne, rumene seljančice davale pičke mladom fudbalerčiću, ali ponude iz glavnog grada se ne odbijaju. U međuvremenu, školu je zapostavio, ali neće mu niko zameriti na nepismenosti. Važno da je on fudbaler. Tada počinje avantura.

Dolazak u veliki grad. Beograd. Zvezdana i Partizanka su krajnje destinacije. U zavisnosti za koga je deda navijao. On je uspeo. Na račun leže prva plata posle 4 meseca. Tolike pare nije ni sanjao kada je gonio ovce na ispašu u komšijinu njivu. Sada je mudo. Klinke vlaže na njega, seku vene, kose, ruke, živu ogradu. Dobro, ne baš ogradu, ipak su to fine devojke. Upoznaje se sa čarima splavova i ostalih do-jaja-imam-para-mozak-nemam stvari. Sad skuplja za po koju tramvajsku liniju. Ili trolejbusku. Šta god.

Kada ga pitate šta je njegov život, kao iz topa će odgovoriti fudbal. Jer više od toga i ne zna. Mozak je ostavio kod učiteljice na poznavanju prirode i društva. Elokventan kao Pižon, dobija i po koji poziv za repku. Čisto da se proda jer Zvezdana i Partizanka više ne mogu da ga smisle, pa gledaju da ga utope negde. A i dobroćudni gazda seoskog kluba je pritisao pištoljem o čelo mladića, jer želi svoj deo.

Naš junak odlazi u pečalbu, uspeva da zaradi po koji dinar, dobije razne nadimke tipa panj, bukva, hrast, bandera, Pantelić i skrhan se, na zalasku karijere, vraća čuvanju ovaca u selu, tj. tamo gde i pripada.

Pojava kojom su voleli da se igraju i Zevs i Tesla.

Penzosi-jači su od Titana pri ulazu u bus i kad snime prazno mesto,ako nema praznog mesta postaju krhki i nejaki ,oslanjaju se mamurnom srednjoškolcu na glavu i ramena kako bi ga prinudili da ustane ,ako to ne uspeju primenjuju napade zadahom koji izbacuju jaucima onemoćalosti punim belog luka i slatkastim parfemom koji su kupili kod cige na ćošku ili je ostao od ratnih rezervi. Zaputili se tri stanice dalje do prodavnice i ako imaju pored zgarde bar dve.
Srednjoškolci- i likovi i ribe sad se voze jer kasne ili su zapalili sa prvog časa
1.Likovi- navukli na sebe prvo što su uspeli da ugledaju od odeće sa kapuljačama ,nisu se umili krmeljivi ,veći deo vožnje prespavaju. Kapuljače im služe da se odbrane od udara zadaha baba i da se sakriju od dnevnog svetla kako bi dremnuli još malo.
2.Ribe- Utegnute ,sredjene kao da su ustale pre 5 sati ,mada se može primetiti da su samo dodale još šminke na facu preko one od sinoć.NE ZATVARAJU usta,pričaju o dogadjajima sa farme(obično o tome kako je neki tamo lik za kojeg nikad nisam čuo užasno nevaspitan....),trenutka istine i sve za ljubav. Za razliku od likova kreću se čoporativno dok ovi mrze i majku rodjenu i samo žele da se dovuku do učionice da prilegnu.
Zaposleni-
1. Matorci slični srednjoškolcima,ćute ,presapvali bi život samo da ne gledaju i osećaju bedu u koju su nas uvalili ovi odozgo
2. Mladji još uvek puni entuzijazma ,sredjuju se za posao ,uredno ispeglana odelca ili poslovne suknje, nemaju još porodice pa misle da se ustvari do jaja zivi od plate. Može im se videti osmeh na licu ,veruju da neće još dugo putovati GSP-om ,kupiće kola pa ih cela gužva i krljanje ne opterećuju previše.
Smrda(preferira krcate buseve)- naravno svaka linija GSP-a ima bar jednog Smrdu koji kad udje odjedanput ima mesta da se ljudi pomaknu sa vrata ,da prednji deo busa ode malo pozadi i ostale rokade koje su navodno bile nemoguće. Mešavina mirisa pišaćke ,smeća koje vuče u kesama i znoja nadjačavaju sve mirise.

Na letnjim raspustima ja nigde nisam išao, ja mogu samo da sam išla, pa da kažem gde je to sve.
U ovom sastavu ja sam išla daleko. Do dede na selo da sam imala dedu.
To nije mnogo daleko, ali meni bi bilo daleko jer bih pisala kao mali neko.
I bez rime, mada mi se to tada sviđalo. Moj deda bi, dakle, bio živ. Baba ne sme, majka kaže da je bila veštica.
Veštice mogu da budu samo u središnjem delu priče, pa da pređem u taj deo. Osam (jeste) rečenica za uvod dosta.

I zamišljam noć dok ovo pišem, jer dedin tavan ima mraka i bratovljevih, koga nikada nisam upoznala, starih igračaka.
Stoni fudbal na rasklapanje, probušenu loptu, gumenog Paju Patka i jednu slagalicu istu moju,
samo sa drugačijim rasporedom, nisam je odmah složila.
To je bilo tajno mesto, odrasli ne dozvoljavaju da se odlazi na prašnjava mesta jer neki pacov -
životinju koju ni do danas nikada nisam videla - može da "iskoči".
Krošnja kruške je ogromna, a trava nepokošena. Ne zamišljam dobro da je deda živ.
Ovako. Upaliću svetlost u sredini razrade. Sa čaradaka je moglo lepo da se skače, deda bi se smejao,
ne bi mu smetalo nogu da polomimo. I mnogo je dece u ovoj priči, nisam sama.
Bar još četvoro, rođaka i komšijske dece koja brzo trče.
Popela sam se na najviše drvo prva i svima dole bacila voće,
zrelo i slatko da se oseti ukus tog i ovog leta. Musavi i rumeni nećemo da se završi. Čika Mađara,
tako su ga zvali jer je bio mutav, veze sa Mađarskom nije imao, deca, među kojima nisam bila i ja,
su gađala peteljkama, on se smejao bez gornjih zuba. Tražili smo školjke u šljunku isped prodavnice,
ja sam vadila rajsnadle sa umrlica iz Lipe jer je to boli,
i nisam stala kod ukusa leta jer ne znam koliko ovo razraditi treba.

Mogla sam neko more, Saharu, ili Severni pol, Maleziju, suknje domorotkinja, mene nasmejanu a ne zabrinutu,
ali učili su me da nije lepo lagati.
I da jesu, ne sećam se, malo moram.
Dedu nisam nikada upoznala, babu nisam smela, raspuste sam provodila kod kuće.
Provodim letnji raspust kod kuće sama, u kući, na kući, molim, da je dobro i kada nije. Odličan, jedan.

A veštica živi, kao i sve veštice, u podrumu stare kuće, igra ping pong sa sećanjem,
ne može da se odluči šta da zaboravi, a šta da ulepša.
I, posle svega, odlučila je da ode na kraj zaključka, kaže: tako joj je ispalo najpametnije.

Muzičke numere domaće narodne muzike, uz koje oni malo labilniji i pripitiji ljudi lupaju sebi i drugima flaše o glavu, pucaju, kleče po staklu, razbijaju sve što im padne pod ruku, dernjaju se u ritmu pesme i naravno ponekad u afektu iseku vene..
Stvar koju ne bi smeli da propustimo da brendiramo, jer je jedinstvena u svetu. Pesme su dosta jednostavne sadržine i apsolutno svaka je iste tematike : ona je mene upropastila!

Obična žena srednjih godina, tetka, iz milošte teta. Šarmantna i slatkorečiva gospođa.

Svakog jutra vozač njenog autobusa zaustavlja se na stanici tako da prvim vratima potrefi našu teta Cacu. Ona samouvereno prelazi stepenik po stepenik raspalog autobusa, ostavljajući putnike, i muškog i ženskog pola svih generacija, bez daha prilikom njenog koračanja uz obavezno nameštanje suknje koje je praćeno prekrštenim nogama, prilikom sedanja na prvo sedište koje je rezervisano za nju.

Uvek raspoložena i nasmejana, jebiga, takav je posao, radi sa ljudima, mora biti ljubazna u svakom trenutku pa čak i kada nema da vrati sitan kusur pa pokušava da uvali žvaku, jer u toj situaciji kupac obično bude nadrkan uz, neću žvaku, oću kusur. Mada dovoljan je samo jedan fin i nežan osmeh teta Cace koji će u tom trenutku raspametiti potrošača koji bi uz naklon i izvinjavajući pogled uzeo žvaku iz glatkih Cacinih ruku na čijim se prstima vide sveže nalakirani crveni nokti.

Žena bez škole, mislim na ove više i fakultete. Ima završena četri razreda gimnazije i veliku maturu. Uporno tragala za poslom, popunjavala formulare ali bez veze nemoguće je da se zaposli negde. Ali naša teta Caca, inače skromna žena, našla je svoje utočište u trafici na okretnici seljobusa. Plata jeste mala, ali dovoljna za opstanak i grčevitu borbu za kakav takav život.

Dobroćudna i uvek pozitivna, sposobna je da razvedri uvenule face sugrađana samo svojom pojavom. Klinci iz kraja svako veče čekaju trenutak kada će teta Caca napustiti svoje radno mesto, okrenuti im leđa, prilikom zaključavanja vrata, jer takvu pozadinu nemate baš svuda da vidite, kao dve poveće kriške slatke i ukusne lubenice, omogućiće im miran san.

Žena puna ljubavi, svoju ljubav, svoju jaču polovinu, svog supruga, domara jedne osnovne škole i dalje neizmerno voli. I u dobru i u zlu pa koliko god to trajalo. Jeste joj teško, ali živ se čovek na sve navikne, jer svoga muža skoro da i ne viđa. Ali i teta Caca je obična žena, žena od krvi i mesa, ima svoje potrebe, pa ponekad i prevari svog voljenog, mada to i nije prevara ako uzmemo u obzir da u svom domu, sa svojim domarom skoro nije bila u, da tako kažem, domaćinskim odnosima.

Sistem odbrane od muškaraca koji postavljaju devojke koje znaju da cene svoje JA.

Mis'im decxko, taj objekat odbija i gama zrake a kamoli tvoja sranja da je woliš, jubiš, spavaš... Oprosti se od nje, za vjek i vjekova. Moš ti i viteza Koju da pozoveš, Klintone nema šanse. Il' nađi neku koja nema probleme sa živci, ili pročitaj malo vujakliju, eventualno vukajliju (lolo)... Bonton, takođe može, neće da škodi oktaviji.

Da je stavila samo katanac, što kaže kolega manijak, pa i đene-đene. Nađe se ponekad kalauz, šrafciger, burgija...
Dosta njih se nije ni vratilo sa pohoda... Ne okreći se, sine...

Naziv za ljude koji su u vreme Osmanlijskog carstva prešli u islam i prihvatili turske običaje. Postoje i primeri braće među kojima je mlađi postajao poturica da bi u budućnosti mogao da pruži zaštitu starijem (nepoturčenom) bratu.
I u današnje vreme postoje mnoge poturice, ali u malo drugačijem kontekstu. Uglavnom je to najmlađe dete, koje starija braća poturaju da preuzme krivicu na sebe za štetu pričinjenu maminoj omiljenoj vazi, ili za razbijen komšijin omiljeni prozor. Sve to pod pretpostavkom da će se izvući bez batina ili uz minimum batina(barem ga tako ubede). Potura se i od strane roditelja rodbini kad treba za nešto da se časti, jer ga neće biti blam da traži, da pruži ruku za još, a ti rođače odbij detence! A neretki su slučajevi i da se poturaju od strane oca da finoj, jebozovnoj teti u samoposluzi zadignu suknjicu da ćale bolje vidi gde prestaje guza a počinju tange.

Lik koji ima dve leve noge tamo gde bi trebalo da mu budu ruke. Često je opasan po okolinu i nesrećnike koji se tu zadese, jer i najbezazlenije stvarčice može da upotrebi kao oružje.

Lucidna osoba koja u odgovarajućem trenutku ume savršeno da spusti pokondirenu tikvu na nivo kome realno pripada.

Tako je sve počelo...Davne 1985. Zorica Brunclik je otpevala po prvi put ovu pesmu, a poznato je da je Zoki bila uzor mnogim današnjim, novokomponovanim, nabedjenim pevaljkama, čiji je prvi kompakt disk obično bio razlog za otudjivanje jedne do dve krave iz tatinog domaćinstva. S obzirom na siromašne glasovne mogućnosti, koje su mogle biti korigovane samo uz pomoć miksete od minimum 240 kanala, pevanje uživo je ostajalo samo i isključivo za trenutke provedene u kadi, a to se regulisalo u strogom ugovoru sa menadžerom dotične umetnice: "Neću da te čujem ni u klozetu da zapevaš, bez mog znanja! Ni refren!". "Njegovo Veličanstvo" plejbek je pokrivao taj nedostatak, ali i dalje to nije bilo dovoljno da bi se skrenula pažnja širokim narodnim masama, to jest, potencijalnim kupcima novog "kuhinjskog" materijala, koji dolazi sa svakim novim diskom nadarene umetnice: "Materijal za najnoviji album je ponovo stvoren u kuhinji proverenog tandema Karina i Muta, a moja malenkost je tu da njihovu originalnost predstavi mojoj vernoj publici, uz čiju podršku sam i stigla dotle gde sam, evo danas, u ovoj elitnoj emisiji produkcijske kuće 'Moravski kanjoni'." I onda je neko shvatio: "Prosečan Srbin može slušati i očima, zar mi nismo nebeski narod?" Jeleče je već bilo otkopčano, došlo je do odbacivanja istog i napravljen je iskorak. Koliko da se pokaže unutrašnja strana umetničine butine, koja bezobrazno izrasta ispod mini suknje vrste dopičnjak, pa preko kolena i listova završava u štiklama koje se, zbog svog oblika i dužine mogu tretirati kao hladno oružje, oblika ubodno. I gornji deo garderobe je po istom sistemu, "što manje, to bolje", a na sisama mora biti primenjen sistem "što više, to bolje", na sreću većine plastičnih hirurga. Zabeleženo je i više slučajeva iskompleksiranih krava, nakon bliskih susreta sa estradnim zvezdama "Moravskih kanjona". Davanje mleka je opadalo i do 50 procenata, što je, složićete se, veoma loše po našu privredu. Teži oblici ovog kompleksa niže vrednosti nazivaju se "kravlje ludilo", a prvi put je uočeno u Engleskoj, nakon gostovanja jedne naše estradne dive. Ako bacimo pogled u budućnost, možemo očekivati masovne ulične proteste porno glumica sa transparentima "Pevaljke, 'leba nam uzimate", "Karušo, moje su bar prirodne", "Emitujte i njih posle ponoći" i slično. Ako ovako nastave sa razgolićavanjem, za neku godinu niko u Srbiji neće gledati porniće!

Što su bliže kraju umetničke karijere, sve se više okreću Istočnjačkim religijama, posebno Indijskoj, jer nisu zaboravile odakle im novac da snime prvi disk. Govedinu odavno ne jedu, a mukanje krave im je zvuk za jutarnji alarm na mobilnom.

A sve je počelo jednom, naizgled, bezazlenom hit-pesmicom...

Iako su barbike mnogi napadali kako propagiraju da devojke moraju biti visoke, dugonoge plavuše sa silikonskim ogromnim grudima, zbog čega su se devojčice kada odrastu trudile da izgledaju kao svoji nekadašnji idoli, kasnije su se pojavile Bratz lutke. U to vreme sam mislio da nema šanse da zamene čuvene barbike, koje su ipak klasa u odnosu na Bratz. Ipak jedna od glavnih kompanija koja uvozi i prodaje igračke u Srbiji, Dexy co, uspela je da prečestim reklamiranjem uveća popularnost ovih lutki koje tada počinju da se prodaju u nenormalnim količinama. Tada se Bratz lutka našla u rukama mnogih devojčica. Možda su bile toliko popularne jer sebe prikazuju kao neku srednju dob između devojčice i žene, neki period adolescencije kada devojčice počinju da se razvijaju kao žene, ali su još male, što im ne smeta da počinju sa 12-13 godina da se šminkaju i puće na slikama, misleći da izgledaju slatko kao svoje nekadašnje lutke. Kako odrastaju, nastavljaju sa pravljenjem glupog izraza lica dok se slikaju, a pritom su obučene kao male droce, poput Bratz lutki. Naravno ne pomažu komentari i lajkovi na fejsu mnogobrojnih pičkopaćenika masturbatora koji levom rukom kucaju komentar ispod slike na fejsu "prelepa". Dok je Barbie imala i svoja pristojna izdanja, svaka Bratz lutka je nosila topić i minić. Ko je kriv zašto su današnje devojčice i devojke takve kakve su, Dexy co ili sami roditelji koji su im kupovali lutke, ili celokupno stanje u državi i svetu, ne znam, ali da su devojčice imale negativan primer još od najranijeg doba, to je tačno. One koje nisu imale kontakta sa ovim lutkama, videle su svoje vršnjakinje kako se puće na slikama, pa su i same počele to da rade jer misle da je seksi. Naravno ovo pućenje je došlo sa zapada, jer mi nismo izolovani od sveta i naše klinke su gledale iste emisije, crtaće, filmove i imale iste igračke kao i Amerikanke. U Japanu je postalo poznato podizanje dva prsta još od Manga stripova i Anime crtaća koji u rađeni po njima, a onda je došlo do sudara pućenja i podizanja dva prsta, što su dva najvažnija elementa slika na fejsbuku, uz naravno čuveni guzni poluprofil. Devojke postanu toliko opterećene tim usnama, da se moraju pućiti na svakoj slici, čak i kad odu sa ćaletom i kevom na rođakovu svadbu. Barbie je možda povećala broj blajhanih plavuša i sisatih silikonjara devedesetih, ali je ova opterećenost ogromnim usnama koja je potekla između ostalog i od Bratz lutki, dovela je kod današnjih devojaka do ubacivanja silikona ili sala iz bulje u usne, u čemu se toliko preteruje zbog kompleksa, tako da na kraju mnoge liče na šimpanze. Neke devojke jednostavno imaju takvo lice, takav nos, oči, da su lepe i seksi kad se nasmeše iako imaju tanke usne, dok pućenje čini da imaju glup izraz lica, da ne pričam o tome kako naši hirurzi umeju da nagrde devojke ubrizgavanjem toliko silikona u usne, da devojke na kraju liče na trandže, pa muškarci postaju zbunjeni jer ne znaju šta osoba ima ispod suknje, mada ovo ne predstavlja prepreku za one skrivene gejeve koje privlači trandžoliki izgled.

Hirurški odstraniti mozak, tako da ne utiče na motorne sposobnosti. Izaći iz stada.
Izgubiti vezu sa stvarnim svetom prilikom doživljavanja šoka.

Snajper baba 'sa terena' koja se nakon 'patrole' vraća u stanicu (klupica u parku ili ispred zgrade) gde je čekaju stacionirane ostale snajper babe i čekaju izveštaj iz patrole. Te babe mogu biti svugde, samo vi ne znate da li je to baba iz vašeg kraja koja vas prati u nadi da ćete joj doneti neke sveže vesti iz grada. Ako ste ženskaroš i svako veče vas stacionirana snajper baba vidi sa nekom novom ženskom, budite sigurni da imate portabl snajper babu koja zna više o vama nego vi o samom sebi.

Pitanje koje moj deda postavlja svakom prilikom kad ja napravim neko sranje, bio pijan ili ne, kao sto kaže ona pesma pod nazivom ''šešir moj'', i onda posle on i ja delimo utiske , a ja kao mlađi naraštaj učim za sledeće prilike šta mi je pametno činiti da ne prođem ''ko Rumljan na Šidskom vašaru'', što bi on kaz'o.

Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi.
A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih porodičnih grobnica i mermernih sarkofaga već iz raskvašene srpske ilovače.
Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje lične opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa.
Selom je zavladala panika. Još s prvim sumrakom meštani bi se povlačili u kuće i prestravljeni čekali svanuće. Potom se pročulo da je vampir viđan i po tuđim kućama i da nema tog mandala ni katanca koji ga može zaustaviti. Govorilo se da su jedini lekovi krstače, beli luk i ljute paprike, ali ni to nije bilo sigurno. Zato su, po savetu ljudi koji su sa sličnim pojavama imali iskustva, seljani odlučili da raskopaju Perin grob.
Od 1718. severna Srbija bila je pod austrijskom vlašću. Švapska uprava bila je iznenađena panikom nastalom u Kisiljevu i nije bila sklona da poveruje u iskaze meštana. Ipak, kako su seljaci bili “van sebe od straha” Austrijanci su popustili i dozvolili da Petrov grob bude otvoren. Na lice mesta je iz Beograda došla delegacija sastavljena od vojnih i civilnih lica. Prema zvaničnom izveštaju komisije, od svih prisutnih pribranost je zadržao jedino stari grobar. Raskopao je raku, ćuskijom otvorio sanduk od čamovine i na opšte iznenađenje ukazalo se pokojnikovo telo, podnadulo i rumeno, sa naraslom kosom i noktima i pomodrelim usnama musavim od sveže krvi.
- Alaj si se ti, moj Pero, noćas lepo gostio. Što nisi ubrisao ta usta, crni ti? rekao je grobar i zgađen pljunuo.
Pred ovakvim dokazima da je reč o vampiru nisu imali izbora, mrtvо tеlо su probili kocem. Očevici su tvrdili je neraspadnuto truplo dok ga probijali ječalo i bljivalo krv. Pokojni Pera je potom spaljen.
Metodični Austrijanci su tom prilikom saznali da su stanovnicima Kisiljeva slučajevi vampirizma bili poznati još od ranije, iz turskih vremena. Jedan od najpoznatijih vampira bila je Vlajna Ruža koja nije bila krvoločna kao Petar, već je samo imala običaj da prepada meštane koje bi uhvatio mrak u blizini groblja.
Krene neko kući po padini pored groblja kad mu se, niotkuda, prikaže pokojna Ruža, Bog da joj dušu prosti, i alapača kakva je bila priupita:
- Gde si bio u ovo vreme, crni ti? U štetu ideš, đavo te odneo, a žena te, mučenica, čeka kod kuće.
Posebno je volela da noću razbija testije i lonce zaboravljene na dvorištu, da čangrlja lancima od kofe na bunaru i da poštenom narodu drmusa krevete. Seljaci bi je viđali kako da hoda po površini Dunava. Kada bi s vode ugledala nekog komšiju, Ruža bi ga pozvala po imenu:
- Radojeeee, dođi sa zaigramo! - sve u nameri da ga navadi da se udavi. I pošto niko nije bio lud da joj se odazove, ona bi sve življe cupkala po površini vode. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu.
Ružina rodbina je htela da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, udavila se bila nesrećnica u mutnom Dunavu. Na kraju im se smilovala i smirila se, da se više nikome ne prikaže. I baš zbog nje su posle, u nameri da spreče mrtvake da hodaju naokolo, u selu ljude sahranjivali bez opanaka. (Zato je Pera i sa'ranjen bos.) Ipak, nesrećna Vlajna Ruža nije bila zao vampir; nikada nije izazvala pomor, niti je ikoga od živih zarazila svojim zlom.
Još 1725. bečki čаsоpis Volkische Zeitung objavio je članak Vampir von Kisilevo o slučaju Petera Plogojowitza. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji krenule da se prenose iz časopisa u časopis, iz zemlje u zemlju, izazvavši pravu pomamu u zapadnoj Evropi. Saznalo se da ova zla bića ponekad haraju svim balkanskim krajevima. Svedočanstva su prevođena s nemačkog na engleski, na francuski, na italijanski, a jedina neprevedena reč bila je ona koje u tim jezicima nije bilo – vampir. I raspalila se mašta bogatih Evropljana pa su izmislili čitav jedan luksuzni svet vamprira u kome su zvezde grofovi bledih lica, zagrnuti crnim pelerinama koji imaju zamkove s kulama pod oblake, kamene nedgrobne ploče s elegantnim epitafima i pohađuju balove po dvoranama s viskoim svodovima. Niko se više ne seća onih iskonskih, narodskih vampira u opancima. Život su proveli radeći zemlju, čuvajući stoku, spavali su na slamaricama, grejali se uz ognjište, muzli krave, sahranjeni su u žutom blatu pod drvenom krstačom bez belega (nit je ko umeo da napiše, nit ko da pročita), a ipak su nas proslavili.

Najlakše, ukoliko naletite na neke ženske novine.Opšte poznata je stvar da ćete na kvalitetne ženske novine naleteti u istoj meri kao i na kupača na planinskom jezeru usred meseca januara.Ukoliko odlučite da bacite pogled na neke jer vam se jedan tekst(obično putopis)učinio interesantnim,napravićete grešku,jer vam preti gomila naslova i pitanja,od kojih vaše mentalno stanje(koje da je kojim slučajem želudac )bi izbljuvanim sadržajem uneredilo prvog prolaznika.

Bundžije