Покушај кривца да се извади из загуљене ситуације фразом која га аутоматски с места догађаја, у тренутку прављења срања, баца на концерт Триа тамбураша у "Златном буренцету".
Јер, реално, није он нешто засрао, таман посла, он је куршлус затекао када се вратио са семинара о побољшању прехране нерасти у тимочком округу.

Pandan izrazu koliko para, toliko muzike. Koristi se u svetu maloletnica, budućih prijateljica noći.

Pitanje koje služi umesto konstatacije: "Koliko košta?! Ma vi niste normalni uopšte!"

Definicije koje na nostalgiju i zajedničke osobine celog nam srpskog naroda i omladine pokušavaju da navataju što više pluseva. Deluje mi da neki autori sprovode ankete i pokušavaju da dokuče javno mnjenje. Ove definicije često imaju široku ciljnu grupu. Recimo mladi adolescenti (nezgode sa brijanjem prvih stidnih dlaka), stariji pripadnici sajta koji su se uželeli mladosti (sastav na temu moj prvi susret sa kvalitetnom majčinskom sisiom - pa onda to nosi gomilu komentara tipa: "cjaaaaoooo, davno bilo"; "kad se samo setim. kako je to dobro vreme bilo!!!! JBTTTTTTT!!!!!" i sl.) najmlađi pripadnici (problem sa buljenjem u učiteljicine sise), i tako u nedogled....često se ide na nostalgiju za nekim davno zaboravljenim proizvodom.....(Alpina, ta divna davno zaboravljena tečnost boje pišaćke) ili nešto sl.

Pitanje koje postavljate prodavcu koji vam je upravo saopštio zapreminu prtljažnika polovnog automobila sumnjivo niske cene.

Opis dve ili više jedinki između kojih na prvi pogled ne postoji bitnija razlika. Ako su u pitanju moderne, fensi cice, pomislio bi da koriste usluge istog plastičnog hirurga.

Koliko je jaka rakija ?

Rečenica kojom sa sebe prebacujemo odgovornost na prethodnog korisnika.

Izraz, koji se koristi kada ste nekom ucinili neku malu uslugu, i on vas pita koliko ce to, jel, da kosta.Takodje ga koriste i popovi, kad idu po kucama, da svete vodicu, samo oni kazu, koliko das, ali znaj da je hiljadu dinara. I koristi se jos kad vas roditelji pitaju `Koliko ti treba para?` , a ti kazes `Ma,koliko das`, iako ocekujes da ti da sto vise moze.

Najčešće izgovorena rečenica kada prosečan čovek naručuje nešto preko Top-shopa.

Dedina ili babina fraza posle koje treba hitno napustiti prostoriju ili biti spreman saslušati dugu, često nepovezanu priču potkrepljenu sa mnogo suvišnih detalja i nepoznatih imena.

Završna rečenica prilikom ogovaranja nekoga. Pre toga je, naravno, ispričano sve što se može ispričati.

Ћошкаста бензинождерачка мрцина за коју је потребна већа гаража него што је нечији стан;на себи има више хрома него што је целокупна европска индустрија икада успела да направи;препознаје се по спектакуларној нестабилности и исто тако спектакуларним заношењима при великим брзинама(како у филмовима увек остају на путу,мајку им?),као и по легендарном аутоматик мењачу иза волана,што омогућује да само шутнете гас и кренете.
Добра страна је што унутра има места за деветочлану породицу и добермана приде,као и да је,баш због својих димензија,далеко безбеднији од свих европских аута који му се нађу на путу.

Izjava svojstvena svima onima koji su doživeli čari stare Juge. Njima je sve bilo lepo, svi su bili napojeni, u'ranjeni, srećni, javljali su se komšijama, a vrhunac prilikom psovanja je bila reč... Ček, ček - pa, oni nisu psovali. Kako li su njihova deca i unuci naučili tol'ke ružne reči? Od komšija, naravno.

Elem, da se vratimo na glavni kolosek pruge "Beograd - Bar". U nji'ovo vreme nije ničega izvitoperenog bilo. Svi su oni živeli u zemlji Dembeliji i niko nije pokazivao nikakve znake bilo kakve nastranosti. Samo misionarska poza, persiranje tokom prve 3 godine braka, nobles. Ništa stiskavac na igrankama, ništa alkohol, samo "Kokta", nobles. Sve fino, sve kulturno. Nobles, jebote!

Ako se i načuje nešto što nije potaman uhu tog finog građanstva, odma' se sklanja pod tepih. Dođe narodna milicija i nauči te kako da ne čuješ, kako da ne vidiš, kako da ne govoriš. Pendrek! Sve što može da škodi razvoju i prosperitetu radničkog, samoupravljajućeg, socijalističkog, bratstvo-jedinstvenog naroda, sve se sklanja daleko od očiju, daleko od srca. Pusti se, neko vreme, da narod ispira usta, tiho doduše, takvim pričama, sve dok se neko ne zamršti u njihovom pravcu. "Hajde, deco - slikanje", što bi rekla učiteljica iz "Lepih sela, što lepo gore". Svi srećni i nasmejani, licemerni, keze se u objektiv, a horor film im se odvija u glavama. Ton film.

E, baš zato što u nji'ovo vreme nije bilo svega toga čega danas ima, danas svega toga ima na pretek. Sve to čega tada nije bilo možemo nazvati jednom rečju - besom. Jer, njima i njihovima su tada svi bili "besni", bilo da traže proje preko hleba, sladoled u sred januara ili čaja usred avgusta. Kada ih neko nešto upita, na primer - zašto komšijin mali jede malter i zašto ga zovu degenerikom, oni odgovore da ćuti i ne pita ništa, jer nije to njegovo da pita i da zna. Posle im je kriv đavo kada taj degenerik koji jede malter sjebava domaću kinematografiju.

Izraz kojim ljudi(uglavnom stariji) opisuju koliko je to nešto davno bilo.

Je nešto što bi bilo dobro uraditi, jer ako ne pomogne, neće ni odmoći.

Smisao života i najveća, konačna pobeda. Poslednja herc minuta koja ne donosi ništa, od koje neće ispasti ni pesma ni simfonija, reč ni oblik, ali je ova najvažnija - da se na poslednji put podje sa osmehom i bez žaljenja. Trenutak kada shvatiš da je zaista vredelo.

Vredelo je čekanja, patnje i nadanja, gradnje i rušenja, tuge, hodanja i smejanja. Vredelo je padanja i ustajanja, odlazaka, kretanja, vredelo je dana kad se pevalo i smejalo, dana kad je zebnja trošila nerve, dana kada se ništa naročito nije uradilo.

Ležiš nemoćan, istrošen i srećan, umireš ali ne mariš, odlaziš iz života ali nećeš se izgubiti, nekada snažne ruke, sad već slabašni udovi sa ostarelim dlanovima uskoro će u zemlju - ali ko će sada misliti o njima? Ko, pored svih uspomena i sećanja? Vidiš : pred očima ti teče reka slika, uspomena i trenutaka, malih i velikih, svih značajnih. Slike sitnica i velikih sreća, predela i lica, kuće i dvorišta, oblika, iluzija i obrisa..Zvuci i mirisi detinjstva, ukusi i dodiri mladosti, i kao da je sve tu, odjednom, opet se sve prožima, proživljava.

Puno se vremena na gluposti straćilo, izgubilo, prespavalo, u mrzovolji i nemaru potrošilo..Ali više uopšte nije važno. Sada shvataš da je ceo život traženje samo jednog odgovora. Sve loše, sve što je bolelo i peklo tako je mizerno, zanemarljivo i malo. Ostali su još jedan, miran, glas - od pamtiveka, da pita; i još dve reči što sede na usnama, radosne u iskrenosti te jedne, poslednje i najvažnije istine.

- Da li je vredelo?
- Vredelo je.

A sad se pripoveda.
Bilo je to kad su bila bolja vremena, a sad se sve to promenilo, da više ništa nije kao pre, kažu da su se ljudi su se promenili. Valjda sve to ide sa ovim vekom u kom sad živimo. Ko će to da zna?

Suva patetika koja se razvojem interneta još dublje ukopala, jer razni magovi humora teraju šegu sa istom. Njihova pošalica se sastoji iz toga da ovo "čovek" zamene sa nečim šaljivim i tako teraju suze naoči internet publici.

Питање с' којим подјебаваш клинца кад ти каже да је почео да се брије.