Operacija koju smo izvodili svi mi koji smo počeli da pušimo cigarete kad smo bili baš klinci, s' ciljem da naši roditelji ne provale da smo počeli da pušimo. Svako je imao neki svoj način a bilo je od standardnih, do nenormalnih načina i krajnje ekstremnih. Evo nekih kojih se sećam:
- Žvaka - Po mogućnosti mint jer je postojalo verovanje da ona najbolje neutrališe miris dima i gutali smo je ma koliko bila odvratna.
- Trava - Pritom ne mislim na marihuanu nego na običnu travu. Nikada nisam probao ali jedan moj drug je to redovno jeo pre nego što krene kući i verovano je palilo jer ga nisu uhvatili. Trljao je i ruke travom.
- Dezodorans - Malo ekstremniji način maskiranja dima jer se, naravno prskao u usta i ukus dezodoransa je stvarno užasan. Probao jednom, i nikad više.
- Gašenje šibica u ustima - Opasan metod koji je takođe koristio jedan moj drugar s' ciljem da, ako ga pitaju roditelji što se oseća na dim, on može da kaže kako je gasio šibice u ustima za opkladu i tako ih neće slagati. Čudan metod ali je funkcionisao kod njega jer ga nisu provalili.
- Jogurt - Jako loš metod jer ne postiže baš pun efekat i postojali su slučajevi da su ljudi, koji su maskirali dim jogurtom, ubrzo provaljeni, tako da se od toga brzo odustalo.
- Ruža - Da, dobro ste pročitali, bilo je i ljudi koji su jeli latice ruža jer one mirišu i time su jedno vreme stvarno uspevali da zamaskiraju miris dima. Ipak se od tog načina odustalo kad je prvi maloletni pušač pao, jer ni to ne maskira skroz.
- Pasta za zube - Uz žvaku, verovatno najbolji način neutralisanja dima. Potpuno je uspevao, znam iz ličnog iskustva jer sam jeo pastu kad god, u tim kriznim vremenima, nisam imao za žvaku.
- Sapun - Isto jako uspešan metod, ali ukus je krajnje odvratan, negde u rangu dezodoransa..

Biljka koja često raste pored puteva, po izgledu podseća na pšenicu, samo što je tanja i klas je dosta manji. Travuljina kao i svaka druga, ali za klince iz nižih razreda osnovne ume da bude izuzetno bitna i zabavna, sve dok u petom-šestom ne otkriju druge vrste trava.

Prva i osnovna namena popinog praseta je muvanje devojčica, klinac ubere klas popinog praseta, iskida ga na manje komade i napuni njima kosu izabranice srca svog. To je nešto kao klinačka verzija recitovanja Jesenjina što je malo manje efikasno od klinačkog prilaza "doš'o sam da te pitam da furamo" koji se sastoji od razbijanja nosa devojčice košarkaškom loptom. Tu dolazimo do druge namene popinog praseta, a to je brutalna eliminacija konkurencije. Pošto je budući romantičar i pesnička duša sad povređen uzeće klas popinog praseta, dati ga onom ko ga je bacio u mračnu samoću i kladiti se sa njime da ne može da izgovori reč "krompir" dok mu travka stoji na jeziku. Zbog oblika klasa koji omogućava kretanje u samo jednom smeru, ova opklada se završava lekarskom intervencijom i zavrtanjem ušiju.

Zašto pišem ovo? Ljudi se ne menjaju mnogo, kakvi se rode, takvi i umru, promene su samo površinske, zato kad kreneš u štetu, slobodno muvaj devojku onog sivonje iz obezbeđenja, racopaće ti arkadu i nabaciti monokl, a već sutra možete da pijančite zajedno i smejete se okolnostima pod kojima ste se upoznali. Ali ako vidiš devojku nekog pederka sa arafatkom, pokupi se i idi kući dok te ovaj osećajni ne zabode u bubreg turpijom za nokte ili ti iskopa oko olovkom za šminku.

Opštenarodno veselje koje se održava po šumama,gorama i livadama mile nam nekadašnje domovine.Za teferič se priprema posebno. Kupuju se cipele,košulje,šiju se pantalone "na peglu",djeca se vode frizeru i okupaju a čak i starci stave vještačke vilice i pokoji očuvani šešir/šubaru/maramu pa udri prema mjestu skupa.

Teferič je najčešće na sredini neke livade ili ogromne poljane koja je u državnom vlasništvu pa se niko ne buni što se gazi trava. Centralni objekat je veliki šator kojeg je montirao neki sitni trgovčić iz grada a u njemu su grubo istesani drveni stolovi i klupe na koje čovjek može da sjedne. Oko šatora je načičkano nekoliko kamp-prikloica koje imaju višenamjenske funkcije. Može da bude gril,može da bude i slastičarna a može i da se uđe s djevojkom ako je par previše alergičan na okolno rastinje i naturu. Tu negdje uz šatru je bina sa muzičarima i razglasom Čajevac uz pjevačicu koja zna skoro sve od Šemse a ponešto i od Dragane,Brene i Cece. Kao ponosan trofej pobjede ljudskog intelekta nad razularenim zvijerima u jednom uglu se vrti sedam-osam ražnjeva sa janjcima i sedam-osam ražnjeva s prasićima.(ponuda mora biti raznovrsna mada u jednom dijelu BiH ovi prasići nemaju prostor). Uz pečenje najbolje ide pita i sve vrste roštilja na sve moguće načine.
Također tu se igra,pjeva,razgleda(ljudi gledaju jedni u druge) , susreće,pozdravlja, šali,folira,svađa ,prodaje se jeftina kineska plastična i krpena roba kod sitnih preprodavaca a najviše se pije.SVE. Klekovača,dudovača,višnjevača,kruškovača,jabukovača,šljivovica,orahovača,kajsijevača,crno vino , bijelo vino ,roze, pivo ,konjak ,vinjak,viski,pelinkovac,,tu ima više alkohola nego u Rubinu Kruševac. I svi piju odreda uz vruće pečenje u ustima i sa ženom ispod miške. Ukoliko neko organizovano dovede bikove da se bore onda se takav teferič naziva Koridom. Prosječna posjećenost teferiča je mnogo veća nego na nekom ozbiljnijem rock-koncertu u gradu.

Multifunkcionalna sprava prosečnog Srbina. Koliko ponekad može biti korisna, toliko vam se i obija o glavu.

Teška muka uhvatila Marka,
Ište vina al' mu vina nema.
Nema vina ni rakije ljute,
Zar sad mora na Turskije skute?

Neće Marko iz tuđija skuta,
Opet peče ona rana ljuta.
Dosta mu je kave i slatkiša,
Dosta mu je kadife i pliša.
Kune Marko, kune pa kazuje,
Gde je vina, gde je trava žuta?
Gde je onog Arbanaškog truta?
Gre su oni trgovci iz Drača?
I njihova ljebac na pogača?
Kune Marko vilu Ravijojlu,
Kune preti nerođenom sinu,
Kune majku Jevrosimu staru,
Kune duhan, Azijsku cigaru.

Sažali se Jevrosima stara,
Prikupila nešto malo para,
Daje novce, te ište tu travu,
Da Marko porazbistri glavu.

Kad je Marko zapalio travu,
I junačku povratio slavu.
Javi mu se Ravijojla vila,
Pa spomenu njihovoga sina.
Imam Marko jedno predskazanje,
Rodiću ti potomaka mnogo,
Jednog cara, jednog golubara,
Golubara za internet veze.
Te ćeš moći iz ovijeh dvora,
Vidjet' sveta i vidjeti mora,
Te ćeš moći bez da prežeš čeze,
Bez po muka ili neke veze,
Pozivati trgovce iz Drača,
Te travara i staroga vrača.
Što ti zboriš vilo Ravijojlo?
Kakve veze, kakvog interneta?
Sad kad nađoh žar od ovog leta,
Žar iz Drača, žar iz Lazarata,
Žar za zlato, zar to nekom smeta?
K'o da mi je sedamnaest ljeta.
No ti skidaj, svoje uske kroje,
Pa mi hitaj u dvornice moje,
Da pravimo te junačke stroje,
Te žarimo složno obadvoje.

Čeka njega Ravijojla vila,
U grudima neka čudna sila,
Čeka ona, čeka i ne spava,
Podno nogu navirila bara.
Briga Marka, gde je vila vita,
Briga Marka što ona ne spava.
Briga Marka gde je njemu stara,
Dal' zbog vina ili ovog žara,
Ne zna gde je, ni gde mu je glava.

Boli me kurac ako je to neki film sa šerbedžijom čija je brada puna pirinča iz đuveča, ako sam ukrao, jer mene su ipak grlili zastavom, nudili šećerušom, iz kola pozivali na slavlje, složili smo se ipak: apis nije smeo da ubije kralja, ipak je to kralj, ipak je to zakletva, mada kapiram da bi i raduljica kao kralj posle tri godine bio u novinama ilustrovan preklan sa metresom, oh bože u ovom gradu pivo se nema gde kupit a noć traje ko besna i ti nemaš prsten sa našeg venčanja opet ću fejlovati gorko nikada nisam znao nikada nisi znala al koga boli kurac kad štimac zakucava osmeh, pas, lavež radostan, mlaz vode, slavina, meri fucking cetinić nude/naked, umij se, iznova sve, stadion, mesec, hoću-neću, vlažnost, pička, stativa, cvetojevac, na stepenicama sam ti rekao sve, da me boli kurac i rame od prekjuče, cvetni dezen je dva tri puta počistio ulicu, policija je blagonaklona, pobijedili smo australiju, kaucija, radogost, petonije, sabor taksista i cara uroša, komora konačno oragnizovana dva tri profesora u kolegijumu, plaćamo ih paklicama cigareta i figuricama štrumpfeta al srediće konačno stvari i divlje vožnje rajd mi bejbe tu d mun dok ne svane dan, dan je govno koje oće sve da vidi komšinica znatiželjna sve da razmotri mater mu jebem u pičku ja, njemu, danu.

Iako su svi gosti poštanskog sandučeta u većini slučajeva nepoželjni, osim ako to nisu pare od tetke iz Švedske ili Nemačke, ovi papirići sa akcijama iz marketa su sasvim nešto posebno.

Prva stvar koja ubija u pojam čoveka je vreme njihovog dolaska. Po 2 puta nedeljno mogu se naći u sandučetu i pokvariti vam dan. Zbog toga su sve češća pitanja za poštara: "Ima li nešto za nas?" na koja ako odgovori sa "Da", što pre odemo da se otarasimo tog đubreta.
Druga stvar, koja takođe čoveka može dovesti do Laze, kod Quattro papirića je izgled. Potrudili su se da naprave papirić sasvim drugačiji od drugih konkurentnih marketa. Plavo nebo i zelena trava u pozadini su prepoznatljivi znak ovog marketa. Ajde, za to može se reći da lepo izgleda ali..... Uspeli su i to da unakaze razbacanim proizvodima i cenama po tome. Izgleda da se po travi vode piknici, a u vazduhu ratovi aviona.

Sigurno kad vide toliku glupost, svi onda, već polu šlogirani, bace pogled i na cene. A cene..... Što bi rekli zaposleni "Prava sitnica". Po cenama se može i zaključiti da im roba nije ni za kurac. Al imaju svašta, boli ih uvo. Energetska pića "Partizan" i "Zvezda", "Crunch" čokoladice od 10 grama i neki "Š" omekšivači uvek se nađu na akciji i budu na prednjoj strani papirića da zavaraju babe i tetke.

Onda se svi čude pitanjem: "Zašto Quattro nema kupaca?"

Potpuna ludost i totalni idiotizam. Nešto što se jednostavno ne radi, jer nema temelja u zdravom razumu. Bilo ko sa dva grama mozga to ne bi ni pokušavao, ali neki ljudi moraju stvari da nauče na teži način.

Žiro račun komisije koja ocenjuje pevanje, glumu, lepotu, zdravstveno stanje, radnu sposobnost...

Obrađivati drvo alatom za obradu drveta, najčešće upotrebom dleta ili teslićem. Majstor ritmičkim pokretima, lagano, bez prevelike preciznosti predaje komadu drveta dio svoje duše i tako mu darujući život nalazi sebe i smisao svog postojanja. Može se nađeljati i pršuta, slanina ili neki drugi suhomesnati proizvod a izraz se koristi i kao jedan od naziva za polno opštenje.

Pitanje koje postavite sebi kada na netu ili u novinama pročitate neku baljezgariju, u kojoj, na osnovu tona izlaganja, ne možete odrediti ni da li je autor teksta bio ozbiljan (ili, eto tako, troluje), ni da li je taj tekst zasnovan na stvarnim činjenicama. Vidi se da je mnogo truda uloženo, ali - stvar naprosto smešno zvuči.

Povratak autora ovih redova pisanju Lepih srpskih običaja može značiti samo to da mu je inspiracija konačno doterala tamo gde "trava ne raste". S tim u vezi definitivno stoji i nedeljama zakasnela isporuka iste, a koju je autoru ovih redova odavno obećao njegov diler, ozloglašeni Mahmud.

Bilo kako bilo, primoran da, poput svakog skribomana, piše iako mu to niko nije niti tražio, niti platio, cenjeni autor je odlučio da se uhvati u koštac sa jednim skorijim, svakako modernijim običajem, možda pre i štosom nego običajem, ali, ono - imajmo bar malo razumevanja za njegovu aktuelnu apstinenciju...ako je njegova lepša polovina već nema za onu standardnu.

Elem, međ' nama pripadnicima nebeskog naroda oduvek je vladalo uverenje da su strani pokušaji učenja našeg jezika - iako od starta osuđeni na propast - krajnje simpatični u svojoj debilnosti. Rogobatni akcenti, retardirani konsonanti, mutavi umlauti...samo su neki od razloga zašto jedan Švaba, Francuz i Englez nikada neće biti kadri da k'o ljudi izgovore makar i najprostiju rečenicu na jeziku budućih kolonizatora galaksije Andromeda 3567. godine. I da ne bude nikakve zabune - mi Srbi smo u pitanju.

Uglavnom, pomenuta "simpatičnost" nadahnula je međ' tradicionalno predusretljivim narodom srpskim specifičan vid sprdnje sa neslutećim žrtvama iz ostatka sveta, a koji se definiše ljubaznim mada džukačkim poturanjem najosnovnijih psovki 'mesto svakodnevno-korisnih-turističko-kosmopolitskih fraza poput "Dobar dan", "Dobro veče", "Hvala", "Doviđenja" i "A (da mi vratiš) kusur?", a koje bi eventualno i zanimale zalutalog stranca u našoj zemlji. A i realno: lakše (čitaj: interesantnije; prim.prev.) jednog strendžera naučiti da kaže "Puši kurac!" ili "Jedi govna!", nego čekati i pizdeti pola čuke dok on zapliće jezikom u abortus-pokušaju da kaže "Zdravo".

Ponekad je baš do jaja kad ti maternji jezik nije svetski jezik, zar ne?

Parkovi koji su slične po tome što imaju travu, a u svemu ostalom...

Uglavnom se ova izreka koristi kao ironija, mada može i u pravom smislu reči.

Šta, kurac, sirene i ostale stranjske ribe (hehe - ribe), imamo mi naše rusalke. Nema potrebe za uvozom - samo domaće, samo nečural.

Rusalke su vodene vile koje donose vlagu na žitna polja i simbol su plodnosti. Gdje rusalka stane, tu trava više raste. Uglavnom su u vodi, ali znaju da izađu, pa u ljetnim noćima derneče pored rijeke. Crvene ili zelene kose, koja je uvijek mokra, jer ako se osuši - ima da je nema.

Kako žemska postane rusalka? Tako što je zasvrbi, pa krene da se udara k'o da ima kasko, pa se u tom silnom udaranju zanese, pa zakevi s nekim ljutim krajišnikom, pa kaže roditeljima, pa otac ćuti, majka lomi ruke, pa je odbace, pa ode na savski most, pa skoči u Unu zgrčenim skokom uz trostruki okret (četir' puta osam ipo, od jednog sudije devet), pa se udavi, pa postane - rusalka.

Rusalke su dokaz da feminizam nije produkt novog doba, već je odavno ukorijenjen. Dok po noći gole igraju pored rijeke, nesrećniku koji ih slučajno vidi potpuno se oduzme moć govora k'o da pičku vidio nije. A, možda i nije. Ako se kojim slučajem okupaš u rijeci za vrijeme rusalkine nedelje početkom juna (jednom godišnje im dolazi tetka iz Crvenke, al' su tad baš zajebane), doći će ti ribetina u vidu best of tvoje drk memorije da se okupa zajedno s tobom. Imaće usne Suzane Mančić, oči Jelene Broćić, lice Sofije Vergare, sise Sofije Vergare, bulju Sofije Vergare i taman kad pomisliš, bože, kako ova treba liči na Sofiju Vergaru, na sred rijeke, u bujici, izmigoljiće ti se iz ruku poput sapuna u zatvorskoj kupaonici i ti ćeš

Svirka pocinje u prostorijama cuvara reda I zakona. Nije vazno da li si kriv ili ne, prosto moras da otpevas jednu numeru s njima kao gostujuci pevac. Ako si zajebao nesto, pa propevas, onda ti sledi numera pre istraznog sudije, a ako neces da pevas, oni krenu da sviraju, pa te ponese ritam.

Узети кола преко Лимунда. У суштини, било шта узети на невиђено. При тврђењу таквог пазара, врло је вероватно да ће вам продавац одрати кожу са леђа и уз то вам увалити курчину. И то грубо. Јебига, после јебања нема кајања. Мада никад се не зна. Увек постоји шанса да заправо добијете оно што сте очекивали. Ваљда нећете наићи на Дела и Роднија. Ако наиђете, онда ништа, макар сте њима помогли да се још неки дан опијају у "Рагиној глави". Шта год да се деси штедите живце, а трошите јетру. Понекад то зна да вас смири.

Najbolji primerak kako nas je drug tozovac istrpao za pesme.Pesam iako je jako popularna u našem narodu nema nikakvog smisla.Kažu da su japanci 1980-ih došli da prevedu neku pesmu na japanski.Naši kreteni su im predlozili ovu pesmu.Kad su videli da pesma nema smisla pokupili su se i otišli.U primeru videti zašto nema smisla.

Narodnjaci u Beogradu.

Na letnjim raspustima ja nigde nisam išao, ja mogu samo da sam išla, pa da kažem gde je to sve.
U ovom sastavu ja sam išla daleko. Do dede na selo da sam imala dedu.
To nije mnogo daleko, ali meni bi bilo daleko jer bih pisala kao mali neko.
I bez rime, mada mi se to tada sviđalo. Moj deda bi, dakle, bio živ. Baba ne sme, majka kaže da je bila veštica.
Veštice mogu da budu samo u središnjem delu priče, pa da pređem u taj deo. Osam (jeste) rečenica za uvod dosta.

I zamišljam noć dok ovo pišem, jer dedin tavan ima mraka i bratovljevih, koga nikada nisam upoznala, starih igračaka.
Stoni fudbal na rasklapanje, probušenu loptu, gumenog Paju Patka i jednu slagalicu istu moju,
samo sa drugačijim rasporedom, nisam je odmah složila.
To je bilo tajno mesto, odrasli ne dozvoljavaju da se odlazi na prašnjava mesta jer neki pacov -
životinju koju ni do danas nikada nisam videla - može da "iskoči".
Krošnja kruške je ogromna, a trava nepokošena. Ne zamišljam dobro da je deda živ.
Ovako. Upaliću svetlost u sredini razrade. Sa čaradaka je moglo lepo da se skače, deda bi se smejao,
ne bi mu smetalo nogu da polomimo. I mnogo je dece u ovoj priči, nisam sama.
Bar još četvoro, rođaka i komšijske dece koja brzo trče.
Popela sam se na najviše drvo prva i svima dole bacila voće,
zrelo i slatko da se oseti ukus tog i ovog leta. Musavi i rumeni nećemo da se završi. Čika Mađara,
tako su ga zvali jer je bio mutav, veze sa Mađarskom nije imao, deca, među kojima nisam bila i ja,
su gađala peteljkama, on se smejao bez gornjih zuba. Tražili smo školjke u šljunku isped prodavnice,
ja sam vadila rajsnadle sa umrlica iz Lipe jer je to boli,
i nisam stala kod ukusa leta jer ne znam koliko ovo razraditi treba.

Mogla sam neko more, Saharu, ili Severni pol, Maleziju, suknje domorotkinja, mene nasmejanu a ne zabrinutu,
ali učili su me da nije lepo lagati.
I da jesu, ne sećam se, malo moram.
Dedu nisam nikada upoznala, babu nisam smela, raspuste sam provodila kod kuće.
Provodim letnji raspust kod kuće sama, u kući, na kući, molim, da je dobro i kada nije. Odličan, jedan.

A veštica živi, kao i sve veštice, u podrumu stare kuće, igra ping pong sa sećanjem,
ne može da se odluči šta da zaboravi, a šta da ulepša.
I, posle svega, odlučila je da ode na kraj zaključka, kaže: tako joj je ispalo najpametnije.