Ništa ne želim, upravo sam ti rekao. Ali ajde da ti učinim, pružiću ti dodatne dve sekunde nade da stvari nisu baš takve kao što izgledaju, pa ću ti pojasniti.

Lik kom' je na fudbalskoj utakmici jedino zaduženje da uleće u noge protivničkim igračima. Njegov posao se zna. Nema nikakav posed lopte, samo trči po terenu k'o muva bez glave i svakom protivničkom igraču ukliza tako da ovaj il' ne ustane, il' ustane na jednoj nozi. Najčešće se mogu naći u seljačkim ligama. On je jedan od najobožavanih igrača jer je uvek tu da od najnormalnije utakmice napravi hardkor.

Popijena duša jeste izraz koji se daje upotrebiti u posebnim trenucima shvatanja istinskog umora usled preteranog rada za čije vreme smo bili izloženi stresu, preteranom nervivranju i tome sličnom. Takođe se može doći do toga da se ovaj izraz koristi ukoliko smo se bavili nekim radom koji je zahtevao koncetraciju i razmišljanje u toj meri da prekorači granicu tolerancije pritiska koji nastaje usled tog rada. Postoji više varijanti tog shvatanja, a može biti i različite dubine razumevanja i prihvatanja, što zavisi od osobe koja sve to doživljava. Da bi smo došli do toga da ovaj izraz upotrebimo, moramo najpre iza sebe imati socijalni život i odnose sa ljudima na određenom nivou, što uključuje i sastanke, tzv. druženja nekad čak i ženu. Pored socijalnog života, čovek koji je došao do toga da koristi ovaj izraz mogao bi biti neko ko se trudi da bude u ,,toku sa svetom" ili neko ko provodi vreme za televizorom ili čita novine i elektronske medije. Ništa od ovoga nije neophodno da bi došao do toga da ga upotrebi, često je dovoljno samo da to negde čuje i poveže to sa situacijom u kojoj se nalazi ili se nalazio i nakon ili u toku koje je doživeo da mu duša bude popijena.

Vekovima zastareli, ali nažalost još uvek društveno-prihvatljiv sistem koji insistira da muškarci trebaju biti dominantni, da ne smeju da plaču, da ne smeju da budu "pičke" (što je direktno pljuvanje u lice svih žena, jer znači da si ništa ako si sinonim za ženski polni organ), da su žene inferiorne, da su niko i ništa i da je njihova uloga da služe.

Crkva je početak patrijarhata. Ljudima se soli pamet kako je žena stvorena od Adamovog rebra, što znači da je ona od početka donja. A zna se da je i Bog muškarac, iako ne postoji i iako je sve ovo teška izmišljotina.

Patrijarhat kaže da je muška boja plava a ženska roze. Kaže da dečaci treba da se igraju sa autićima i drvenim pištoljima a devojčice sa barbikama. Patrijarhat podržava, opravdava i oprašta fizičko nasilje muškaraca nad ženama. Silovanje faktički ne postoji jer je očigledno da sve žene znaju duboko u sebi da "hoće i žele kurac" i nije važno kako ga primaju

Patrijarhat osuđuje žene sa više seksualnih partnera i zove ih kurvama, droljama i sponzorušama, a bez ikakve logike uzdiže muškarce sa više seksualnih partnera u vasionu

Patrijarhat uzgaja muškarce koji vremenom postaju emocionalno zakržljali. U patrijarhalnom sistemu, muške reakcije osim agresivnih, nasilnih i dominantnih nisu u redu.

Patrijarhat je razlog zbog kojeg je Nikola Kojo bez treptaja mogao da na neandertalski način izgovori "kako vole da ih biješ" u filmu Lepa Sela Lepo Gore. Jeste film, ali nije komedija, niti sarkastična ironija nego ozbiljni odraz društva u kojem živimo.

Patrijarhat je društvena bolest koja negativno utiče na muškarce isto kao i na žene i treba je se otarasiti

Ne može svaka žena biti "Femme Fatale". Ne, ona mora imati nešto posebno, iz nje mora izbijati neki "sexality", neka životinjska, primalna snaga, a u isto vreme se davati na znanje da je u pitanju jedna fina, nežna dama, sa gospodskim manirima. Ta žena može glavu zaludeti svakome, makar taj neko imao i srce od kamena. Ona je ubojito oružje, veoma efikasno i nikada ne zakaže. Njena lovina uvek postane njen plen. Ona se prilagođava svakoj situaciji i svakom ambijentu. Ona je kameleonski predator. Na oko krhka, ali iznutra je vatra paklena.

Dug koji svaka nadolazeća uprava OBAVEZNO zatekne kada se dolazi da preuzme neki sportski klub, i to još s tendencijom rasta s obzirom da postoje stvari koje su izmakle izvan oka vještih revizora...SAMO zahvaljujući sposobnosti,upornosti i hrabrosti uprave dug se smanjuje,kasa počinje da se puni(sporo,ali se puni)...

Serija na FoxLife - u. Glavna glumica je tzv. Melinda Gordon.

Zenska osoba koja radi u biblioteci.

Postoje 3 vrste:

1. Skolska bibliotekarka
Najbrojnije. Javlja se u osnovnim i srednjim skolama. Uglavnom su debele, nose cvikere i isfurane su da su neke gospodje. Najvece su tracare u skoli. Nikad nemozes da ih ulovis za vreme odmora jer su za to vreme u zbornici i tracare sa nastavnicima/profesorima. Ponekad se prosetaju do biblioteke za vreme casova jer tamo stekaju kanticu eurokrema. I kad te profa posle ne znam koliiko slihtanja pusti u biblioteku da uzmes lektiru za vreme casa i ti je uhvatis kako krisom svoje debele prste maze eurokremom ona te tuzi kod razredne i dobijes ukor jer si se setao van ucionice za vreme casa. I kad kazes da ova nikad nije u biblioteci dobijes, po mogucnosti, jos jedan, sve zavisi od raspolozenja razredne. U njeno biblioteci se mogu naci samo lektire, poneki strip i mnostvo sranja koja samo skupljaju prasinu cija je uloga da popune biblioteku.

2.Drzavna/gradska bibliotekarka
Kao i sto njeno ime kaze radi u drzavnim/gradskim bibliotekama. Smorena je ceo zivot, i uglavnom je nista ne razumes sta prica vec moras da sacekas dal ce da ustane da donese ono sta si trazio. Ponekad se toliko smore da ih mrzi da ustanu pa ti kazu da nema. A kad konacno nabavis knjigu moras da je vratis u roku od 3 dana. Ako kojim slucajem zakasnis (a to ti se uvek desi) krene proseravanje o tome kako si neodgovoran kako si trebao ranije da doneses itd... Posle toga je najbolje da joj kazes da nece vise da ti se ponovi i da odes. Ne vredi da se raspravljas, verujte, probao sam.

3. Privatne bibliotekarke
Rade u privatnim bibliotekama. Ugrozena su vrsta. Za razliku od prethodne dve ove su mlade, zgodne i neobicno prijatne. One ce da te razumeju bez obzira na godine. Uvek su ljubazne da ti donesu knjigu, kazi svoje misljenje o njoj i dr. Al od toga im zavisi posao. Da su neljubazne dobile bi otkaz. Jbg tu najvise placas za clanarinu, al vredi svaku paru.

Profesionalni držač sveće, tako reći svećnjak.

Držanje sveće se odnosi na situacije kad vas neko pozove da mu/joj budete 'wingman' (tj. kopilot) u muvanju, jer mu/joj je bezveze da se na tom nekom mestu pojavi sam/a, što naravno ne podrazumeva da vas neće prvom prilikom, čim se baci na objekat svojih seksualnih zelja, odjebati ko da ne postojite.
Naravno, u toj celoj situaciji, jedino vi niste obavešteni da je vaša uloga da budete kandelijer, jer ste ubeđeni kako vas je dotična osoba pozvala na druženje/provod/izlazak/itd.

Postoji blaži oblik, to je kad vas u kandelijerstvo pozove ortak koji bi da muva neku cicu, al nema muda da prizna da ide samo zbog muvanja, i da je pička da ode sam.

Srednje-žalosna varijanta je kad gorepomenuti ortak, takođe u nedostatku muda, zakaže dupli dejt. Vaša dodeljena izabranica je, naravno, teška skrndahija (jer da nije, vi ne biste bili kandelijer, nego vaš drugar).

Teži oblici su kad vas u tu akciju pozove riba na koju se ložite (naravno, da bi muvala nekog trećeg), ili ortak koji je krenuo da muva osobu na koju se vi ložite (a njeno prisustvo vam je čak navedeno kao mamac da bi se pojavili, samo što niste svesni da je večera za nekog drugog spremljena).

Kandelijerstvo može biti i kolateralno: dakle, izađete sa cicom na koju se ložite (ili je sretnete negde u gradu, gde ste znali da će da bude), i taman kad ste mislili da ste je odvojili da je zabavljate celo veče, pojavi se neki buzdovan (sa, očito, većim mudima od vas), i mazne vam je pred očima, dok vi stojite k'o svećnjak, ne znajući dal da odete, il da ostanete (šuta Steva šuta govna).
Ako u prethodnoj situaciji odlučite da odjebete govna i zapalite (jer za vas selameta večeras neće biti), normalno dotična osoba neće ni konstatovati da ste nestali (iako ste celo veče, do pre 10 minuta, blejali zajedno, i zadovoljavali ste njene potrebe za alkoholom i čokoladama), ali zato će vas sutra pitati gde ste vi to nestali, pa ona je jadna sama morala kući (vaše odsustvo je primetila kad joj je zatrebao taksi).

Naizgled ponizno prihvaćanje zasluga za uspješno obavljen rad na projektu koji je duže potrajao. Osoba želi vratiti dug zajednici koja je uložila u njega. Međutim, iza te lažne skromnosti stoji iznimna razina oholosti i arogancije, popraćena sa suptilnim osmijehom.

Miodrag Petrović-Čkalja rođen je 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je jedan od najpoznatijih srpskih glumaca i jedan od najboljih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Umro je 20.oktobra 2003. godine u Beogradu.

Miodrag Petrović je bio četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji.

U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.

Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).

Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.

Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama "Servisna stanica" (1959), "Ljubav na seoski način" (1970), "Kamiondžije" (1972), "Vruć vetar" (1980) i "Kamiondžije 2" (1983), kao i u filmovima "Orlovi rano lete" (1966), "Bog je umro uzalud" (1969), "Paja i Jare" (1973), "Avanture Borivoja Šurdilovića" (1980) i "Kamiondžije ponovo voze" (1984).

Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem.

Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini...

Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.

Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga.

U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

Takvi u stvari ne postoje, osim mozda neke od sportskih nam reprezentacija, i to samo na kratko, al tu bi se vec govorilo o kolektivnoj, a ne pojedinacnoj slavi.Bbilo kako bilo, ova kategorija ljudi se velica od strane novinara i biva svrstavana u red mini-bozanstava, u njima vide jedini spas za ovu zemlju, jer nas oni predstavljaju na jedan totalno pozitivan nacin u celom svetu. Sama cinjenica da su oni bas "naseg porekla" je za njih vec pola uspeha, jer su "nasi ljudi" tako cenjeni svugde u svetu zbog svoje jedinstvene kreativnosti i nacina razmisljanja, koje nema dobru prodju na nasim prostorima al' zato preko grane ide ko alva.

Kulminacija naše kinematografije, spakovana u 30 minuta agonije, uz repriziranje na svaka 3 meseca, da se narod veseli konstantno. Serija odmah dobija epitet rekorder po gledanosti i time opravdava silna repriziranja koja će uslediti. Naziv Srećno blago porodičnih kamiondžija ne ostavlja puno nedoumica oko sadržaja, koji je po rečima producenta Siniše Pavića : 'Svež i originalan'. Strani mediji izveštavaju da nemamo prava da pravimo srpske Avendžerse od naših junaka.

Ili ti ja sam mamina i tatina ćerka kojoj je sve uvek bilo udovoljavano pa to očekujem i od drugih, i onda kad to ne dobijem onda privlačim pažnju na najdebilnije načine i pričam kako želim da se ubijem iako se bojim smrti više nego đavo krsta. Sečem se ili se 'samopovredjujem' na neki drugi način da bi ljudi videli da sam ja LOŠE JAKO SAM POTONULA I HOĆU MINIMUM TRI KOFE PAŽNJE.
Farbam kosu u tirkiz/oblačim se kao totalna morončina jer bitno je da se VIDI jer od odobravanja drugih zavisi moje postojanje..Naravno ako se iko zajebe pa se usudi da mi posveti pažnju i da pokuša da pomogne, sipaću još i još ulja na vatru i do beskonačnosti srati o svojim 'problemima' da mu dokažem da JE MENI NEMOGUĆE pomoći. Ako odu, oni su krivi i bezosećajni, pa cu o njima srati na internetima da bi privukla još pažnje. Ako ostanu ima da ih davim dok in se život ne smuči. Možda i simpa nekog nađem da me masira i da me vodi po svetu, dok ga tretiram kao komplet smeće i tripujem dominaciju, ko zna. Pored toga što sam depresivna sam takođe i anksiozna (-> ili kako god se ovo jebeno nezamislivo sranje piše <-) pa zaista ne mogu da se vidim sa tim i tim. Jbg ispalila sam ga sorii. Socijalna anksioznost (-> povraćam od ovog izraza <- ). Naravno moje žrtve su dovoljno glupe da veruju u ove sprdačine, a ponekad i sama verujem, kolko dobro glumim. Tresem se povraćam oh ne psiha moja me ubija živote patnjo beskonačna. Naravno porediću ove dve gluposti sa pravim bolestima i tako ih nazivati i kada mi neko kaže da dignem dupe i uradim nešto pametno/prestanem da serem, reći ću mu da je to KAO DA ČOVEKA BEZ OBE NOGE TERAŠ DA TRČI (-> da ovo sam čuo od osobe koja trenutno postoji, ima pravo glasa i diše kisik <- ). Naravno pipam se na ludare, I lekove i ponosna sam što to pijem/ što sam bila tamo, i svima pričam kako idem kod psihijatra.
U duši, iako to sebi ne smem da priznam, sam razmaženo manipulativno usrano ustajalo smeće. Koje vidi ljude samo kao korist, a život kao film, u kome sam ja glavna uloga.

Događa se na egzotičnim, toplim i osunčanim mestima u blizini vegetacije i vode. Ritual počinje tako što ženka izloži svoje sočno, mišićavo i od estrogna natečeno telo na pesku. Naizgled bezbrižno i bezazleno nezainteresovano u pufnastom bikiniju ona očekuje gomilu mužjaka da je zaskoče.

Po pravilu, oni najlakši su i najbrži. Možda će jebati a možda sveću držati, ko zna kakva im je karma danas dodeljena. Dođoše, osetiše vlažnost i vrelinu njenog tela, napališe se i krenuše … Lobotomisani testosteronom guraju se bliže ne bi li je malo odobrovoljili da napravi jebozovni pokret pristanka. Konačni cilj je munuti joj ga duboko do potiljka, napravilti joj crampie od koga se neće oporaviti i veselo se odvući do prvog ´lada da se priča sačuva od nezaborava.

Ona ih prihvata, ne seksualno, samo im dopušta fizičku blizinu i polako počinje da se upliće oko njih, a njihovoj radosti nema kraja. To je znak koji ih je obasjao. To je ono čemu su se nadali. Jebaće. Nisu ni slutili koliko je to lako. Čak i oni koji su poneli sveće, za slučaj da ih zadesi nesrećna uloga lučonoše, pobacaše ih. Svi će jebati.

Ludo klupko je sve brže, ona se sve više uvija, ali pičku ne da. Uvija se i jako steže jednog lakog mužjaka. Obradovao se. Odabran je. ON JE TAJ. Ona steže još jače, a njemu je sve teže da se namesti i smesti joj ga, blizu je ali je preslab da se odupre zagrljaju. Ona sada steže još jače i on više ne zna gde je pička. Ne zna više ni gde mu je glava a gde kurac. Stisak se pojačava, a lakom mužjaku sada više i nije stalo do pičke jer ne može disati i jer mu rebra i kičma tiho pucketaju. Ona nastavlja da steže … i steže … Konačno, ništa više nije osećao, samo tupilo i belilo i sve mutnije, sada beznačajno, saznanje da nije jebao i da se nešto neshvatljivo desilo… Ona steže i dalje … stezala je sve dok nije iscedila sve što se iz živog bića iscediti može. Tada je njegovo belilo pred očima zamenilo crnilo …

I taman se oblizala zaskočio ju je drugi laki mužjak, pa treći i ko zna koliko njih je završilo u crnilu da je mrtvim očima gledaju, ali sa unutrašnje strane. Da sve ne bi bilo uzalud, poslužiće kao energija za njena jaja. Žrtva za budućnost. Pitanje je čiju. Na kraju, ona će pičku ipak dati jednom težem mužjaku koji upravo dolazi sa gomilom lakših koji će mu držati sveću. Ako imaju više sreće od junaka ove basne.

Nocna mora svakog iole tipicnog Srbina. Uglavnom se opisuje kao skup ludaka i glavni je izvor stresa i nasilja u porodici. Kolege koje vas vole kao i komsijinog psa koji ima nezgodnu naviku da laje kasno u noci, sef kojem je do vas stalo kao i za pticji izmet u nekom od malobrojnih beogradskih parkova, ali ponekad i podredjeni ( ako ste imali dovoljno srece da se prethodno pomenutom sefu dovoljno uvucete u guzicu da bi vas unapredio na celo neke razularene grupice koja vas mrzi i koja ce se vama uvlaciti u dupe ) koji su tu kao psiho-terapija, na kojima se tipican Srbin izivljava kao sto se njegovi nadredjeni izivljavaju nad njim. Podela uloga u ovom sistemu je veoma bitna stvar, jer od nje zavisi kolicina besa koja ce biti iskaljena na porodicu zaposlenog u poslovnom okruzenju.

Jedno od najboljih po porodicu, u smislu iskaljivanja besa, jeste direktorsko mesto. Iako tipican Srbin direktor uglavnom nece biti toliko ljut na svoju zenu i decu, ovo je i najpogubnije za porodicu u smislu osecanja pripadnosti, jer uglavnom i nece imati vremena za iste, bice zauzet poslovnim sastancima i putovanjima dok mu se sin drogura, cerka skace "sa cveta na cvet" a zena uziva u sexualnoj i emotivnoj vezi sa strane.

Jedno od najgorih po porodicu, u smislu iskaljenog besa, jeste radnik na dnu lestvice, obican fizikalac, magacioner i sva druga zvanja koja moze da dobije osoba sa 8 razreda osnovne skole i mozda 3 srednjeg obrazovanja ( mada nije obavezno ). Posle radnog vremena on ce svratiti u lokalnu kafanu, potrositi 2 dnevnice na alkohol, jedva doci kuci i ubiti boga u svojoj zeni pred ocima dece. Iako paradoxalno, u vecini slucajeva se ovako ispoljava vezanost za porodicu, sto moze pozitivno da utice na decu. Mozda ce bas zbog tog primera resiti da se late knjige i ne budu zatucani kao njihov otac ( ponekad i majka jer su zabelezene i obratne situacije - radnik i alkos zena tuce muza nezaposlenog koji cuva decu ). Mada sanse za tako nesto su 50%.

Svi ostali tipovi radnika su izvedeni iz ova dva tipa, i zavise od toga kom tipu su blizi, direktorima ili obicnim smrtnicima, u smilu manifestovanja ponasanja dve pomenute grupe.

Degerativni prevod engleske reči "wingman". U nekoj arhaičnoj, lokalnoj verziji srpskog slenga može se nazvati "batica za ribolov". Kao što Meri Popins ne vaspitava tudja razmažena derišta bez kišobrana, tako pošteni akcijaš ne sprovodi "će jurimo neke pičke" manevar bez krilaša pri ruci.

U mrestovni pohod, nipošto se ne vodi dežurni lakrdijaš, lokalni šmeker, ili lik iz kraja, koji sa dvadeset godina još uvek nosi majicu na kojoj piše "In Flames". Vodi se neko ko neće biti u stanju da pokupi kajmak, neko mutav, običan, prazan, ali opet ukalupljen u svakodnevnicu, i prihvatljiv od okruženja. Vodi se on, krilaš. Njegova uloga je zapravo samo da postoji. Akcijašu treba neko sa strane, kako ne bi izgledao kao šaban koji nema sa kim da izadje u grad. Takodje se koristi ukoliko je mačka skoro već u džaku, ali je odlučila da povede još jednu mačku da joj čuva ledja k'o Džo Domingez Nešu Bridžisu, te akcijaš na red bull u lokalnom kafiću mora povesti svoju podršku.

Krilaša u današnje vreme nije teško naći, jer sve vrvi od ljudi koji odgovaraju modelu. Veća je šansa da u SKCu na svirci afirmisanog rok sastava, ne sretnete Acu Seltika u izbledelom kožnjaku, nego da udjete u autobus u kojem se ne vozi bar tri ovakva lika. Kada bi život bio South park, oni bi bili klinci iz Kartmenovog odeljenja, koji za četrnest sezona nisu izgovorili ni reč.

Krilaš posao obavlja efikasno. Zabada sajber telefon plastičnim sranjem koje liči na olovku, na pet do deset minuta uz zvuk Morandijevih andjela stigne mu poruka. Dok ribice slušaju akcijaša, vrti paklu solidnih pljugi po stolu, i poneki put ukrsti pogled sa jednom od "druga-liga-sedma-pratilja" devojaka, koja se podudara sa njim na skali bezličnosti i umnog nihila. Taj momenat je veoma bitan za akcijaša, jer od više različitih vrsti mojstera izlučenih na malom prostoru dolazi do hemijske reakcije, koja eventualno vodi do ukrštanja polnih organa. Zapravo, pokreće se talas poput onog na mundijalu u Meksiku '86te, a na akcijašu je samo da servira lovinu.

Ključni potez mu je pokazivanje buckastog budjelara u pravcu jedinki sa klitorisom, prilikom plaćanja računa, što dovodi do još jače hemijske reakcije. Da nije prazan kao jutarnja pedeset šestica pokupio bi sve brojeve, te akcijaš mora pažljivo birati krilaša, inače će iz sopstvene puške biti pogodjen u grudi.

Ona ima krupne sanjive oci i zarazan smeh. Ona je lepuškasta, mada joj to nije ni bitno. Ona lepo govori i poznaje osnovnu terminologiju psihologije kojom se bavi iz hobija. Ona je ekstrovertna i pomalo, ali jebozovno, opsesivno-kompulsivna. Ima super sladak nadimak i uvek simpatične malene cipele koje su igrale jednu od sporednih uloga u „Cipelicima“. Ona obožava fudbal i zna sta je levi vezni (bio joj je drug u osnovnoj). Ona je informisana i u istom trenutku čita Isidoru Bjelicu, Bukovskog, Kama Sutru, „Graciju“ i „ Kritiku čistog uma“. Pomalo je namerno nespretna, ali beskrajno šarmantna i često upada u neverovatno šašave situacije (saplete se i lokalnom konobaru prospe kafu u krilo i tek onda shvati da nije izvadila viklere iz kose i skinula donji deo pidžame). Ona voli Meg Rajan, ona obožava Ameliju Pulen, a čini joj se da je njen život je pravio scenarista „Ali Mekbil“. Ima mnogo ortaka i dve drugarice (zato sto su zene tako glupe Crvenkape koje su sve iste ), koji je zovu „liku-ortakinjo-carice brate“. Ona svako veče pravi zajeb večere u svom malom stanu i onda ih sve pozove pa im između zalogaja deli savete. Ona mrzi njihove devojke ne zato sto pati jer se Džoniju, Ćelu i Maretu diže na neku drugu, a ne na nju, već zato sto su njihove devojke tako plave, neuhranjene, razmažene i dosadne. Ona ima i posebnog druga homoseksualca sa kojim jede bombone i čokolade iz kutije kada ih ophrva tuga. Ona sluša ambijentalnu i filmsku muziku, a pokatkad, ludica, igra uz istu gola po stanu. Nikada ne pozira na fotografijama. Ne ona nema dečka, ali ima redovan sex jer je danas sex tako kežual. Tada se simpatični skituljko pretvara u super-slobodoumnu-kurvicu-virtouza-tigra-zmaja. Onda ona i slučajno izabrani dizajner nekonformista to rade dvadeset dva puta u toku noci (jer on to moze), ona glasno, ali ipak stidljivo, nazor svrsava dvadeset tri puta u toku noći (jer ona to može), naravno nikada u krevetu. Onda joj on jede kandirana avokada i papaje sa butine, pa se ona potom kostimira u sismisa i govori prljavo, a onda je on nosi i trpa po stanu i sve tako u krug. Ujuru doručkuju goli, a onda se vise nikada ne cuju. Popodne će sve (zato što je ona super lik bez predrasuda) prepričavati jednom od svojih najboljih drugara (sa kojim potajno želi budućnost, dva sina, Pežo i labradora) u nadi da će videti tračak ljubomore na njegovom licu. Ali uzalud. Nema veze, ona će nabaciti kez, ostati ortakinja i nastaviti da negira u sebi da je isprazni plićak i neostvareni pokušaj zanimljive žene...

Očekivano konačno pristanište jednog (uspelog) emotivnog krstarenja u koje se, u najfrekventnijem broju slučajeva, uplovljava na način sličan onom jednog prekookeanskog broda u svoju ciljnu luku: mali remorker ga vuče ili gura, dok je ovaj izvesno vremena pre već pogasio sve svoje motore. Au, jebote, koja metaforčuga, najeb'o sam ako ova moja pročit...

Hardcore teretana:

Nalazi se, tj. improvizovana je, u nekoj garaži, biciklani, kotlarnici, automehaničarskoj radionici, magacinu ili atomskom skloništu. U opticaju je i naziv "čeličana" dok je njeni verni posetioci nazivaju i "bilderana". Pravi vlasnik je ili nepoznat, ili je to neko ortačko društvo/fantomski sportski klub. Ime teretane je neko paljevinsko dok je posetioci kao po pravilu zovu "Kod Kize/Peje/Radaka". Članarina se najčešće naplaćuje po sistemu "platiš jednom i dolaziš dok te opet ne pitaju za pare". Članske karte ne postoje, a učlanjenje se najčešće vrši upisivanjem imena na spisak. Jednodnevni trening uplaćujete tako što "radniku" kupite pljeskavicu (bez pavlake i majoneza, na definiciji sam). Ceo enterijer izgleda kao zatvorske teretane, što redovnim vežbačima i ne smeta toliko, obzirom da je dosta njih obišlo CZ, Zabelu, Klisu i Mitrovicu u mlađim danima. Plafon je nizak, a zidovi su požuteli od znoja i vlage. Cevi za grejanje (ako grejanja ima) vire i sa njih je oljuštena masna farba. Po zidovima ponekad vise posteri ikona iz zlatne ere bodibildinga, ali su i oni obično požuteli i smežurani. Mašine za kardio (ako ih uopšte ima) se sastoje iz jednog ili dva zalemljena "poni" bicikla, jer je to sasvim dovoljno za zagrevanje. Sprave su ručno pravljene ili kradene. Na svim spravama i klupama je oguljena postava od skaja i viri raspali ubuđali sunđer. Tegova i šipki ima više nego dovoljno i uglavnom su zarđali. Po nekim selima se još mogu naći čeličane sa tegovima od livenog betona. U svlačionicama su ormarići sa nalepnicama iz albuma "Italia `90", a nabavljeni su uglavnom na javnoj licitaciji rasprodaje inventara neke veće državne fabrike. Tuševa nema, a i ako ima, ne rade ili nema tople vode, mada to nije problem jer u ovakve teretane obično idu oni kojima je najbliža. Ponekad se na podu od muške svlačionice (još jedan paradoks, pošto u ovakvim teretanama žena uglavnom i nema) mogu naći ampule i špricevi, i blisteri od tableta sa nekim natpisima na rumunskom ili bugarskom. Ako nekog od starijih vežbača naivno upitate "A šta je to?" dobićete jedan od moguća 3 odgovora u zavisnosti od toga koliki je čoban:

1. Ma to su vitamini, za imunitet, ovo-ono
2. Mani se toga, nije to za tebe. :prekoranpogled:
3. Ako treba nеšto od toga, samo se javi, završićemo (zapisuje svoj broj mobilnog na papirić iz kladionice i daje vam)

Atmosfera u ovakvim teretanama je uglavnom radna. Par starijih redovnih vežbača su tu da zasmejavaju mlađe sa slikovitim opisima ženskih genitalija, koitusa, teških telesnih povreda i srodnih tema. Sa tog aspekta poznavanja anatomije, slučajni slušalac može na trenutak pomisliti da su dotični završili medicinu. Međutim, ako ih pitate nešto u vezi sa izvođenjem vežbi, retko će vas pravilno posavetovati.

Fensi teretana:

Najčešće ispred naziva ima prefiks "fitness klub" i neko ultra elitno ime. Vlasnik je neka veća korporacija/lanac hotela. Ponekad ovakve teretane drže ljudi koji nemaju ama baš nikakve veze sa fitnes industrijom, ali im one služe da obrnu/operu pare. Spoljašnjost je lepo sređena, sa sve parkingom itd. Prvo što primetite kada uđete u ovakvu teretanu je uglavnom "recepcija". Na njoj radi neka splavarka utegnuta u pamučnu trenericu/helanke. Ako vam je to prvi put u dotičnom klubu, rado će vam objasniti sve pojedinosti oko učlanjenja. Ako vam je pak drugi ili treći put da kročite unutra, dotična će skočiti na vas sa pitanjem "JE L` IMAŠ ČISTE PATIKE I PEŠKIR?", spremna da vam iskopa oči ako na dato pitanje odgovorite negativno. Klubovi ovog tipa su višestruko skuplji od hardkor teretana i obično im je tarifa neko proseravanje sa sve "gold membership" karticama i "premium" uslugama tipa kozmetički tretman od morskog krastavca, depilacioni tretman koji bi uklonio dlake i sa rutave sibirske krtice u sezoni parenja i solarijum "Uglješa 3000". U delu za vežbanje je dobra klimatizacija i sa zvučnika gruvaju najnoviji house/RnB/MTV hitovi, a ponekad i domaća zabavna muzika ako "menadžer" nije tu.
Kad smo već kod dotičnog, to je uglavnom osoba koja veze sa sportom i oblikovanjem tela ima otprilike isto koliko i gazda i nju je gazda tu postavio samo zato što on putuje po NJemačkama i Austrijama, pa ne može da se brine o svemu. Uloga menadžera je uglavnom da ponavlja kao papagaj da fitness centar "ispunjava sve evropske i sveCke standarde". Vrhunac uspeha i karijere mu je da dovede neku poznatu ličnost da vežba u fitnes klub, i to stavi u neke novine tipa svet/scandal. U ovakvoj teretani se mogu naći i primerci "Lepote i Zdravlja" i sličnih shit magazina, kao i katalozi od proizvođača/distributera sportskih suplemenata (menadžer se snašao, uspeo malo da se ugradi). U odeljku za vežbanje dominiraju steperi, trake za trčanje i biciklovi. Pored već pomenutog ozvučenja, po zidovima vise LCD i plazma televizori sa kojih se emituje fashion TV ili neka druga TV stanica koja može da motiviše ziljavce na vežbanje. Sprave su uglavnom kvalitetne, ali skoro ni na jednoj nema više od 100tinak kila opterećenja. Odeljak sa slobodnim tegovima ne postoji, ili su težine mizerne. Instruktor je neki klinac sa završenim trenerskim kursom koji po ceo dan sedi, čita novine i muva splavarke sa recepcije. Međutim, njega ne treba osuđivati zbog toga. Naime, prvih nekoliko dana on se upljuvao da sastavi nekolicini klijenata detaljan plan i program ishrane i treninga, da bi mu isti ti klijenti rekli "Ma ja ću držati dijetu kao moja komšinica/mamina prijateljica Jorgovanka. Ona je to negde pročitala za tu dijetu po horoskopskim znacima. Za 5 dana se gubi 4 kile". Većinu klijentele čine ziljave pičke, ziljave debele pičke, i klinci koji se učlane u aprilu da se "srede za leto". Još jedan naziv za ovakve je "oni što ne rade noge". To su oni koji dođu da vežbaju u najnovijoj nike trenerci, šetaju 3 sata po teretani i njakaju telefon, i onda uveče kad izađu pričaju kako su se danas razvalili u teretani. U okviru teretane se često nalazi i kafić u kom članovi nakon završetka treninga mogu da popiju piće, kafu sa puno šlaga, čokolade, ruma, sladoleda i keksa, ili popuše cigaretu (2-3-4).

Zlatna sredina predstavljaju tzv. "normalne teretane", u kakve većina ljudi ide. Takva mesta imaju odlike i jedne i druge vrste.