Лош покушај да пред ортацима испаднеш џентлмен.
Ниси јебо, и шта сад...

Е јеботе, кад су кокнули Ђинђића, три дана нисам могао да гледам цртане, него његову јебену слику!

Зовем се Иван, имам 28 година.

Да, ја сам јак и ријетко карактеран човјек. Таквих данас нећеш срести много на улици - рекох јој. Волим себе, уживам у животу и могу се похвалити да сам срећан. И слободан. Без окова средине и јебених предрасуда о другима и о себи. Зар и о себи можеш имати предрасуде?- питала ме је зачуђено. Наравно да можеш, сигурно сам јој одбрусио.

Имам све што пожелим у животу. Кућу, кола, апсолвент сам на Правном факултету, ако Бог да имаћу ускоро и посао. Све, складан и уређен живот. Само некако ми фали топла женска рука, да ме загрије у зимским ноћима. Треба ми неко с ким ћу се пробудити ујутро, радостан и пун полета. Доста ми је више ових безвезних шема и необавезних виђања, неискрених порука и потрошених ноћи.

Их, ја сам ти баш романтичан. Ни сам не знам колико пута сам плакао док сам гледао тужне филмове. Не знам, погоде ме, одмах замислим да сам на њиховом мјесту. Јако мрзим што је табу да мушкарци плачу. Па шта, и ми имамо емоције зар не. Рецимо, ја кад чујем Балашевића, мени сузе готово одмах крећу на очи. Сва она сјета, набој емоција и беспријекорна снага израза. И не знам шта људи имају против Сергеја Ћетковића и таквих. Човјек само извлачи најдубља осјећања и себе. То је данас, драга моја, најтеже.

Ма свашта слушам, осим ових новокомпонованих, Секе, Мије или како већ. Ја сам ти у том неком екс-ју рок фазону, знаш, свирам и гитару. Некада сам свирао и хармонику и синтисајзер, пошто су ме моји уписали тамо. Хтјели су да свирам народњаке, али се нисам дао, хехе. Дааа, слушам и панк и метал и још штошта.

И да. Настави да причаш о свом пропалом животу, недосањаним сновима и о томе како си ти експериментални доказ Марфијевог закона. Слушаћу те. Шта ћу, волим да слушам људе и сви ми кажу да знам. Знаш ли ти да је Достојевски читав свој живот провео у слушању људи? Да, баш зато је и написао сва та капитална дијела. Наравно да сам прочитао много књига Достојевског. Чуј, не дјелујем ти као неко ко га чита - као љутнух се.

Наравно да ћу ја платити. Неее, нема говора, ја плаћам. Можемо мало на кеј, да прошетамо. Дунав је најљепши у ово доба године, зар не? Имаш слободну гајбу? А не, не бих на првом састанку да идемо код тебе, нисам такав момак. Можда бих и могао, ионако немам ништа паметније да радим.

Ne tako davno to je bio slucaj za sazaljevanje, sada je to pojavom mobilne telefonije jedna sasvim normalna stvar.

Највећа прскалица. Пуко лик. Издувао. Отишао са живцима. У курцу је и физички и психички. Има рупе на мозгу.

Jesti ćevape u Sarajevu i pricati, sveobuhvatno!
Česta karakteristika Ivice Dačića.

(N.B. Priča ne sadrži opscenosti. Unapred se izvinjavamo na tome. Autor )

15. april 1912 god., negde na Pacifiku

Poslednji ostaci svetlosti dana već su odavno iščezli u tamnoj daljini horizonta kada je gospodin Charles Herbert Lightoller, prvi oficir u kraljevskoj mornarici Njenog Visočanstva, izašao na terasu pramčane palube i udahnuo sveži večernji vazduh. Naginjući se blago preko bezbedonosne ograde, sa zadovoljstvom je posmatrao penušavi trag koji su za brodom ostavljala dva moćna Harland&Wolff parna motora od 16,000 konjskih snaga. '' Miriše na maglu.'' - pomislio je. Još neko vreme je uživao u ovom prizoru a onda se uspravi, namesti oficirsku šapku i izvuče iz unutrašnjeg džepa svoje rajsko-bele uniforme srebrnu tabakeru koju je dobio od svoje verenice, gospođice Emily Huntingtonsohn, na poklon pred isplovljavanje. '' Đavolski dobra cura! '' – skoro naglas reče Charles. I jeste bila. Od onog prvog prohladnog jesenjeg dana kada ju je video u gradskom parku u East Herefordu, znao je da je ona TA. ''...Ili je to samo bila ona modro-plava haljina od jorkširskog tvida koju je imala na sebi!'' - kako se, tobože, pravdao svojim kolegama. Nasmejao se i uzeo cigaretu.

- ''Prelepa noć za plovidbu, gospodine Lightoller, zar ne? Vatre...?'' -

Gospodin Lightoller se trgao. Pored njega je stajao Harold Godfrey Lowe, šesti oficir u kraljevskoj mornarici Njenog Visočanstva, i držao u ruci upaljač marke Ronson. Na licu mu se ocrtavao šeretski osmeh koji je nasledio od oca, rovokopača u rudarskom basenu Pembrokshire-a, dok je upaljač, pak, nasledio od pokojnog dede.

- ''Nisam znao, gospodine Lowe, da ste toliki džentlmen...'' – procedi Charles paleći cigaretu i pružajući otvorenu tabakeru. – ''Mislio sam da sinovi engleskih rudara-protestanata nemaju baš izražen smisao za romantiku...'' -
- ''A ja, Charles, da gospoda sa livada u Hampshire-u ne traže pomorsku karijeru ali izgleda da smo se obojica prevarili.'' –

Nasmejali su se. Ovo im je bila prva zajednička plovidba još od obuke u kraljevskoj pomorskoj školi u Sauthampton-u i stari drugari iz školske klupe su potajno bili jako srećni zbog toga.

- ''Kako je kapetan Smith, Charles?'' – prvi se uozbilji Harold – ''Nadam se da ti nije previše inkonvinientno da govorimo o tome...''-
- ''Ne, ni najmanje. Pa, obzirom na količinu alkohola koju je kapetan Smith sinoć uneo u svoj telesni sistem, mislim da ću morati još neko vreme da ga zamenjujem na dužnosti. Ipak, njegov lični ađutant mi je u poverenju rekao da je dobri kapetan jutros konačno prestao da povraća. Pravo čudo, rekao bih, posle sinoćne konzumacije...''-
- ''Prosto ne mogu da verujem da je kraljevska mornarica dozvolila da jedan takav čovek upravlja najvećim i najmoćnijim brodom na svetu. To je katastrofa koja čeka da se dogodi, stari moj...! ''-
- ''Nažalost, bojim se da je alkoholizam kapetana Smith-a samo vrh velikog ledenog brega - ako me razumeš...'' – uzdahnu Charles zagledan negde u morsku pučinu. – ''Mislim da si i sam primetio koliko je siromašan izbor jela u glavnom restoranu. San Pjer šuren u kozjem mleku i Chateau Lafitte iz 1789-te ?! Mora da se prokleto šale! Pa, ni mrtav ne bih stavio tu prostotu u usta, uopšte da ne pominjem jeftini, pozlaćeni escajg! A tek muzika...Kriminal najviše čistote! Prvi kvartet Berlinske Filharmonije ni u kom slučaju ne može da odgovori visokim zahtevima prefinjene engleske publike. Na sve to, juče sam skandalozno dugo čekao da se oslobodi jedan od samo dva terena za tenis a, među nama govoreći, zaista ne želim da komentarišem broj Iraca i Škota u posadi. Mislio sam da te gamadi u engleskoj mornarici više nema...'' -
- ''Izvini što te prekidam, Charles, ali učinilo mi se da sam nešto video u daljini...Sedam-zarez-tri kilometara u pravcu severo-zapada...'' – I jedan i drugi uputiše značajne poglede u tom pravcu. Neki par je stajao zagrljen na samom pramcu broda. Ljubili su se.
- ''Hmm...Ma, učinilo ti se, Harolde. To su samo galebovi.'' - reče konačno prvi oficir. – ''Hajdemo unutra. U posedu sam izvrsnih cigara iz okruga Kent...'' -

I tako je nastao izraz iz naslova.

Sasvim dovoljan razlog da posumnjate da osoba koja je svoju rečenicu počela ovim rečima laže.

Мудре речи изговорене од стране једног дудука, што се и не догађа баш често, али зато када те речи изађу из уста дотичног, око себе шире ауру среће и задовољства. И ћорава кока зрно убоде. Као да га је Раде Лацковић на тренутак благосиљао својим знањем које превазилази оквире схватања нас смртника, те му је подарио привремену омнипотенцију, у циљу да развесели друштво.

Израз дивљења неком странцу на вештини баратања нашим језиком.
Још већу јачину има ако се матерњи језик говорника знатно разликује од српског.

Једном давно,у земљи Страдији,беше време избора.Тад је земан дош'о да Курта уступи своје руководеће место Мурти,као новоизабраном овну предводнику.Ништа ново,тога је одувек било у историји,рекло би се да то није било ништа посебно.
Е...
Зашто се онда 5.октобар у Страдији сматра тако посебним?
Има два разлога:
1)Курта је одбијао да сјаше,па је исфрустрирана маса одлучила да га скине са седла.Изашли су на улице,запалили пола града(са све скупштином и зградом ТВБастиље) и миц по миц,смена овнова се претвори у народну игру с певањем и пуцањем(илити,револуцију).Курта није имао куд него да коначно сјаше.
2)Победоносно се пењући на историјску позорницу,новоизабрани ован предводник Мурта обећава потпуну ревитализацију државе,слободу говора, обрачун са криминалцима,бољи живот.Постоји само једна препрека на том путу-да би мила земља Страдија кренула напред,потребно је било да се како Мурти тако и народу укаже лик светог Живка и да дозволи напредак.

Grupa diplomatskih eksperata i činovnika ( konzul & vicekonzul &... ) je mirno živela i savesno radila u kući velikog brata i krckala svoj mandat, kad eto ti neprilike, zaigra neka mečka ili grizli, ko će ga znati, pred njihovom kućom.U jednom trenutku stanovnik kuće iz druge sobe, usamljeni jahač, Miladin Jr. je nešto debelo zabrljao – ponašao se ko šerif umesto šerifa, na pogrešnom mestu i sa potpuno pogrešnim likom-ukomirao ga.
Konzulijum se pokaza kao revnosni poštovalac nepisanog kodeksa časti usamljenih jahača-naravno, odrasli su samo na stripovima i donese konzilijumski, zajedničku odluku da iz kuće velikog brata uz pomoć falš papira „izbace“ usamljenog jahača, inače pravdoljubivog, snažnog momka , sportistu-košarkaša, koji će, verovatno, dalje moći sam da se snađe.
Veliki brat otkrije konzulijumsku varku i naljuti se. Njegov bes je začas stigao u rodno selo usamljenog jahača kao velika oluja. Konzulijum se isprepadao, zabrinuo i-izgubio pamćenje, naučili su šta je tornado. Nisu sigurni ni da bi prepoznali jahačev lik na poternici, a ko ga je ustvari gurnuo kroz prozor-stvarno, još uvek ne mogu da se sete-kao da veliki brat nema drogu koja vraća pamćenje.
Sad žale što tog dana kad im se usamljeni jahač obratio za pomoć nisu otišli u diplomatski lov, pa makar morali tamo i da siluju i grizlija, i Japanku, i da upucaju Jevreja-nekako bi se izvukli...
Naravoučenije:Ako ti mečka zaigra pred kućom, nemoj još i da je čačkaš...

Drevna pripovetka o dečaku koji je, čuvajući ovce, poželeo da se zabavi na račun drugih pastira i, nemajući pametnijeg posla, počeo da viče "VUK, VUK", na šta su ovi brže bolje dotrčali da odbrane ovce od napasti. Imajući u vidu da se ovo odigravalo u davna vremena, nije jasno kako ga nasamareni ljudi naprosto nisu batinama naučili pameti; trol je upalio, i dečak je bio vrlo zadovoljan. Nakon nekoliko dana, situacija se ponavlja i batine izostaju i ovaj put. I treći put pastiri, iako već podozrivi, ne žele da rizikuju pokolj ovaca i pritiču u pomoć; no i ovaj put, po sredi je vrlo loša šala. Na posletku, kada se vuk zaista pojavio i skočio na stado, i pored paničnog dozivanja, niko više nije imao sluha za nevolju - stado je desetkovano i ovce su nastradale, a zajedno sa njima možda i sam lažljivi pastir.

Izraz koji se koristi kod ljudi koji dok pričaju,(možda kao odraz ponosa priče koje pričaju,ili odraz lose navike), nesvesno pljuckaju unaokolo svaki čas .

Пола је разумеш, пола не разумеш.

Лестер (Бошко) МекКејлеб, рођен је 4. маја, давне 1985. године у Кокову, сеоцу поред Струмице у Македонији. Као мали, био је суочен са честим селидбама, јер многима није јасно било зашто се његова кева карала са припадником ромске популације, јер то је у Кокову било незамисливо.

Како је одрастао, све више је показивао таленат за кошарку. Док је живео у Тетову, његов покојни отац Бошко, по коме је и добио надимак Бо, стално га је мучио, да би постигао неке резултате (везивао му метлу за леву руку, да би имао бољи шут). Први скаут, Илко Чмароски, скаут КК Шкењдрија из Тетева га је приметио док је пикао баскет са локалним ганцима на теренчету код војних зграда. Како Илко каже, он је био Ђордан, а другови су му били Ђонсон Међик, Абдул Ђабар и другари. Све у свему, у основној школи је био предмет исмевања, али и појава, јер и даље у Македонији се није појавио један ром, који је толико црн. Његова кева каже да је то од радијације. Кад су се преселили у Скопје, почео је да тренира у КК Једвасмосескупилички. Ту је и сазрео.

Временом, напредним радом и трудом, магистар за црње, Др. Душко Вујошевић, тренер једног трофејног српског тима га је приметио, док је мастурбирао по саиграчима. То је било довољно да потпише уговор са њим, те се створио тандем Робертс-МекКејлеб, који је подсећао на некада давно, Кићановић-Славнић, барем по игри, ако не по боји.

Данас, Бо лади јаја у Италији и блиста за репрезентацију своје домовине.

Igraš u bednoj zemlji i još bednijoj ligi i klubu sa budžetom na nivou omanjeg STR-a, ali to te ne sprečava da u punoj meri iskažeš svoj talenat. Uz mnogo rada i odricanja od raznih zadovoljstava koje pruža dečačko doba uspevaš da privučeš pažnju jednog od većih klubova iz svoje zemlje. Posle dve godine debituješ u prvom timu i potpisuješ prvi profesionalni ugovor. Već naredne sezone si najbolji strelac i asistent lige, dobijaš razna priznanja i u očima svojih sunarodnika postaješ "the chosen one", tj. onaj koji će konačno da izvuče nacionalni tim iz govana. Za tebe se interesuju evropski velikani, potpisuješ za neki od njih. Greješ klupu 2 godine, a povremeno uđeš kao izmena u 89-om minutu, ukoliko tvoj klub vodi sa više od 3 gola razlike. Prvenstvene mečeve gledaš na TV-u. Nakon toga te šalju te na pozajmicu gde priliku dobijaš još ređe. Posle isteka pozajmice, razočaran, napuštaš klub i potpisuješ za vicešampiona kazahstanske treće - A divizije. Nakon par godina vucaranja po Istoku, sa napunjenih 30, vraćaš se u matični klub i postaješ tutor nekom novom Perici...

Pokušava da bar sa nekim povede inteligentan razgovor u ne preterano inteligentnom društvu.

Кад је нешто добро или непоколебљиво ту нема места причи, јел је све јасно.

Иду Срби по Андима, последњем уточишту након рата са деветнаест црних лукова, кад одједаред се испред њих појави шиш-ћевап. ДАЉЕ НЕЋЕШ МОЋИ рече шиш, али Преподобни слепи вођа Цоа д Чићву му узврати АЛО БРЕ ШИШТАВАЦ МОЈНЕ МИ ШИШТИШ ТУ! Креће шиш да испљује из митраљечапа сенф кад утом се отвори земља, ИСКОЧИ АТЛАНТИДА И БААААМ шиша у јајник! Паде шиш, Срби се наједоше. Авај, месо је било покварено. Погибе 80% Србаља, Атлантида згран. Понуди им она бољи живот под водом, заскочише је Срби и упутише се у дубине океанима. Иду иду иду кад одједном схвате да су мртви јер немреш дисат подводно.