Loš pokušaj da pred ortacima ispadneš džentlmen.
Nisi jebo, i šta sad...
E jebote, kad su koknuli Đinđića, tri dana nisam mogao da gledam crtane, nego njegovu jebenu sliku!
TRI DANA!
Zovem se Ivan, imam 28 godina.
Da, ja sam jak i rijetko karakteran čovjek. Takvih danas nećeš sresti mnogo na ulici - rekoh joj. Volim sebe, uživam u životu i mogu se pohvaliti da sam srećan. I slobodan. Bez okova sredine i jebenih predrasuda o drugima i o sebi. Zar i o sebi možeš imati predrasude?- pitala me je začuđeno. Naravno da možeš, sigurno sam joj odbrusio.
Imam sve što poželim u životu. Kuću, kola, apsolvent sam na Pravnom fakultetu, ako Bog da imaću uskoro i posao. Sve, skladan i uređen život. Samo nekako mi fali topla ženska ruka, da me zagrije u zimskim noćima. Treba mi neko s kim ću se probuditi ujutro, radostan i pun poleta. Dosta mi je više ovih bezveznih šema i neobaveznih viđanja, neiskrenih poruka i potrošenih noći.
Ih, ja sam ti baš romantičan. Ni sam ne znam koliko puta sam plakao dok sam gledao tužne filmove. Ne znam, pogode me, odmah zamislim da sam na njihovom mjestu. Jako mrzim što je tabu da muškarci plaču. Pa šta, i mi imamo emocije zar ne. Recimo, ja kad čujem Balaševića, meni suze gotovo odmah kreću na oči. Sva ona sjeta, naboj emocija i besprijekorna snaga izraza. I ne znam šta ljudi imaju protiv Sergeja Ćetkovića i takvih. Čovjek samo izvlači najdublja osjećanja i sebe. To je danas, draga moja, najteže.
Ma svašta slušam, osim ovih novokomponovanih, Seke, Mije ili kako već. Ja sam ti u tom nekom eks-ju rok fazonu, znaš, sviram i gitaru. Nekada sam svirao i harmoniku i sintisajzer, pošto su me moji upisali tamo. Htjeli su da sviram narodnjake, ali se nisam dao, hehe. Daaa, slušam i pank i metal i još štošta.
I da. Nastavi da pričaš o svom propalom životu, nedosanjanim snovima i o tome kako si ti eksperimentalni dokaz Marfijevog zakona. Slušaću te. Šta ću, volim da slušam ljude i svi mi kažu da znam. Znaš li ti da je Dostojevski čitav svoj život proveo u slušanju ljudi? Da, baš zato je i napisao sva ta kapitalna dijela. Naravno da sam pročitao mnogo knjiga Dostojevskog. Čuj, ne djelujem ti kao neko ko ga čita - kao ljutnuh se.
Naravno da ću ja platiti. Neee, nema govora, ja plaćam. Možemo malo na kej, da prošetamo. Dunav je najljepši u ovo doba godine, zar ne? Imaš slobodnu gajbu? A ne, ne bih na prvom sastanku da idemo kod tebe, nisam takav momak. Možda bih i mogao, ionako nemam ništa pametnije da radim.
Još jedan šugav dan. Tmurno je. Jebeno nebo kao da hoće da se popiša po meni. Nisam položio nijedan od tri preostala ispita, a koliko sam učio nikada i neću. Ćale mi je zabranio auto, ukinuo pare, skoro me izbacio iz stana. Zbog svega prethodno navedenog, i Biljana, iz priče iznad, me je ostavila.
Zovem se Ivan, imam 28 godina. Od svega čime me je život obasuo ostao mi je go kurac. I jedna lovačka priča, za naivne. Samo, taj naivni sam, između ostalih, i ja.
Definicija je pisana za LOVAČKE PRIČE.
Ne tako davno to je bio slucaj za sazaljevanje, sada je to pojavom mobilne telefonije jedna sasvim normalna stvar.
Najveća prskalica. Puko lik. Izduvao. Otišao sa živcima. U kurcu je i fizički i psihički. Ima rupe na mozgu.
Nebo : Čuo sam da imaš ket?
Mafke : Imam brate dva. Jedan je da se zaradi a drugi je za Mafketaaaaaa!
Jesti ćevape u Sarajevu i pricati, sveobuhvatno!
Česta karakteristika Ivice Dačića.
''A mogao sam onu moju, mnjammnjam, ko bi reko čuda da...''
(N.B. Priča ne sadrži opscenosti. Unapred se izvinjavamo na tome. Autor )
15. april 1912 god., negde na Pacifiku
Poslednji ostaci svetlosti dana već su odavno iščezli u tamnoj daljini horizonta kada je gospodin Charles Herbert Lightoller, prvi oficir u kraljevskoj mornarici Njenog Visočanstva, izašao na terasu pramčane palube i udahnuo sveži večernji vazduh. Naginjući se blago preko bezbedonosne ograde, sa zadovoljstvom je posmatrao penušavi trag koji su za brodom ostavljala dva moćna Harland&Wolff parna motora od 16,000 konjskih snaga. '' Miriše na maglu.'' - pomislio je. Još neko vreme je uživao u ovom prizoru a onda se uspravi, namesti oficirsku šapku i izvuče iz unutrašnjeg džepa svoje rajsko-bele uniforme srebrnu tabakeru koju je dobio od svoje verenice, gospođice Emily Huntingtonsohn, na poklon pred isplovljavanje. '' Đavolski dobra cura! '' – skoro naglas reče Charles. I jeste bila. Od onog prvog prohladnog jesenjeg dana kada ju je video u gradskom parku u East Herefordu, znao je da je ona TA. ''...Ili je to samo bila ona modro-plava haljina od jorkširskog tvida koju je imala na sebi!'' - kako se, tobože, pravdao svojim kolegama. Nasmejao se i uzeo cigaretu.
- ''Prelepa noć za plovidbu, gospodine Lightoller, zar ne? Vatre...?'' -
Gospodin Lightoller se trgao. Pored njega je stajao Harold Godfrey Lowe, šesti oficir u kraljevskoj mornarici Njenog Visočanstva, i držao u ruci upaljač marke Ronson. Na licu mu se ocrtavao šeretski osmeh koji je nasledio od oca, rovokopača u rudarskom basenu Pembrokshire-a, dok je upaljač, pak, nasledio od pokojnog dede.
- ''Nisam znao, gospodine Lowe, da ste toliki džentlmen...'' – procedi Charles paleći cigaretu i pružajući otvorenu tabakeru. – ''Mislio sam da sinovi engleskih rudara-protestanata nemaju baš izražen smisao za romantiku...'' -
- ''A ja, Charles, da gospoda sa livada u Hampshire-u ne traže pomorsku karijeru ali izgleda da smo se obojica prevarili.'' –
Nasmejali su se. Ovo im je bila prva zajednička plovidba još od obuke u kraljevskoj pomorskoj školi u Sauthampton-u i stari drugari iz školske klupe su potajno bili jako srećni zbog toga.
- ''Kako je kapetan Smith, Charles?'' – prvi se uozbilji Harold – ''Nadam se da ti nije previše inkonvinientno da govorimo o tome...''-
- ''Ne, ni najmanje. Pa, obzirom na količinu alkohola koju je kapetan Smith sinoć uneo u svoj telesni sistem, mislim da ću morati još neko vreme da ga zamenjujem na dužnosti. Ipak, njegov lični ađutant mi je u poverenju rekao da je dobri kapetan jutros konačno prestao da povraća. Pravo čudo, rekao bih, posle sinoćne konzumacije...''-
- ''Prosto ne mogu da verujem da je kraljevska mornarica dozvolila da jedan takav čovek upravlja najvećim i najmoćnijim brodom na svetu. To je katastrofa koja čeka da se dogodi, stari moj...! ''-
- ''Nažalost, bojim se da je alkoholizam kapetana Smith-a samo vrh velikog ledenog brega - ako me razumeš...'' – uzdahnu Charles zagledan negde u morsku pučinu. – ''Mislim da si i sam primetio koliko je siromašan izbor jela u glavnom restoranu. San Pjer šuren u kozjem mleku i Chateau Lafitte iz 1789-te ?! Mora da se prokleto šale! Pa, ni mrtav ne bih stavio tu prostotu u usta, uopšte da ne pominjem jeftini, pozlaćeni escajg! A tek muzika...Kriminal najviše čistote! Prvi kvartet Berlinske Filharmonije ni u kom slučaju ne može da odgovori visokim zahtevima prefinjene engleske publike. Na sve to, juče sam skandalozno dugo čekao da se oslobodi jedan od samo dva terena za tenis a, među nama govoreći, zaista ne želim da komentarišem broj Iraca i Škota u posadi. Mislio sam da te gamadi u engleskoj mornarici više nema...'' -
- ''Izvini što te prekidam, Charles, ali učinilo mi se da sam nešto video u daljini...Sedam-zarez-tri kilometara u pravcu severo-zapada...'' – I jedan i drugi uputiše značajne poglede u tom pravcu. Neki par je stajao zagrljen na samom pramcu broda. Ljubili su se.
- ''Hmm...Ma, učinilo ti se, Harolde. To su samo galebovi.'' - reče konačno prvi oficir. – ''Hajdemo unutra. U posedu sam izvrsnih cigara iz okruga Kent...'' -
I tako je nastao izraz iz naslova.
N.B U tekstu su korišćene informacije sa internet sajta Wikipedia. Nijedna životinja nije povređena tokom produkcije ovog teksta. Hvala
Sasvim dovoljan razlog da posumnjate da osoba koja je svoju rečenicu počela ovim rečima laže.
Mudre reči izgovorene od strane jednog duduka, što se i ne događa baš često, ali zato kada te reči izađu iz usta dotičnog, oko sebe šire auru sreće i zadovoljstva. I ćorava koka zrno ubode. Kao da ga je Rade Lacković na trenutak blagosiljao svojim znanjem koje prevazilazi okvire shvatanja nas smrtnika, te mu je podario privremenu omnipotenciju, u cilju da razveseli društvo.
-Ej bagro!
:hor: Šta je bilo, Smoru?
-Nešto sam pri parama ovih dana :dodir Radetov:, pa sam završio sam skank za večeras, častim.
:u horu: Dobro je da si se setio već jednom, ko da krajišnik iz tebe priča! Nego, de ćemo pa prelo?
:Rade Lacković ih gleda sa visina smeškajući se:
Izraz divljenja nekom strancu na veštini baratanja našim jezikom.
Još veću jačinu ima ako se maternji jezik govornika znatno razlikuje od srpskog.
(sa TVa): - ...Srbija je veoma napredovala u pregovorima sa Evropskom Unijom...
- Pazi ga ovaj Lajčak što parla po naški, ko da se rodio usred Šumadije!
- Vala baš, alal mu ćufte, priča bolje nego prestolonaslednik Aleksandar.
- Što, jebiga, i nije tako teško. Kad čujem ono njegovo "Ja folim ovo semja, ja folim srpsko narod", diže mi se kosa na glavi.
Jednom davno,u zemlji Stradiji,beše vreme izbora.Tad je zeman doš'o da Kurta ustupi svoje rukovodeće mesto Murti,kao novoizabranom ovnu predvodniku.Ništa novo,toga je oduvek bilo u istoriji,reklo bi se da to nije bilo ništa posebno.
E...
Zašto se onda 5.oktobar u Stradiji smatra tako posebnim?
Ima dva razloga:
1)Kurta je odbijao da sjaše,pa je isfrustrirana masa odlučila da ga skine sa sedla.Izašli su na ulice,zapalili pola grada(sa sve skupštinom i zgradom TVBastilje) i mic po mic,smena ovnova se pretvori u narodnu igru s pevanjem i pucanjem(iliti,revoluciju).Kurta nije imao kud nego da konačno sjaše.
2)Pobedonosno se penjući na istorijsku pozornicu,novoizabrani ovan predvodnik Murta obećava potpunu revitalizaciju države,slobodu govora, obračun sa kriminalcima,bolji život.Postoji samo jedna prepreka na tom putu-da bi mila zemlja Stradija krenula napred,potrebno je bilo da se kako Murti tako i narodu ukaže lik svetog Živka i da dozvoli napredak.
Džabe nas neki tamo intelektualci,sociolozi i filozofi ubeđuju da sveti Živko ne postoji...Svi ga željno iščekujemo...već devet godina.
Grupa diplomatskih eksperata i činovnika ( konzul & vicekonzul &... ) je mirno živela i savesno radila u kući velikog brata i krckala svoj mandat, kad eto ti neprilike, zaigra neka mečka ili grizli, ko će ga znati, pred njihovom kućom.U jednom trenutku stanovnik kuće iz druge sobe, usamljeni jahač, Miladin Jr. je nešto debelo zabrljao – ponašao se ko šerif umesto šerifa, na pogrešnom mestu i sa potpuno pogrešnim likom-ukomirao ga.
Konzulijum se pokaza kao revnosni poštovalac nepisanog kodeksa časti usamljenih jahača-naravno, odrasli su samo na stripovima i donese konzilijumski, zajedničku odluku da iz kuće velikog brata uz pomoć falš papira „izbace“ usamljenog jahača, inače pravdoljubivog, snažnog momka , sportistu-košarkaša, koji će, verovatno, dalje moći sam da se snađe.
Veliki brat otkrije konzulijumsku varku i naljuti se. Njegov bes je začas stigao u rodno selo usamljenog jahača kao velika oluja. Konzulijum se isprepadao, zabrinuo i-izgubio pamćenje, naučili su šta je tornado. Nisu sigurni ni da bi prepoznali jahačev lik na poternici, a ko ga je ustvari gurnuo kroz prozor-stvarno, još uvek ne mogu da se sete-kao da veliki brat nema drogu koja vraća pamćenje.
Sad žale što tog dana kad im se usamljeni jahač obratio za pomoć nisu otišli u diplomatski lov, pa makar morali tamo i da siluju i grizlija, i Japanku, i da upucaju Jevreja-nekako bi se izvukli...
Naravoučenije:Ako ti mečka zaigra pred kućom, nemoj još i da je čačkaš...
Drevna pripovetka o dečaku koji je, čuvajući ovce, poželeo da se zabavi na račun drugih pastira i, nemajući pametnijeg posla, počeo da viče "VUK, VUK", na šta su ovi brže bolje dotrčali da odbrane ovce od napasti. Imajući u vidu da se ovo odigravalo u davna vremena, nije jasno kako ga nasamareni ljudi naprosto nisu batinama naučili pameti; trol je upalio, i dečak je bio vrlo zadovoljan. Nakon nekoliko dana, situacija se ponavlja i batine izostaju i ovaj put. I treći put pastiri, iako već podozrivi, ne žele da rizikuju pokolj ovaca i pritiču u pomoć; no i ovaj put, po sredi je vrlo loša šala. Na posletku, kada se vuk zaista pojavio i skočio na stado, i pored paničnog dozivanja, niko više nije imao sluha za nevolju - stado je desetkovano i ovce su nastradale, a zajedno sa njima možda i sam lažljivi pastir.
Naravoučenije : vuk je zaista postojao i na kraju je stvarno pojeo ovce.
Izraz koji se koristi kod ljudi koji dok pričaju,(možda kao odraz ponosa priče koje pričaju,ili odraz lose navike), nesvesno pljuckaju unaokolo svaki čas .
-E sto sam juče "pljuc" video dobru ribu tebra"pljuc" prava je "pljuc" bomba!
-Aj majke ti pričaj normalno! sta mi tu navodnjavaš rečenice.
Pola je razumeš, pola ne razumeš.
Lester (Boško) MekKejleb, rođen je 4. maja, davne 1985. godine u Kokovu, seocu pored Strumice u Makedoniji. Kao mali, bio je suočen sa čestim selidbama, jer mnogima nije jasno bilo zašto se njegova keva karala sa pripadnikom romske populacije, jer to je u Kokovu bilo nezamislivo.
Kako je odrastao, sve više je pokazivao talenat za košarku. Dok je živeo u Tetovu, njegov pokojni otac Boško, po kome je i dobio nadimak Bo, stalno ga je mučio, da bi postigao neke rezultate (vezivao mu metlu za levu ruku, da bi imao bolji šut). Prvi skaut, Ilko Čmaroski, skaut KK Škenjdrija iz Teteva ga je primetio dok je pikao basket sa lokalnim gancima na terenčetu kod vojnih zgrada. Kako Ilko kaže, on je bio Đordan, a drugovi su mu bili Đonson Međik, Abdul Đabar i drugari. Sve u svemu, u osnovnoj školi je bio predmet ismevanja, ali i pojava, jer i dalje u Makedoniji se nije pojavio jedan rom, koji je toliko crn. Njegova keva kaže da je to od radijacije. Kad su se preselili u Skopje, počeo je da trenira u KK Jedvasmoseskupilički. Tu je i sazreo.
Vremenom, naprednim radom i trudom, magistar za crnje, Dr. Duško Vujošević, trener jednog trofejnog srpskog tima ga je primetio, dok je masturbirao po saigračima. To je bilo dovoljno da potpiše ugovor sa njim, te se stvorio tandem Roberts-MekKejleb, koji je podsećao na nekada davno, Kićanović-Slavnić, barem po igri, ako ne po boji.
Danas, Bo ladi jaja u Italiji i blista za reprezentaciju svoje domovine.
Igraš u bednoj zemlji i još bednijoj ligi i klubu sa budžetom na nivou omanjeg STR-a, ali to te ne sprečava da u punoj meri iskažeš svoj talenat. Uz mnogo rada i odricanja od raznih zadovoljstava koje pruža dečačko doba uspevaš da privučeš pažnju jednog od većih klubova iz svoje zemlje. Posle dve godine debituješ u prvom timu i potpisuješ prvi profesionalni ugovor. Već naredne sezone si najbolji strelac i asistent lige, dobijaš razna priznanja i u očima svojih sunarodnika postaješ "the chosen one", tj. onaj koji će konačno da izvuče nacionalni tim iz govana. Za tebe se interesuju evropski velikani, potpisuješ za neki od njih. Greješ klupu 2 godine, a povremeno uđeš kao izmena u 89-om minutu, ukoliko tvoj klub vodi sa više od 3 gola razlike. Prvenstvene mečeve gledaš na TV-u. Nakon toga te šalju te na pozajmicu gde priliku dobijaš još ređe. Posle isteka pozajmice, razočaran, napuštaš klub i potpisuješ za vicešampiona kazahstanske treće - A divizije. Nakon par godina vucaranja po Istoku, sa napunjenih 30, vraćaš se u matični klub i postaješ tutor nekom novom Perici...
Pokušava da bar sa nekim povede inteligentan razgovor u ne preterano inteligentnom društvu.
Kad je nešto dobro ili nepokolebljivo tu nema mesta priči, jel je sve jasno.
Dobra je limarija to vidim, nego mi reci i pokaži kakav je motor ispod haube!
-Motor! Pa za motor tek nema šta da se priča. Ko bombona je!
Idu Srbi po Andima, poslednjem utočištu nakon rata sa devetnaest crnih lukova, kad odjedared se ispred njih pojavi šiš-ćevap. DALJE NEĆEŠ MOĆI reče šiš, ali Prepodobni slepi vođa Coa d Čićvu mu uzvrati ALO BRE ŠIŠTAVAC MOJNE MI ŠIŠTIŠ TU! Kreće šiš da ispljuje iz mitralječapa senf kad utom se otvori zemlja, ISKOČI ATLANTIDA I BAAAAM šiša u jajnik! Pade šiš, Srbi se najedoše. Avaj, meso je bilo pokvareno. Pogibe 80% Srbalja, Atlantida zgran. Ponudi im ona bolji život pod vodom, zaskočiše je Srbi i uputiše se u dubine okeanima. Idu idu idu kad odjednom shvate da su mrtvi jer nemreš disat podvodno.
