Scenario koji se dodeljuje po randumu i rođenju, i koji mi kao glumci slobodno tumačimo.
JNA priča je slična "lovačkoj" priči, s tim što se ovde tematika pomera sa toga kako si golim rukama zadavio dva lava koja su te ometala dok si u Africi lovio slonove šurikenima i nunčakama - na pripovedanja vezana za to kako si ti bio jedan totalno zajeban lik tokom služenja vojnog roka, kako si preskak'o stalno ogradu i bež'o u grad, kako si tuk'o celu kasarnu i ter'o potpukovnika da riba klozet umesto tebe kad se napiješ i napušiš, a pukovnika si ter'o u pičku materinu, onako iz dosade, u prolazu.
- Brate, kad sam bio u vojsci, stojimo Mile i ja tako
na straži u nekoj šumetini, kad ono četiri medv...- E, Cane, prošli put ih je bilo 3. Poštedi nas malo
JNA priča, i trkni po još jednu gajbu piva. I požuri.
Osoba koja do centra (suštine) priče dolazi sporednim pričicama koje nemaju veze sa glavnom pričom, već je u koncentričnim krugovima obilaze kao kiša oko Kragujevca. Slušanje ovakve priče je pravo mučenje za svaku iole normalnu osobu. Na ovaj način najčešće pričaju osobe kojima se ništa zanimljivo ne dešava u životu, pa na ovaj način pokušavaju da zadrže sagovornika što duže (na njegovu žalost).
- Bio sam danas do prodavnice, nećeš verovati šta mi se desilo!
- Šta?
- Neverovatno nešto, ulazim ti ja u prodavnicu oko devet. Danas sam malo kasnije krenuo, obično idem oko osam u radnju, ali danas sam iznosio smeće, pa sam video komšiju Lazu kako isto iznosi smeće. A Lazu nisam video sto godina, i pitam ti ja njega gde je ovih dana. Kaže on da je bio do rodbine na selu u Mrčajevcima par dana, tamo su pekli neku rakiju i rakija bila
- Dobro, dobro, ali šta se desilo u prodavnici?
- Aha, da! Ulazim ti ja u prodavnicu oko devet. Ili je bilo pola devet. Hmmm. Ili beše devet i petnaest.
- Nebitno brate, šta se desilo.
- I to što kažeš. Ulazim ti ja tako, krenem da kupim hleb, mleko, neke paštete. Pa nikako da nađem one koje sam hteo. Svaki put kupujem one...
(nakon podrobnog objašnjenja sastava paštete koje kupuje, tipa hleba i razloga zbog koje baš taj kupuje, njegovih razmišljanja dok je šetao kroz prodavnicu sa malim osvrtom na njegovo detinjstvo, pubertet, dan kad se oženio, i dan kad se penzionisao, šta je sve pričao sa ljudima u redi i sa kasirkom, par manjih digresija na temu vremena, komšijskih međuljudskih odnosa, i odeću koju su kupci u prodavnici nosili, izazivajući za to vreme promene boje lica kao kod kameleona, najzad prelazi na suštinu).
… I tako ti na kraju ja skontam da mi je kasirka vratila petnaest dinara više za kusur. Jel’ možeš da veruješ ti u to?
- Mogu da verujem, nije znala kako da te se otarasi jer si i nju udavio. Da li si ti normalan, jebote? Pa pola sata mi pričaš kako ti je vratila petnaest dinara više? Mogao si u jednoj rečenici to da mi objasniš!
Stara igra za prekraćivanje vremena. Potrebno vam je nekoliko ljudi, olovka i papir. Igra se tako što papir ide u krug, a svako redom piše po jednu reč. Tekst na papiru bi trebalo da ima smisla, ali uglavnom nema, pošto svako tera svoju politiku. Igra se dok vam ne ponestane papira, ili moći da se kerebečite kao mutavi na nečiju bolesnu odvalu.
Čika Sonja ima garavu i smežuranu sisu, koja daje ustajalo, umašćeno, čokoladno, govnjivo dete. Ona voli da poskakuje na Šljukićevom malenom, užeglom, deformisanom, krivom, slepom oku, krvavom i pihijastom, koje je vlažno, skorelo, znojavo, sa ukusnim, uvenulim gljivama koje su uzbrane ispod Zokijevog znojavog dlakavog, umazanog štapićima, rošavog, masnokosog, gnojavog, hendikepiranog, obojenog, juče uflekanog, gubavog, mrtvog, iskasapljenog, polusmrznutog, povređenog, engleskog, ozleđenog, levog jajeta koje je zakucano zarđalim, tupim ekserom za truli panj.
Rabota uličnog trgovca knjigama beletristike.
Ima govornu manu (pretežno ima problema sa R).
- Dobal dan. Izvolite?
- Dobal dan. Daćete mi četili pala čalapa. Clnih čalapa. I tli lolke mi tlebaju.
- To nije lepo sto ladi!
- Šta ladim?
- Zeza nas Kinezi sto ne zna plica slpski! Slam da bude!
- Ma ne ble, ja imam govolnu manu - ne znam da kažem l.
- Mals napole! Ping pong! Dodzi izbaci dzuble iz plodavnica!
Radni naziv za "karakteristične sudske" procese koji se po potrebi izvlače iz raznih fijoka i traju decenijama da bi se zadovoljila glad za bajkama i pravednim životom kod onih "što nemaju 'leb da jedu". Bajke traju, a glavni junaci su, hvala Bogu, zdravo i još uvek dobro.
Kertes, Trefovi, Kiprovi i ostali veprovi...
Persona sa vrlo zajebanim vokabularom. Koristi birokratski govor u društvu ne bi li ispao pametan.
- ..ontološki dokaz je jedna od tri kategorije dokaza Božijeg postojanja, a klasičnu formulaciju ovog dokaza...
-Brate, mnogo, bre, sereš. Skrati za jednu dimenziju, ništa te ne razumemo.
Po selu se svašta zbiva. Pritom, kad kažem selo ne mislim selo u pravom smislu te reči. Mislim ti ja tu i na velika sela i ona mala i ona unutar pojedinih persona koji ne mogu da izađu iz svojih taraba, ali zato u tuđe i te kako zvirkaju i zevaju i ne samo u tarabe komentarišući njihove nijanse, već i u avlije pune raznolikih zbivanja. I tu opet, ne mislim na avlije ograđene samo tarabama u tom smislu, već i na avlije unutar pojedinih persona. Elem, "priča se" je prvo što čovek izgovara kada krene u svoju pripovedačku avanturu koristeći se mnogobrojnim stilskim figurama među kojima je najizraženija upravo ona što preuveličava ko mikroskop. Jedinka postaje onaj materijal na mikroskopskoj pločici izložena mnogobrojnim napadima zenica posmatrača što ne uviđa realno stanje stvari već ide u krajnost krajnosti, ako tako mogu da se izrazim. Priča se odvajkada i priča pretvara u fantastiku idući od usta do usta ko buksna uvijena u rizlu na koji se lepi pljuvačka svakog buksnomanijaka čineći priču masnijom, strašnijom i privlačnijom za javnost.
Prva usta - Jeste čuli da se Zora vatala sa Stankom?
Peta usta - Jeste čuli da je Zora izgubila devičanstvo?
Šesta usta - Jeste čuli da je Zora Stanku dala u drugu?
Deseta usta- Jeste čuli da se Zora pojebala sa pola sela?
Sedamnaesta usta- Jeste čuli da je se Zora pojebala sa pola sela i morala da ode u drugo selo i tamo upoznala Stanka s kojim se smuvala? Jadan ne zna šta ga je snašlo.
Pedeset i peta usta (Stanku)- Jesi čuo da je Zora kurva?
Moj tata je radio u rudniku dijamanata u Južnoj Africi i jednoč je našao dijamant od tri kile i devesta dvaes' grama. Bio je nebrušen s jedne ali obrušen s druge strane, valjda ga je dokačio svrdlom kad je kopao. Moj tata je inače pošten čovek i prepolovio je dijamant rukama i uzeo je sebi samo petsto grama. Tad je napustio rudnik i vratio se u Bosnu iako je počeo rat. Prodao je dijamant i kupio puškomitraljez, a ostalo mu je para i za dve vreće brašna koje smo dali u crveni krst pošto smo više voleli kuvane koprive da jedemo. Tata je uzeo mitraljez i pošto nije bilo dovoljno metaka istopio je eksere na vatri i od njih je pravio metke. Krenuo je tada da brani nas i ostale komšije. Jednom je popio kavu koju je skuvao Ratko Mladić, a Karadžića nije hteo ni da pozdravi. Bio je na ratištu kod Sarajeva i kaže da je jednom ušao u Sarajevo i da su svi muslimani bili pobegli, ali da niko nije hteo da zauzme zajedno s njim Sarajevo. I dan danas tvrdi da je mogao da zauzme i Mostar samo da je imao makar motor pošto su ovi baš bili pobegli. Pošto nije niko hteo da ide s njim on je ušao u prodavnicu i uzeo paket sa tristo autića s kojim sam se ja igrao kad se on vratio. Moja mama je bila dobra žena koja je je lečila komšije kad tate nije bilo. Kad se rat završio ja sam već išao u sedmi razred i imao sam sve petice osim iz matematike i srpskog pošto me nastavnici nisu voleli zato što sam znao bolje od njih. Prvi put sam se poljubio se devojkom tada u sedmom razredu. Ona je išla četvrti srednje i tražila je od mene da je jebem ali ja nisam hteo pošto nisam imao kondom jer je bila kriza za kondome posle rata. Molila me da mi popuši pošto sam joj pokazao koliki kurac imam iako još nisam bio očupavio. Znao sam da sviram klavir tada ali sam posle zaboravio. Baš sam rasturao Šopena i Mocarta, a Betovena sam svirao malo slabije ali daleko najbolje u gradu. Prvi put sam na utakmici Zvezde bio Zvezda Selta kada mi je Mihajlo Pjanović lično dao dres koji sam posle poklonio jednom drugu, ne znate ga vi. Posle sam završio faklutet i vojsku istovremeno. Ispit iz Makroekonomije sam naučioo dok sam bio na straži. Baš tada me probao napasti međed kojeg sam oterao tako što sam pustio na telefonu melodiju Nokia Tune i on se baš prepao. Kad sam došao iz vojske počeo sam da radim kao šef u jednoj firmi za preradu i prodaju. Imao sam platu dve hiljade evra, ali nisam hteo dugo da radim pošto je gazda maltretirao ostale radnike, naravno mene nije smeo, ali me pogađala nepravda. Kad sam dao otkaz odmah sam sebi kupio Mercedesa okonju 230 konja brate turbodizel, ide 280, a graviran je 260, ali sam merio na autoputu i kazaljka je prešla na nulu ponovo. Pošto nisam radio počeo sam da igram kladionicu i redovno skidam prelaze i od toga brate živim.
Eh da zaboravio sam da kažem. Mogu da popijem četiri litre rakije i dve gajbe piva da se ne napijem.
Naracija koja često ima mnogo detalja.
Usta ne zatvara. Ima mišljenje o svemu i uvek je spreman da ga podeli sa tobom. Od komšije dođoša koji mu ide na kurac, preko vremenskih prilika i domaće političke scene, pa sve do novog svetskog poretka i mračne istine koja se krije iza genetski modifikovane hrane - šta god te zanima, pitaj ga i on će ti detaljno objasniti. A i ako ga ne pitaš, opet će ti objasniti.
-Je li komšo, jel pratiš politiku?
-Ne.
-E to ti je pametno. A sad ću da ti objasnim zašto...
Početak naklapače alkosa veterana indisponiranog aktuelnim režimom, aludirajući na nekadašnje mogućnosti da se prateći prugu obrlate sve kafane usput i pritom plati drugarskim pozdravom, neznim pogledom i s nešto malo para.
'Znate li vi, nekada, ja i dva moja, sada već pokojna prijatelja, Bog da im dusu prosti, Mitar i Obrad, pa mi smo jednom putovali od Čačka, ja vozio, zastavu, ih tad je to bilooo... išli na more... pa vidi, NEMA te kafane u koju nismo svratili usput, pili, jeli, a tek jebali, palo nam nije na pamet za pare... E to su bila vremena...'
Za razliku od praznog sendviča, ova ima puno priloga.
Mera za kvalitet. Uglavnom se koristi kad je su pitanju domaća rakija, domaći pršut, domaći kajmak i tako ti domaći specijaliteti.
(došli prija i prijatelj u goste, izneli domaćini na sto domaći pršut, kajmak i tako te lepote )
- Prijatelju, a reci mi jel ovo tvoj pršut?
- Jeste prijatelju, lično ga sušio bre.. Kakav je, a?
- Auu prijatelju, prste da odgrizeš, 16 jezika priča kako je dobar!--------------------------------
- Kumeee, aj na radžu, pekli je pre sedam dana, znaš kakav venac baca!
- Dobra, a?
- Ma bre odlična, 16 jezika priča, saće kum da ti uspe pa ćeš da vidiš kako ćeš da propričaš nekim drugim jezikom posle par čašica, kad dođeš kući neće više kuma ništa da te razume...
Priča o kojoj nećeš da pričaš.
Novinar: Gospodine Mijatoviću, kako ste uspeli da promašite jedan od najbitnijih jedanaesteraca u istoriji Jugoslovenskog fudbala?
PM: Ma duga je to priča...
Jedan od malih krupnih užasa našeg djetinjstva. Glupa, isprazna sadistička zabava u obliku beskonačnog ponavljanja naslova nepostojeće priče nesrećnoj žrtvi koja tek što je kročila u život. Njome su bubuljičavi dokonjaci iz komšiluka sebi ispunjavali dosadno popodne i siti se naslađivali ostavljajući traume (još uvijek) nesagledivih razmjera na tada nedužnoj djeci tj. sada nama.
Bubuljičavi dokonjak kreće:
-Ej ti, mali, ’oš da ti pričam priču o crvenim mravima?
-Može, može! (trept, blink...) – odgovaraš mu TI naivno.
-Nemoj ti meni može, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?
-Pa ’oću, pričaj mi...?
-Ma nemoj ti meni „Pa ’oću, pričaj mi?“, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?
-Ajde pričaj, pričaj!!
- Ama nemoj ti meni „Ajde pričaj, pričaj!!“, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?
-E neću!!!
-Nema tu neću, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?
-Ajoj, dosadan si. Neću, pusti me!
-Nemoj ti meni „Ajoj, dosadan si i neću pusti me“, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?.......nakon pola sata:
-Ma nosi se u p.... m......., bubuljičavi idiote, idi maltretiraj malo nekog drugog!!!
-Ma nemoj ti meni „ma nosi se u p.... m......., ... idi maltretiraj malo nekog drugog“, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?
Demonstracije na kojima su, kako sam zaključio iz priča starijih, postojali samo prvi redovi.
Vrhunac marketinga na pijaci. Ni Japanci nam nisu ravni.
-Ajde, bate, da kupiš ovu spravu! Sto radnji radi! Ma uzmi ga bre! Sve zna da radi!
Ćale: A je l' zna možda i da priča?
-Ma zna i da priča! Reci samo koju ćeš marku da ti nalepim markicu, pa da se hvališ posle!
