Milion je sitnih, pizdavih, iritantnih stvarčica i pojava na ovom svetu, nema im kraja.
Jebeni komarci u 2h ujutru, komšijina burgija u, kad god 'oćeš! Glupe konzerve i njihovi usrani otvarači na poklopcima koji se pokidaju kad ih pogledaš, sloumoušn babe iz maksija u redu za kasu (još ako imaju siću, onda si najeb'o), cepanje toalet papira dok se brišeš.. molim? Lista je beskonačna.
E sad. Neke ljude je lakše iznervirati, dok je druge praktično nemoguće, ali jedno je sigurno. Svi imamo svoju tačku ključanja.
Kroz životnu praksu shvatamo da je ljude po prirodi najlakše iznervirati ujutru, kad se probude. Jutro je zajebana stvar. Jutro je crvena zona dana. Ako si bar jednom u životu ustao rano ujutru, recimo pre 10h, a ni po koju cenu nisi smeo da se uspavaš, shvatićeš o čemu pričam. Ma šta shvatićeš, osetićeš. Čućeš ga! Zavuk'o nam se pod kožu jebote! Odneo je zlatnu medalju za iritantnost.

Tu je sa nama, od pamtiveka. Da nam poželi dobro jutro. E jeb'o takvo dobro jutro..
Jeb'o nam je kevu još od malena. Nije nas štedeo. On je tu, uz nas, za svaki trening, za svaku školsku jutarnju smenu, za svaku fakultetsku jutarnju smenu, za svaku jutarnju smenu. Onda kad si se napio pa si sutra ujutru trčao da pokupiš tetku na železničkoj, on je bio tu. Imao si zakazano kod doktora u 11h, al jebiga, morao si da ustaneš u 7h jer, naravno, takva su pravila. Opet, ni to nije prošlo bez njega.

Ne bih voleo da me shvatiš pogrešno, ipak je to dobar izum. Kurac dobar! Ali jeste. Na neki način je tu da nam pomogne. Da nas podseti da je novi dan počeo. Novi usrani dan! Ali ipak novi dan, novo jutro, koje počinje, sa njim. Ma nek se tera u kurac!

Igrica za NES konzole napravljena od Capcom-a. Napravljeno je šest delova ove igrice.

Šta se radi? Igrica je toliko zajebana i teška da ti trebaju refleksi i brzina koja se jedino dobija nakon 12 popijenih kafa, ali ni to ne bi bilo dovoljno. Trebalo bi da budeš kompletni nolajfer koji bi se posvetio uvežbavanju ove igrice da bi se u opšte stiglo do zadnjeg nivoa.

Na početku igrice se prikaže 8 robota koje biraš i tad misliš "o kul urađeni roboti", ali onda kad započneš nivo, vidiš nekon pedera u plavom odelu sa nekim jadnim topom umesto ruke. Tokom nivoa nalećeš na neprijatelje koji se zaleću u tebe k'o mutavi na brašno i koji te pucaju iz svakog dela tela, a ti samo sa topom možeš da ih rokaš. i kad misliš da si ih ubio i slučajno se vratiš nazad, vidiš neprijatelja kako je respavnovao nov-novcat. I tako dok preskačeš prepreke za koji ti trea tajming k'o profesionalnom bejbol igraču na dopu, i pucaš male debilne robote, naletiš na karakonžulu veliku kao pola ekrana, čiji je glavni zadatak da skače i gazi po tebi k'o pijan po govnima. i na kraju kad konačno posle tolikog mučenja i obolelih prstiju stigneš do kraja, saznaš da je boss zapravo onaj robot kojeg si izabrao na početku, i on će biti taj koji će ti dovršiti igru.

Ako kojim neverovatnim slučajem uspeš da pređeš svih osam robota, ulaziš u zadnji nivo kod Doktora Vilija. E njegov nivo je ultra-zajeban i treba da kombinuješ sva oružija koja si uzeo od prethodnih robota.

Uglavnom, za obične smrtnige, igra se ne može preći bez hakova i game genie-a.

Posebna vrsta ovozemaljskih izroda, koji se u neočekivanom obimu pojavljuju na društvenim mrežama, na kojima konačno imaju mogućnost da se njihova reč daleko "čuje", a pritom i poštuje. Specifični su po tome što nisu individualci, već se udružuju u grupe, valjda da bi jedni drugima pumpali ego u toj simbiozi jadništva. Privlače sebi slične kreature, ali i uticajne blogere, koji sve više emigriraju na Tviter, stvarajući tako veliku i razornu informacionu silu, sposobnu da najbezazleniju pojavu rašire munjevitom brzinom i time utiču na javno mnjenje. Sve ih je više.

Koga boli kurac? E pa boli. Posebno konstantno ushićene korporativne devojčice, koje brinu za ugled potencijalno iskritikovane kompanije.

Pljuvač je frustrirani batica, najčešće u kasnim dvadesetim, ili ranim tridesetim, kojeg konačno neko primećuje, a svoju ozbiljnost ističe obaveznim korišćenjem punog imena i prezimena. Hobi mu je, uz prikupljanje što većeg broja pratilaca, razume se, isticanje konstantne revoltiranosti i nezadovoljstva okruženjem, pojavama u društvu, cenama, a posebano ga srećnim čini kritikovanje usluga velikih kompanija. On ima muda da napiše da je Coca-Cola sranje! Vrlo opasan lik, ali samo dok se krije iza svoje profil slike, verovatno nastale na prošlogodišnjem okupljanju blogeraša.

Koristiće svaku priliku da napravi veliku priču od sitnica. Pardon, skandaloznih pojava. On će zvati kablovskog operatera, jer mu SpeedTest pokazuje 2% sporiju brzinu Interneta od deklarisane, o čemu je već pre poziva pobesnelo tvitovao. Zatim, s obzirom da telefonom komunicira kao pičkica, jer mu nedostaje tastatura, nezadovoljan šturim odgovorom operatera objavljuje status o tome kako mu je neprofesionalni službenik spustio slušalicu u pola rečenice. Njegovi virtuelni prijatelji, pogođeni zlom sudbom saborca, munjevitom brzinom retvitovaće njegove muke i nanoseći glavobolju PR-icama i njihovim "šta me sad smaraš, glupačo" direktorima.

Udostojiće ga tu i tamo zvaničnim odgovorom, nakon čega će svršiti i uzeti gutljaj prethodno napljuvane Kokiške i konačno mirno otići na spavanje.

Trust mozgova sastavljen od tri zadušne babe, dve manje poznate spisateljice, starlete, babasere i čistačice sa filozofskog fakulteta okuplja se jednom sedmično da kroz niz stručnih i misteriozno nejasnih pitanja postavljenih u nedeljnom dodatku dnevnih novina, vama pomogne da bolje spoznate unutrašnju, spoljašnju i astralnu sebe .

Brate...čim se neko predstavlja inicijalima znači da je uspeo jelda? Pa zavisi jebiga, MJ jeste uspeo i svaka mu čast, CR isto tako-voleo ga ili ne ali sa druge strane imamo JK koja je uspela jedino u borbi protiv sniženog krvnog pritiska i okupljanju velikog broja pedera na jednom mestu.

Ali nije reč o Džejkej nego o olinjaloj babi Verici Rakočević. Smorilo je daljenje mekike po Podujevu pa je prodala pola imanja Ferizaju i došla u Begiš da otvori butik jbg, šta drugo legalno može da radi ziljavuša osim u butiku ili salonu lepote... Samo, jednom ziljavuša-uvek ziljavuša, pala na pilota on je nafilovao i zapalio u London-kapira čovek da je na ostrvu najsigurniji jer seljančura ne ume da pliva a i pada kiša stalno a nekom ko vodi računa o svom izgledu ne odgovara kiša za ten(solarijumi su tada bili vau valjda). Još jedan brak i 143 vanbračnih partnera kasnije VR postaje ikona stila i kreator od imena i prezimena i ne silazi sa tv-a jebo je Minimaks što je isforsirao. Jbt, da nije bilo Minimaksa ove glave poput nje, Jelene Tinske i Šećerovskog niko ne bi ni znao...

I sada sa 65 godina opet je po novinama, revijama, red karpetima i hepeninzima. Predvodnica je baba-talasa koji se nabudžio, tjuningovao, plastificirao, ristajlingovao i ne da svoje krvlju, znojem, pičkom, ustima i rukama zarađene pozicije.

Udala se opet, ziljstajl, za brdo mlađeg lika koji kapiram do tada pičku ne bi video da krave nose gaće. Deli savete, kritikuje, pohvaljuje, narodski rečeno-jede govna. Samo nije kriva baba za to, krivi su oni što je pitaju. I moju babu da pitaš nešto o makroekonomiji i ona će ti pričati pola sata, baba je baba jbg.

Mrzim stiliste. A mrzim i babe koje ne prihvataju da nisu više jebljive. VR je oba. Reciklirana babo, uhvati za ruku jebenu Nedu Ukraden, Fahretu Jakić, Suzanu Mančić, onu kurvu Katić što joj ne znam ime, Biljanu Ristić i ostalu bagru i mrš u dom penzionera ili stan na Vračaru da heklate, pletete i razmenjujete recepte za vanilice i šnenokle.

Definicija je napisana za Mizantrophy II

Situacija koja se događa jednom u životu i to samo pravo odgojenim muškarcima. Naime, svaki normalan otac koji vodi računa da mu sin, nosilac prezimena, produžitelj loze, stekne na pravi način prvo seksualno iskustvo sa ženom, to neće prepustiti slučaju. Svaki pravi otac zna da će to iskustvo uticati na seksualni život sina, oblikovati ga kao jebača. Jer, mlad čovek u današnje vreme vrlo lako zastrani, i nedao bog jednog dana se pretvori u onog lika koji sedi u papučama sa likom Miki Mausa, dok u pozadini sluša Celin Dion, i tiho jeca dok u Opra šou gleda scenu porodične drame između Majkla i njegovog partnera Breta, koji imaju problem jer se Bret oseća povređeno što mu Majkl ne posvećuje dovoljno vremena te ne ide sa njim na salsu...

I zato pravi otac, domaćin, glava porodice, kad dođe vreme stupa u akciju. Žena donosi domaću rakiju, deset godina staru, prepečenicu žutu kao dukat. Zapoveda sinu da sedne. Seda sin, koji je još mlad i ne shvata ozbiljnost situacije. Otac vadi kesu na sto: tu su nova bela potkošulja, tri pakovanja turskih sapuna od 100 dinara, crni kaiš, crne cipele, zelena Malicija i Pino Silvestre brion. Ne štedi se - sin jedinac, rumena delija sa šakama velikim poput plećke od praseta, očeva dika, ide po prvi put da jebe, mora se urediti kao pravi preldžija. Noć pada, vreme je za polazak. Sedaju u Opel Askonu, boje više trula nego višnja, i kreću. Mater posipa za njima kofu vode, suza u oku se nazire dok joj se uzdah otima iz grudi uz pomisao "Sin će mi postati jebač..."

Askona stiže pred Stojinu birtiju, seosku kafanu Monako. Ispred parkiran traktor Ferguson, plavi Golf dvojka, i bicikl naslonjen za zid birtije. Ulaze. Na šanku tri Moldavke, polovnjače od dobrih tridesetak godina obučene u tigrasto, sa helankama i šljaštećim štiklama. Otac teškim korakom odlazi do Stoje, vlasnice birtije, polovnjače, seoske konobarice. Ozbiljnim tonom dogovara posao, vadi iz novčanika 70 evra, teško zarađenih na građevini o Ilindanskoj žezi, ali nije mu žao. Sin ide da jebe. Moldavka prilazi mladom preldžiji, sa osmehom iskusne žene koja je upoznala ironiju života, hvata ga za ruku i odvodi na sprat gore. Mladom momku srce kuca kao u zajapurenog vola dok slobodan trči ulicama Pamplone, jer shvata... Jebaće!

Otac sedi za šankom, posmatra. Dok drhtavom rukom primiče rakijicu, krišom briše suzu radosnicu koja mu teče niz naborani obraz. Ponosan je, u glavi mu misao zlatnim slovima vezena - "Sin će postati jebač!"

Bum! Grom iz vedra neba koji je definitivno pokazao pravo stanje tvog društvenog života. Neobrijan, krmeljiv i umrtvljen, pao si još niže, da te rođena majka tera da ideš u grad. Zbogom živote, vidimo se na drugoj strani, ja sam svoje odigrao. Igrao sam 3+, a već je 2:1 u tries drugom minutu. Moje je samo da sačekam da sudija odsvira kraj, bukvalno.

Gde nestade mladi, poletni klinac iz komšiluka, odlikaš, talentovani basketaš kojem se nazire svetla budućnost. Kako pade još jedna zvezda u korov, zaboravljena i od onih koji su joj se dodvoravali do iznemoglosti. Da li ga je slomilo društvo, da li je zastranio, ili samo čeka novu priliku da pokaže svoju blještavost?

Eh, davno to vreme beše kad ga je majka prenjama uvlačila u kuću, kako bi makar nešto stavio u usta ili odspavao...sad ga motkom tera napolje. Da l' ga je škola slomila? Devojka? Kako se odjednom sve promeni?

Zajebana muzika koja kreće u onom delu filma/ serije dok glavni lik luta po ukletoj kući/ šumi/ brodu, ili ako gledate indijske serije, kada mala nevesta prospe pirinač po podu. Stavlja nam do znanja da će uskoro biti nekog belaja, i tada počinje srce jače da lupa, guzica da se znoji, a sve to sa pogledom fiksiranim na ekran dok pokušavate da nadjete mesto iz kog će, po difoltu, nešto da iskoči. Sve je to obično praćeno glasnim zvukom lomljenja neke sitne, a neprimetne stvari koja vam se našla pod nogama (grančica, staklo, mrtva mačka...)

No, često se koristi i u realnim situacijama. Na primer, kada vam devojka prvi put spremi neko jelo, pa vi udarate u sto (ali tiho, naravno) viljuškom i nožem sve to praćeno uz, takodje tiho, lupkanje papučom po podu. E sad, sa nogom radite to dok jedete, jer ruke su vam zauzete, logično, i onda joj uz glasan podrig stavljate do znanja da je hrana bila zadovoljavajuća, i tada ona može da odahne. Kao u filmovima, samo sa malo drukčijim elementima.

Isto i kada vam ortak odgovara pred tablom. Sednete u drugu klupu (da profa ne bi provalio ko lupa) i ponavljate korake iz prethodnog primera. Bez viljuške i noža. U ovom slučaju se koriste olovka i pozajmljena bojica. Drug vam se preznojava, zato što je zaglibio oko drugog pitanja, vi tiho lupate, a profa viče zato što ne provaljuje ko to tamo lupa, sve dok neko ne da ovom mučeniku odgovore. Završeno sa odgovaranjem. Gromoglasan aplauz, ovom što je odgovara' pada kamen sa srca, svi srećni, čak i profa, zato što više ne čuje ono lupanje.

...

Pogrdna reč nastala kombinacijom reči Srbin i balija. Reč je novijeg datuma, nastala kao potreba bosanskih muslimana da žigošu sve one muslimane iz svojih redova koje smatraju izdajnicima i saradnicima srpskih službi. Reč Srbin treba da uputi na njihovu bliskost i povezanost sa Srbima i srpskom nacijom, dok pogrdna reč balija s druge strane treba da diskredituje moralni kredibilitet takvih ljudi.

Srbalija bi u izvesnom smislu mogao da predstavlja ekvivalent onoga što mi srbi zovemo "poturicama". Ukratko, srbalijama se nazivaju svi oni muslimani svesni svojih srpskih korena, a koji se usude da o tome javno progovore.

Najpoznatije srbalije su Meša Selimović, Emir Kusturica, Dževad Galijašević itd...

Autor novokovanice „srbalije“ je mr. Fatmir Alispahić.

Da, dobro ste pročitali, oči vas ne varaju. Dotični gospodin nosi titulu magistra.

Poprilično rasprostranjena pojava na prostorima one "evropskije" i, stoga, međ' nama Srbima omraženije Evrope, a još učestalija na meridijanima koji presecaju teritorije ništa manje omraženih SAD ( kojima ovom prilikom srdačno želimo neku prirodnu katastrofu ). Elem, jedna od onih stvari koje mi Srbi nikada nećemo razumeti jer se kosi sa svim mogućim uvidima koje smo ikada stekli o životu i življenju, a u isto vreme zvuči tako...tako...EVROPSKI, da verovatno nikada neće postati deo naših balkanskih, rudimentarnih običaja.

U pitanju je, razume se, ona bezgranična i posesivna ljubav kojom samo jedan degenerisani zapadnjačko-američki par roditelja može voleti svoje dragoceno i, najčešće, podgojeno dete. Naime, on će svaki, pa i najmanji TUĐI kontakt sa svojim porodom protumačiti kao nedvosmislen atak na baršunasti rč istog, što je uz trenutni manjak dece ali i porast manijaka i pedofila u zapadnim zemljama, priznaćete, prilično razuman potez. Jer, deca su naše najveće blago. Blago koje treba u stilu najokorelijih Ješa histerično čuvati. Ipak, ta histerična reakcija se ne oslobađa na puko verbalno obraćanje neželjenog lica plodu vaše ljubavi. Ne. Alarm u glavi je podešen da se upali i počne panično da zavija tek onda kada je ostvaren blagi kontakt po epidermu mladih naslednika vašeg prezimena a koji je, normalno, tačno interpretiran kao najava brutalnom silovanju istih.

I tako, dok se u Srbiji klinci i klinceze "razulareno" i "bez nadzora" igraju po kojekavim ulicama, parkovima i igralištima čije ljuljaške i klackalice do daljneg čekaju neke bolje dane (čitaj: "neke nove izbore"; prim.prev.), jedan roditeljski par iz Masačusetsa će svoje dete pomno držati na oku dok se igra u svom ograđenom padoku i svaku potencijalnu pretnju na teritorijalni integritet rča istog "rešavati" na tako manijankalan ali i ekspeditivan način da se wannabe dripac više nikada neće drznuti da oslovi a kamoli da dotakne malog Martina/Džona/Fila. Tojest, sve dok taj isti Martin/Džon/Fil ne odraste, do'vati poluautomatsku pušku svog brižnog oca i zbriše pola svoje "elementarne škole", đuture sa onom kučkom, Miss Jane, koja mu je dala F iz jebene "Istorije USA"...

Dragulj liberalnog socijalizma bivše Juge, dika i ponos naroda i narodnosti, željeni status i životni cilj nekolicine perspektivnih ljudi iz raje koji su želeli da se izvuku, ali i još većeg broj hordi žgadije koji htedoše da se uvale. Produkt sistematizovane transformancije metalostrugara, mašin-bravara i samoukih veterinara u drugove-članove, koji su neko mudo i zajebana čivija, transformacije vođene ideologijom da se i od najsmrdljivijeg vnuga može sklepati gospodin čo'ek.

Teka pod miškom, crvena knjižica i hemijska u džepu košulje, uz pokoje vruće prasence i par kila ovčijeg sira tutnutih u ruke druga komesara... Pohađanje osmosedmične večernje škole, marksizma i higijene, čitanje pe'šest tomova partizanskih knjiga, i par tutorijala o prepoznavanju domaćih izdajnika i zapadnih špijuna pretvarali su lokalne vucibatine u podgojene kravataše pospane i izvaljene na zadnjem sedištu belog Mercedesa stodva'jstrojke, priučavanje mlade i sisate seljančice u drugaricu matičarku da izdaje rodne listove kucajući sa kažiprstom jedne ruke, iste ruke koja je baš eto sasvim slučajno par puta zapala u pantalone pomoćnika glavnog sekretara zamenika potpredsednika mesnog odbora partije.

A vreme kao vreme, oduvek bilo čifut: zaklane prasiće koji su se dobijali preko sindikata su zamenili zaklani nekadašnji drugovi iz školske klupe, crvenu boju članske knjižice je zamenila crvena boja prosute krvi... a nekadašnji doškolovani kadrovi se još pitaju - "Zašto?". Ko zna, da su završili neke poštenije škole, verovatno bi se umesto gledanja u nebo mašili za ogledalo i našli odgovor.

Jedno od ljudskih prava oko čijeg se poštovanja uvek stvara najveća galama, da bi se na kraju utvrdilo da sloboda jednostavno nije stvorena za ljudski rod. Svaki izbor sa sobom nosi posledice, a kada su te posledice negativne u čovekovoj je naravi da kuka nad svojom tužnom sudbinom, pokazujući time još jednom da nije sposoban da podnese slobodu koja mu je data.

Najpoznatiji finski nemač pojma.
Rođen u Tampereu, od oca računovođe i majke domaćice, Antti je od malih nogu pokazao apsolutnu nezainteresovanost za sve moguće i nemoguće sportove. Njegov ćale Matti je, kao i svaki normalan otac, žarko želio da mu sin postane uspješan fudbaler, hokejaš ili skijaš a potajno se nadao da bi njegov maleni Antti mogao da bude novi Nikenen. Na njegovu žalost, mali Antti ga je ubrzo uvjerio da su sve te silne želje i nade bile bez pokrića.
Nakon smrti gospođe Tälenaat, koja se jedne hladne večeri u sauni otrovala nekom divljom ruskom vodkom, život malog Anttija se mijenja iz korijena. Ćale Matti, koji mu je od tog momenta bio i otac i Matti, što zbog bolje plaćenog radnog mjesta što zbog Anttijevog odrastanja, odluči da se sa sinom preseli u Helsinki. Budući da je glavni grad Finske pružao veće mogućnosti, Matti je smatrao da će bavljenje sportom pomoći Anttiju da lakše podnese gubitak majke pa je već drugi dan krenuo u potragu za trenerima koji će njegovog sina naučiti kako da slijedi put njegovog legendarnog imenjaka, neponovljivog Nikenena.
Već prvi Anttijev susret sa skijama bio je bolno iskustvo, jer mu je desna skija proklizala čim je stao na nju, što je rezultiralo naprsnućem potkoljenične kosti i budućom totalnom averzijom prema skijama, klizaljkama i sličnim rekvizitima. Tälenaat senior nije gubio nadu pa ga je redom vodio na fudbal, košarku i još neke sportove ali junior nigdje nije imao neku zapaženu ulogu osim, možda, u fudbalu gdje je manje-više uspješno odigrao polusezonu u lokalnoj beton ligi. Iz tog perioda poznata je i anegdota kada je u jednom derbiju začelja postigao tri auto-gola, po čemu je postao poznat ovdašnjim ljubiteljima fudbala koji su u šali govorili da je za usluge mladog Anttija zainteresovan trener FK Jedinstvo iz Gornjeg Matejevca, smatravši da bi uz kudikamo poznatije Obe Leve i Van Forme pokazao svu raskoš svog prezimena.
Živi i radi u Helsinkiju. Oženjen, bez djece.
Zaslužan za zajedničko ime svih koji su operisani od sporta.

Svaki fakultet poseduje bar po jednog. Megdan sa njim odlažeš koliko god je to moguće, kao uostalom i sve tvoje kolege. Šestak je mračna legenda, onaj kom se ne zamera, o kom ti pune glavu još od prve godine, kreten, namćor, govno od čoveka, pakosna mala gnjida zadovoljna šakom vlasti koju je dobila i koju će iskoristiti na svaki mogući način. Ako si imao sreće upisao si faks dve godine pred njegovu penziju, ako nisi - jebi se. Kod njega se ne kasni na predavanja, vežbe se ne propuštaju, ispit se sprema iz knjige koju je on lično objavio jer čovek je u svojoj struci neko zajebano mudo, višestruko nagradjivano i priznavano.

Nadimak je zaslužio zbog veoma jasnog principa ocenjivanja tudjeg znanja i zalaganja, od kog neće odstupiti ni za živu glavu, sve dok ga sa fakulteta ne proteraju penzija ili prevremena smrt. Ovaj sistem je jednostavan - Bog zna za deset, Tesla-Lekorbizije-Mikelandjelo-Šopen (zavisno od predmeta koji predaje) za devet, on za osam, jedan vrsni student koji je diplomirao pre osam godina za sedam, a retki medju publikom u amfiteatru za šest. Za većinu, nema nade dok se ne umilostivi.

Šestak je onaj idiot zbog kog štreberi pristaju na sedmicu, a manje agilni studenti na bilo šta. Zbog njega se napuštaju fakulteti nakon pet godina studiranja, nepotkupljiv je, imun na pretnje, položiti ispit iz osmog pokušaja kod njega predstavlja velik uspeh, ruši za sitnicu, zabranjuje ponovne izlaske kod njega u tri naredna roka i ne jebe živu silu. Često dodješ u iskušenje da ga opsuješ, pljuneš, ošamariš..No nekako se suzdržiš. Ponekad se zadesi da neki student popizdi dovoljno da bi mu spalio automobil ili ga vezao za stolicu i prebio, a imena tih heroja se dugo pamte i veličaju. Zbog toga, šestak neretko na ispite odlazi naoružan, jer vremena su zajebana i nikad se ne zna...

Jeba ti pas mate, dvije godine čekan da mi dadneš a ti ode za njemačku.
Da ne bude zabune nije sunce krivo što je nebo sivo,
ono bi pržilo i mrtvo i živo...
Al oblak sjeme mu se zatrlo, gust oblak nadvija se nad mojon glavon. Pa mi mutno sve kao dunav nizvodno od kanalizacionog ispusta.
Ostavi me mare moja, ostavi, zagrli brkatog gastarbajtera, sa kajlom zlatnom a ja slušam bitlse i pravim se da me boli kurac.. Lusi in d skaj vit dajmonds trešti, naravno dajmonds, nisu ni oni bili ludi...
Ma sve su one iste neko reče. Nisu. Greška. Svaka je kurva na svoj način.
I ko je ubacio mitra mirica u folder rok 60s, a? Isti onaj ko mi je dvadeset puta ove godine dolio ulje na vatru kada sam pokušavao da popravim antenu. Popnem se na krov, ej, samo treba da vikne dobra je slika ili nije... Ne, morala je da kaze pa nesto se kao vidi a i ne... Pa dole, da vidis pa opet gore mrdni antenu pa opet dole... I namestiš antenu kad nece grom u koprive... Ali oce vetar, oduva sve u pičku materinu, sad hvatam samo rt vojvodinu i dugu. Dosta i to. Koji ce mi kurac kad nemam sa kim da gledam. Odeeee. Ostavi mi samo poruku, napisala je da mi nije dala zato što ima sidu. Ma jebeš sidu, vazna je ljubav. Nije da ja nisam jebavo sa strane cekajuci, al baš mi bio gušt nju čekati. Mare, mare moja....
Pišem sa telefona...
Sloboda je jedna stvar, takoreci zajebana... Jeffersonairplane jebe. Sloboda je neobuzdana, tera te na sve strane, vuce za sve ekstremitete i ako se ne podaš jednoj slobodi ostaćeš u mestu dok te ne rastrgnu. Dok ropstvo te stisne, ne da ti nigde, ni da misliš... Lakše je nekako.
E mare moja, vratićeš se ti, znam... Al druga ce me navoditi dok nameštam antenu, onda će ti biti krivo.
Ćao, bela moja.

ZVEZDANA je imenica zenskog imena,izvedeno od imenice zvezda,prenesena znacenja bi bila'obasjana i osvetljena zvezdama,pun zvezdama,koji pripadA ZVEZDAMA,koji je u vezi sa njima,koji potice od imena zvezda,ali takodje 'raskosan''svetao''sjajan'.Ovo ime vodi poreklo od starog slovenskog grada,ZVEZDOGRAD.

Literarni pandan kolektoru otpadnih voda u jednom omanjem ali ipak dovoljno velikom gradu, na primer, Meksiko Sitiju. Zbirka književnih naslova čiji se kvalitet jedino može uporediti sa onim života u Keniji, vazduha u dalekom Pekingu, pljeskavica u jebenom veganskom restoranu ( oprosti im, Gospode, ne znaju šta čine). Kolekcija romana svih vrsta i podvrsta koje vam jedan školovan lekar ( pa, čak i onaj koji je studirao u Kragujevcu; prim.prev.) nikada ne bi preporučio posle jela...i ukoliko ste bilo šta sofisticiranije od jednog panja. Loš izgovor za trošenje kertridža, šteta za seču šuma, uvreda za toalet-papir. Svojevrsni dokaz da pismenost, iako poželjna, možda na kraju ipak nije za svakoga.

Doduše, da nije cenjenih urednika iz pomenute izdavačke kuće ( koje ovom prilikom srdačno pozdravljamo ), neki od najinteresantnijih - a vrlo moguće i najkancerogenijih - romana u istoriji interesantnih romana ne bi ugledali svetlost dana a kamoli postali omiljeno štivo međ’ pomahnitalom masom vernih čitatelja i čitateljki ( ovih drugih malo više; prim.prev.). Vi se, draga braćo i sestre sa Vukajlije, nikako ne morate složiti sa ovim što ću reći i stoga me slobodno možete gađati ciglom ukoliko me ikada budete sreli na ulici, ali...verovatno bi i planeta Zemlja bila mnooogo siromašnije mesto da su više puta odbijene ideje nekakvih skribomana i psihijatrijskih slučajeva to i ostale.

U “Laguni” se, Bogu hvala, svaka ideja štampa. I svaka ideja je bestseler. Čak i pre nego što izađe iz jebene štamparije. Drama, triler, letopis ili naučno-fantastična trilogija o epskoj borbi jednog frizera u postapokaliptičnom Somboru – sasvim je nebitno izdavačkom odboru Daunovaca koji su zaposleni u ovom očito ATEISTIČKOM preduzeću. Oni će, naime, svojoj žrtvi ponuditi ne samo knjigu za svaku priliku i nepriliku već će istoj predložiti i nešto iz širokog asortimana posthumne kategorije, a kako bi pomenuta bila u mogućnosti da čak i POSLE svoje smrti uživa u rečenicama istaknutih autora sa dva ili više prezimena. Tašti je rođendan a vi imate odgovoran zadatak da joj kupite poklon dostojan ćerke koju je dozvolila da oženite?
Nema problema. Na polici sa natpisom “Poklon-knjige” ( KUPI 3, PLATI 2!) imate čitavu gomilu trilera sa reči “draga tašta” u naslovu. Tvrdi povez se podrazumeva.

Uostalom – šta loše i može da izađe iz nečega što se zove “laguna”?

Drugi naziv za većinu medicinskih pregleda sa sufiksom skopija. Izvedenice sa ovim sufiksom vode porijeklo iz grčkog jezika (npr. artroskopija; arthros=zglob + skopeo=gledati). Drugim riječima, ako vam doktor u uputnici napiše neku skopiju - znajte da će nešto da vam guraju u tjelesne otvore.

Najbolji fizioterapeut na planeti.
Njihovi su pacijenti budale koje se prave pametne da uđu u njihovo mesto stanovanja, tj. štalu ili obor, pa se okrenu leđima prema njima.
Podučava ljude o pravilnom držanju i kretanju, ili što bi rekli narodski rečeno sistem Gore-Dole.

Učestala pojava unutar granica naše bombardovane ali u poslednje vreme stranim turistima i iz drugih razloga interesantne zemlje. Elem, u nadasve teškoj situaciji kada se država bori da merama monetarno-kreditne i fiskalne politike, delujući pre svega u sferi tražnje, a vrlo malo i indirektno na ponudi, vezujući inflatornu ravnotežu za eksternu stabilnu valutu čitaj euro, ovaj lep srpski običaj, teledirigovan od strane ekonomskih stručnjaka putem naših TV prijemnika, sve više zauzima dominantan model ponašanja. Da se tako izrazim, mesta za altruizam i kolegijalnost međ' našim nebeskim narodom sve je manje, da ne kažem bez .
Naime, običan čovek, svakodnevno bombardovan porukama tipa prijavi carinika, lekara, učitelja sklonog konzumiranju mita i naplaćivanju svojih usluga, kao i svakog onog ko bi se drznuo da ne izda fiskalni račun, marljivo prikuplja brojeve i kreće u svoj donkihotovski pohod rešavanja katastrofične situacije, ne mareći pritom za koleteralnu štetu. JER JE TO UBER KUL MODERNO!