Izraz krajnjeg očajanja, kada vas neko baci u takvu depresiju, bilo smaranjem, bilo razočarenjem, da u datom trenutku pomislite da nije dovoljno umreti dostojanstvenom smrću da bi naglasili da je i samoubistvo bolje rešenje od nastavka trenutnog mučenja.
A: ... I tako se oni gledaju. Njoj je krivo što ga je prevarila sa svojim bratom za kog nije znala da je majka od negove nove žene...
B: Da me interesuje šta se dešava u toj maloumnoj seriji gledao bih dosadašnjih hiljadu i kusur epizoda! Koji moj mi ih prepričavaš?!
A: Pa nisi gledao, ali kad te uputim šta se do sada desilo, možemo ubuduće zajedno da gledamo, e sad još samo da ti objasnim i njegovu priču, da znaš obe perspektive... Kuda si krenuo?
B: Da se udavim u šolji.
..................
Majka: Šta si uradila!?
Ćerka: Ne drami! Jesu me izbacili iz škole zbog izostanaka, pa šta!? Ionako sam zatrudnela sa Markom, jutros sam radila test. Reci dragička, bićeš baba sa 40 godina. Dakle, ne bih svakako za par meseci mogla u školu sa stomakom do zuba, nadam se da je devojčica! Jutros sam mu rekla, rekao je da će za koji mesec ostaviti ženu i oženiti mene... Gde ćeš, kevo, još ti nisam rekla najbolje...
Majka: Idem da se udavim u šolji, ako ti nije teško dođi samo da vodu povučeš, ne mogu sama da dohvatim. Bolje da sam kamen rodila, joj Bože, ima li te...
Završio si faks. Sada si akademski građanin, ovo je novi početak za tebe, počinje novi život.
Lagano uviđaš kako te svi gledaju sa nekom dozom poštovanja i prezira u istom trenutku. U početku počinješ da zanemaruješ takve ljude, kada ih sretneš na ulici samo ih pozdraviš, iskezečiš se akademski taman toliko da nije prostački i nastaviš dalje. Kada ti u radnji vraćaju kusur obavezno pokušavaju da te zajebu ako ih provališ onda je to štos, kao žele da vide da l' paziš na sve, da li su te istrenirali na faksu za život, i te fore... Ulicom kada šetaš svi te zovu doktore, profesore, menadžeru, direktore, inžinjeru... sprdaju se sa tobom, svi znaju da se zoveš MIlan, Dušan, Ranko, Marko... al' nekako im je drago da te zezaju jer si drugačiji od drugih. Odeš do biroa a tamo haos. Shvataš poentu narodne izreke: "Uči sine školu da sutra ne bi radio." Sada to razumeš, već dve godine čekaš posao i gledaš kako ovi sa privatnog fakulteta odmah dobijaju državne poslove u javnim preduzećima ili državnim institucijama. Počinješ da pucaš, pa tako s vremena na vreme i ti tu diplomu gledaš sa prezirom. Roditelji pizde što nisi našao posao, baba čeka praunuka pa da umre, stric kaže da je na njivi budućnost, cura te tera da idete na stan a ti? Tebe niko ništa nije pitao, sve je nakako protiv tebe, haotično, premlad si da uradiš nešto a prestar da promeniš sve oko sebe.
Polako počinješ da piješ, trgneš tako s vremena na vreme koje pivo ispred radnje kad kreneš po hleb ili uzmeš unuče za poneti. To unuče kreće lagano da raste, pa posle par meseci na tvom stolu je neizbežan rekvizit flaša od litre, obložena pur penom, koja je prefarbana bojom drveta sa slikom Svetog Nikole. Lakše ti je kad piješ i psuješ Boga.
A godine lete. Na svom licu pronalaziš potvrdu i pečat vremena, al’ šta da radiš, život ide dalje a ti moraš nekako s njim. Cura te je već odavno ostavila, udala se za nekog žandarma i konačno otišla na stan. Sva sreća pa ti je baba umrla pre njenog odlaska, ko zna koja bi frka bila da se to nije desilo, neka joj je laka crna zemlja. Tvoji su se već pomirili sa činjenicom da ćeš do kraja njihovog a verovatno i svog života ostati u porodičnoj kući, i u svom rodnom mestu. Jednom, eventualno dva puta nedeljno odeš do biblioteke i šah kluba, voliš da dereš penzose u šahu, nekada odigraš belu u pare i popiješ vinjak uz kafu.
Prošlo je dvadeset godina, promenio si dioprtiju, imaš problema sa prostatom, pluća te bole od suvog duvana a ni jetra nije u najboljem stanju. Radiš u nekoj firmici kao običan radnik za 250 jura mesečno, svi te zovu Duško, Rajli, Maki... neki ljudi se čude kada im kažeš da si doktor, profesor, menadžer, inžinjer... Skoro je stigao mladi inžinjer na praksu, svi ga podjebavaju i zovu direktore, i ti to radiš, sada shvataš da ti to ulepšava dan, kada jebeš onog iznad sebe a on ne zna šta da radi već se samo akademski kezeči. Znaš da u penziju nećeš otići i da ćeš ostati mudri samac do kraja života, sve ti je jasno, godine učenja i mučenja su prošle kraj tebe al’ vredelo je i za to živeti. Sada imaš nešto para da vikendom odeš s kolegama u zezanje, zimi ili leti u banju. Konačno se dobro osećaš, jedino što ti smeta je to, što i dalje živiš s matorcima.
Uzrečica slična onoj "nisam ja od jučer". Koristi se kod datih obečanja od osobe koja to nema namere ispunutu ili će ti ispuniti u nekoj dalekoj budučnosti.
URED MINISTRA:
sekretarica: dobar dan ministre traži vas Jovo.
ministar: koji Jovo?
sekretarica: ma Jovan koji je ovdje dolazio za glasove na izborima.
ministar: aha. neka uđe.
JOVAN ULAZI CRVEN U LICU BESAN. SNAŽNO OTVARA VRATA...
Jovo: ma bre koji je sa vama? zovem vas ne javlja te se. Kada dođem kući nema vas...
ministar: u čemu je problem?
Jovo: kako u čemu da vas nabijem! jeste mi rekli ako vam nađem glasova iz sela da će te mi naći pos´o. znate li vi koliko sam para potrošio časteći lokalne alaprdije da ih nagovorim da vam dadnu glas?
ministar: pa dobro ja sam vam zahvalan na tome. Ali ne može preko noći, evo imamo projekat tržnog centra. Zaposlit će 100 radnika, ti si prvi na listi. samo da još neki strani investitori ulože bit će sve kako treba.
Jovo: Ma bre kakav tržni centar? kakvi investitori? Nisam ja mamlaze od sutra. Ja sam uzeo 50 i kusur godina. A dok se taj centar izgradi Jovo će pasti pod zemljom travu. MRŠŠŠ SVI STE VI ISTA GOVNA !!
Kamšotovanje u usta. Ko je čitao bajku 'Nemušti jezik' zna da zmija uči glavnog junaka nemuštim jezikom tako što mu tri puta pljune u usta. Ovde se isto radi o pljuvanju zmije u usta, doduše ova zmija je druge sorte.
Kada sam bio u srednjoj školi svi smo dobili određene upitnike na kom jeziku želimo da slušamo nastavu, ja sam hteo da ispadnem mangup pa sam napisao 'na nemuštom'. Dolazi razredna, tries' i kusur godina a neudata, nedojebana baba-devojka i počinje da me kori. Ja mrtav ozbiljan, ne popuštam pred odbranom nemuštog jezika i još joj ponudim da je naučim da se i ona sporazumeva njime. Nasmeja se ona i pristane. Priđem ja njoj i kažem joj da sedne na stolicu, zažmuri i otvori usta. Učini ona sve kako sam joj ja rekao, a ja priđem, izvadim svoj penis i počinjem da masturbiram a odeljenje se jedva suzdržava da ne umre od smeha. Neke devojčice pokrile oči samo Sandra kurva gleda i smeje se, pička joj materina kurvinska. Osetim ja da sam pri kraju a razredna već nestrpljiva al' žmuri i dalje. Nacentriram ja lepo i započnem rafalnu paljbu- napunim joj usta, okrečim joj lice, košulju a odeljenje piša u gaće od smeha. Razredna počela da vrišti i kreću joj suze koje su se odmah pomešale sa mojim semenom pa je izgledala još smešnije a još nije imala gde da se opere jer taj dan nije bilo vode u školi, a svi se pravili ludi pa joj ne daju maramice da se kolko- tolko dovede u red. Ja odmah kidno' kući naravno, sutradan dolazim normalno u školu, očekujem da sam izbačen kad ono- sve u redu. Razredna ljuta na mene, al' čudno mi da me nije prijavila ili uzela na zub. Završava se čas i zove ona mene u kabinet za strane jezike, zaključava vrata i tera me da uradim isto ili da letim iz škole. Ja normalno sve ponovim, jebiga nije mi svejedno. Ma terala me skoro svaki dan, sav sam presušio, a kasnije nam se pridružio i neki crnac iz studentskog doma pa smo joj obojica svršavali po faci ali to je druga priča.
Osma božija pošast koja je svetlost dana u Majkrosoftovom wordu iz devedes' i neke. Aplikacija koja iz svoje prebrige prema korisnoku jednostavno mora na svaka 2 minuta po 5 ili 6 puta u par navrata da proveri da li korisnik možda ima neki problem, i da proveri da li korisnik nije možda slučajno dva puta zaredom kliknuo na ''NE'' a hteo je na ''DA''.
Stoga je spajalica postala i sinonim za najdosadnijeg lika u društvu, za lika koji iz dosađivanja nosi dve titule, dr. i mr. I koji stalno zasipa društvo bespotrebnim informacijama.
Majkrosoft Vord, klik open, *TIT*.
Spajalica: Hello, this is Micros...
Korisnik: Close the window.
Spajalica: Are you sure?
Korisnik: Jes.
20 sekundi kasnije...
*TIT* Spajalica: Hello, you are about to type, to do this you use you're keyb...
Korisnik: (Close the window) Jok ću vajam u Word, i da kuckam ko Fred Kremenko po ekranu.
Spajalica: Are you sure?
Korisnik: (Klik, Yes)
Još 20 sekundi kasnije...
Spajalica: Do you need any help?
Korisnik: Neeee, po stoti put ne! Sad već besno bije po mišu i nastavlja da kuca.
Spajalica: Are you sure?
Korisnik: YESSSS!
Spajalica: 100% sure?
Korisnik: Ma teraj se u kurac, kupujme kucaću mašinu...
_______________________________________________________
Real life
Ekipa diskutuje o sinoćnoj tuči u klubu u kojoj su učestvovala dva gorstasa sa planine Rumije, i o Perinom pokušu da smuva ribu svog života, koji se avaj završio u klinici.
Borko: E, znate da su svrake sad agresivne, sezona parenja im je, pa štite mlade...
Ekipa: Da, Borko, po stoti put.
Borko: A znate da planeta Nib...
Ekipa: Da, Borko, pričali smo o tome juče kod Pere, prekjuče kod Maje, i pre nedelju dana na tetka Vasinom parastosu.
Broko: A znate da se Sunce sprema...
Ekipa: Da jebote znamo da sprema solarnu oluju! Aj' nemoj 'leba ti više da budeš jebena Word spajalica, i idi kupi pivo kod Miška i zadrži kusur.
Borko: Ali ovde ima...
Ekipa: Da 200 din viška za tebe, uzmi ne srami se.
Borko: Ali Miškov diskont...
Ekipa: ...je šest stanica odavde i još dva bloka, da baš zato.
Pandan nekadašnjim ratnim saborcima koji su se zajedno držali i pomagali se međusobno u teškim situacijama zadatim ratom.
Saborci iz Guče su ekipa koju si upoznao na saboru trubača, pošto su te mortus pijanog i unezverenog pronašli kako ležiš u budžaku iza šatora gde si otišao da pustiš pevcu krv posle Bog zna koliko unešenog piva (i rakije) u sebe. Saborac te je pronašao jer je i on krenuo u isti budžak da pusti zmiji suzu ali je bio manje odvaljen i pribran da pozove ostatak svoje ekipe da te odnese do svog kamp šatora i pruži prvu pomoć u vidu 'ladne vode i surutke koju su radi preventive poneli sa sobom.
(nekoliko dana po okončanju sabora, saborci, inače Ivanjičani, dolaze na poziv novostečenog prijatelja u grad u kojem živi)
- Ćale, da te upoznam sa svojim drugarima, to su moji Saborci iz Guče, oni su me primili u svoj šator kada sam izgubio ključ od auta.
- Zdravo momci, zdravo sokolovi! Ja sam Nešin tata, Dragan, drago mi je. Baš mi je pričao o vama. Jebi ga, može svakome da se desi da izgubi ključ, mnoge i pokradu, šta znaš kud ko ide, puno je tamo pijanih, a tek lopuža što ima...
- Ma znamo čika Dragane, zato smo i pomogli Nenadu, gde da spava na zemlji, ukočio bi se...
- Ma jasna stvar sine. Vidi se da ste dobri momci. Svaka čast. 'saće čika Dragan da donese domaću što je pek'o, a vi se smestite. Nego, ja sam svog kuma Dragutina upoznao baš u Guči, pre dvajes i kusur godina, tačnije '88 godine. Sećam se, tada prva truba beše Boban Marković, skoro je objavio onu pesmu Šljivovica, čovek je majstor. Bila fešta, što bi vi mladi rekli - ludnica. U međuvremenu, odem ja tu do jednog grma da izvršim nuždu kad ono neko leži. Daj da pomognem čoveku, reko', zgaziće ga neko. I cic po mic, tako se upoznasmo kum Dragutin i ja. Ostalo je istorija... Raspričah se ja, sedite deco u salon, stiže domaća za minut.
Dedine priče kako je prvi put spavao tvoju babu.
-Eee, dete moje... slušam šta pričaš toj maloj preko telefona... Mogu ti reći da nemaš pojma. Dok se budeš okrenuo taj tvoj "Mali miš" će se taslačiti sa nekim direktorom za radno mesto jer joj prosek nije preko osam i po, a ti ćeš i dalje sedeti ovde sa ocem i majkom, za istim tim đavolom koji zoveš komp.
-Milutine, je l' me primaš da si stvarno slušao razgovor?! Znaš da je to nekulturno? 'Oćeš da kažem babi da pored lekova za čuku i pritisak piješ i stomakliju sa lokalcima?
-Čekaj, sine... polako sa pretnjama. Beše to pedes'četvrta... il' pedes'peta... nemam pojma, godine stigle. Tvoja baba radila kao šnajderka u zadruzi, a ja... ja tek završio akademiju, dobio čin, pa se vratio. Dođem, a tvoja baba sedi sa nekim devojkama. Sve rumene, sisići k'o jabuke.
-Milutine, jesi se već urokao?! Kak'i sisići? Alo, ja sam ti unuk... imam dva'es' i kusur, a ti mi to pričaš?
-Slušaj bre... i meni se svidi tvoja babaaa... Pozovem je da uveče malo prošetamo, ona pristane. E, sad... Meni već panika... Deda dođe na ideju. Što ja da čekam prvu bračnu noć, e, a to tad bilo sramota... kukavac, otac bi me odrao da je znao... i njen i moj... odvedem ti ja nju, a ona mirišeee...
-Deda, majstore... ne interesuje me.
-Kad baba se ne da... ja za dupe, a ona po ruci, ja pod suknju...
-Deda, evo ga Memedović...
-Uuuu, ćuti bre dete! Ništa ne čujem čoveka...
Klub u kome su se stastajale, i sastaju, sve moguće leteće živuljke ovoga svijeta. Nakon napornog radnog dana, mnogi su dolazili da se opuste, razgovaraju o sportu, politici, da se jadaju kako ih maltretiraju na poslu i mnogim drugim temama. Vjeruje se da je klub osnovan još u doba Jure, da je za to bio zaslužan Pterica Pterodaktilović (srpskih korijena, naravno), al' u istorijskim spisima, ozvaničeno je da je prvi centar nastao u doba grčke mitologije, jer su njegove ostatke pronašli na padinama Ararata.
A: Pa đe si Ikare kućo stara , što te nema? Jel' k'o uobičajeno?
B: Ma ćuti samo, imao nekih problema, nebitno. Daj mi jednu šljivu nabrzaka, pa da palim. Žurim.
A: Pa gdje ćeš, jebemu!? Tek si stig'o, papučo jedna! E gdje je Dedal? Nisam ga vidio, ne pamtim!
B: Nemam pojma gdje je taj izlapjeli metuzalem, niti me zanima! Odoh sad, sadrži kusur.
A: Pa kud' si navro?! Ostani malo!
B: Odoh do jebenog Sunca, dosadio mi ovaj svijet. I ti, i ovaj klub, i Dedal, i pičke, i cuga, sve mi je preko kurca!
C: Alooooo!!! Pederuuu voštaniii!!! Pičko jedna!!! Voštani haahaahhahaha!! E ljudi vidite voštanog!!! ahhhhhaahhhha
:svi prisutni u klubu: HAHAHAHHHAAHHAAHAHA!!!!
B: E Pegazu, ajd' ne seri matere ti!!! Koji ti je kurac!? Aj oladi, da ti ne bi skres'o ta tvoja bagava krila!
C: Voštani mi kažeee pa se ne ljutiimm!! Ljudiii!! Ikar kada kupuje vosssakk da zaljeeppii one kkkookoššškeee naa seebe, polaa isskorriisssti daa bi deppiliiiiraoo svooojuu čupaavuu guzčeetinuu!!! Hahhaaaahaahhh! Eeee, ččuppavuuu guuzzčetinuuu!!! Hahahhahaha
:svi prisutni u klubu: HAHAHAHHHAAHHAAHAHA!!!!
B: E sad ću da ti palamarišem mater!!!
A: Pa pusti ga, vidiš da je p'jan k'o guzica! Ovo vino od Dionisa baš loše utiče na njega. Jadnik se narolj'o, ima nekih problema za Herkulesom.
Kao i u svakoj sredini u kojoj se kreće veliki broj ljudi, tako i u teretani postoje određene grupe u koje sa manjim odstupanjima možemo svrstati njene korisnike.
1. Neiskusni bilderi - Obično srednjoškolci sa prve ili druge godine koji se prvi put sreću sa teretanom, ili tipovi sa nekih 25 i kusur godina koji su napokon riješili da nešto urade sa svojim izgledom. Karakteriše ih nesigurnost prilikom vježbanja, gledanje bildera sa dužim stažom sa strahopoštovanjem kao i nedostatak odlučnosti i volje za daljim radom. Obično odustanu poslije nedelju dana, eventualno dvije.
2. Polu-iskusni bilderi - Pripadnici prve grupe koji su izdržali kritični period i sada treniraju skoro godinu dana. Tu su prve naznake mišića, pa počinju da oblače uske majice, da se šišaju "na opasno" i da se šire dok hodaju. I dalje gledaju starije sa strahopoštovanjem, ali se sada pomalo oholo ponašaju prema početnicima.
3. Iskusni bilderi - Momci u rasponu od 20 do 40 godina, koji već duže vrijeme idu u teretanu. Dobro su građeni, širenje u hodu je postala stvar navike, opasne frizure se vremenom gube i mjesto ustupaju raznom nakitu, od lančića do prstenja i satova. Sa visine gledaju na početnike, mada su uvijek tu da im pomognu ako im zatraže pomoć.
4. Veterani - Legende teretane. Prve bilderske korake napravili su još za vrijeme Tita, a njihov staž se ne mjeri godinama, već decenijama. Iako ih godine sustižu, oni ne posustaju, tako da se i dalje mogu nositi izgledom sa daleko mlađim kolegama. Dolaze u teretanu rano ujutru, rade u tišini i odlaze poslije sat-dva vježbanja.
5. "Hemičari" - Najomraženija vrsta ljudi u teretani. Ima ih u svim navedenim kategorijama, ali zajedno čine zasebnu cjelinu. Karakteriše ih vrtoglavo brz napredak, tako da izazivaju zavist i mržnju onih koji prirodnim radom daleko sporije napreduju. Obično se drže zajedno i raspravljaju o najnovijim proizvodima, od proteina, preko kreatina, do steroida.
Dokaz da isključivo praćenje trendova ne vodi ničemu.
Kad sam bio mali omiljena poslastica su mi bili Prima štapići.
I danas se sa sjetom sjećam crvene kesice sa prozorčićem u svijet ukusnih i prepečenih štapića.
Nijedan izlet van uobičajenih aktivnosti nije mogao proći bez Prima štapića.
Kada sam malo porastao i kada sam konačno provirio kroz pravi prozor ljudskog života nisam dao da se prozorčić na štapićima zatvori. Uvijek je bio otvoren kao u stara dobra vremena i kroz njega sam gledao sretno djetinjstvo u dvorištu preoranom bombama ispred naše žute zgrade pokraj prvog minskog polja posijanog te godine.
Prođoše godine od tada i preoralo se mnogo životnih minskih polja.
Dođoše novi ljudi, novi klinci, novi trendovi.
Otvoriše se supermarketi, butici, pekoteke.
Štapiće sam skoro i zaboravio. Natjerala me muka, nisam kriv, izvinjavam se na takvom gestu.
Tražili su me, podsjećali me, ali su mi bili nedostupni.
Prokleta daljina.Vraćajući se sa jednog životnog puta nedostatak ambicija me svrati do neke benzinske pumpe. Dobro opremeljene. Nisam navikao da naši ljudi imaju takve pumpe. Obradovah se.
Dok je golobradi mladić sipao ambiciju u moje prevozno sredstvo, osjetih neutolivu glad. Uđoh u supermarket, prohodah malo okolo. Ugledah crvenu kesicu. PRIMA!
Moja ljubav iz mladih dana me neopisivo obradovala, međutim, kao i sve ljubavi iz mladih dana, naopisivo brzo me razočarala.
Prozora u mladost više nije bilo.
Novo ruho i novi karakter.
Zgadila mi se moja stara ljubav.
"PRODALA SI SRCE ZA ŠAKU PARA!"
"Pičko jedna."
"Sklanjaj mi se sa očiju."
Tutnuh svežanj novčanica golobradom mladiću.
"Zadrži kusur. Trebaće ti."
Odjezdih u daljinu bez povratka.
Pička jedna.
Vekovi su trebli da bi homosapiens evoluirao i postao domaćin, da bi se otrgao iz stega robovlasništva, prestao biti potrošan materijal u rukama „bogom danih“ gospodara, koji su ničim izazvani izazivali sukobe u kojima je na glavnom meniju bio posluživan kao topovsko meso, hrana za lešinare i kusur ratnih profitera. Od najranijih vremena običan čovek je težio za slobodom i nazavisnošću, otimao ih, kupovao, borio se za iste. Dok su cene formirali trgovci smrću, njegovi dželati, vukovi u jagnjećoj koži, gospodari vremena i prostora na koje je bio osuđen, nekada rođenjem, a nekada na prevaru ili silu odveden u roblje. Biti slobodan, misleći i nezavisan ima svojih prednosti, ali košta. Puno. Danas nismo svesni toga, bar mi na ovim prostorima, jer smo slobodu nasledili, pa je lagano krckamo, kao i svaki drugi naslednik trećeg reda, koji iz nevezano dobije neki keš „od preminule tetke“ iz daleka sveta, koja na žalost, nema drugih i boljih naslednika, do nas. Ignorisanje sopstvene slobode smo doveli do savršenstva, bol u predelu malog stomaka za istu, takođe. Šta bi se mi danas nešto tu otimali i gicali, kada sve svakako šljaka i bez nas, a i lepo su nas 70 godina stari učili : Ne diraj, pokvarićeš nešto, pa ćemo se svi o jadu zabaviti. Tu lekciju smo najbolje savladali, samo što nam niko nije rekao koliki je rok trajanja slobode i šta da radimo kad zaškripi. A, počelo je škripati, otkazivati, crkavati, ne danas. Počelo je poodavno, već smo i zaboravili kada. Jednostavno, crk’o kvar! Za deceniju, deceniju i po više nećemo imati svedoke toga, smrt je egzaktna stvar, pa ćemo po našem starom, dobrom običaju opet da se bavimo posledicama, jer o uzrocima neće imati ko da priča. Pisanim tragovima će se baviti istoričari i naučnici, a opšte je poznato da istoriju pišu pobednici, a da su naučnici morali, kroz tu istu istoriju, da tvrde pod prisilom vlasti da je zemlja ravna ploča i da je heliocentrični sistem đavolja rabota. Negde, sredinom pete decenije prošlog veka, otprilke kada je komunizam (ono, cveće, proleće, med, mleko i te munje) od domaćina započeo proces stvaranja proletera, koji je za relativno kratko vreme priveden kraju. Današnje generacije imaju složen i težak zadatak, da decu i unučad proletra reformišu, kako se to popularno izvoli reći i vrate ih na početne parametre. Stvore nove generacije onih koji će stvarati nove vrednosti. Nimalo lak i prijatan posao, ali ga neko mora uraditi, a siguran sam, da svako od vas zna koje taj neko. Naravno, to smo mi. Neće sve teći kao po loju, još uvek se naš čovek nada da će se probuditi jedno jutro u (recimo) 1977 godini, sa pesmom na usnama krenuti u prvu smenu i pre isteka radnog vremena biti na putu u toplo porodično gnezdo, gde ga čeka ručak, zadovljna žena i sita i okupana dečica. Pluskvamperfekat, davno prošlo vreme je to. Revolucije su zamenile rezolucije, domaćini su se pretvorili u proletere, proleteri dalje u korisnike, a korisnik je svaki onaj koji zavisi od nečije mislosti. Bio to dečji dodatak, socijalna pomoć ili bilo koji drugi vid sitnog benefita koji se dobija zbog svoje socijalno-ekonomske ugroženosti. I tu onda prestaje sloboda, jer je korisnik ne želi i ne može da postane slobodan ili misleći i da odlučuje o sopstvenoj sudbini, već samo gleda kako da postane kategorija koja ima pravo da cedi suvu drenovinu od države. To što nema odakle, nema veze. Jer Bože moj, kako je do sada moglo? A, i prvi su počeli da nas navikavaju na proleterski život, na majke mi i dođem ti. Decenije samopregornog rada na ubijanju čovečnosti u običnom čoveku su nama danas došle na naplatu. Kvar je dijagnostikovan, nama je ostalo samo da ili izaberemo majstora koji će nam pod povoljnim uslovima pokrenuti naciju ili da sami zasučemo rukave i izvšimo generalku. Ignorisanje nije opcija, neće se samo od sebe popraviti. Krčmar život je ispostavio ceh, a niko se od prisutnih ne hvata za novčanik. Veresije nema, dozvoljeni minus nam je odavno u crvenom. Dedovinu smo proćerdali, a očevina nam je opterećena hipotekama.
Ako smo već odlučili da se proseravamo, da to onda radimo na velike gomile.
Kol'ko iritantna reč, je l' da?
Elem, verovatno se pitate - a pored onog standardnog "ZAŠTO sam u subotu uveče na gajbi i buljim u jebeni ekran od kompjutera 'mesto da sam u klabingu k'o deky_aod?" - kakva je sad to hipsterska novotarija i za koji mogući kurac jednom Srbinu može biti od koristi da zna bilo šta o istoj? Ovaj tekst nudi nedvosmislen, doduše subjektivan odgovor na to nimalo svakodnevno pitanje i ujedno služi kao informator potencijalnim interesentima, naravno ukoliko ih uopšte bude bilo. A i pisac ovih redova vrlo dobro ZNA zašto bleji pred ekranom svog laptopa u subotu uveče, pa i da mu malo proleti vreme...
Razume se, pomenuti cenjeni autor se nada da je međ' vama subotarima sila koja pokreće naš nebeski narod (doduše NE i ekonomiju istog; prim.prev) i dalje u onoj optimalno-funkcionalnoj količini da po završteku čitanja predstojećih par informacija u vezi sa naslovnim pojmom, broj eventualnih zainteresovanih ostane na popularnom "jajetu", da ne kažem "nularici". Na tome vam se on ovom prilikom i unapred zahvaljuje.
Ipak, ne treba se osećati prozvanim pre vremena. Pojava iz naslova je, pre svega, namenjena urbano-hipsterskoj ženskoj deci urbano-hipsterskih roditeljskih parova, jer je, naime, i sâma nastala procesom tzv. urbano-hipsterizacije plave planete...a onda i Srbije, jer smo, hteli mi to ili ne, delom iste...tj. barem do te od Svevišnjeg na zadatak nam ostavljene kolonizacije Jupiterovog meseca Evrope, 4000 kusur-i-neke godine. Dakle, odahnite vi što ste trknuli po kofer.
Elem, logikom vođen čovek bi satima mogao da lupa glavu u pokušaju da otkrije neko iole suvislo značenje iza spoje pomenute dve, inače, relativno ortodoksne umetničke kategorije (džez koliko-toliko, balet...pa, dobro, ima onih i koji sa njojzi koketiradu), ali ja ću mu odmah sačuvati dragoceno vreme i reći da je džez-balet zapravo jedna klasična mamipara kojom se, na kontu lukavo servirane ideje miksa "sporta&plesa", "fizičkog&duhovnog" i "mogućnosti da Vaše dete pronađe umetnika u sebi", naivno-glupim roditeljima iz više srednje ili visoke klase nudi debilizovana i prilično paprena vanobrazovna aktivnost za njihove eventualno podgojene buržoazne kćerke, mlade hipsterke u povoju. Ukoliko su keva&ćale još i bolidi koji su u fazonu "Naša Maristela je drugačija od drugih devojčica/Naša Semiramida je rođena balerina!", jednogodišnji paket časova se uplaćuje brzinom kojom penzioneri nagrnu u prazno vozilo GSP-a na njegovoj početnoj stanici.
I dok prosečna srpska ženska čeljad tradicionalno ide na gimnastiku, atletiku, odbojku, pohađa muzičku školu ili igra u nekom folklornom ansamblu, pomenute male buržujke, poznate po tome "što nigde ne mogu da se uklope" a možda i zato što od, fazon, 5.og razreda osnovne šetaju sa jebenom Luj Viton tašnicom na velikim odmorima, petkom i(li) subotom odlaze u, pajsad, STUDIO DŽEZ-BALETA (imena mogu originalno varirati od onih "Fantastiko" i "Arabeska" do onih nešto konkretnijih u smislu onoga kako mamicin i taticin novac nestane u njima, kao na primer "Magiko" ili "Puf") gde ih potrošene i raspolovačene ex-balerine - što već spada u kategoriju onih kojima je usled trenja prvo stradala pička pa tek onda zglobovi i prsti na nogama; prim.iz.iskustva. - šatro uče da se "izraze pokretom" ili šta-ti-ja-već-znam, što individualno, što grupno, al' bitno da je uz Bijonse ili onu majmunicu što laje dok peva. Ono, na pravi balet liči koliko jedna Dačia na pravi auto - liči, jebiga, al' nije auto. "Džez" deo i da ne pominjemo...
Šta? Imate potencijalno gojaznu razmaženu ćerku, a ona 2 slobodna sata između privatnog časa engleskog i termina kod manikira? I još se zove Ana-Marija-Atina?? E, onda je džez-balet prava stvar za vaš novčanik!
- Uuu, tebra, što su dobre ove pičke iz "Grandovog" džez-baleta, 'nači, tako bi ih pose...
- Iz čega, bre?
- Ma, ove, brate, što džilitaju sisama dok ovi seljaci zapomažu...
- Ne, al' iz čega?!
- A iz "Grandovog" džez-baleta, dens grupe, šta li je...
- Nije to nikakav balet, niti ples, debilu. Džez ni ne želim da znam šta misliš da je. To ti je, brate, ona najgora zaostavština od Turaka od koje mi se povraća i zbog koje želim da pobegnem iz ove zemlje, kapiraš?!
- Au, Profe, uvek moraš da mi pokvariš merak, 'nači, jebem ti ja Betovena i Mocarta u usta, znaš!!
Medicinska sestra koja prva pritrči da pruži prvu pomoć.
-Bajo, šta si se to zamaskirao tim zavojima i flasterima?! Izložio se na mumiju, a?!
-Tićbra, ništa me ne pitaj... nije stvar za sprdnju. Išao po ovu moju malu, navukla me da se upoznam sa njenima. Ja ono, kulturiška, karirana šulja, farmerke, dole neke mokasine... baš sam ono, skroz iz fazona bio...
-Kao iz ženskog časopisa da si ispao, a?
-Majke mi... ona me prvo napušila. Ja 'teo da dođem u majici Car Lazar, ona iz fazona, dovoljno je što te ja gledam i te priče...
-Dobro, bre. Daj pređi na stvar.
-Sednem ja za sto, odma' šarmiram kevu, žena me zavolela više nego nju. Kad, eto ti ga ćale. Grmalj, dva metra i kusur, tetovaža na podlaktici staje na moja leđa... ne možeš da veruješ...
-I?
-Krenemo u spiku... kažem mu da studiram, radim, umem da čačnem i oko kuće, ono, standard priča, jebote...
-I? On te izlomi zbog toga...
-Ma, jok. Nego mi kaže: "Sine, nisam ja budala. Vidi na šta ličiš. Farmerke ti se uvukle u guz'cu, nećeš ti meni unuka da praviš, jebem li ti 'lebac mali."
-Što to?!
-Ma, nemam pojma... ne voli čovek one "dugaše", pa pomislio da sam jedan od njih. K'o za kurac, ja sednem pored njenog brata, a mali imao neku čibulju na čelu, pa mi non-stop bio u zoni pogleda... Valjda mislio da mu šmekam sina. Brate, kad je krenuo da me mlati, ja bež' na prozor, a on za noge... sva sreća pa je Hitna brzo stigla... ona medicinska kad me videla, 'tela žena da zove popa...
Shodno naslovu, radi se o onoj vrsti zaposlenih u taksi službama diljem Srbije, nekako posebno u Beogradu, kojima je zajednička sklonost ka lovačkim pričama "sa one strane reke", koje obiluju neverovatnim zapletima, džemsbondovskim situacijama, te kulminiraju vrelim seks scenama sa, sasvim izvesno, u tom trenutku top manekenkama, najboljim cicama naselja u kojem se radnja priče odvija, a sve u cilju pokazivanja dominacije nad susednom nacijom, preko najstarije alatke, koja je svima dabome, najveća i najmasnija.
Pojava je karakteristična posebno za zaposlene koji su u doba svojih priča imali, po slobodnoj proceni, oko 12 godina. Sitan paradoks, ali je glupo kvariti ljudima fabulu.
Beograd, sunčano popodne, bulevar kralja Aleksandra, taksista u drugoj polovini četvrte decenije života
-I tako ti kažem sine, tvoja generacija ne zna šta je pravo zezanje. Onomad sam operisao po Istri, jednom prilikom, ortaci i ja krenemo bez kinte autostopom da kampujemo na plaži dve nedelje u Rijeci..
-(kako li su preživljavali)
-...jedno veče, krenu da nas prozivaju neki slepci, valjda navijači Rijeke oko nekih ribica koje su tu blejale i samo nam se smeškale, ja uhvatim onaj barski visoki sto, olupam njih petoricu, krene frka, beži ka plaži, skupilo ih se niotkuda milion...
-(verovatno čekaju iza ćoška takve i danas..kad će Pravni više jebote...) da, da, i?
-...zapalimo mi, izgubimo ih, kad ono, jedna mala se tu nadje, valjda išla za nama zbog mene, kad je palo karanje u talasima posle par minuta, da ne veruješ, Hrvatice su to, znaju šta je BG pimpek, to je na ceni, tako mu tepaju tamo znaš hahah! Ma, ako pola primorja to leto nisam jebao, ništa nisam uradio!
-(ovaj lik realno ima oko 36 godina, kako je on jebeno mogao tada da...) Hahah, da čuo sam za izraz, naravno..
-A lepe, leb im jebem, još kad mi zacvrkuću onako po njihovom, sav se naježim. Znala sve bre. Posle smo se kao zgotivili i sa onim šabanima, valjda ukapirali da nema smisla da nas cimaju, ionako im se ribe više lože na nas. A da vidiš, drugom prilikom, Pula, osamdeset i neka, kad ono beše, jebemu..ma bilo leto bre isto..
-Hahah, verujem, hoćete ovde na semaforu, tako je najzgodnije, ne treba kusur, hvala..
Veoma živopisno iskustvo. Nekad dosadno, nekad ne. Nekad malo poučno, nekad ne. Broj tema za razgovor sa taksistom zavisi od količine vremena koju trebate da provedete u njemu.
Pričaćete o svemu...od današnje vremenske prognoze i naslovne strane najnovijeg "Sportskog žurnala", vozačevih ličnih problema i zaduženja u kladionici, pa sve do situacije u Pojasu Gaze i vozačevih predloga za rešavanje krize u zemlji i svetu.
Ja (ulazim u taksi): Zdravo, daj molim te vozi do bolnice.
Vozač: Nema problema. Četvorka iz centra do bolnice.
Centrala: Važi. Posle imaš seosku vožnju, od Berčinovca do grada.
Vozač: Pu, majku im jebem, gde baš sad zovu. Za to mi treba najmanje pola sata. Propustiću celo prvo poluvreme, mater im jebem, što ne stopiraju!
Ja: Prvo poluvreme...šta je u pitanju?
Vozač: 3. Norveška liga. Samo mi ona fali da mi prodje tiket od kog mi zavisi da li ću da zadržim sopstvene noge. Od njega trebam da otplatim dug Mići sa ruleta...kasnim sa otplatom već nedelju dana.
Ja: Aha ok, nego...možeš klimu da upališ?
Vozač: Crklo, ne radi. Moram auspuh da popravim.
Ja: Kakve veze ima auspuh sa klimom?
Vozač: Baš nikakve, nego mi je to trenutno najhitnija popravka koju moram da obavim, otpašće još malo, govno jedno od Toyote.
Ja: Ako ti tako kažeš.
Vozač: A i ovaj Gadafi bi mog'o malo da labne, mamicu mu diktatorsku.
Ja: Otkud sad on, šta me se tiče?
Vozač: Hah, šta te se tiče? Pa da je on malo darežljiviji, pustio bi malo goriva put Evrope. Gorivo onda ne bi bilo skuplje, vi biste se vozili jeftinije, a mi ne bismo morali da dižemo cene svaki čas i gubimo mušterije. Ti si mi 4. mušterija za 3 dana, pa ti vidi. Evo stigli smo, 220 dinara, kaže taksi metar.
Ja: Evo 250, zadrži kusur.
Vozač: E, hvala...a što si tako darežljiv?
Ja: Pa kad već Gadafi nije...eto ja ću. Taman da imaš da kupiš flašicu vode, da osvežiš i pročistiš grlo od tolkog pričanja.
Vozač: Ajde, živ bio.
Ja: Pozdrav...
Vrhovni papučar. Ultimatifni alfa papučar. Predvodnik "udruženja papučara".
Osoba koja je u društvu zasluženi nosilac "Zlatne papuče godine", koja se tradicionalno, jednom godišnje, dodjeljuje najvećem papučaru u društvu.
To je onaj lik koju će i osoba koju ste smatrali najvećim papučarem u društvu zajebavati da je papučar.
Poslije noći provedene ispred TV ekrana u igranju play stationa s rajom, pri cemu smo se napili kao guzice, naš papučar ima informativni razgovor kod "bolje polovine" veze. Razgovor teče od prilike ovako:
Ona: I ko je bio?
On: Keno, Sandro, Jasa i ja.
Ona: JEBO TE KENO DA TE JEBO, A SA NJIM I ONAJ ALKOHOLICAR I PROBISVJET SANDRO...O TOM JASI NISTA NE ZNAM ALI SAM CULA DA JE ALKOS! KAZU DA SE S PUNCEM OPIJA NEKOM RAKIJETINOM ...
On: Pa de, nisu oni krivi
Ona: Ma ne, ja sam kriva, ja sam kriva sto sam sebi dopustila da se zabavljam s jednim probisvjetom.
On: Ali ovo je samo jednom u godini, malo smo igrali playku.
Ona: Kakvu crnu playku, bolje bi vam bilo da kakvu knjigu procitate, 30 i kusur vam godina i igrate igrice kao kava balavurdije. Boze, sto mi je ovo trebalo.
On: Hajde smiri se.
Ona: Sta smiri se, a gdje ti je taj drug SANJIN, sto ga stalno spominjes.
On: Nije mogao, neku plocu na kuci izljevao.
Ona: Izljevo klinac, nije htio ostaviti djevojku ... samo ti ides i ostavljas mene samu, nije ti uopste stalo do mene, bitniji su ti neki alkoholicari da s njima sjedis do 6 ujutru. Kad si sa mnom sjedio do 6 ujutru, uvijek si umoran od posla ... ne mogu ja ovo vise trpiti, ovo ne ide ovako (skoro placnim glasom, a suzica je zaiskri u uglu oka).
On: De bona samo jedno vece
Ona: NEMOJ TI MENI SAMO JEDNO VECE. TO JE JEDNO VECE U VEZI. KAD SE VJENCAMO SVAKO VECE CES NESTO IZMISLJATI ...Eh ako ste mislili da je ON doajen papucarstva, prevarili ste se. On je papucar, a "doajen papucarstva" je ovaj Sanjin koji se na tom druzenju nije ni pojavio pod izgovorom da mu sutra "izljevaju plocu na kuci".
Glavna vojna metoda za orijentisanje po šumama i gorama naše zemlje. Lepo je ako imate mapu i busolu, fine spravice, jebeš i dži-pi-es i slična natoamerička sranja, ništa ne može da zameni lokalnog seljaka koji ceo taj kraj poznaje kao svoj dlan.
- Dobar dan, čiča. Može jedno pitanje?
- Uh, uplašiste me, deco. Nisam očekivao nikoga u vr' ovu čuku! Kažite.
- Izvinjavamo se. Znate, imamo neko takmičenje u kasarni, orijentacioni kros i imamo problem da nađemo orijentir, neki Marinkov bunar.
- E, to će bude čudo ako nađete, pokojni Marinko ga zatrpao još '88. Bezobrazan narod, bacali u bunar crknute životinje, od kučića i mačića pa do, bogami, i krupnije marve. Iz koje li su godine te vaše karte?
- Ovaj, nebitno... Kako sad da se snađemo, majku mu?
- Lako, deco. Kota 34 vam je u ovom pravcu, malo levo od onaj veliki hrast će da vidite stazicu, samo je pratite.
- Vi znate za kotu 34?! Imate i vi te mape?
- Ma ne, bre, sinko, nego već četeres' i kusur godine dolazi ovde vojska i večito na'ebete kad tražite tu kotu 34, bar po 3-4 puta godišnje vam objašnjavamo 'de je, pa smo i mi naučili. A nemate signal za mobilan da vas upute oni što pre vas prošli. Ete, baš juče se dogovaram sa komšiju Radovana i nešto razmišljamo da saberemo stare tarabe i sklepamo vam od nji' putokazi. Lakše nama da nas stalno ne zapitkujete, lakše vama da ne tabanate k'i guske u maglu.
- Pozdravljamo ideju. Nego, da zamolimo za još jednu uslugu... Znate, u toku je takmičenje i trenutno vodimo protiv jedinice vojne policije. Verovatno će i oni malo kasnije da naiđu i pitaju vas...
- Ne se sikiraj, sinko, čim vidim crne te... kako se već zovu te palačinke što sad nosite na glavu umesto kape... baretke, da... ima gi uputim da završe u tri pičke materine, ni ona prava milicija gi neće nađe i to sa detektor! Mrzim gi još od pre... kol'ko ono beše, tri'es godine... kad sam ja služio pa me zajebavali! 'Ajde što me 'apsili i strpali u ćorku i dobi' produžetak, al' što mi uzeše kominjak što mi pokojni otac dao da podelim sa društvo...
Žensko pištanje muda.
-Mama, mama! Danas sam na velikom odmoru Marini iz III-2 poklonio buket ljubičica.
-Sine, sedi! Moramo da popričamo.
-Reci mama!
-Kao prvo, zeva mi pička za Marinu iz III-2. Kao drugo, nećeš jebati.
Hoćeš da znaš zašto? Zato što si mekan kao i tvoj pokojni otac, bogdamudušuprosti.
Sama činjenica da se obesio govori dovoljno o tome kolika je pičkica bio.
Možeš misliti, saznao od Pere Kvake da se jebem za pare i čovek se obesi.
Jesam ja kriva što on nije dovoljno zarađivao?-Ovaa...
-Normalno da nisam! Kriva sam samo što sam se udala za takvog gubitnika.
Jebiga, bila sam pijana to veče, inače nikad ne bi raširila noge pred takvim mlakonjom. I tako posle par dana primetim da me je kreten nafilovao kao reform tortu. Dobro, rekoh sebi tad, treći put da abortiraš mnogo je, dečko ima stalan posao, a ima i gorih od njega.
A i više su mi dokurčile bivše drugarice koje su svakodnevno paradirale sa svojom odvratnom decom, pa sam rekla sebi, Gordana, nisi ni ti najgora, izdrži tih devet meseci, pa šta ti bog da.
I jebiga, tako si se ti rodio.- ....
-Ajde, ajde, šta si se pogurio i ubalavio kao penzionerski kurac? Znaš da ne volim kad plačeš. Evo, da ti mama 500 dindži, bilo danas para. Nešto navalili ovi klinci u poslednje vreme na taj ass to mouth, ne pitaju za novce. Nego, skokni do radnje i kupi mi litru Rubenštajna, a za kusur uzmi šta hoćeš. I brzo da se vratiš! Uskoro će Slagalica, a asocijacije mi ne idu baš najbolje kad sam trezna.
Šta je? Šta nije jasno?-Šta je taj es tu maut?
-Za dve godine imaš engleski u školi, kašće ti se samo. A'e sad, tutanj!
Osoba koja do centra (suštine) priče dolazi sporednim pričicama koje nemaju veze sa glavnom pričom, već je u koncentričnim krugovima obilaze kao kiša oko Kragujevca. Slušanje ovakve priče je pravo mučenje za svaku iole normalnu osobu. Na ovaj način najčešće pričaju osobe kojima se ništa zanimljivo ne dešava u životu, pa na ovaj način pokušavaju da zadrže sagovornika što duže (na njegovu žalost).
- Bio sam danas do prodavnice, nećeš verovati šta mi se desilo!
- Šta?
- Neverovatno nešto, ulazim ti ja u prodavnicu oko devet. Danas sam malo kasnije krenuo, obično idem oko osam u radnju, ali danas sam iznosio smeće, pa sam video komšiju Lazu kako isto iznosi smeće. A Lazu nisam video sto godina, i pitam ti ja njega gde je ovih dana. Kaže on da je bio do rodbine na selu u Mrčajevcima par dana, tamo su pekli neku rakiju i rakija bila
- Dobro, dobro, ali šta se desilo u prodavnici?
- Aha, da! Ulazim ti ja u prodavnicu oko devet. Ili je bilo pola devet. Hmmm. Ili beše devet i petnaest.
- Nebitno brate, šta se desilo.
- I to što kažeš. Ulazim ti ja tako, krenem da kupim hleb, mleko, neke paštete. Pa nikako da nađem one koje sam hteo. Svaki put kupujem one...
(nakon podrobnog objašnjenja sastava paštete koje kupuje, tipa hleba i razloga zbog koje baš taj kupuje, njegovih razmišljanja dok je šetao kroz prodavnicu sa malim osvrtom na njegovo detinjstvo, pubertet, dan kad se oženio, i dan kad se penzionisao, šta je sve pričao sa ljudima u redi i sa kasirkom, par manjih digresija na temu vremena, komšijskih međuljudskih odnosa, i odeću koju su kupci u prodavnici nosili, izazivajući za to vreme promene boje lica kao kod kameleona, najzad prelazi na suštinu).
… I tako ti na kraju ja skontam da mi je kasirka vratila petnaest dinara više za kusur. Jel’ možeš da veruješ ti u to?
- Mogu da verujem, nije znala kako da te se otarasi jer si i nju udavio. Da li si ti normalan, jebote? Pa pola sata mi pričaš kako ti je vratila petnaest dinara više? Mogao si u jednoj rečenici to da mi objasniš!
Poštovani predstavnici društva ''Ujedinjene Evrope'', ovim putem vam dostavljam kratak izveštaj o, sada već davnoj prošlosti mog naroda, iz tastature mog ''20 x pra dede'' (šta mi već dođe), starog gosp. S. Jockovića (tastatura - ah, kako egzotična reč). S obzirom da je dotični mi predak ostavio u zaveštanje prilično obiman tekst, a samo transkriptovanje iz izvesnog programa Word u Derilia me je koštalo čitavo bogatstvo, citiraću samo pojedine, za istoriju Srba značajne odlomke.
03.08.2016. U Hrvatskoj besni rat. Svi oni nesrećnici koji su po forumima i raznim Vukajlijama smarali kako će migranti sa Bliskog istoka izjesti ovu bananicu od države su se zajebali. Izjeli su naše komšije. Kao što igrači stonog tenisa prebacuju loptice sa jedne na drugu stranu, tako su i Hrvati (takođe izumro narod, prim.aut.) pokušavali nama da uvale ''obojene''. Kako ovi nisu mogli preko Mađarske, gde je obrazovana naoružana civilna vojska, okrenuli su se na zapad, Hrvatsku. Optužuju nas, ali neće daleko dogurati jer novi Jasenovac je na pomolu, a pritisak Evrope je sve žešći.
22.09.2030. Napokon neko političko dešavanje vredno pomena! Velika ''Majka Rusija'' u koju su se mnogi kleli raspala se na Istočnu i Zapadnu! Lepo je neko pametan rekao, ''Historia magistra vitae est''. Samo što moćnici nisu ništa uspeli da nauče i opet se vrti ista ploča. Haha, Moskovski zid. Bar to da doživim, nisam se ni rodio kad su rušili onaj Berlinski...
02.11.2047. Situacija se relativno stabilizovala otkako se Evrposka Unija raspala prošle godine. Sećam se kako mi je otac još pre četres' i kusur godina pričao kakve će nam sve mogućnosti pružiti ulazak u Evropu. Matori, kladim se da bi te sada izjedao blam. Ali verovatno se toga ne bi ni sećao, i bilo bi ti drago što je evropskoj bagri došao kraj. Ti i majka ste nam sve pružili i bez tih ''Evropskih'' mogućnosti, bili ste za nas Svet. Zahvalan sam vam oboma. Voli te tvoj grešni sin. Počivaj u miru.
07.05.2057. 40% svetske populacije je stradalo. Od čega, pitate se? Prehlade. Ko bi rekao da nam tako nešto može doći glave. Poslednjih desetak godina nas Srba je sve manje, otuđujemo se, milimo svud po svetu. Nije nam lepo ovde. Sada još i prehlada. I nije važno što nam je pola najmilijih poumiralo u slinama, najbitnija vest je da je Novakov unuk živ i zdrav na Devičanskim ostrvima i lep na dedu...
10.06.2057. Najnoviji ''Statističar'' pokazuje da smo mi Srbi na par koraka do istrebljenja, ako se ne računaju emigranti... ''Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju...''
12.03.2065. Baš mi poslednji Srbin koji se zove Miloš danas u parku reče da je pročitao u ''Večernjoj Politici'' kako veće i mnogoljudnije Evropske sile pretenduju da uzmu pod svoje sve nas preostale, kao da smo ugnjilo voće na pijaci... Rumune, Mađare, Dance, Poljake... Nisam verovao da će se situacija u svetu ovako brzo odvijati, još za mog života.
11.12.2073. Karta Evrope više nikada neće izgledati isto. Gledao sam kako ruše Moskovski zid i kroje granice mnogih država. Pogledao sam smrti u lice kada su mi, ovako starom i u kolicima, pretili oružjem da napustim Srbiju. Sada sam Džon Smit 1275 i živim u Ragatzu u okolini Beča (veštačka tvorevina za izbeglice iz ''Ugroženih'' tj. maloljudnih zemalja, koja treba da stvori utisak da živimo normalno). Svakim danom mi je sve lošije a medicinske sestre nas sve ređe obilaze. Delim sobu sa Poljakom i Hrvatom. Pričamo ''naš'' jezik sva trojica i lepo nam je. Znam da ovo neće dugo trajati i bojim se da se kraj bliži. Ne samo moj, već Srbije i Srpstva. Nema te sloge koja nas sada može spasiti.
31.12.2073. U zvaničnom (prazničnom) saopštenju stoji da države: Bugarska, Mađarska, Srbija, Hrvatska, Poljska, Makedonija, Danska, Rumunija, kao i nezavisne italijanske i ruske državice više ne postoje. Osećam se kao poslednji Srbin na zemlji. Preumoran sam da bih pisao. Odjavljujem se. Ostajte mi zdravo.
Smatram da će ovi memoari u određenoj meri pomoći da se neki događaji više nikada ne zaborave ma koliko se davno dogodili, i da će skinuti koprenu sa očiju mnogih.
Kao što bi moj narod rekao:
Leta gospodnjeg, 173.85.9389.
